Вести

Клизав терен

Државу „Косово“ је за сада признало 89 земаља у свету. По писању овдашњих медија на путу да признају Косово налазе се Египат и Румунија. Међутим, имамо ли ми право да се љутимо на иједну од ових земаља које су до сада признале Косово или на оне којима је у плану признање, када ми као народ имамо на власти легалне представнике ове државе који јавно признају Косово.

пише Весна Веизовић 05.03.2013

***

Данас је председник Томислав Николић, наводећи да је њему уместо Косово у срцу Египат и да се самим тим што он Египат носи у срцу нада да Египат ипак неће признати Косово, у истом интервјуу сам казао да резолуцијом „ која ће већ једном решити проблеме на Космету“ влада републике Србије коначно признаје независност Косова:

„Том Резолуцијом ми препознајемо Косово и Метохију као специфичну територију, признајемо да имају председника, Владу, Устав, полицију, имаће ускоро и војску, али да на тој територији живи и српска заједница„,

Дакле, не постоји никаква суштинска разлика између оних земаља које су већ признале независност свега овога што наводи „наш“ председник и онога што су он и Влада Србије признали шиптарским екстремистима.

Такође је завршена и шеста рунда преговора у Бриселу, између Ивице Дачића и Хашима Тачија. Након неколико сати разговора, постигнут је усмени договор о повлачењу србских безбедносних структура са Косова и Метохије. Колико је попустљива била српска страна у овим преговорима било је очигледно после ведрог и расположеног коментара Хашима Тачија :

„Од данас могу рећи да сам оптимиста кад је реч нормализацију односа између Косова и Србије, остварујући агенду коју имамо пред нама предвођени Европском унијом и уз подршку САД“.

Узимајући у обзир да су последњих неколико дана власти из Београда изјављивале толико апсурдне могућности.Можда је изјава Марка Ђурића, саветника председника државе, она која најбоље осликава и политичку сцену и стање у ком се налази Србија у преговарачком процесу. Наиме, он је дајући изјаву за медије казао да се Србија налази у таквом стању да би јој могло помоћи само агитовање високих представника Међународне заједнице код приштинских власти.

„Налазимо се у таквом тренутку да је Приштини потребно охрабрење да буде спремна на компромис и уступке, јер без тога то је разговор глувих”.

Сама чињеница да ми од шиптарских терориста тражимо уступке по питању сопствене територије, сваког иоле здраворазумног Србина доводи до очаја. Из свега овога и још мноштва њихових одлука, закључака, изјава јасно је да је њихова аматерска политика коју воде у служби и интересу свих србских непријатеља сем у корист србског народа. Овакво отворено кршење Устава и јавно одрицање од сопствене територије није забележено ни за време жутих олигарха, за које се веровало да су најгора влада у историји Србије.

На жалост данас видимо да су и они превазиђени. Не сумњам да су се западни политичари покајали што су дванаест година потрошили чекајући демократе да учине оно што су напредњаци учинили за мање од годину дана колико су на власти. Јер оваква предаја једне историјске битке није забележена ни у једном народу.

Имали смо председника који је у Хрватској био Хрват, у Босни Босанац, у Црној Гори Црногорац а у Србији све то по мало сем Србин. Данас имамо председника који у свом срцу носи Египат и сазива хитну седницу парламента где се расправља о предлогу Резолуције међународног права и мирног решења спора између Азербејџана и Јерменије, у корист нашег новог стратешког партнера ког је наша влада видела наравно у исламског Азербејџану.

Са друге стране нам је нови и најпознатији економски партнер о ком већ месецима сви медији брује, Уједињени Арапски Емирати. Сем појединих зграда у самом центру Београда које су историјски важне за нашу земљу, попут зграде Генералштаба која за нашег потпредседника владе не представља ништа друго сем рушевине која смета будућности и напретку земље , наследнику Емирата је понуђен и огромна површина земљишта у нашој северној покрајини.

Отприлике у исто време, симболично на дан матерњег језика у појединим основним школама у Рашкој је и званично уведен бошњачки или босански језик, а најављена је и промена уџбеника која ће се финансирати из министарства просвете републике Србије.

На самом југу Србије, у такозваној Прешевској долини, након рушења споменика ОВПБМ, који је био иницијална каписла за нови талас насиља над српским становништвом на окупираним територијама, сада се већ отворено говори, а покренута је и иницијатива за припајање независној држави Косово. Такође треба знати да управо те особе које се залажу за стварање велике Албаније, углавном бивши борци ОВПБМ, односно шиптарски терористи, пропаганду својих идеја финансирају из буџета републике Србије.

Наиме, недавно је у Новостима објављен чланак у ком се говори о Националном савету Алабанаца, који би логично требали бити главни партнер држави Србији у решавању спорних питања, а који чине шиптарске странке у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, чији су лидери бивши припадници терористичких организација , даље чије се странке финансирају , по закону о финансирању странака, из буџета грађана Србије.

Када све ово сагледамо, и још на све као шлаг на торту ставимо недавну поновљену изјаву Ахмета Даватоугла, министра спољних послова Турске, коме није први пут да својата БиХ, који ће како каже бити у границама Турске државе а кога наша влада позива да решава спорове између наводно завађених исламских заједница у Србији, можемо мирно да седимо и посматрамо како нас са свих страна муслимани окружују и на миран начин преузимају нашу земљу, коју смо ми како тврде вандализмом и разбојништвом кроз разне устанке од њих отели.

У суштини, они никада заиста нису ни отишли, сетимо само како назваше Халу спортова прављену за Олимпијаду 1984. у Сарајеву – Зетра (Зелена Трансфезала),само су чекали своје време које се уприличило у прошлој а посебно садашој власти која свесно ради не само на отцепљењу једне територије, већ на потпуном уништењу и нестанка наше државе, коју на очиглед свих цепа и својата ко стигне , и како коме одговара , и нестанку нашег народа.

Међутим, тврд је орах воћка чудновата… Има Србија још мудрости и снаге, непројављене кроз ове продукте, и нуспродукте, негативне селекције. Права организација, и правовремена, на генерисању и стратешком распоређивању по свим разинама друштва затомљене и неуништене мудрости и снаге, кроз кадрирање супротно негативној селекцији, учиниће оно што сада многима изгледа као чудо.

Али не у постојећим, ни у бившим , већ ту снагу мора тражити у новим људима, спремним за вођење политике, а не претварања једне племените науке у испуњавање својим најнижих остварења, на штету сопственог народа од ког ће касније тражити разумевање.

Весна Веизовић