Вести

Српски Де Гол – Илустрација Јово Шкомац

Кнез Михаило, кога је, као и све Обреновиће, Слободан Јовановић издашно изоговарао, оставио нам један аманет: „Прва нам је дужност спрам земље да је сачувамо од растројства. Ако ову дужност тачно не испуњавамо, све остало нам је узалуд.“

Проф. Др.Слободан Турлаков 26.02.2013

***

Једва да има потребе да се каже, да се од 5 октобра, управо на томе ради. Шта више, једино што је талентовано и доследно рађено и зрађено, на овим просторима, управо је то – растројство земље! Србије скоро да и нема, чак тако и толико, да су они који је разграђују и ниште, себе промовисали у – другу Србију или грађанску Србију.

Ових дана једна од припадника те грађанске Србије, Весна Пешић, грдно се разгаламила по новинама и тв екранима, проглашавајући Дачића за Де Гола, мада је после рекла да је намерно и свесно претерала, али ипак не крњећи своје виђење Де Гола у Дачићу. Наравно и дабоме, то значи, да Дачић ако хоће да буде Де Гол, има да преда Космет, као што је француски председник у своје време дао Алжир Алжирцима.

Има много разлика и још више неодрживости у увом виђењу и набеђивању Дачића да је велики државник, попут Де Гола. Прва и темељна разлика, Алжир је био француска колонија, дакле заузета, покорена територија туђе земље, без икаквих историјских корена који би дали неко право Француској на ту земљу. Косово је, напротив, наша историјска земља, на њој смо потекли, на њој смо створили своју државу, свој успон до царског знамења, са царском престоницом у Призрену. Пуна два века сијала је наша слава и слава наше прве династије, Немањића, која се сачувала у виду толиких споменика, који су одолели толиким векова, и од зуба времена и од рушилачких потреба отоманских освајача, до наших дана. Првим балканским ратом 1912 наша српска војска ослободила је ту аманетну и заветну земљу и то ослобођење запечатила Кумановском битком.

Шта се даље збивало, знано је. Смењивали су се владари, режими, окупације, и свак је гледао да остави траг своје небриге а и свог непријатељства према српском народу и његовој држави, па смо тако дошли, ето, и до Весне Пешић која заједно са шефицама НВО, здушно подржава колебљиве и недоречене ставове премијера Дачића, кога, иначе, тешка државна ситуација у свему превазилази и надилази.

Сем тога, начет је, да не кажемо, разрован са свих страна, чак тако и толико, да би се могло рећи да преживљава последње дана свог надобудног и осионог присуства у власти.

И тако пројектовани и прокламовани Де Гол уместо да по жељи речених сифражеткиња, уместо да постане њихова перјаница, они су га њом далеко више срозали, него што су га преувеличали. Утолико пре што су хтели да му дају идеолошки и визионарски ореол, које устоличење оне нису могле успоставити, а да још једном не ставе себи на главу оно издајничко знамење које им по праву и делу неспорно пристаје и припада.

Међутим, просто је несхватљиво како те четири паметнице, на чије се чело ставила Весна Пешић са својом деголизацијом, не схватају да се свака њихова активност, у длаку, поклапа са намерама и активностима наших непријатеља, уперених против Срба и Србије. Опијене том потребом, па чак и мржњом, оне свесрдним залагањем за испуњењем слућених али још јавно неоткривених Дачићевих намера, чине, у ствари. највећи допринос његовом силаску са политичке и државничке сцене.

Чуди само једно, како Дачић, као свакодневни присутник свега оног што се дешавало око Милошевића, није стекао упутства за свој политички живот! А пре свега, да је нужно да се лиши својих естрадних склоности, које је, напротив, обесно и изазовно развијао, играјући се својом моћи и размећући се њом, као какво размажено дете, дозвољавајући себи свакојаке екскурзије, од тврдње да је СПС наставак Титове партије, до оне косовске столице у УН. То је један „лук“ који никако не приличи озбиљном политичару и државнику, који тим изјавама, а и разним Миљацкама, открива једну нездраву саморушилачку манију, коју је он неговао и упражњавао у жељи повећања свог рејтинга! Каква заблуда! И какво политичко самоубиство!, на које га је упозорио адвокат Прелевић, после његове изјаве, да је у време Тадића био тек титуларни а не и дејствители министар унутрашњих дела!

Од те и такве јавне отворености и искрености Дачић се није могао ослободити и после читавог низа опасног искуства, већ се пред камерама дао кајати што је бивао неопрезан у својим сусретима са разним људима, не схватајући да широка јавност није што и мајка и отац или породица!

Ко зна можда њему све то годи, ласка, чини га пред самим собом важним, смионим, свемоћним. Имајући у виду те личне карактеристике, које је он сам промовисао у толико случајева, могућно је замислити како се поноситим и важним осећао, кад је добио лично писмо Клинтонке, које му је она написала на крају своје каријере државног секретара за инострана дела САД! Заузет бриселским разговорима, није ни стигао да се са тим писмом, како треба и како доликује, прошета јавношћу. Ко зна, можда би важност таквог једног писма успео да продужи, кад би га увеличао и од њега сачинио сако и у њему се појављивао у свакој државничкој улози. Та би јединственост сигурно и самој Хилари импоновала!

Интересантно, од како Мики Ракић није више врховна извршна власт, стално искрсавају неке афере и случајеви, независно од оних које Вучић кроз медије најављује и обећава. Али, афера са млеком, која је требала да собом залије и прелије много тога што се дешава и што прети, дала је прилику да министарка здравља, својим умилним и сентиш гласом, поручи народу –„одлучите сами да ли ћете пити млеко!“ Еј, бре, зар се тако држава стара о свом народу!?

Огласио се и председник Скупштине, који сваки дан, у различитим „облекама“ позира у новинама, редовно са громопуцателним изјавама које немају, ама баш никакве везе ни са његовом функцијом, па ни са самом Скупштином.

Чудо једно, како му не падне напамет један бољи приступ догађајима, који бу му сигурно увећао рејтинг, који он тако заљубљено негује.

Наиме, могао би много боље да се обележи, кад би у Скупштини иницирао дебату о свакодневним крађама бакарних спроводника на висконапонским далеководима, пошто су они тежи и уноснији. У Лесковцу, на пример, скинули су читавих 5 километара! То је требало савити и натоварити и однети до неког уговореног купца, власника отпада! Краљивци су се избезобразили, па скидају и бакарне навоје и са трансформатора. Додуше, један баш није био „стручан“, па га је при том раду, високи напон усмртио. Све то што је по крадљивце опасно, (сем да их држава у спровођењу политике права националних мањина, обучи како се то стручно и безопасно ради!) још алармантније је за подручја где се та скидања и демонтирања врше, јер остају без струје, и домаћинства и локална индустрија!

Питање председника могли би да гласи: Како је могућно, да полиција, ако не успева да крадљивце ухвати на лицу места током њиховог „рада“, не може да пронађе места где они ту крађу уновчују!? Ти су отпади јавна и видна ствар, и купљена крађа је лако препознатљива, па се тако могу открити, и крадљивци и купци!

Ових дана је процурила вест да је, чак у околини Београда, који, иначе, располаже бројнијом полицијом него унутрашњост, однет велики број решеткастих сливника за канализације, што је, такође, на неком од отпада уновчено! И у једном и у другом случају, то је државна имовина, а требало би да је по кривичном законику, њена крађа као и куповина, кривично дело!

Господине Стефановићу, ово је право поље рада за Вашу потребу да се истакнете. Изађите на лице места, са лепом Зораном, а са Вашом страначком колегиницом потпредседницом, сем што бисте се са њом могли лепо сликати, што и она веома воли, могли бисте да делујете и по државној линији, да локалне функционере опоменете на њихову одговорност у обезбеђивању редовног живота, повереног им народа и привреде.

Наравно, то и такво „излажење“ на угрожене терене, препоручљиво би било и Министру унутрашњих дела и директору полиције, али први је обузет премијерским и преговарачким пословима, са којих се свакако неће вратити са победничким ореолом, док је други у радној групи за откривање „неправилности“ у 24 приватизације…Али има и нижег особља. Додуше, један од нижих почео је да се слика по новинама, а као државни секретар кренуо је и он по белом свету. У полицији сем директора, постоје и шефови појединих сектора, па и криминалистичког. Али, као да их нема, што се видело и приликом каменовања руских возова на краљевачким, али и на суботичким пругама, као и на демонтирању бакарних олука на црквама! (Деспотовац!)

Ако овако остане, видеће се да је држава немоћна пред разбојницима, што Вама, г. Стефановићу, и вашим академским „дисертацијама“ по новинама, никако не иде у прилог. Постајете сведок, који види да све полако и сигурно пропада, а ништа не предузима!

Дачић, никако да се спасе од тајни из разговора са тим Радуловићем, за које понавља да су били сасвим приватног карактера, који „карактер“ силно занима пучанство. Ипак, Дачић откри један детаљ, тај Радуловић, није неки обичан Радуловић – већ бивши председник Тениског савеза Србије!

Ако су, Тадић и Ракић знали за Радуловићеву везу са Шарићем, а у исто време и за Дачићеве разговоре, „приватног карактера“, са њим, онда је њихово ћутање о тим разговорима, требало да буде темпирана бомба, која је, ето, сада експлодирала. Наравно, кад је оцењено да ће бити корисно.

Међутим, нас много више, него њихови разговори, интересује како је тај господин успео да буде председник Тениског савеза Србије! Откуд тај Црногорац из Котора, да се домогне те и такве српске столице! Просто фантазија. Уосталом, нема дана кад се не открије тако нека столица на којој седи неки Црногорац или Црногорка.

Ето, сада Вучић на све стране, тврди да је Милицу Делевић позвао у делегацију за Немачку, хвалећи њену високу стручност и упућеност у интеграционим процесима. Шта више, да је тим својим пристајањем, своју партијску припадност (ДС) подредила државним потребама и интересима! Управо као и он, који се, како каже, руководи само државним и националним интересима!

Ми не знамо на које он то – националне интересе мисли, тек знамо да се ни једна Српкиња, није могла, ни у претходној, ни у овој влади, да искаже у тој и таквој стручности! Нема и неће је бити, јер се једноставно, оне и не оптерећују таквим високим функцијама.

Вучић је чак молио Делевићеву да се прими за министра иностраних дела у њиховој влади, што је она одбила. Зар је онда чудо што је Ђилас констатовао да је Вучић повео Делевићку, јер једноставно нема у свом окружењу оспособљену и способну личност! Па и нема, не само у тој области. Не једном смо истицали да је СНС само и тек сабирни центар незадовољника из других странака и да су као такви добро дошли да попуне њене празњикаве редове. У једном интервјуу, пре избора, Тома Николић је рекао да ће морати да прочешљају редове странке, свестан да се намножио свакојаки талог. Убрзо је дошла победа на изборима, и то се онда није могло чинити, али страшно је то кад странка на власти, нема подобних кадрова!

Ако је Вучић позвао Делевићеву, као припадницу конкурентске странке, у делегацију, рад њене стручности, зашто, следећи ту логику, не позове проф др Миладина Шеварлића, Владислава Јовановића или Живадина Јовановића, Горана Петронијевића, др Ненада Поповића или Бранка Драгаша… да им се нађу својим саветима, који би својим именом и стручношћу дали ауторитет овој влади, која она апсолутно нема.

Колико један стручан човек уме и има шта да каже, показао је, пре неки дан, проф.др Оливер Антић, ваљда једини у СНС, који је синтетитовано и са пуним познавањем проблема, показао и доказо потребу нашег другачијег понашања у свим питањима, која се тичу односа Србије и Хрватске! Бадава! Вучић се, по повратку из Берлина, хвалио како је имао разговоре са хрватским вицепремијером, о побољшању тих затегнутих односа! А ко их је и којим поводом – затегао?

Наравно, зна се,. Србија на сваком месту има само један приступ – пузећи, она и није у стању било шта да – затеже. Нити сме! Јер јој, као Дамоклов мач, виси над главом – Датум!

Који црни датум, јер и ако би га добили, следе преговори, који могу да се отегну ко зна колико!

Ипак, да не заборавимо једно алармантно мишљење од једног доста компетнтног човека. Реч је о чланку Мише Ђурковића у „Политици“ (Србија на опасном путу), у ком он на једном месту исказује сву ту алармантну опасност.

„Зар је системско хапшење најбогатијих и најмоћнијих људи у српској привреди, које некако баш одговара западним компанијама, жељним овдашњег тржишта, борба против корупције?

Да ли је у интересу ове земље или, пак, наших „западних пријатеља” да се униште сви озбиљни српски привредни субјекти, да се сви они криминализују и развласте? Па да се онда тржиште, земља и привредни систем, препусте у руке исламском капиталу који на велика врата улази у све поре нашег живота.“

Аферим!

Шта кажете Вучићу и Динкићу, на ове речи? Баш бисмо волели да чујемо.

Слободан Турлаков