Вести

Мржња Хрвата према свему што је србско

У време беспарице и безакоња, и у свако кризно време уопште, нормално је да се народ присећа неких бољих времена. Наше народно сећање је кратког века и сеже најчешће до у уназад највише 30-40, максимално 50 година. Тако да је природно да се данашњи Срби радо присећају времена Титове Југославије, јер Милошевићева СРЈ, Коштуничина СЦГ и данашња (чија??? америчко-бриселска подрепашка) Република не нуде ништа добро

за новинар.де пише „Синђелић“ 21. фебруар 2013

***

за сећање (државно расуло, хиперинфлација, међународне санкције, пад српских Крајина, Нато-во бомбардовање, Милошевићева предаја Косова и Метохије, ДОС-овска пљачка онога што је преостало од државе и привреде иза мало пре побројаних катастрофа).

Народ се присећа неких бољих времена: краја 60-их година када се са пасошем слободно одлазило у свет и тамо лако налазило запослење, 70-их година изобиља када је Југославија била једно велико градилиште, 80-их година када изобиље полако нестаје али се зато добро памте кредити које је „појела“ инфлација и све више слободе на политичкој и културној сцени. Међутим, оно чега се данас народ најрадије присећа је владавина закона, које данас нема! Милиција је са, за данашња мерила, смешно малим бројем људи држала народ у покорности и криминал у друштвено прихватљивим границама.

Са присећањем на та времена немогуће је не присетити се и тада свуда присутног слогана: Братство и јединство „наших народа и народности“.

Тадашња држава (СФРЈ) није почивала само на темељу самоуправног социјализма (иначе оригинални изум Едварда Кардеља), већ и на темељу братства и јединства „наших народа и народности“, чији би нешто ужи облик било југословенство које није ником силом наметано и за које је ЈНА требала да послужи као природни мелтинг-пот (казан за претапање у једну смесу разних састојака). Југословен је требао да буде балкански Американац, а Југославија мала Америка и балканска земља могућности, што је у то време и била у односу на остале земље Балкана и ближег суседства (Албанију, Грчку, Бугарску, Румунију и Мађарску). „Наше народности“ (Албанце и Мађаре) је од иредентизма требао да одвраћа југословенски самоуправни сан: обезбеђено радно место, стан, бесплатно школство и здравство, и у свету невиђен степен културне и политичке аутономије. „Наши народи“ су имали нешто мања права, они су се имали да се задовоље економским и социјалним аспектима југословенског самоуправног сна.

Све побројано је функционисало док је начелу државе био један газда – Јосип Броз Тито и док је велика Америка издашно финансирала пројекат мале Америке на Балкану. СФРЈ је осуђена на смрт са два потеза: први је не остављање на челу државе једног наследника[1] од стране Тита а други је непотребност саме Југославије Америци и Западу. Титова Југославија је била црвена крпа у рукама америчког тореадора за очи околних земаља које су биле део тзв. источног лагера (земље „народних демократија“ – земље крутог комунизма). Кад се источни блок пољуљао у свом самом средишту (Горбачовљево попуштање узди), гвоздена ограда која је држала бикове у тору Варшавског пакта је попустила и бикови су полетели према Западу. Црвена крпа више није била никоме потребна. Војно јака, и сада већ подобро индустријски развијена (нарочито војна-индустријски) Југославија је почела сметати Западу. Зашто би Америка и Запад делили удео на светском тржишту оружја (и других производа) са једном малом али и све моћнијом Југославијом? Југославију је требало уништити!

Америка и Запад су заиграли на карту међунационалних конфликата. Прво су подстакли непосредно након Титове смрти на бунт део „наших народности“ – албанску националну мањину, а затим и део „наших народа“ – Словенце, Хрвате и друге народе који су били још у формирању: данашње Бошњаке а тадашње муслимане са великим М (који су 70% српског порекла, 25% хрватског и 5% пореклом од Турака и осталих помуслимањених народа), Македонце (бугарско-српска мешавина која језички претеже на бугарску страну а обичајима и карактером на српску) и Црногорце (који су 100% српског порекла). Срби су према америчком сценарију изабрани за лоше момке на које ће се свалити сва кривица и сав терет распада Југославије.

Након овог неопходног краћег увода у српску и југословенску историју друге половине 20. века, време је да одговоримо на питање из наслова.

Нама Србима никако „не иде у главу“ зашто нас Хрвати мрзе, јер смо им учинили много добра. Ослободили смо их од хиљадугодишње потчињености Пешти и Бечу, помогли им да ослободе њихове од других отете земље (Истру, Међумурје, Далмацију и острва), увек их радо примали као госте, радо куповали њихове производе и помагали им у сваком злу. Па зашто нас онда Хрвати мрзе?

Хрвати у ствари не мрзе Србе, Србе мрзи хрватска политичка и културна елита која сеје у хрватском народу отров своје фобије према Србима.

Хрвати су народ сличан сваком другом, а од нас (језичко-антрополошки прилично хомогених) Срба разликује их мноштво регионалних разлика, почев од дијалеката па до изгледа и карактера људи. Оно што их уједињује је римокатолицизам и то је прави одговор на питање из наслова.

Иво Андрић, и сам изданак римокатоличког хрватства, је у једном приватном писму дао најбоље објашњење србофобије коју шири хрватска политичко-културна елита: За један народ је највећа несрећа да буде римокатоличке вере и Хрватска је мајка која своју децу доји затрованим млеком.

Мржња према Србима има корен у неуспеху римокатоличког пројекта југословенства, које је требао да послужи Римокатоличкој цркви за ширење своје вере међу православним Словенима на Балкану. Ђаковачки бискуп Штросмајер – идејни творац југословенства – је испрва намеравао да и Бугари буду укључени у југословенски пројекат, и да Загреб буде културно средиште свих Јужних Словена. Зато је и основао у Загребу „Југославенску академију знаности и умјетности“ а не хрватску. Брзо су ватикански планери увидели да са Бугарима неће ићи лако због њиховог закаснелог државног и народног препорода тј. романтизма, па зато на већ национално и државотворно сазреле Србе пребацују сву своју пажњу. Али, Срби се нису „упецали“ на верски део њиховог плана, већ на државотворно-културни. Зато отуда сва каснија настојања Ватикана на рушење Југославије (и монархистичке и социјалистичке) и силна мржња према православним Србима.

Решење ове мржње лежи на више поља: а) у темељном историјском проучавању и добром презентовању целом свету свих проунијатских пројеката (на овим просторима) иза којих стоји Римокатоличка црква; и б) у добром презентовању целом свету праве истине о настанку и историји и прве и друге Југославији и њеном коначном распаду и в) у лечењу самих Хрвата од римокатоличких отрова Православљем. У овом задњем је наша црква заказала и крајње је време да почне са проповедањем Јеванђеља међу Хрватима. Као и сваком болеснику, за почетак је потребна лагана храна: објавити катихизисе и молитвенике на хрватском језичком стандарду, на више места у Хрватској почети редовно обављати службе где ће се у литургијским молитвама молити и за хрватски народ и његову земљу, а временом и отпочети школовање самих Хрвата за клиричке службе.

Ово задње је преко потребно јер Римокатоличка црква лаганим корацима обнавља злогласну Павелићеву ХПЦ – неканонску Хрватску православну цркву, која би данас била само још једно упориште србофобије у Хрватској и мелтинг-пот за однарођавање православних Срба у Хрватској.

Време је да СПЦ покаже на делу приврженост Христовој заповести: „Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15).

Наду у оздрављење хрватског народа од нездравог национализма даје данашња хрватска омладина која, неоптерећена задњим ратним збивањима и католичком пропагандом, све чешће долази у Београд за прославу новогодишњих празника и у провод.

„Синђелић“ 21.02.2013