Вести

Дан ненасилног  отпора, 20.фебруар. Да ли смо  стварно способни за то? Прошло је тачно 13 година од срамних хапшења припадника студентске организације“ ОТПОР“ од стране режимских потчињеника. Да ли смо стигли даље него што смо били,или само још једном доказујемо да смо Срби?

Зизи 19.02.20113

***

Данас,то је онај дан о ком смо пре тих 13 година причали да ће бити онај у ком ће се у србији лепше живети. Земља у којој неће бити питање од чега сутра живети. Многи су се за то борили,проводили дане на улицама,ноћи лепећи плакате,а сутрадан мењали студентске читаонице за влажне затворске ћелије. Коме је то помогло и зашто? Да ли су студенти били само марионете у тим уличним представама,или су само безусловно вођени идеалима.

Где су данас млади људи,неки нови студенти,нове наде? Требају нам нови академци,који неће само размишљати како до визе за живот на неком другом месту,они који ће се опет удружити и бити одлучни. Можда је и све то само лаж,бајка причана да се дође до нових циљева,моћи и новца. Данас кад су студенти,одлични ђаци замењени навијачима,посебном групом људи. Навијач особа која слепо прати наредбе добро плаћеног „вође“,све у циљу испуњења нечијих циљева. Друштво без контроле за омладином,идоли без школе,без муке богати,лако одведу млађе са курса. Уместо на стадионима,много чешће на улицама,завршавају послове далеко моћнијих,стварају нереде,повређују се међусобно. То је слика нашег друштва а не стопа незапослености,не неки велики говори политичара.

Да ли је лошије које заменио особе на улицама,или то што још имамо шта да решавамо на тим истим улицама? Тим улицама којима се поносимо,а онда их разруше наши суграђани. Као што кажу да је историја учитељица живота,а ко не савлада њене лекције да се исте стално враћају. Па колико још пута да слушамо исте лекције,па знамо их напамет. Опет исте грешке правимо,позивамо на пад владе,на пад политике,на пад друштва. Време је да позивамо на поштовање,на рад,на напредак.

Где су само сви ти активисти „Отпора“ ? Неки отишли у далеке земље, да ли јер су видели да су се узалудно борили,или остали без снаге за борбу. Неки основали своја предузећа која су у тесној вези били са или су и даље са министарствима и општинама. Можда на тај начин се и даље боре,или само убиру плодове своје новоизборене позиције. Неки су стигли и до званја државног секретара у Министарству правде, да би касније били и на оптуженичкој клупи као и његови родитељи. Да ли су се они за то борили,можда нису,али не могу бити незадовољни својм позицијама. Наравно постоје и особе који су пружали отпор из чисте вере у бољу власт,неку нову. Таквих је мање,такви су можда они незадовољни након ослобађајуће пресуде сину бившег председника за брутално ударање.

Па да ли је  онда можда боља опција са навијачима,за њих смо бар сигурни да неће бити политичари,директори. Можда би са њима лакше изашли на крај.

Нека сви пруже отпор,али миран,отпор нашим лошим мислима,свему лошем иѕ прошлости,па нека овај дана буде бољи него било који до сад,не требају нам неки отпори осим оних које сами себи постављамо,отпор свему што је лоше.

„Зизи“