Вести

Захвалница за „свесрдну помоћ“ Тачијевом потрчку Петровићу од самог Теодосија, слуге и непријатеља Православља.

Да грех духовног оцеубиства и духовне прељубе није наиван ни безазлен како српски народ верује, доказује се из дана у дан. Буквално је тако.

Иван Косановић 11.11.2012

***

Помоћ Србима да се освесте а по оној народној изреци „злочинац се увек враћа на место злочина“ помућена је управо од оних који се налазе на месту „духовних видара“. Посета америчких бомбаша, шиптарских Трбосека (који су чак и од самог Трбосека гори јер је он клао зарад умишљених хуманих и научних разлога а ови „наши“ из среброљубља), па домаћих издајника и сарадника окупатора до тог истог окупатора који Србе у Србији убија на улици називајући их „српским сепаратистима“ увек пролази у врло позитивном приказивању. То нимало не зачуђује јер то је место такво да се ту морају наћи само они који за то имају Божији благослов. Иако моралне вредности и особине нису стриктно одређене разуме се да су то људи који, будући у Православном духу, о томе барем воде рачуна. Данас то није тако. Епархију Рашко – призренску, страдалну, измучену, сатирану, узурпирао је човек који се одрекао Јеванђеља дозволивши тако мрачној страни прилику да се усели у њега и њиме овлада. Тај човек се зове Теодосије.

По речима Владике Артемија, благодат Духа Светога није напустила клир СПЦ који је, запавши у јерес Екуменизма, заиста „најгори од све деце“. Нама верном народу је више него тешко да се са тим помиримо и прихватимо овакву њихову благодат.

Последњи разлог а један од највећих за неверовати јесте – захвалница Шиптарима, српском издајничком шљаму и америчким бомбардерима од стране приштинске Парохије!

Пре неколико дана у званичну посету српској цркви у Приштини, посвећеној Св. Николи (у којој сам и ја крштен) отишли су срби из Тачијеве владе, представници америчке канцеларије у Приштини и још неки „хуманитарци“ и то да би им тамо БИЛА УРУЧЕНА ЗАХВАЛНИЦА ЗА СВЕСРДНО ДОБРОЧИНСТВО И ПОМОЋ У ПОБОЉШАЊУ КВАЛИТЕТА И ОБНОВИ ДУХОВНОГ ЖИВОТА!

Прво: „Уручење захвалнице“ и то не само од оних који се, сасвим смело истичем, ЛАЖНО представљају као Епархија Рашко-призренска (јер су безаконици који су то место узурпирали) већ од било ког Србина тим људима је мисао сама по себи непојмљива. Не само у овом тренутку док крваре живе српске ране а нове се отварају, већ у било ком прошлом и будућем тренутку.

Друго: „За свесрдно доброчинство и помоћ“?Какво је то доброчинство и помоћ које су они пружили нама Србима?

Треће: „Побољшање квалитета и обнова духовног живота“? О чему причате? Која обнова духовног живота? Опустеле цркве, Цркве које претварју у музеј „патње албанског народа на Косову“, баш Храм Христа Спаса у Приштини? Манастири опустели, народ загрезао у грех док га ти исти „монаси“ и „свештеници“ венчавају у посту (додуше само ако плате 30 евра преко предвиђене таксе), „игумани“ који висе у кладионицама и кафанама, који подстичу маде Србе на насиље против Срба, „игуманије“ које верни народ виђа (макар једном) у блудним радњама у аутомобилу на паркингу у Рашкој у по бела дана, и то са ожењеним мушкарцем (страх ме је и док ово пишем), манастирима у којима млади кампују, испијају пиво и картају се? Док ти исти „предводници“ епархије на суду, без икаквог повода осим намере да је понизе, гоне Игуманију, монахињу коју су протерали из њеног манастира који је сама изградила (уз Божију помоћ, разуме се) а што је ЈЕДИНИ ПУТ У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ЦРКВЕ ДА СЕ ЈЕДНА МОНАХИЊА НАЂЕ ПРЕД СУДОМ!… Клевета, лаж, обмана и пљачка верног (али за Истину лењог народа) су домаћице при свакој помисли на општење са тим клиром. Јел то тај „обновљени и унапређени“ духовни живот? Да, знам да јесте. Јер то и јесте дух који вас води, дух модерног времена, дух који је разапео Господа и не престаје да га разапиње. Ово је по први пут да ми Срби овако снажно и масовно хитамо у његово наручје па чак и предводимо колону Божијих непријатеља.

И опет, за оне који немају уши да чују Господ је дао очи па да виде. То се све дешава испод фотографије узурпатора Теодосија тек да се види са чијим то благословом Срби раде. Ту исту цркву, паљену у више наврата и јесу покушали да обнове они исти који су је и палили али благослов Владике Артемија био је да они могу платити штету али не могу изводити радове истим руком која је и палила српске светиње а остала непокајана. А и тада се то може урадити тек када се народ врати одакле је протеран јер само тако обнова заиста има и смисао и сврху коју треба да има а не да служи дневнополитичком прикупљању поена.

Чини ми се да Бог не престаје да ниже огрлицу од доказа којима нас ослобађа заблуда против безакоња. Не престаје да ударцима по срцу освешћује од делања оболелих делова цркве Његове. Само… хоће ли огрлица постати сувише тешко бреме које ће нас одвући на дно ако не прогледамо, неће ли ударац једном бити сувише јак за наше срце?

Иван Косановић

извор: БАРИКАДЕР