Вести

Диплома за мале паре

Некако не могу да се отмем утиску како се у оној Старој Држави знао неки ред. Па све и да се није знао сви су морали да се претварају како ред постоји и како га поштују. На факултет се ишло (најмање) четири године, жене су биле трудне девет мјесеци, дан је трајао 24 часа, из града се враћало у николико (0. 00) часова. А ово сад, ова Држава и све ово… Ко накриво насађена лопата: имаш је али је неупотребљива или тешко употребљива. Или сам ја можда само остарио па ми све то тако изгледа.

Пише: Зоран Јанковић 04.11.2012

***

КАД САМ БИО МЛАЂАН БОРАЦ ЈА

Још по (зло) јутру се дан могао (пре) познати. Која год будала да је у рату наишла поред мене у новој – новцатој, свјеже опраној униформи и са моторолом у руци нешто ми је наређивала. Ко фол командовала. Пошто чинове нису ни носили по моделу мотороле и униформе одгонетали смо њихов командни ранг. Америчка униформа и моторола са екстерним микрофоном закаченим на крагну говорила би нам да се ради о крупном куртону.

Један такав крупан (не) кадар (да не пишем поново ову гадну ријеч) , неки Специјалац Бонели са Пала, једном нам постави ров на Трескавици на тридесетак метара испред свих осталих. И никако га нисмо могли убиједити да ће нас побити наши људи при првој пуцњави. Пола линије му је објашњавало како смо ми у праву, али он никад није одустао од тог свог наређења.

Други пут неки позадински старјешина ме је ружио што немам довољно муниције код себе јер је по наређењу (војна тајна) ГШ ВРС број тај – и – тај од тог – и – тог датума сваки војник дужан да носи са собом два борбена комплета. На питање а зашто то он у обилазак линије није понио чак ни пушку а камо ли рап и резервну муницију одговорио ми је да му је тешка (!?) што да је тегли безвезе, остала му у „ниви“ на путу…

Ма пустимо рат. Ко га спомене плаћа пиће. Само сам хтио да кажем то да је појава „стручњака“ који на питање „зна ли неко од вас возити авион“ одговарају: „знам ја, возио сам једном код комшије Мила трактор, само мало имам проблема са држањем правца и мијешањем команди, остало ми добро иде. Слично је то умио бих ја сигурно и авион возити“ стара колико нам и ова Нова Држава.

И МИ СТРУЧЊАКЕ ЗА ПРИЧУ ИМАМО

Чуо сам за једног овдашњег просвјетног радника који скоро деценију и по предаје дјеци у школи. А кад је почео рат, сјећам се као да је јуче било, био је друга година факултета. Ђе га заврши, кад га заврши, како га заврши… Он то најбоље зна. Питајте га.

Једно вријеме у рогатичком Дому здравља заредали се мијењати директори, па ред дошао и на неку докторицу… Данијела се звала, ако ме сјећање служи. Директоровала она тако, управљала и руководила. А Богами и лијечила људе. И мени је једном сашила неку раницу на глави. Три конца и машница. Ћелав сам, а пошто коса има и улогу сензора за рано упозоравање, ја сад редовно главом ждијем у високе предмете. Закрпи ми „докторица“ главу добро; нити шта може у њу више да уђе нити да изађе. Паметно.

Признам да сам очи одмарао на њеном деколтеу док ме је крпила. И то је ваљда неки облик анестезије. Нека ме исправи неки студент медицине ако гријешим. Али да је (да простите) свршени студент. А не (да простите) несвршени.

Штета што отишла је Данијела, није рекла збогом. Неко је „провалио“ да нема дипломе, него да је тек „штудент“ медицине. Несвршени. А она годинама и докторовала и директоровала.

Сјећам се и доле – неђе у Херцеговини, узрат (ну, опет ја о рату, дођем вам пиће од прве плате) , један штудент медицине по рата оперисао, крпио, видао ратне ране, враћао из мртвих и у мртве слао, док се сазнало да није доктор. Причало се, не знам је ли истина. За ову Данијелу што је отишла, а не зна се да ли ће се вратити икад у Рогатицу, је истина. Можда жена и сад негдје и докторује и директорује. И Крпи ћеле – главе уз деколте – анестетик.

Па се сјећам још и једне Гаре, како је се нећу сјећати. Годинама нам у општини била свје и свја за урбанизам. Виђена, одлучна, ауторитативна, нико се са њом није смио зезати. И муж јој био војно лице па јој то давало једну додатну црту озбиљности. Била је и надзорни орган, а вријеме је баш оних масовних донација и изградње; викенд – повратка и повратника. Она је то све надзирала. Па зађе, тако, по објектима и завиче: „Ово вам ваља, ово не ваља, ваља, не ваља, ваља, не ваља…“! Људи морали послије да поправљају како је она рекла. Данима. Са стручњацима нема шале.

Онда се однекуд пронесе глас да никад није одмакла даље од друге године грађевинског факултета. Да ли због те глас (ч) ине или због нечег другог али и она напречац оде из Рогатице.

Понекад је исад видим у „Розенбургу“ нанесе је пут. Налута. Врати се она а не ко она Данијела. И поносно гази улицама града; много поносније од мене. Ко да никад ништа било није. А она годинама примала плату ко свршени, а била несвршени. Да простите. Нешто не знам да ли је до данас свршила. Те студије.

БОЉЕ ДА НЕ ЗНАМ

Знам и једног крупног приватника, баш великог, угледног, једног од јачих у РС у својој бранши. Иза имена потписује „Виша школа у струци“. Ја за ово звање први пут чујем. И сад да ме убијете не знам шта му га значи. Само знам да је он прије рата био столар. Повиши столар. Мислим… висином виши.

Зам и другог приватника, има факултет а нема ниједног школског друга; цијев да му сад наслоните на чело, тврђи је него Титини Скојевци бирвактиле у „Отписаним“, ни једно име не би издао, ниједног школског друга. А камо ли неког са киме је заједно ишао на предавања. Или у клупи сједио.

Уствари знам доста ових што данас имају факултет а немају школске другове. То је постало тренд. Модерно. Фенси (јел’ се тако каже поновом).

Е нека баш и ми у Рогатици имамо нешто што можемо да поредимо са Бањом Луком. Баш ми мило.

Знам и неке свршене (да извинете) студенте који раде по државним органима (да извинете) и јавним (да извинете) предузећима а били су избачени из средње школе. Што због владања, а што због тога јер им је кец био најбољи школски друг. Како га и кад завршише средњу школу, кад факултет, кад и ко их утрпа на тако добра радна мјеста? Нисам паметан!

Недавно сретнем једног познаника, упитах га како му кћери иде факултет. „Ма растура“ одговори ми он. Кад судбина хоће сретнем одмах послије тога једног професора из средње школе. Започесмо разговор. Ђаво ме надари и препричах му разговор са познаником од прије пар минута. „Црне јаде она растура, па знаш ли ти да се сваке године једва провлачила на поправном кроз цијелу средњу школу“? И де ти ту сад буди паметан! Ко ми гарантује да ми она за коју годину неће шеф бити?

Ма у праву су људи. И жене. Зашто студирати годинама? Чини ми се да је некад просјек био седам година основних студија. Па онда два љета постдипломских. Године научног рада, писања и објављивања по референтним научним часописима, посјећивање научних скупова… Ко још данас има времена за те глупости.

Ни жене више не носе трудноћу девет мјесеци. Нису луде. Мјесец два и – готово. Тако се то данас ради. Ко је крив нама метузалемима којима је тешко да то прихватимо.

Ово су нека нова времена. Баникина времена. Милова и Баникина. Времена у којима се факултети завршавају за годину дана, а магистарске студије уписују прије него што се заврше додипломске. И са таквим дипломама конкурише се на најважније функције у држави. А камо ли у Рогатици.

ЧИТАОЦИМА ВИЦ „НА КАФУ“:

Продаје лик (не смијем да напишем „циго“ иако виц тако иде у оригиналу. Ко зна ко ово може прочитати и како све (не) протумачити) дипломе на пијаци. На бувљаку. Наилази муштерија. Пита пошто је диплома медицинског факултета.

– 2. 000 еура. Вели продавац.

– Немам толико, имам само 1. 800. Каже купац.

– Ма не, не може, 2. 000 еура кошта диплома медицине.

– Али ја имам само 1. 800!Потраја то цјенкање неко вријеме. Купац не попушта. Упорно тврди да има само 1. 800 еура. На крају попусти продавац.

– добро, даћу ти диплому за 1. 800 али ћу те морати мало пропитати за ову разлику пара.

Пише: Зоран Јанковић