Вести

Зоран Красић

Некада је било, а повремено, мада ретко и данас, избори су тренутак када се сазнаје колика је наклоност суверена, грађана, према програмима и идеологијама које су биле у понуди. На изборима се чује став и мишљење, али и прецизно изврши мерење и одређује који пут има наклоност већине, односно шта тражи и жели већина.

У Београду, 12. новембар 2012. године Зоран Красић

***

Нажалост, данас је у примени, али и доминантан је став да су избори потребни само зато да би се након избора саставила Влада. Ако се нова власт направи избори су успели, али ако се после избора не формира нова власт, бирачи су приморани да поново гласају, јер њихово претходно гласање је неуспешно, односно ништавно. Тако се долази до закључка да је после избора императив формирање Владе, а све што је претходило изборима и формирању Владе и све што се дешава или што ће се дешавати после формирања Владе је потпуно ирелевантно. Нажалост, то што је ирелеватно је у ствари нешто најзначајније за живот.

Ово нам помаже да схватимо зашто и како се то дешава да они који формирају Владу заборављају све оно у шта су се заклињали бирачима. Дакле, у питању је патологија формирања и учешћа у Влади, односно у власти. Када је у питању патологија онда се може причати о болести и стању у коме друштво или институције одступају од своје нормалне структуре и функција. Нећу се бавити одступањима од нормалне структуре и функција, јер би то захтевало много више простора за елаборацију.

Локална самоуправа или што се колоквијално назива локална власт, суштински и није државна власт, односно није власт, јер се бави деетатизованим питањима и надлежностима и мање или више повереним пословима из надлежности државе. Због многобројних разлога, а наводим само два (политичке странке и испреплетаност надлежности), по логици формирања државне власти пресликавају се односи и у локалној самоуправи. Да се разумемо, у томе нема ничег забрањеног, али иако нешто није забрањено то не значи да је пожељно и корисно.

Дакле, пошто се пребројимо, онда журимо да направимо локалну власт. Прво је питање ко ће с ким. Затим, ко ће колико да добије. Све друго што се нађе на неком папиру као наводно коалициони споразум једноставно не важи. Сви антагонизми, мржње, нетрпељивост, оптуживања се заборављају и ради одавања утиска озбиљности нове локалне власти мора да се приказује узајмно уважавање и поштовање до љубави. Нећу да коментаришем својеврсни манир отимања мандата и одборника, јер је то познато, а и грађани на изборима то нису ни казнили, нити жигосали. Зато је данас мало чудно када се прочита неки текст у коме се критикују прелети, отимање одборничких мандата и реконструкције локалне власти. То није кажњено на изборима и над тим се не гаде бирачи. То је постао саставни део политичких процеса.

Са гледишта политичких идеологија, ако о томе још неко уопште размишља, ситуација је у Србији доста јасна. Постоји једна проевропска орјентација, која не испуњава услове да би се дефинисала као политичка идеологија, коју заступају готово све политичке странке и постоји идеологија српског национализма коју заступа само Српска радикална странка. Ако се погледају резултати локалних избора, онда у готово свим јединицама локалне самоуправе тзв. проевропске странке могу да формирају локалну власт, као што то могу данас и у готово свим мешањима карата да направе и на републичком нивоу неколико варијанти проевропске власти. Зато се поставља питање како је формирана локална власт и зашто се често мења састав локалних власти у Србији. Проевропска локална власт се мења новом проевропском локалном влашћу. Делује мало чудно.

Обично се чује да локална власт треба да одговара саставу републичке власти и разним притисцима се полако успоставља локална власт која одговара саставу републичке. Као да постоји нека разлика: једни су мање проевропски, а други су више проевропски, а колико видим њихове газде из Брисела то уопште и не интересује. Као што проевропске странке на власти не интересује да ли имају 5 или 50 одборника у некој општини, већ их интересује да по сваку цену имају своје одборнике у локалној власти. То некада делује невероватно и трагикомично када се погледа ко је све одборник и кога то, по сваку цену, само зато што је члан странке на власти на републичком нивоу гурају да буде на власти на локалном нивоу. Нећу да улазим у друге разлоге зашто је то тако, овде желим да објасним манир, мотиве и намеру ове Вучићеве странке. Њих узимам за пример, јер они се приказују да су већи и бржи еврофанатици од свих до сада познатих. Зашто они по сваку цену морају свуда да буду на власти на локалном нивоу и докле ће Вучић истрајавати на томе?

Одговор је једноставан. Много је оних који су финансирали Вучића како на централном тако и на локалном нивоу. Паре се никада не поклањају због поштовања или из љубави. Увек се чека противуслуга. Ако се траже и приме паре, а изостане противуслуга, ситуација није баш пријатна. Како убедити чланство да је странка на власти на централном нивоу, а њени одборници не могу да буду на власти у некој општини, а они јадници веровали и крварили, обилазили, лепили, свађали се, обећавали бирачима, правили спискове за обавезно запошљавање и преко свега давали своје паре или узимали кредите код банака или зеленаша да би задовољиле потребе и апетите изборног маркетинга. Ако је то тако, а нема разлога да ми се не верује, онда једини закључак је да се мора истрајати да одборници Вучићеве странке морају бити на власти у свакој општини и то по сваку цену и уз претњу да може да се раскине и коалиција на централном нивоу. Наравно, онда следе и локална јавна предузећа и установе, све до месне заједнице, а ако треба измислиће се јавне функције и до нивоа улице.

У зависности од локалног буџета поједине локалне средине биће у центру пажње и интересовања. Вучић је то показао када су у питању Вождовац и Земун.

Та прича и успаванка о потреби идентичности републичке и локалне власти поткрепљује се и обећањима да је онда могуће обезбедити и интервенцију из републичког буџета према оним општинама где су „наши на власти”.

Дакле, више никога не интересује ни како, ни зашто, већ да се по сваку цену страначки, али и лично – појединачно учествује у власти, без обзира који је ниво власти или самоуправе у питању. Значи, треба да се изравнају рачуни, а бирачи и даље треба да верују. Наравно, присутно је и веровање у могућност коришћења предприступних фондова ЕУ (ако још постоје) од стране локалне власти, зато што Србија само што није постала кандидат за чланство у ЕУ, а и појавиће се страни па још стратешки стратешких инвеститори. Треба се надати да и ту може човек да се омрси, а ако и то изостане онда ће се решити макар питање једног запослења, по систему имаћу радни однос. Мало ли је од Вучића. Криза је и не назире се крај.

Та пресликавања у јавним предузећима су још бруталнија. Сматрам да директор јавног саобраћајног предузећа у неком месту не треба да буде најбољи шофер тог предузећа. То је због оне пароле стручност испред политике. Не мора да буде ни човек са неком дипломом, али никако не сме бити ни човек који први пут у животу види десет аутобуса у гаражи и жели да се запосли, а од странке чији је члан, која је вољом бирача на власти тражи да буде директор баш тим шоферима. Не могу да прихватим и став да то према коалиционом споразуму припада тој странци и да страначке локалне власти у страху од опструкције рада у том предузећу инсистирају да то јавно предузеће води баш члан странке. Нисам сигуран да ће и конкурсом најспособнији и најбољи да дођу на чело локалног јавног предузећа. Да би неки руководилац јавног локалног предузећа био успешан и способан директор потребно је да склопи прилично коцкица. Мало је коцкица које се односе на кандидата са именом и презименом. Без обзира на коцкице увек се јавља дилема, не само шта је гаранција за успешност, већ специфички састав и квалитет потенцијалног руководиоца као човека и стручњака. Нажалост за то питање још увек није пронађен поуздани критеријум и механизам. Човек се у фрижидеру поквари пре парадајза!

Ако знамо како се врши прекомпозиција локалне власти и због чега, онда непогрешиво можемо да се надамо најгорим персоналним решењима, чији рад већ сада треба да преиспитују органи надлежни за борбу против организованог криминала.

Похлепа кадрова и страначка дрчност у копродукцији са чињеницом презадужености локалних самоуправа, изостанком редовних прихода буџета, високим фиксним трошковима, презапосленост (у неким општинама има мање столица од запослених чиновника), јавне набавке које ће увек бити спорне и другим околностима, указују на континуитет лоших дешавања и очекивање афере за афером.

Још 2008. године, односно благовремено, упозоравао сам где ће да нас доведе крађа мандата и прелетачи. То што су сви надлежни одглумили да не постоји члан Устава који је брана за те и такве појаве није решило проблем, већ је од недозвољеног изузетка направљено правило. Било је престижно уживати што се то дешавало радикалима. Шта ћемо сада када се дешава, а вероватно ће бити свакодневна појава и код проевропских странака.

Зар то није најочигледнији пример нечега што се шире посматрано може назвати „сукоб интереса”. Државни орган добије на поклон слику и ако је не пријави или је веће вредности у сукобу је интереса. Па одборници након избора напуштају своје странке, прелазе у друге или су независни и самостални одборници, да би остварили лични интерес и корист. Због личног интереса и користи они нису били на изборним листама странака. Ваљда се редослед на изборним листама није правио према приоритетима интереса и користољубивости потенцијалних кандидата за одборнике? Зар није сукоб интереса ако одборник заборави са којим је програмом и обећањима на изборе ишла његова изборна листа? Шта да радимо са онима који су добили да врше јавна овлашћења, а онда одмах након избора нам у лице саопште да их интересује само лична корист и да тим одборницима или посланицима, сасвим је све једно, нико не може ништа. Уместо да одговарају они се прилично окористе и тако дају пример другима шта се све исплати.

Јасно је да је ред потребан свима. Безакоње је за неке пожељно и корисно ако доноси корист и зато се јављају криминалци, па и прелетачи. Све докле неморал доноси корист и подиже углед у друштву имаћемо овакво укупно друштвено стање.

Ако још увек сматрате да се иде на изборе да би се после избора формирала власт, онда макар казните оне који су вас преварили, који ће да вас и даље варају до неке нове предизборне кампање када ће путем медија и сплеткарењем да вас поново преваре. Позивам вас да то жигошемо и осудимо, јер само тако може да се изађе из стања патологије.

У Београду, 12. новембар 2012. године Зоран Красић