logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Преузето    758 пута прочитано    Датум: 12.11.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Зашто је српски мученички народ виђен као зло, ко је изрод, а ко издајник, да ли се Црква може одвојити од Отаџбине, има ли пута а да не води ка Истоку, те није ли време да отварањем Меморијалног центра сачувамо памћење на нашу страдалничку историју?

26 октобар 2012; разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

***

Не смијемо дозволити да нас други уче ономе шта смо и ко смо били и какви би требало да будемо, да нам се намећу мишљења како смо „највеће зло у Европи послије нациста“. Па зар би то могао да буде овај мученички народ који је у два свјетска рата увијек био уз оне који су се супротстављали агресији, терору и злу? Зар народ који је толико страдао и пропатио може да буде злочиначки?… Зато је потребно да се сјећамо својих предака, да им вршимо помене и обиљежавамо хумке и стратишта, јер они нас опомињу и уче како да доживимо срећнију и бољу будућност од њих“, каже у разговору за „Печат“ владика зворничко-тузлански Василије Качавенда

Ваше преосвештенство, живимо у времену велике и свеопште кризе, у застрашујућем распону од економске до државне, културне и духовне . Какво је Ваше мишљење на ту деликатну тему? Да ли има наде и излаза из овакве ситуације?

Где има вјере има и наде, а прије свега нам је потребна међусобна љубав и љубав према другима и другачијима. Тачно је, живимо у времену свеколике кризе. Поклопила се свјетска економска криза са духовном и моралном кризом цијелога човјечанства. Као што се каже да „невоља никад не иде сама“, тако је и свака криза праћена опасношћу ширења на многобројна поља дјеловања. Ова економска криза која је погодила цијели свијет донијела је можда и нешто позитивно, а то је да се тек настанком ових економских потешкоћа почело озбиљније говорити и о моралном посрнућу човјечанства које је нарочито дошло до изражаја у двадесетом вијеку, који су обиљежили ратови и различита страдања свих народа. Сви облици кризе нису заобишли ни наш народ који није остао имун на оваква искушења. Ипак, говорећи о кризи у нашем друштву, оно што нас посебно забрињава јесте да ми у овом тренутку немамо јасан циљ у политичком смислу куда би то као народ требало да идемо. Као да нема јасног плана гдје би требало да буде овај народ на геополитичкој карти свијета. Одатле и долазе сви проблеми са којима се сусрећемо, јер нема јасног циља ка којем би српски народ кренуо. Проблем је уколико ништа не чинимо, већ само чекамо да криза престане и реши се некако сама од себе. Наши савременици, а и многи међу нашим сународницима више као да не знају „шта је шта“. Све је некако збркано и у магли. Појавила се општа дезоријентисаност и малодушност, што може да нас скупо кошта. Угрожен је сваки прави систем вриједности и створена опасна празнина из које ко зна шта може да се појави и загосподари нашим животом. Искушења су све већа и озбиљнија, и све их је теже препознати и одолети им. Многи су се, како нам изгледа, већ помирили са свим што се збива и тако рећи се препустили кобним замкама наших непријатеља. А пораз без борбе је одувијек схватан као најсрамнији од свих пораза. Речено је: „Ко издржи до краја, спашће се!“ И у последњем метру наше животне трке мора да се трчи. Борба траје колико и сам наш живот. Нема одустајања. Зато сам мишљења да је Црква та институција око које може да се успостави народно јединство и да нам она, као и толико пута у нашој историји, буде водиља и учитељица живота која ће нас научити како да се извучемо из овог лавиринта.

Шта нам је чинити?

Једини начин изласка из кризе је – одлука. Требало би што прије да донесемо одлуку да коначно кренемо неким смјером и тако прекинемо са колебањем. И да се онда држимо ове наше једном донијете одлуке. Наш славни војвода из Првог свјетског рата, Живојин Мишић, често је знао да каже како морамо ићи напред, али не срљати – само никако не смијемо стајати. Знао је мудри војсковођа да свако стајање и оклијевање у опасним ситуацијама води ка пасивности и труљењу тијела, душе и духа. То је, рекао бих, рђање воље, која саму себе гризе и једе, вртећи се укруг. Неодлучном који сам себе паралише ни није потребан други непријатељ. Довољан је, такав, сам себи. То је пораз нас самих над собом.

У кризи се морамо борити са злом кроз неопходни активизам. Свака криза је и својеврсни позив. Прилика за пропаст или за подвиг. Гранична ситуација. Само се „на муци познају јунаци“, јер и сам Господ Бог допушта кризу да бисмо се калили, да не будемо блато, већ челик… И не смемо губити вјеру у промисао Божју. Морамо дјеловати са смирењем, али одлучно и конкретно. Парафразирајући једног западног државника, не би требало да се питамо шта су нам Црква и Отаџбина дали, већ да се упитамо шта смо ми учинили за Цркву и Отаџбину. Људска одговорност се не састоји само у констатовању проблема, већ, пре свега, у тражењу и спровођењу решења.

Какав је став православне вере и наше Цркве у вези са тим питањем?

По православном учењу, проблеме не рјешава човјек сам, искључиво својим снагама, нити му их рјешава Бог док он сједи скрштених руку, већ дјелују заједно – Бог и човјек. Наше је да се боримо, а Бог побјеђује, као што знамо и вјерујемо. И као што се нико не спасава сам, тако нико не може ни да рјешава животну кризу сам. Потребно нам је истинско, православно „братство и јединство у Христу“, а не његова идеолошка карикатура и сурогат. Сви осјећају да би требало да се нешто уради и сви смо дужни да то „нешто“ одмах и отпочнемо, свако у складу са својим положајем и по мјери својих могућности. Да се ујединимо под ризом Цркве Христове и на челу са нашим патријархом кренемо као народ напријед. Да изађемо из пустињског лутања. Да се испнемо из настале летаргије и недопустиве малодушности. Требало би да се ујединимо око вјечне истине јеванђеља, а не око којекаквих савремених идеологија „грађанства“, „европејства“ или чега већ. Требало би да преобратимо сви свој сопствени живот, па ћемо онда бити преобраћени и као народ, а ово је једино тренутно могуће у Цркви.

Многи замерају нашој Цркви недостатак осећања за социјалне потребе најугроженијих слојева становништва и недовољну бригу о сиромашнима. Ви сте и о томе, како видимо, решили да више и озбиљније поведете рачуна…

……

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

 

http://www.pecat.co.rs/2012/10/vladika-zvornicko-tuzlanski-vasilije-kacavenda-zar-narod-koji-je-toliko-propatio-moze-biti-zlocinacki/




2 коментара у вези “Владика зворничко-тузлански Василије Качавенда: Зар народ који је толико пропатио може бити злочиначки?”
  1. Шта овде није тачно што је владика Василије рекао? Шта је погрешно?

  2. Коначно је неко од позваних да бране Истину и Правду смогао снагу и проговори јавно,мада у ово апокалиптично време делује као глас вапијућег у пустинји,ем је глас,глас једнога Владике,ем је пустиња огромна..Нека би дао Бог да се и гласови умноже и пустиња претвори у најлепши врт.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo