Вести

Зашто је српски мученички народ виђен као зло, ко је изрод, а ко издајник, да ли се Црква може одвојити од Отаџбине, има ли пута а да не води ка Истоку, те није ли време да отварањем Меморијалног центра сачувамо памћење на нашу страдалничку историју?

26 октобар 2012; разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

***

Не смијемо дозволити да нас други уче ономе шта смо и ко смо били и какви би требало да будемо, да нам се намећу мишљења како смо „највеће зло у Европи послије нациста“. Па зар би то могао да буде овај мученички народ који је у два свјетска рата увијек био уз оне који су се супротстављали агресији, терору и злу? Зар народ који је толико страдао и пропатио може да буде злочиначки?… Зато је потребно да се сјећамо својих предака, да им вршимо помене и обиљежавамо хумке и стратишта, јер они нас опомињу и уче како да доживимо срећнију и бољу будућност од њих“, каже у разговору за „Печат“ владика зворничко-тузлански Василије Качавенда

Ваше преосвештенство, живимо у времену велике и свеопште кризе, у застрашујућем распону од економске до државне, културне и духовне . Какво је Ваше мишљење на ту деликатну тему? Да ли има наде и излаза из овакве ситуације?

Где има вјере има и наде, а прије свега нам је потребна међусобна љубав и љубав према другима и другачијима. Тачно је, живимо у времену свеколике кризе. Поклопила се свјетска економска криза са духовном и моралном кризом цијелога човјечанства. Као што се каже да „невоља никад не иде сама“, тако је и свака криза праћена опасношћу ширења на многобројна поља дјеловања. Ова економска криза која је погодила цијели свијет донијела је можда и нешто позитивно, а то је да се тек настанком ових економских потешкоћа почело озбиљније говорити и о моралном посрнућу човјечанства које је нарочито дошло до изражаја у двадесетом вијеку, који су обиљежили ратови и различита страдања свих народа. Сви облици кризе нису заобишли ни наш народ који није остао имун на оваква искушења. Ипак, говорећи о кризи у нашем друштву, оно што нас посебно забрињава јесте да ми у овом тренутку немамо јасан циљ у политичком смислу куда би то као народ требало да идемо. Као да нема јасног плана гдје би требало да буде овај народ на геополитичкој карти свијета. Одатле и долазе сви проблеми са којима се сусрећемо, јер нема јасног циља ка којем би српски народ кренуо. Проблем је уколико ништа не чинимо, већ само чекамо да криза престане и реши се некако сама од себе. Наши савременици, а и многи међу нашим сународницима више као да не знају „шта је шта“. Све је некако збркано и у магли. Појавила се општа дезоријентисаност и малодушност, што може да нас скупо кошта. Угрожен је сваки прави систем вриједности и створена опасна празнина из које ко зна шта може да се појави и загосподари нашим животом. Искушења су све већа и озбиљнија, и све их је теже препознати и одолети им. Многи су се, како нам изгледа, већ помирили са свим што се збива и тако рећи се препустили кобним замкама наших непријатеља. А пораз без борбе је одувијек схватан као најсрамнији од свих пораза. Речено је: „Ко издржи до краја, спашће се!“ И у последњем метру наше животне трке мора да се трчи. Борба траје колико и сам наш живот. Нема одустајања. Зато сам мишљења да је Црква та институција око које може да се успостави народно јединство и да нам она, као и толико пута у нашој историји, буде водиља и учитељица живота која ће нас научити како да се извучемо из овог лавиринта.

Шта нам је чинити?

Једини начин изласка из кризе је – одлука. Требало би што прије да донесемо одлуку да коначно кренемо неким смјером и тако прекинемо са колебањем. И да се онда држимо ове наше једном донијете одлуке. Наш славни војвода из Првог свјетског рата, Живојин Мишић, често је знао да каже како морамо ићи напред, али не срљати – само никако не смијемо стајати. Знао је мудри војсковођа да свако стајање и оклијевање у опасним ситуацијама води ка пасивности и труљењу тијела, душе и духа. То је, рекао бих, рђање воље, која саму себе гризе и једе, вртећи се укруг. Неодлучном који сам себе паралише ни није потребан други непријатељ. Довољан је, такав, сам себи. То је пораз нас самих над собом.

У кризи се морамо борити са злом кроз неопходни активизам. Свака криза је и својеврсни позив. Прилика за пропаст или за подвиг. Гранична ситуација. Само се „на муци познају јунаци“, јер и сам Господ Бог допушта кризу да бисмо се калили, да не будемо блато, већ челик… И не смемо губити вјеру у промисао Божју. Морамо дјеловати са смирењем, али одлучно и конкретно. Парафразирајући једног западног државника, не би требало да се питамо шта су нам Црква и Отаџбина дали, већ да се упитамо шта смо ми учинили за Цркву и Отаџбину. Људска одговорност се не састоји само у констатовању проблема, већ, пре свега, у тражењу и спровођењу решења.

Какав је став православне вере и наше Цркве у вези са тим питањем?

По православном учењу, проблеме не рјешава човјек сам, искључиво својим снагама, нити му их рјешава Бог док он сједи скрштених руку, већ дјелују заједно – Бог и човјек. Наше је да се боримо, а Бог побјеђује, као што знамо и вјерујемо. И као што се нико не спасава сам, тако нико не може ни да рјешава животну кризу сам. Потребно нам је истинско, православно „братство и јединство у Христу“, а не његова идеолошка карикатура и сурогат. Сви осјећају да би требало да се нешто уради и сви смо дужни да то „нешто“ одмах и отпочнемо, свако у складу са својим положајем и по мјери својих могућности. Да се ујединимо под ризом Цркве Христове и на челу са нашим патријархом кренемо као народ напријед. Да изађемо из пустињског лутања. Да се испнемо из настале летаргије и недопустиве малодушности. Требало би да се ујединимо око вјечне истине јеванђеља, а не око којекаквих савремених идеологија „грађанства“, „европејства“ или чега већ. Требало би да преобратимо сви свој сопствени живот, па ћемо онда бити преобраћени и као народ, а ово је једино тренутно могуће у Цркви.

Многи замерају нашој Цркви недостатак осећања за социјалне потребе најугроженијих слојева становништва и недовољну бригу о сиромашнима. Ви сте и о томе, како видимо, решили да више и озбиљније поведете рачуна…

……

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

http://www.pecat.co.rs/2012/10/vladika-zvornicko-tuzlanski-vasilije-kacavenda-zar-narod-koji-je-toliko-propatio-moze-biti-zlocinacki/