Вести

ВЕСТИ, 31.07.2012

Брачни пар Момчило и Мира Томашевић из Хрватске, просветни радници у пензији и избеглице у Србији дуже од 20 година покушавају да врате отету имовину у Водицама, код Шибеника. Захваљујући упорности сина Алена, још нису одустали од захтева да им се врати на силу одузета имовина велике вредности,

31. 07. 2012. 13: 03х | Б. Миличић – Вести

***

иако све чешће и сами схватају да хрватска држава са десетинама хиљада Срба – води „игре без граница“.

У децембру 1991. Момчило Томашевић је сачинио предуговор о замени имовине са Бранком Марићем из Книна верујући да ће се предратно стање у Хрватској смирити и да ће поново свако доћи на своје.

Он је у Водицама код Шибеника 1990. Завршио градњу куће – хотела од 960 квадрата и надао се да ће, као пензионери он и супруга, моћи лепо да живе од издавања соба у туристичкој сезони.

Кућа – хотел

Момчило и Мира Томашевић су кредитима саградили кућу на три спрата са поткровљем у којој је 14 соба, пет кухиња и по девет купатила и ЊЦ. Објекат је био у потпуности опремљен 1990. И требало је да прими прве туристе већ 1991. И док је Марићев син узурпирао ту кућу Томашевића, он је кућу у Книну коју је требао да користи Момчило Томашевић, издао уз накнаду избеглицама из Босне и Херцеговине.

Међутим, припреме за рат у Хрватској и све тежи положај Срба, навеле су га на помисао да би могао сачувати имовину, ако је замени са Бранком Марићем из Книна.

Они су 17. Децембра 1991. Сачинили предуговор о замени некретнина, који Томашевић никад није потписао, нити је предуговор званично оверен.

За свој објекат на три спрата у Водицама, Томашевић је требало да у замену добије недовршену једноспратну кућу Бранка Марића у Книну, која је сазидана на земљишту које има више власника. Већ у децембру 1991. У Томашевићеву кућу у Водицама уселио је Јандре Марић, син Бранков.

Од тада до данас Момчило покушава да врати своју отету имовину, али без успеха. Чак му је и адвокат кога је ангажовао одмогао, јер је уместо Момчила Томашевића ставио потпис којим је преписао његову кућу на Бранка Марића.

– Прошли смо све судске инстанце у Хрватској и стигли до Уставног суда Хрватске, који је донео решење 19. Јануара ове године које смо ми добили тек у мају. У жељи да схватимо решење Уставног суда Хрватске био сам код адвоката у Србији, али и у „Веритасу“ који води Саво Штрбац и сви су били јединствени у оцени да је одбацивање уставне тужбе тешко схватљив чин.

У решењу стоји да „не постоје претпоставке за одлучивање о бити ствари и да се не ради о повреди уставног права“, те да Уставни суд Хрватске има задатак да „заштити појединачна људска права и темељне слободе“. А ако је било незаконитости у редовном судском поступку „онда правну заштиту пружају редовни и специјализовани судови“.

Ово решење и досад донете па одбачене судске одлуке, као и одбијање да се изврши ревизија целог судског поступка, јасно говоре да Хрватска „игра на време“. Развлачење поступка и намерно пробијање рокова, опструкција, отворено стајање више адвоката на страну Бранка Марића и кривотворење очевог потписа у случају преписа наше куће говоре на шта су све спремни они који желе да отму туђу

Претње и напади

Већ 1991. Почели су проблеми Томашевића са ратоборним појединцима у окружењу, које је штитила држава. Тако је њихов син Ален физички нападнут на улици, на њега су пуцали из ватреног оружја, разбијен му је ауто, а минирана је и гаража Момчиловог брата чија кућа се налазила до њихове. Све је то било део тадашње политике која је дала резултат у прогону неколико стотина хиљада Срба из Хрватске.

Имовину – истиче Ален Томашевић и додаје да је убеђен да ће ипак стићи до правде.

Поставља се и питање – какву поруку шаље хрватско правосуђе Србима протераним са својих огњишта у Хрватској, али и да ли то ЕУ, којој би ускоро требало да приступи и Хрватска, све то види и толерише?

Момчило и Мира Томашевић су данас хрватски држављани са 66 година радног стажа у просвети, који су остварили у Основној школи „Браћа Рибар“ у Брибирским Мостинама. Суд им је бесправно одузео кућу у Водицама, стан у селу Међаре је порушен, а за обнову порушене породичне куће у Морполачи нису могли добити помоћ, јер су 1991. Били пријављени у Шибенику.

Последице тога на свом здрављу је осетио Момчило Томашевић. Он је 2003. Преживео мождани удар, 2004. Је добио шећер, а 2005. Оперисао је жуч. Данас он и супруга живе у Новим Бановцима, код Београда као избеглице, а у њиховој кући – хотелу дуже од 20 година живи породица Јандре Марића који су насилно ушли у објекат децембра 1991.

Хрватско правосуђе није ништа урадило да би отету имовину вратило њеном власнику. Сличних примера има много, али нема много оних који су упорни и одлучни као Ален Томашевић да иду до краја с вером да ће правда коначно победити.

извор ВЕСТИ, 31.07.2012

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/243314/Igre-bez-granica-hrvatske-drzave-