Вести

Овако је акт Св. Синода о суспензији владике рашко-призренског Артемија окарактерисао професор Драгиша Бојовић,

Април, 2010 Др. Десанка Крстић; СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто

+++

професор филозофије у Нишу и управник Центра за црквене студије, који је говорио у име слободних и достојанствених Срба који држе до “достојанства, слободе, правде и истине“. Професор Бојовић је само један од многих интелектуалаца, професора, правника, књижевника, каноничара, теолога, свештенства, многобројног монаштва и ожалошћеног народа верног владики Артемију –који су дигли свој глас у одбрану архијереја, духовног горостаса који иде уским и трновитим путем којим је његов духовни отац, ава Јустин ишао, као и сви велики хришћански мученици и подвижници, који трпељиво страда са својим народом на распетом и отетом Косову и неустрашиво брани своје проређено стадо од гладних вукова.

Косово, “најскупља српска реч“, “Лазаревско питање“, симбол српског опредељења, “Видовданско косовско огледало“ – вековима служи и позива да се определимо, да се у њему огледамо, да се препознамо, и, како у прошлости тако и у садашњости, поставља исто питање, сваком Србину, ма где био, ма где се налазио, “Лазаревско питање“ – “коме ће се царству приволети“, потсећа владика Артемије и у својој беседи упозорава:

“И пред нашом генерацијом је то судбоносно питање и Срби се поново сврставају у два табора, стају под два барјака. Они који одолевају на Косову јесу следбеници честитога кнеза. Стога, док је времена, загледајмо се добро у то огледало, препознајмо себе на којој смо страни, ревидирајмо свој став док времена има јер иде ноћ када нико неће делати, после које нема сванућа.“

Кога благосиља Видовдан? пита владика Николај и одговара:

“Оне који вером Христовом дишу, и за Христову веру страдају и гину.“

Али, авај… Зар би Косово могли да замислимо без Бранковића? Зар нас проклетство Бранковића не мимоилази? Зар нас страдање Господа не потсећа на постојање Јуда? На издају која се вековима понавља?
Под барјаком Бранковића Срби још увек налазе уточиште!

Под његовим барјаком се не сврставају само они који се плаше, они којима је милије земаљско царство, они који не вреднују небеске вредности, из незнања или нехата… већ и они који су позвани да буду наше духовне вертикале, огњени стубови и будни чувари народне душе, апологете чистог Православља… они који су се заклели на верност Богу живоме…
То много боли…
То је издаја Бога који је на крсту страдао за откуп наших грехова.
То је не само издаја Косова – то је издаја жртве страдања!
А Косово је страдање…

То је издаја самога себе јер… рођени смо за вечност… Бог нас је створио по подобију својем, да му будемо деца Његова у рају..

Заборављају, чак неки од његових ученика, мудре опомене о. Јустина:

“Ко служи Богу, себи служи, својој вечности служи.“

А бирамо пакао?!?

Није ли у питању помрачење ума које прати наше отуђење од Бога?
“Најстрашнији пакао је човек без Бога“, потсећа о. Јустин.

Владика Артемије са својим свештенством, монаштвом, својим духовним чедима је једина одбрана већ проређеног стада, једина утеха и снага да издржи свој крст и страдање, своју Голготу… Кажу, по неким статистикама, да су четвртина монаштва у Српској Православној Цркви духовна чеда владике Артемија. Монаштво на Косову је не само бројно већ и симбол духовног и монашког живота. Владика Артемије је напунио монаштвом манастире на Косову некада пусте…

“Може ли недостојан и крив имати ту благодет Господњу и напунити манастире некада пусте?“, пита професор Бојовић.

Та одбрана Косова моћницима много смета. Много им ремети већ зацртане планове њихових себичних, сурових овоземаљских интереса. Владика Артемије сујети политички пројект не само “евроатлантских интеграција“ већ и “евроекуменистичке интеграције чија је прва жртва владика Артемије“, закључује професор Бојовић и каже да је, баш због тога, “владика Артемије најлакша мета за отстрел јер нема подршку ни цркве ни државе“.

Недостатак подршке државе може да се разуме али не и оправда. Они који воде државу припадају гарнитури комунистичке деце чији су родитељи годинама убијали Бога у нама, годинама ратовали са Богом, рат који у својој малоумности нису видели да га никад не могу добити…

“Заборављају да Христос за двадесет столећа није изгубио ни једну битку, нити ће је изгубити до краја времена“ (Николај)

…сурово се обрачунавали са својим противницима, Божијим следбеницима… и проповедали овоземаљске вредности, једно хедонистичко уживање – “узми све што ти живот пружа“, јер, “ако нема Бога, све је дозвољено“, како каже Достојевски. У том смислу су, не само своју децу, већ и све своје поданике покушали да индоктринирају…

“Од оца је остануло сину“, каже народна песма…

Можемо ли ми очекивати да ти синови бране Косово? Да се боре за Царство небеско – Царство небеско које никад нису ни спознали?

Слава, власт, богатсво – то је оно што њих опија.
То су земаљске вредности!

Зар се не може очекивати да буду најлојалнији послушници свих моћника који ће им омогућити остварење њихових властољубивих и славољубивих жеља? Није ли и ђаво обећао сву власт и славу ономе ко му се покори? Зар се по томе не види од чијег су порода? Могу ли такви да бране праведника? Божијег угодника? Царство небеско?
А црква?

Где је владика Артемије погрешио?
О које каноне се оглушио?
Шта он није творио што није Православно, Светосавско?

Није ли он стуб Православља? Једини доследни ученик, духовно чедо аве Јустина, духовног горостаса познатог и признатог у целом православном свету, кула светиља и водиља српском народу у тренуцима оваквих помрачења и искушења… Није ли ава Јустин разобличавао папску и екуменистичку јерес? Да ли је он икада правио компромис са савешћу или црквеним догматима? Није ли за њега католичка црква била јеретичка црква? Зар нису за њега била три највећа пада у историји човечанства: пад Адамов – отпадништво од Бога, пад Јудин – издаја Бога, и пад папин – прогласивши себе за бога, “непогрешивим“ по питањима вере и морала, наследником Петровим и замеником Христовим!?!

Није ли за аву Јустина екуменизам био “јерес над јересима“? “СВЕЈЕРЕС!“

Данас, кад се неки архијереји у нашој цркви приклањају не само “евроатлантским интеграцијама“ већ и “евроекуменистичким интеграцијама“, владика Артемије је велика сметња и отпор њиховим плановима, дијалозима и не само саслуживањем са католицима, већ и признањем примата папи! “Може ли имати примат у цркви онај који је ван цркве?“, пита владика Артемије, и потсећа на папино место – а папина посета се управо припрема за прославу годишњице Миланског едикта.

Да ли зато треба уклонити владику Артемија?

У циљу приближавања католицима уводе се “новотарије“, мења се Литургија, уклањају иконостаси, траже се “реформе“, траже да цркву модернизују, да је прилагоде духу времена.
О томе апологета и догматичар о. Јустин упозорава:

“Свет се мења али се Црква не мења, не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Јеванђеље. Не мења се јер се не мења Господ Христос. Господ Христос јуче је и данас исти и вавек“

И, као највећи парадокс, као највећи апсурд, и као цинизам своје врсте, они који уводе “новотарије“, мењају Литургију, траже реформе, одржавају екуменске дијалоге и састанке, саслужују са иноверним, признају примат папе – ти покушавају да владики Артемију подметну оптужбу за раскол – њему… не само најчеститијем архијереју српске Цркве већ духовном горостасу Православља, једином верном ученику и следбенику о. Јустина!?!

Да ли то значи да и о. Јустину треба подметнути клевету за раскол?
Зар смо толико изгубили духовни компас?

Због “непослушности“ по питању:“новотарија“, екуменистичке јереси, реформи, дијалога и саслуживања са католицима, признања примата папи, одбијања да Литургију врши по “новом“ уместо по “устаљеном предању цркве“, одбијања Меморандума, да порушене цркве и манастире обнављају они који су их рушили, одбијања да повуче тужбу против земаља чланица инернационалних снага на Косову које нису ништа учиниле да заштите српски народ и светиње на Косову за време погрома 17. марта 2004, , одбијања да укаже гостопримство ономе који је одговоран за бомбардовање његовог народа 78 дана, и признања нелегалног проглашења лажне државе Косово у самом срцу српске отаџбине, српске духовне баштине, неотуђивог наслеђа наших предака… што претставља врхунац безобзирности у рушењу не само свих међународних закона већ и суверенитета Србије као суверене државе – део цркве који све то “промовише“, у заједници са државом спремном на услуге сваке врсте моћницима овога света – долази у сукоб са владиком Артемијем…

Дакле, држава и део цркве су се нашли на истом задатку!?!
Један од “верских аналитичара“ давно рече:

“Нама треба јака држава и јака црква. А јаке су ако и држава и црква добро функционишу“.

У овом случају заједничка “функционалност“ је одлично постигнута!

Због овакве измишљене “непослушности“ Синод се обрачунао са владиком Артемијем на начин који се не може назвати братским и хришћанским и у најнепогоднијем тренутку почетка Ускршњег поста… Суспендовао га је и понизио у његовом достојанству епископа што је он у својој кроткости и послушности прихватио иако се није сложио. И не само да га је суспендовао већ је од поједине, некад блиске браће архијереја, некадашњих другова и ученика о. Јустина – проглашен за “изгубљеног“, и да “не зна шта ради“ – другим речима… да је случај за лечење! Клеветају га “болесним“ што није ништа ново. То покушавају од 2004. године када је владика Артемије одбио да повуче тужбу против земаља чланица интернационалних снага које ништа нису урадиле да заштите голоруки народ на Косову пред дивљањем Шиптара… ништа пред убијањем, рушењем и паљењм кућа, цркава и манастира…
Не треба бити лекар па видети колико је ова “дијагноза“ далеко од истине.

Духовника који је напунио манастире на Косову, а што није могао без благодети Господње, који плени својом смиреношћу, кроткошћу, благошћу, љубављу и разумевањем за све људске патње, који страда са својим народом, који живи и дише Исусом Христом – покушавају да оклеветају “изгубљеним“ и да “не зна шта ради“?!?
Како то звучи смешно, пакосно, завидно… и самим тим неразумно…

…а на његовој су висини и они некада били… људи су жељно очекивали њихову реч… а сада их спознају као оронуле и посрнуле стубове Православља.
И, не само то!

Зар они који су се заклели на верност Богу живоме да се у свом “обрачуну“ служе не хришћанским, већ стаљинистичким, атеистичким методама – проглашавањем својих неистомишљеника “болесницима“? Таквим “психијатриским болесницима“ су атеисти пунили психијатриске болнице и логоре смрти у којима су страдали многи велики умови, научници, подвижници… Зар смо толико пали и на тако ниске гране? Не обистињују ли се пророчке речи о. Јустина да ће владика Артемије – “од другова пострадти“?

Али ту није крај атеистичке методологије. И његово монаштво, верно и одано владики Артемију – покушавају да казне! Чиме? Ускраћивањем монасима оскудне помоћи коју добијају од државе. Лишавањем дневног оброка који ће добити само ако признају администратора – само ако признају нешто нелегално, неканонско?
Зар се од њих не тражи много – јер, речено је “Не доводите нас у искушење!“

Кажњавају их оним истим методама којим је Кушач кушао Христа – да камење претвори у хлебове, да најпре реши економско питање па онда да међу људима проповеда Јеванђеље…

“Нахрани, па тада можеш захтевати од људи врлину и честитост“, упозорава Инквизитор.“Претвори га у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући своју руку од њих и да ће нестати Твојих хлебова.“

Велики Инквизитор сужава димензије човековог бића а самим тим и потребе његове природе своди на само телесне потребе: “Није ли боље свести човека на тело, и све његове потребе на потребе телесне?“, пита велики Инквизитор.
“Кад би послушност била купљена хлебовима?“, сетно се пита Инквизитор: “Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба.“

“У име слободе и хлеба небеског Христос је одбацио једно сигурно средство помоћу кога би могао покорити себи све људе. То средство је земаљски хлеб!“, каже о. Јустин. И са тугом Инквизитор кори Христа: “Заставу хлеба земаљског, одбацио си у име слободе и хлеба небеског.“

Ето… истим методама и савремени Инквизитори искушавају верно монаштво, одано свом духовном оцу – да изда хлеб небески за хлеб земаљски!

Гледамо ли репризу Великог Инквизитора?

Али… то опет није све! Та казнена експедиција врши своју сатанску мисију у време највећег хришћанског празника – Распећа и Васкрсења Господа нашега. Не дозвољава да монаси у миру, скрушености, побожности, посту и молитви испоштују жртву страдања и дочекају најрадоснији празник победе Добра над Злом, забрањује им Литургију и налаже епитимију и све то уз дреку, вику, погрду, претњу… Није ли пост уздржање не само од масне хране већ и уздржање од погубних мисли, речи, дела, поступака? Важи ли то за све хришћане? …При том се нико није запитао како ће се такво понашање и поступци одразити на живот у рашко-призренској епархији?Хоће ли то довести до подела међу монаштвом, свештенством, народом, у тренутку кад им је слога најпотребнија?
Да ли они таквим поступцима стварају раскол?

Коме то одговара?

Имају ли њихова браћа у Христу разумевања и милости према страдалницима?

“По делима њиховим познаћете их!“, речено нам је.

Да ли се ико претходно запитао какве ће бити последице оваквог неканонског, неодговорног поступка Синода према најчаснијем и најсветијем архијереју српске Цркве?

“Урушен је ауторитет цркве и српског патријарха, угрожено јединство цркве“, наглашава професор Бојовић, говорећи о последицама овакве исхитрене одлуке и акције, и пита се да ли ико брине о ауторитету и јединству цркве, о ауторитету српског патријарха?

Чује ли се глас протеста честитих владика у Српкој Православној Цркви?

Да ли можемо да се радујемо да ће се и они сврстати у одбрану истине, правде, канона, Православља… вере отаца наших?

“Срб је Христов радује се смрти“, певао је ђакон Авакум идући на губилиште… Треба ли да се препознамо на којој смо страни, под којим смо барјаком?

Како пророчки звуче речи Светог владике Николаја који каже:

“Можда је ово последњи Видовдан, који опомиње да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, који се боре и раде за тријумф вере, слободе, правде. А вас браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ троструко благослови по молитви свога кнеза Лазара и свих косовских јунака.“

Април, 2010 Др. Десанка Крстић
Благовести
Торонто