Вести

Као што сам био запитан о начину примања у Цркву, постарах се да одговорим. Увек при примању човека у Цркву, главни податак од кога зависи начин примања дотичнога јесте да ли је исти крштен или није.

Жељко Которанин, 20.08.2008

+++

При томе, под крштењем се подразумева само оно крштење које се добија у Цркви православној. Ову чињеницу, ма колико била очигледна (Ефес. 4. 4. 5.), током година и векова, увек неки доводе у питање, нарочито када се доводи у контекст са оним шта јеретици називају крштење. Да се ове речи Апостола не могу тумачити другачије него у смислу да једна Црква има једно крштење, и да изван те Цркве не може бити никаквог крштења имамо потврду у светим канонима Цркве. Например, апостолски 47. канон забрањује поновно крштавање онога који има у истини крштење, и у врло јасан контекст доводи термин “крштење у истини“ са правим свештенством. Прави свештеник је онај који је повезан са, од Бога, а преко Апостола, наслеђеном влашћу и благодаћу, што се зове апостолско прејемство. Да се од ове наслеђене власти благодати отпада због јереси доказ је у одредби 15. канона Помесног Сабора, као и у одредби 1. канона Василија Великог. Дакле, јеретици немајући пуноћу апостолског пријемства, не могу имати ни право свештенство а ни крштење у истини. Зато 47. Апостолски Канон њих и зове лажни свештеници, а њихово крштење назива оскрвнућем. Свети Василије Велики за све то каже овако: “…И они, који су се први одијелили, имали су Отачаско рукоположење, и кроз то, што су на њих руке положене биле, они су имали благодет духовну; али пошто су се одцијепили…нијесу већ имали власти ни да крсте, ни да рукополажу; нити су могли саопћити другима благодет Духа Светога, од које су сами отпали…“. Овај став светитеља у потпуности одржава 68. канон аопстолски, па се може узети и за тумачење истога Канона. Ако забрањује поново крштавање онога који у истини има крштење, дакле од правог свештеника, Канон забрањује некрштавање онога који има јеретичко крштење, или како канон каже који је оскврњен од нечастивих, лажних свештеника, и тако некрштене, тј. оскрвљене, пуштати у заједницу причешћа, што директно забрањује 46. канон апостолски. Дакле, јеретичке организације јесу безблагодатне у сваком погледу, па дакле и у крштењу. Дакле, припадници јеретичких организација се не смеју пуштати пред евхаристију, и остале свете тајне Цркве, а ако су упорни у остајању у својој јереси не смеју ни присуствовати служби Божијој о чему сведочи одредба 6. канона Лоадикијског Сабора, и одредба 9. канона Светога Тимотеја Александријског. Следећи разликовање на оне који Цркви прилазе већ крштени или некрштени, поделићемо овај рад у две целине.

Примања у цркву некрштених

Све некрштене можемо поделити у две групе. Оне који долазе из јерси, и оне који долазе из свих осталих тзв. религија, секти, или атеизма.

Примање у Цркву јеретика. Године 251 одржан је у Картагини чувени Сабор под Кипријаном Картагенским управо на тему примања обраћених јеретика. Сабор је издао правило по коме се сви јеретици без разлике примају у Цркву као да долазе из идолопоклонства, потпуним црквеним крштењем и миропомазањем. Овај канон је Црква оснажила као исправан одлуком 2. канона Трулског Сабора, али је његову обвезност одредила само за област Африканске Дијецезе. За остале Дијецезе Црква је установила извесно разликовање у начину пријема јертика у Цркву у зависности од врсте јереси, организације и делања. Ово разликовање није на штету поменутог канона Картагенског Сабора, јер признајући ваљаност истог канона Црква је признала да било који епископ или презвитер који би примио у Цркву јеретика крштењем, макар он био и из оних јереси из којих се прима другим начином, неће бити осуђен као да је изнова крстио онаога који у истини има крштење, јер као што рекосмо, јеретици немају у истини крштење.

У погледу разликовања начина примања у цркву јеретика много значајан је 7. канон ИИ Васељенског Сабора. Он иако предвиђа за извесне јереси другачији начин примања, то чини таксативно и као изузетак од правила, јер после изричитог набрајања јереси из којих се обраћеници примају миропомазањем, канон набрајајући јеретике који се примају крштавањем не набраја их све, него додаје “…и све остале јереси“. Видимо да је крштавање као начин примања општи и могућ за све јереси, а као такав је обавезан само у Африканској Дијецези. Искључиво оне које канон изричито наводи, јеретике смемо примити у цркву миропомазањем. Ово је последица тога што једино Епископски Сабор има власт да одреди изузетке од правила у погледу пријема обраћених јеретика о чему имамо изразито сведочанство у одредби 47. канона Василија Великог.

У случају да за неке јеретике који су новонастали у односу на време када је Сабор о њима последњи пут расправљао, мислимо на јеретике уопште, тада дотичне јеретике треба примати крштењем. Међутим, чињеница је да јако дуго времена немамо Васељенскога Сабора, и одлуке о јеретицима који се обраћају и3 нових јереси Па у складу са основном мишљу цркве да се што више људи спаси, допуштено је свакој Цркви да одлучи о начину примања људи из новонасталих јереси, ипак у томе одлучивању Цркве су обавезе да следе ону мисао према којој су Сабори расуђивали и разврставали јереси у своје време.

Анализом Канона може се закључити који су то критеријуми за разврставање јереси. Међутим пре него што извршимо ову анализу морамо дебелим словима нагласити да док Сабори Цркава не разберу дотични проблем и у погледу њега не донесу изричиту одлуку у виду заповести, све новонастале јереси подлежу томе да се обаћени од њих имају примати на општи начин тј. крштењем. Ово треба схватити као једино правилно, и стога је потребно да Сабори Цркава по могућности и потреби што ћешће на ову тему донесе одлуке.

Само икономија оправдава добро обичајно поступање док Сабори не донесу одлуке.

Да би смо истражили критеријуме за начин примања оних који се из јертика обраћају у православље мораћемо обратити пажњу на 7. канон ИИ Васељенског Сабора. Канон захтева да дотични пре свега пименим начином анатемизирају сваку јерес која другачије учи него что учи Црква. Ово представља иступање дотичних и3 јереси и јеретичких организација. То такође представља приклоњење дотичних осуди тј. анатеми коју је сабором изрекла Црква противу јереси. Да би ово било могуће свакако је потребно да и у погледу новонастаких јереси Цркве свијим саборима доносе одлуке и анатемиџу их. Узалуд је то што по догматима знамо да је неко учење лажно, ако о томе немамо одлуку епископског сабора, јер дотични који се од таквих обраћају како могу анатемисати првенствено своју јерес кад о њој Црква није донела свој суд. Ово је још један доказ да без одлуке аутокефалних Цркава и њихових Сабора, из новонасталих јереси обраћеници се имају примити крштењем, јер не могу дати писмени исказ о анатеми јереси из које долазе, пошто како рекосмо ни сама црква анатему није изрекла.

После давања писмене анатеме над дотичним обраћеником из таксативно набројаних јереси, врши се миропомазање након чега се он сматра чланом цркве и може приступити литургији и светим тајнама. Уочљиво је да код овога начина примања изостају две ствари, изостаје учење вере, и само погруживање као видљиви чин крштавања. Учење и изостанак истога сведочи о томе да јеретици из којих дотилни потичу не смеју својим погрешкама уништавати појам Свете Тројице и осталих догмата који непосрдно имају извор у символу вере. Они могу извесне мање битне аспекте погрешно тумачити, али уколико је ихово учење до те мере наказно тада већ мора се приступити учењу оних који желе да приступе Цркви. А то је већ предвиђено одредбом 7. канона ИИ Васељенског сабора за оне који се примају крштавањем. Одсуство погружавања сведочи да у дотичним јересима морају постојати две ствари, прво, да јеретици изводе оно што они називају крштаваем по облику сасвим идентично трикратном погрижавању сагласно 50. каноном Апостолским уз потврду 90. канон Васијија Великог. Такође је нужно да они под крштавањем поимају исто што и поимају православни. Друго, потребо ја да они имају епископалну организацију своје зајднице, те да они које зову епископима у крајњој линији потичу од њих, који су имали Отачаско рукоположење и кроз то апостолско пријемство, од којег су се одцијепили, као што смо видели код Светог Василија Великог, јер он управо за овај факат везује начин примања: “… и ради тога је наређено било, а они који су од њих крштени били, као крштени од световњака, морају, кад се обраћају у Цркву, бити очишћени правим црквеним крштењем“. Свети Василије Велики, истина, све ово прописује за расколе али према 6. канону ИИ Васељенског сабора расколи се броје у јереси. Говорећи о правом Црквеном крштењу од свечтеника, насупрот световњачком крштењу, он заправо говори о миропомазању, јер ко има световњачко самокрштење мора бити и миропомазан од стране православног свештеника да би могао прићи евхаристији. Разлику између јертика и расколника Светитељ прави на основу тога что су се јеретици од цркве сасвим одвргли и од саме вјере се отуђили; а расколи су они који нису сагласни у Црквеним пословима и у питањима која се дају изравнати. За јеретике светитљ каже да се морају примати у Цркву потпуним крштењем. Расколници, за које он тврди да се могу сматрати да Цркви припадају (вероватно мислећи чињеницу да се нису од саме вере отуђили, те да као такве Црква их није сасвим анатемисала, него само свргла њихове свештенике, и превела их у ред световњака) примају се миропомазањем. Светитељ је склон да ниједноме јеретику, изван оних јереси које су изричито поменуте у канону да се могу примати миропомазањем, не одреди другацији начин примања у Цркву осим потпуним крштењем, јер по његовом суду сви они отуђивањем од вере вређају Бога и као такве потребо је очистити потпуним крштењем (о овоме види одредбе 47. његовог канона). Из повезаности коју 47. канон апостолски ставља између ваљаности крштавања и ваљаности свештенства, произилази да јеретици који на свештенство гледају као на установу божанског карактера уз задовољавање осталих услова, тек могу задовољити критеријуме да би им се миропомазањем обраћеници примали у Цркву. У колико пак они на свештенство гледају као на установу људског карактера, као протестанти на пример, такви се морају примати крштавањем без обзира на испуњавање предходних услова.

Код јереси, из којих се преобраћеници примају миропомазањем, сам начин примања без трократног погружења, није знак да те јеретичке организације саме по себи имају ваљано решење, тј. да им се оно у Цркви признаје. Миропомазаће се обраћеник тек пошто анатемизира јерес, тј. пошто од ње одступи. Тада, тек тада, миропомазање освећује, допуњава, оно трократно погружење, које је дотични добио у јеретичкој организацији. На тај начин премоштава јаз између оскрвнућа, које само по себи то погружује представља, и светости крштења у Цркви. Условно речено, признаје се не крштење, него погружење.

Овде се мора скренути пажња на нужност инсистирања на трократном погружавању у име Оца и Сина и Светога Духа. Заповест да се овако крсти дошла је предањем. У 91. канону своме Свети Василије Велики каже да запостављање предања, и ту изреком помиње речено погружење, штети Еванђеље у главном предмету и своди га на голу реч. На жалост, у многим православним Црквама увело се крштавање обливањем и шкропљењем. Црква је показала известну попустљивост када је реч о обливању као крштавању али само у случају болести (в. 12. канон Неокесаријског Сабора, каже се још: “на постељи“) која има лик предсмртног стања. Шкропљење при крштавању је потпуно безакоње. Тешко је, али се мора, инсистирати да јеретичке организације трократно погружавају, иако ми то у већини случајева не чинимо. Размишљања о томе да ли је то нужно, јер ни ми тако не радимо, требало би заменити размишљањем о 3аконитости нашег шкропљенског крштења!

Примање у Цркву оних који долазе из других тзв. Религија, секти или атеизма. Опет нам се ваља вратити 7. канону ИИ Вас. Саб. У завршној одредби описује се крштавање јелина, тј. идолопоклоника, а у ствари свих оних који у своме дотадашњем веровању нису знали Свету Тројицу, сви они се први дан хришћанима чине. Али то још није крштење, него тек молитвама предложење Богу њих за пријем у Цркву. Потом, су исти примани у ред оглашених и учени су вери. Потом се од истих заклињањем одагнао демон који их је држао везане за лаж предходног веровања. Затим је следио дуг период поучавања и похођења служби Божијих. На крају свега тога долази крштење.

Овај поступак је могао дуго да траје, по неким записима Созимена и десет година. Човек одрастао и васпитан у лажној науци, који је служио лажног бога, јесте дубоко привезан за демона, изумитеља те науке. Тог демона он носи у срцу, јер, у складу са речи апостола, ако се служи демону један дух се постаје с њим, ако се служи Богу, један дух се постаје с Њим. Заклињање тера тог демона, али учење истините науке, и присуствовање службама и молитвама за оглашене сасвим ће покренути стечену наклоност духа дотичног од лажи. Семе светог крштења тада неће бити узалуд бачено. Данас се учењу не поклања никаква пажња. О овоме, колико канони захтевају учење као услов крштењу, види 2. канон И Вас. Саб., 46. и 47. канон Лаод. Саб. и сл. Поучавање оглашених вршили су или свештена лица у школама, или чешће заклињачи, људи од епископа за то одређени, по кућама. Али је епископ редовно проверавао колико су оглашени научили. Данас, на крштењу, ми тражимо од човека осведочење вере, а не тражимо науку вере. Како ико може веровати, ако не зна у шта верује, и зашто се крсти.

-Прим. Аут. Уколико јеретик одбије да анатемизира јерес, неће се примити миропомазањем, макар и био из јереси за коју је одређен такав начин примања. Дакле, не признаје се крштење јеретичких организација, одређивањем начина примања миропомазањем.

Примање у Цркву крштених

Крштени су већ чланови цркве. Међутим, апостасијом, они отпадају од вере и од Цркве. Поновно њихово примање у Цркву, у заједницу светих тајни је, уопштено говорећи, теже него примање некрштених! Апостол упозорава: ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња (Јевр. 10. 26. 27.). После крштења, које се само јеном даје, за грех разумног дела душе (1. канон Григ. Ниског.), што ће рећи, за апостасију, нема више жртве, тј. нема спасносног Причешћа.

У време гоњења Цркве, многи су тада падали у апостасију. Тада се јавио раскол (нпр. Донатов, или Катари) по питању, да ли апостате треба примати у цркву ако се покају. Расколници су сматрали да не треба. Црква је заузела другачији став, ценећи да она може узимајући у обзир покајање, да спасе чак и апостате. Од тога у коју веру крштени отпадају, зависи и могућност, и начин примања апостата у Цркву. У том смислу разликујемо отпадање у било коју другу тзв. Нехришћанску веру (апостасија у ужем смислу), од отпадања у јерес, и од отпадања од црквеног живота, тј. похођења Цркве без видљивих знакова промене вере.

Примање апостата у ужем смислу

Први канонски траг црквеног става о покајању ових апостата који отпадају због гоњења затичемо у 62. канону апостолском. Ту се одређује апостасија клирика. У одредби 11. и 12. канона И Вас. Саб. видимо одредбе у погледу мирјана. Онај ко отпадне без принуде дугогодишњим кајањем ће моћи доћи до општења само молитава, тј. без Причешћа. Епископ (и само епископ) може у зависности од усрђа у кајању да им скрати време кајања. Причестиће се тек при крају живота (в. 2. и 3. канон Григ. Ниск. 73. канон Вас. Вел. 13. канон И Вас. Саб.). О палима у апостасију због гоњења, канони блаже расуђују, имајући у виду слабост људску као узрок апостасије. Од околности зависи дужина кајања, и прелази са нижих на више степене, и Причешће се даје после кајања, дакле пре краја живота (2. и 3. канон Григ. Ниског. 1.-9. канони Анкир. Саб. и др.). Види још и 1. правило Јована Посника, где мивање и мазање св. Миром нису крштење и миропомазање већ слика истих.

Апостасија је преступ. Стога је и кајање начин примања истих преступника у Цркву. Канони допуштају епископу, као судији и умилостивитељу да буде блажи и у изрицању казне, (в. Нпр. 121. канон И Вас. Саб. и 102. канон Трул. Саб. Свештеник, духовник, нема право да налаже казну за апостасију. Он мора дотичноме као нечистоме да забрани причешће и да га упути своме епископу. Само ако је смртна болест и час, може духовник, или и презвитер да причести апостату, ако се до епископа не може доћи (в. 43. канон Карт. Саб. у вези 13. каноном И Вас. Саб.). Али и тада само уз исповедање и показано кајање (в. 13. канон И Вас. Саб. и 84. канон Вас. Вел. Ако би поступио супротно, и самовласно без потребе увео апостату у општење Причешћа, без обавештења епископа, учинио би прступ прекорачења своје власти (6. и 7. канон Карт. Саб.).

Примање апостата ‘јеретика

Сваки православни који пређе одредбе догмата вере и падне у јерес, канони кажњавају анатемом (в. нпр. Завршну одредбу Трул. Саб. 2. канона). Стога се они не примају у Цркву. Због тако тешке последице Црква дуго оклева са изрицањем анатеме очекујући да се дотични поврати вери. Стога неки канони (нпр. 45. 46. 47. 64. и 68. апостолски или канонски одговори Теодора Студита, или 2. канон Теофила Александријског итд.) не анатемизирају баш сваки додир општења са јеретицима, премда је суштина сваког додира са јеретицима – јерес. Али, остајење упорним у том додиру и поред бројних упозорења, занчи напуштање истинских мученика Христових, и обраћање лажним мученицима јеретика, што 34. канон Лаодикијског Сабора кажњава анатемом. Они које Црква у дуготрпљењу још није предала анатеми, а који се хоће да поврате са покајањем, Црква прима. Занимљиво је да поред многих канона који одређују примање апостата у ужем смислу, немамо много канона који одређују примање неанатемизираних јеретика-апостата, иако су они својом апостасијом оскрвљени демонослужењем. Траг да Црква прима покајање и од ових апостата, те да их у опште изједначава са апостатама у ужем смислу, налазимо у 62. канону Апостолском. Ту се каже: “Клирик, који се из људске бојазни од јудеја, јелина, или јеретика одрече имена Христова…“ Јасно је да страх од јеретика води одречењу од имена Христова у правцу јеретичких демонизама. Па канон предвиђа примање покајања свих апостата, и јудејских, и јелинских, и јеретичких. Наравно, јеретичких уколико није изречена анатема, која се изриче само ако неко преступи, јер канони кажу: “који не прима догмате, не мисли и не проповеда тако, него хоће да их пориче“ (2. канон Трул. Саб.). Будући да посебних канона о примању јеретика – апостата немамо, и да канон 62. изједначава све апостате који то нису од своје воље, него од гоњења, можемо закључити да све речено о примању апостата у ужем смислу из разлога гоњења важи и за јеретике – апостате из разлога гоњења, тим пре што ови и не подлежу анатеми

Апостат – јеретик који је својевољни апостат, а који још није анатемизиран, а опет се каје.

Овде настаје проблем. Погледај 5. канон Светога Василија Великог.

“Јертике, који се при крају живота кају, треба примати; али примати их, разумије се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу показати плодове, који сведоче о старању њиховом да се спасу.“ (5. канон В. В.).

Никодим Милаш под “јеретицима“ подразумева јеретике, који су јеретици од почетка и који немају крштење, што мислим да није оправдано. За такве, некрштене јеретике постоји устаљен начин примања, који није везан за крај њихова живота. Даље, Милаш одредбу о испитивању плодова покајања, који сведоче о старању њиховом да се спасу, тумачи у смислу искрености њиховог осуђивања јереси и евентуалне истрајности у православљу за случај да остане у животу. Према тексту канона ово је доста натегнуто. Нигде не стоји одредба, нити се подразумева, о евентуалном остајању у животу. Зашто би јеретик, некрштен, а при крају живота, обраћао се православљу, ако не би искрено томе приступио? На крају тумачења, Милаш исправно закључује да канон уводи у Причешћивање човека 3бог покајања, што је у пуном нескладу са предходним тачкама тумачења, јер, да се ради о некрштеном јеретику, циљ канона би био крштење или миропомазање, па тек по том, природно, Причешћивање. И још, када се јеретик некрштени, обраћа Цркви, пре крштења, или миропомазања, испитује са искреност оскрвљеног, па канони који одрђују начин примања јеретика у Цркву ни једном речју не помињу покајање.

Дубоко се клањајући епископу Никодиму Милашу, изнећемо у неколико другачије тумачење канона. Под “јеретици“ подразумевамо апостате јеретике, оне који нису крштени, па учинили преступ, пали у јерес, а још нису осуђени анатемом. Говорећи о таквима, ако су при крају живота, а од раније се кају, што значи да су раније већ приступили епископу са покајањем, и он им је одредио степен и време кајања, па док то време траје они су се нашли у смртној опасности, они требају бити причешћени. Наравно, тек уз испитивање покајања, и начина њихова дотадашња кајања, тј. показује ли оне плодове, или је површно, или усрдно било пуно старања о своме спасењу. Овако кратак канон три пута помиње кајање. На то се мора обратити пажња.

Видимо да се канон уводећи три пута трнутак смртне опасности, кајања, не слаже са канонима који одређују примање у Цркву некрштених јертика. Погледајмо како се исти односи према канонима који одређују примање апостата. Добровољни, а још неанатемизирани јеретици (ако су анатемизирани ту покајања нема) се удостојавају Причешћа тек при смрти, одређује 2. канон Григ. Ниског. Овај канон истина помиње одметнике у јудејство, или идолопоклонство, изреком не спомињући о јереси, али додаје и одметнике у манихејство или другу какву врсту нечастија. Манихеји су јеретици гностици, па се речи о другој каквој врсти нечастија требају схватити у смислу других врста јереси, јер ништа треће није постојало у то време на том простору.

Канон (5. В. В.) се текстом мало разликује од 13. канона И Вас. Саб. који је извучен из 6. канона Анкир. Саб. који говори о апостатама у ужем смислу и њиховом примању. Тако да можемо предпоставити да се одредба 13. акнона И Вас. Саб. нашла и као узор Василију Великоме, и да је он добровољне јеретике апостате још неанатемизиране подводи под одредбе канона о апостатима у ужем смислу, 11. и 12. канон И Вас. Саб. нпр. Но, пошто заиста немамо изричите каноне у том смислу, закључујемо да сваки епископ у недостатку односних правила свог Сабора, сам одређује време кајања, али по 2. канону Григ. Ниског. Ако су добровољни апостате може их ако се кају усрдно удостојити Причешћа тек при карју живота. Ако нису добровољно пали у јерес, зависно од околности, после кајања ће их Причестити. Све што смо рекли о томе да презвитер не сме да својевољно одлучује о апостати у ужем смислу важи и овде!

Апостате – који престану да долазе у храм на службу

О овима говори прецизно 80. канон Трул. Саб. Који бораве у граду и није послом ни нуждом (болешћу) удаљен од свог храма, а три пута, у у три седмице не дође на службу, тај је сам себе одлучио од светих тајни. Његова вера се толико истањила да не осећа потребу за духовним даровима. Таквог епископ, ако се покаје, дошавши себи, ставља на кајање по својој процени. Данас имамо оне људе који нису долазили у храм из страха од режима, и они су апостате, али усред бојазни и гоњења. Имамо и оне, који су драговољно одустали од службе. Ради се о апостатама, и презвитери не могу да одлучују о њима, као што смо већ истакли.

Брате, знајући да поседујеш зборник канона, нисам цитирао каноне, али сам сваки назначио, тако да можеш сам погледати и цитирати и у представци коју желите да сачините. Ја сам укратко, и штуро, изнео канонско гледиште. Али представку ћете по своме Богољубљу и човекољубљу мудро саставити ви, а ја се само надам да ће вам ово бити од помоћи. Како је овде речено, незнатни део онога што би се на ову тему имало рећи, моја сарадња вам је и даље на услузи.

Молећи вас за ваше свете молитве ваш

Жељко Которанин

Објављено на новинару.де 20.08.2008