logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    736 пута прочитано    Датум: 19.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Nema ni naznake da se radi o srpskoj Episkopiji pravoslavne CrkveStručna Komisija Saveta za obnovu i izgradnju hramova Eparhije raško-prizrenske, prethodnih dana obišla je nekoliko lokacija na Kosovu i Metohiji, na kojima se vrši takozvana obnova hramova u okviru Memoranduma o razumevanju, potpisanom između šiptarskih institucija i SPC marta 2005.

+++

Slike koje su videli članovi Komisije bile su zastrašujuće, a rezultati “obnove” porazni. Težinu i grotesknost čitave situacije pojačavalo je saznanje da se taj proces kvazi obnove, obavlja uz učešće, pristanak, saglasje i odobrenje srpskih predstavnika u Komisiji za sprovođenje obnove (od kojih je jedan predstavnik SPC, a jedan predstavnik Ministarstva kulture Republike Srbije).

Ipak, pred nama stalno lebdi pitanje i nedoumica: ko je odobrio da obnovu onoga što je Srbima najsvetije obavljaju Šiptari? Ko je uveo rušitelje u proces obnove? Može li palikuća i piroman gasiti požar? Mogu li inoslavni podizati hrišćanske svetinje? Toga u istoriji nije nikada bilo, i sigurno da ne može ni ubuduće biti. To je poremećaj sadašnjeg istorijskog trenutka, želimo da verujemo, ružno iskustvo koje će veoma brzo nestati. Jer, imperativno se nameće potreba – taj proces obnove mora se što pre zaustaviti. Mora se zaustaviti dosada neviđeno poniženje srpskoga naroda, koje se, nažalost, obavlja uz pristanak i odobrenje i srpskih predstavnika.

Osim nezapamćeno lošeg izvođenja radova na samim objektima, koje je uzrokovano kako samim neznanjem pa i neiskustvom šiptarskih izvođača za rad na tako zahtevnim projektima, tako i neraspoloženjem da na srpskim svetinjama urade nešto dobro – jer je njihov cilj zapravo uništenje i potiranje onoga što je srpsko (otuda, između ostalog, i toliki propusti), šiptarski izvođači u ovom nesretnom procesu obnove stiču reference za dalji rad i preuzimanje potpune brige o srpskom nasleđu, što je krajnji cilj šiptarskih institucija.

Time im zapravo današnja generacija srpskog naroda, kao baštinici i vlasnici neprocenjivog kulturnog i duhovnog blaga, koje je stvarano vekovima od strane najboljih predstavnika mnogobrojnih generacija naših predaka, utire put za preuzimanje i izuzimanje iz srpskih ruku onih vrednosti koje su vekovima bili nosioci našeg identiteta na istorijskoj pozornici i potvrda našeg stvaralastva, i otvara im vrata da nam bez otpora uzmu ono čime jesmo prepoznatljiv i samosvojan narod.

U ovom procesu obnove vrši se, i to je još strašnija posledica, preimenovanje srpske baštine, koja se naziva “evropskom”,zajedničkom”, “kosovskom”, “vizantijskom” i ko zna kako još ne, ali nikako i nikada ne srpskom. Bitno je da se Srbima oduzme ono što im daje identitet i dostojanstvo, što ih čini da su narod. Jer, čak iako su Srbi u velikoj meri to nasleđe zapostavili, iako su se od njega u mnogome odvojili, ali dokle god to nasleđe postoji i pretrajava, dokle god postoji svest da je ono srpsko, neće biti potrebno mnogo da se Srbi vrate sebi i da dostignu visine svoje stare slave i svoga stvaralaštva. Otuda ta neistovna mržnja prema svemu što je srpsko, i otuda težnja da se ono ili uništi, ili preimenuje, preotme. Time će se izbrisati svaki trag postojanja Srba na ovim prostorima, i time će biti uništena suštinska odrednica srpskog identiteta.

U nastavku donosimo tekst profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu dr Milana Glišića, koji je kao član Komisije imenovane od strane Saveta Eparhije prethodnih dana obišao pojedine lokacije na kojima se vrši “obnova”, nakon čega je nastao i pomenuti tekst.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika 17. oktobra 2007.

+++

I EVROPA UME DA RADI LOŠE

Dobro, rekoh, slikaću travu kad već nema crkve, ali ispod fotografije ipak će pisati ime crkve

Autoput Beograd – Niš, 11. oktobar. Putujem na Kosovo i Metohiju da bih video u kakvom su stanju neki od spomenika kulture našeg pravoslavlja, uništeni tokom pomame albanskih separatista 17. marta 2004. godine. U mislima pokušavam da dočaram slike koje ću videti.

ievropa2.jpgMerdare. Administrativni prelaz iz jednog u drugi deo Srbije. Nije mi jasno ko je smislio naziv ,,administrativni prelaz“. Ispred nas je kolona vozila, većinom s tablicama Slovenije i Hrvatske. Otkud toliko vozila iz te dve republike, pitam vozača. Pa, tim vozilima jednostavno prolaze kroz celu Srbiju, dobih odgovor. A s kojim tablicama voze Albanci kad idu izvan Kosova i Metohije, pitam. Dobijaju probne tablice. Odlično, rekoh, vidim da sve funkcioniše, samo mi nije jasno zašto na albanskoj strani stoji znak ,,carina“.

Gračanica. Monasi nam žele dobrodošlicu. Upoznajem vladiku Artemija s kojim treba da nastavim put. Svi su u žurbi jer treba obići dosta toga, a to valja uraditi za videla. S nama će krenuti i dva vozila Unmika. Dobro je, razmišljam, mora da je to samo nepotrebna predstava jer su me, posredstvom medija, svetska zajednica i EU ubedile da je na Kosovu i Metohiji demokratija na delu i da postoje svi uslovi da se prognani Srbi vrate.

Kolona vozila kreće. Putujemo velikom brzinom, u dva džipa, koji rotacionim svetlima i sirenama krče put kroz urbani, saobraćajni i ljudski haos. Nigde se ne usporava niti zaustavlja dok se ne dođe do određene lokacije. Počinjem da shvatam da ta jurnjava ima smisla jer ne bi trebalo da se staje kako bi se sprečio neki incident.

Prizren. Dolazimo do crkve Sv. Đorđa i Episkopskog dvora. Tačnije rečeno, do ostataka od objekata koji su to nekad bili. Izlazimo iz kola. Vojnici drže mašinke ,,na gotovs“, leđima okrenuti vladiki da bi ga štitili. Konačno, sad mi je jasno. Oni su zaista fizička zaštita srpskom vladiki. Kad vladika mora da bude okružen četom vojnika, šta bi bilo da sam se ja sam tu zatekao, prolete mi kroz glavu. Minut kasnije, konstatujem da srpskog vladiku čuvaju stranci, plaćenici. Da bih sačuvao svoj mir, posvetih se obilasku objekata koji se rekonstruišu pod okriljem Evropske agencije za rekonstrukciju. Na tabli gradilišta piše da je to ,,Rehabilitacija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa“. To piše i na svim ostalim objektima koje sam kasnije obišao. Ni reči o tome da je to spomenik srpskog naroda, Srpske pravoslavne crkve, istorijsko nasleđe naroda koji je prognan sa ovih prostora u vreme stvaranja ,,zajednice evropskih naroda“. U crkvu ne možemo da uđemo. Na bočnim vratima je brava od savijenog armaturnog čelika, ali niko nema ključ, a glavna vrata i nemaju bravu već su napravljena kao fiksna pregrada. I pored čekanja i ponovnog vraćanja, nismo dobili ključ. Mala crkva, Sv. Đorđe Runović, otkopana je do dna temelja tako da svaka kiša samo podriva osnove crkve. Episkopski dvor se radi tako da nije izvršena nikakva sanacija konstrukcije već se podižu zidovi i podovi preko izgorelih tavanica. Dobro je, sad vidim da i Evropa ume da radi i loše.

Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena. Prvo prolazimo kroz vojnu bazu. Tu su Nemci, rekoše mi. Dobro je da naše istorijsko nasleđe čuvaju Nemci, pomislih, pa oni su već imali neka istorijska iskustva sa nama. Ovaj manastir je takođe teško stradao te zlokobne 2004. Konak zahteva puno napora i rada da bi se obnovio. Monasi su sami izgradili skroman konak i u njemu nas ugostili. Ručali smo u tišini jer mesta radovanju nema. Lica monaha su smirena, nema straha, nema srdžbe. Ti ljudi su zaista predani Bogu i naporu da obnove ono što je vekovima bila jedna od kolevki našeg kolektivnog pamćenja. Ovaj ručak pamtiću dugo jer sam shvatio da je bio spremljen sa iskrenom ljubavlju.

Napuštamo manastir Svetih Arhangela, utonuo u litice na čijim vrhovima magla kao da naslućuje dalju patnju i bol. Nadam se da ću imati prilike da ponovo sretnem te divne ljude koji su poslednja nada i odbrana srpskih svetinja.

Kolona nastavlja sunovratnu vožnju i dolazimo do Đakovice. Zaustavljamo se u centru grada na jednom platou pored kojeg je park. Šta to treba da pregledam od objekata kad ne vidim ništa? Odgovor je bio kao šamar – ova zaravnjena površina je ostatak crkve Sv. Trojice. Dobro, rekoh, slikaću travu kad već nema crkve, ali ispod fotografije ipak će pisati ime crkve. Dok smo razgledali lokaciju, nekoliko meštana je počelo nešto da viče na albanskom. Pošto nismo razumeli, ipak su bili tako ljubazni da nam viču na srpskom da je ovo Albanija, pri čemu nam pokazaše ono što se rukama svuda u svetu razume, a vrlo je nepristojno. Ti ljudi verovatno još nisu shvatili da su na vratima Evrope. Kako je situacija bila malo napeta, vojnici su se rasporedili oko nas i podigli mašinke u preteći položaj. U tom trenutku bio sam vrlo iznenađen jer sam primetio strah u očima mladih plaćenih vojnika koji čuvaju nešto što nije njihovo. Kolona je otišla brzinom većom nego što je došla.

Manastir Devič. Probijajući se putem koji može da savlada samo terensko vozilo, dođosmo do kapije vojne baze koja obezbeđuje manastir. Iz koje su zemlje vojnici, upitah. Iz Francuske. Za prolaz do manastira čekali smo dugo jer su vojnici kontrolisali kola u kojima je bio vladika. Ni malo poštovanja, a dosta osornog ponašanja. Pade mi na pamet tekst koji piše na spomeniku Francuskoj na Kalemegdanu.

U manastiru su monahinje. U martu 2004. napustile su ga uz pomoć Kfora. Kako će biti ako se ponovi 2004? Inače, te monahinje niti mogu da obrađuju manastirski posed (metoh) niti da idu same do grada. Donose im osnovne potrepštine. I na ovom objektu su vidljivi znakovi nestručne i nemarne rekonstrukcije.

Vučitrn. Crkva Sv. Ilije sa Salom za narod i grobljem predstavlja jednu urbanu celinu. Crkva je tako sanirana da kamene ploče padaju s krova, vlaga ugrožava zidove i vidne su naprsline u spojnicama kamenih blokova. Što se tiče Sale za narod i groblja, ništa nije učinjeno. Krave pasu u Sali za narod, a groblje se raspoznaje samo po oborenim i polomljenim nadgrobnim pločama zaraslim u travu.

Parohijski dom pored crkve u Vučitrnu, koja se obnavlja.
Održiva obnova?

Pada mrak i valja poći natrag u Gračanicu. Kratak predah, pozdravljanje sa vladikom Artemijem i monasima, polazak za Merdare.

Autoput Niš – Beograd. Kola jure ka Beogradu. Zurim u tamu i razmišljam o proteklom danu, monasima i monahinjama, o Evropi koja ,,obnavlja zajedničko nasleđe“, o ljudima koji nisu imali prilike da vide ovo što sam video a teoretišu o tome kako treba rešiti pitanje Kosova. Da li nemaju mogućnosti da shvate šta se stvarno dešava, ili to neće da shvate, ali uviđam da mali broj ljudi zna da ,,zajedničke Evrope” ovde neće biti. Ili bar ne veoma dugo.

Ipak, i pored svega, siguran sam da će kosovski božuri i dalje biti u našim srcima.

Milan Glišić,
redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Redakcijski komentar

Čitaj SrBski rode širom sveta i stidi se. Pored očiju ostadosmo slepi i ne videsmo “delanje” nekolicine vladika Srpske pravoslavne crkve. Šta uradiše sa Kosmetom. A narod SrBki na kosmetu?. A Srpska pravoslavna crkva mučenika Cara Lazara. Htedoše i najboljeg međ njima da unište. Gospod im nije dopustio Srbine, a ti, gde se ti dede? Ko napravi onomad cirkus sa izdajničkim Memoradumom o razumevanju Srbine? A ti ćutiš Srbine. Čekaš da neko od njegovih “novotaraca” bude izabran za novog patrijarha srpskog! To čekaš?! Da nećeš onda da aplaudiraš, Srbine! Ej Srbendo, tebi govorim!

Evo, da shvatiš pročitaj ovo ovde. A još nisi Srbine, shvatio ko su “oni”. Vidi onda ovo ovde. Nećeš da znaš, a vidiš. Epa čitaj onda Srbine! Daće Gospod da i ti jednom progledaš i hrabar budeš. Evo čitaj. Ko izdade Srbine, vidiš li sada? Znaš li sada šta je dobro, a šta nije dobro?

Evo šta reče nepogrešivi: “No svak odgovara za svoje činjenje ili nečinjenje, a u Crkvi nema nepogrešivih”

S.Marjanović

+++

29. mart 2005

IZJAVA MITROPOLITA CRNOGORSKO-PRIMORSKOG AMFILOHIJA POVODOM MEMORANDUMA O OBNOVI SVETINjA NA KOSOVU I METOHIJI

Kosovo je sveukupno pitanje Crkve i naroda

Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve, koji je u ime cele Srpske Pravoslavne Crkve potpisao Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle, nije nešto što se iznenada pojavilo. To je akt koji je dugo pripreman. Na njemu su radili naši stručnjaci i predstavnici Međunarodne zajednice. Sveti Arhijerejski Sinod se sa tekstom Memoranduma, koji je potpisao Njegova Svetost Patrijarh G. Pavle, saglasio posle dugog usaglašavanja, na tri uzastopne sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda u proširenom sastavu, na dve je prisustvovao i Vladika Artemije. Tekst nije nikakva neprikosnovena rezolucija. U njemu je predstavnicima Crkve praktično dato pravo veta.

Našeg Patrijarha su zabrinuli neki momenti u Memorandumu, pa je zato sazvao Sinod i članove Odbora Svetog Arhijerejskog Sabora za Kosovo i Metohiju. Svi zajedno smo ponovo razmatrali tekst i ponovo zaključili da uopšte ne tretira pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije, već da se isključivo radi o saradnji sa Međunarodnom zajednicom na obnovi porušenih hramova i stvaranju legitimnih uslova da se ti, preko potrebni poslovi, obave.

Ja bih lično stavio primedbe na ovaj akt i tražio da njim budu obuhvaćene sve porušene svetinje od 1999. godine. Potpisivanjem ovog Memoranduma želimo da stvorimo pretpostavke da se, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, kao apsolutno nezaobilaznim faktorom, započne obnova i ovih svetinja.

Ovde ističem zadovoljstvo što će u Komisiji koju će voditi međunarodni ekspert, zajedno sa predstavnikom Crkve, biti i predstavnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, čime su ispoštovane nadležnosti Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Ne vidim ništa loše u tome što će se izvođač radova birati na tenderu. Po Memorandumu samo ono preduzeće koje ima iskustva gradnje i obnove pravoslavnih hramova može konkurisati. Ono preduzeće koje da najpovoljnije uslove, a već ima iskustva u obavljanju ovakvih radova dobiće posao. To može biti preduzeće iz Grčke, Italije, Srbije…, ali na Kosovu i Metohiji nema takvih preduzeća. Znači, iza tvrdnji da su Sinod i Patrijarh potpisivanjem Memoranduma posao obnove svetinja poverili onima koji su ih uništili, stoje ili neobavešteni ili zlonamerni. Naglašavam da je Memorandum, od 1999. godine, prva pismena garancija prisustva i odgovornosti Srbije, na Kosovu i Metohiji, i to preko Patrijaršije u Beogradu i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji u ovom slučaju predstavlja Ministarstvo kulture, odnosno Vladu Srbije.

Što se, pak materijalnog poslovanja tiče, episkopi nemaju apsolutnu vlast, već saglasno kanonskom poretku, kao i po Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve, njihovo upravljanje crkvenim dobrima podleže nadzoru i konačnom odobrenju Sinoda, odnosno Svetog Arhijerejskog Sabora.

Jasno je da se Sinodske odluke moraju poštovati. Naravno da ne želim da polemišem sa tvrdnjama da u Patrijaršiji navodno postoje centri moći. Episkopi okupljeni oko Patrijarha srpskog u Sinodu i Saboru, su obraz sabornog i bratskog odlučivanja. Crkva je saborni organizam koji ima svoje vekovno ustrojstvo. Patrijarh je prvi među jednakima, ali i on mora da radi u saradnji sa episkopima, kao što i episkopi ne mogu bez saglasnosti Patrijarha, bez obzira o kom episkopu se radi.

Episkop Artemije je odrastao čovek, i verujem da će konačno prihvatiti odluku Svetog Arhijerejskog Sinoda. Na području Kosova i Metohije, odnosno Eparhije raško-prizrenske, je i Pećka Patrijaršija, koja je pod direktnom ingerencijom Patrijarha, tako da niko ne može da bude isključiv, još manje da sebe proglasi jedino odgovornim za ono što je nadležnost cele Crkve, države i naroda.

Nije dobro da se Episkop sa Sinodom dopisuje preko medija, to stvara potpuno pogrešnu sliku o Crkvi i daje utisak da u Njoj postoji raskol. On postoji samo u glavama onih koji ne znaju šta je Crkva, a ne žele dobro ni Crkvi ni narodu.

Naša Crkva nije partijski uniformisana organizacija, a nije ni totalitarna, kako se govori, već u njoj svako ima ličnu odgovornost i slobodu da izrazi svoj stav. No svak odgovara za svoje činjenje ili nečinjenje, a u Crkvi nema nepogrešivih. Samo za rimskog papu tvrde da njemu niko nema prava da sudi, a on sudi svima. Nadamo se da Vladika Artemije, kao pravoslavni episkop, ne misli tako.

Memorandumu zaista ne treba pridavati značaj koji on nema i kako je to predstavljeno u medijima.

Pre toga, Episkop Artemije je potpisao Memorandum o razumevanju sa predstavnikom Ministarstva kulture Kosova i Metohije, 28. juna 2004. godine. Zvanično je Vladika tvrdio da nije potpisao dogovor sa PISU već sa UNMIK-om, međutim, tekst je veoma jasan i na engleskom i na srpskom jeziku. Koliko nam je poznato ovo je prvi zvanični kontakt i to potpisan i overen pečatom, između Vladike Artemija i Vlade u Prištini.

Taj dogovor o razumevanju su sastavili UNMIK-ov predstavnik odgovoran za Ministra kulture, Rao Bjala i otac Simeon Vilovski, sekretar Episkopa Artemija. Ovo znači da tekst nije bio nepoznat Vladici Artemiju, pošto je rezultat dugih pregovora o načelima koje su obe strane potpuno prihvatile.

Ni Ministarstvo kulture u Beogradu, niti Zavod za zaštitu spomenika nisu osporavali taj Memorandum. Štaviše, u Komisiji oformljenoj prema Memorandumu radili su ekspert Ministarstva kulture u Beogradu i predstavnik Eparhije raško-prizrenske koga je imenovao Vladika Artemije.

Znači, tada ni Zavod za zaštitu spomenika kulture ni bilo koje drugo telo u Beogradu nisu imali ništa protiv teksta tog Memoranduma, koji nije smatran opasnim za identitet srpskih mesta, mada u njemu srpske svetinje nisu pomenute kao srpske, kao što je to u novoj verziji Memoranduma koju je potpisao Patrijarh srpski pre nekoliko dana. Zavod za zaštitu spomenika se nije žalio da su državne institucije zaobiđene, niti je osporio bilo koji deo Memoranduma. Konačno, Episkop Artemije nije oklevao da potpiše dokument zajedno sa predstavnikom kosovskog Ministarstva kulture, niti je zahtevao, kao što to sada potpuno neosnovano radi, da “oni koji su srušili naše svetinje ne mogu da ih obnavljaju.” Potpis od 28. juna 2004. godine je opozvao dva meseca kasnije, tačnije 15. septembra ali ne zbog teksta Memoranduma, niti zbog protesta iz Beograda, već zbog toga što je proces obnove bio neočekivano spor i što je Međunarodna zajednica odbila da odobrena sredstva budu uplaćena neposredno Eparhiji raško-prizrenskoj? Čak i posle povlačenja potpisa predstavnik Ministarstva kulture Srbije nastavlja da učestvuje u radu Komisije i u pripremama tenderskih dokumenata.

Treba ponovo istaći da je Memorandumom zadržano pravo veta od strane predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve u Komisiji, a da iza njega stoji centar Crkve i Država iz Beograda, a ne samo predstavnik lokalnih vlasti i lokalne Crkve, odnosno Eparhije.

završen citat





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo