logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Gorica Trkulja    1.033 пута прочитано    Датум: 19.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Литија око грачаничког храмаDa stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i njegovog arhipastira vladike Artemija pogađaju dušu svakog Srbina ma gde se on nalazio pokazuje i tekst koji sledi u nastavku a delo je sestre Gorice Trkulje.


Tekst je objavljen u časopisu ” Srpske Novine” br. 638 septembar /oktobar 2007. Toronto, Kanada.

U slavu Gospoda, Njegove Presvete Majke i brojnih svetitelja, Božijih ugodnika, srpski krstonosni vladari sa vernim narodom podizali su Božije hramove, koji kao najskupoceniji dragulji krase Srpske zemlje i obeležavaju naše trajanje. Oni su i neuništive tapije našeg postojanja na ovim prostorima u svim vremenima.

Mnogo je hramova sazdano u slavu Majke Božije. Njenog Rođenja i Njenog Uspenja. To su za nas, Srbe, posebni praznici. Skoro da nema Srbina koji tih dana ne ide u crkvu da se pomoli.

Mnogi od hramova za svoju hramovnu slavu slave Dan Uspenja Presvete Bogorodice. I naša Gračanica, dragulj među srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, slavi Uspenje Presvete.

Odlučili smo da Veliku Gospojinu proslavimo zajedno sa našim mučeničkim i stradalnim narodom u Gračanici. U mislima smo sa njima stalno, ali želimo da danas i telom i dušom budemo zajedno. Oni su u stalnoj životnoj opasnosti, stalno izloženi teroru i nasilju, u stalnoj i grčevitoj borbi za biološki opstanak. Idemo da ne budu sami. Da znaju da ima mnogo onih koji osećaju njihovu patnju i žele da je podele s njima… I posle progona i pogroma šiptarskih terorista preostali narod ima čvrstu uzdanicu, svoga predanog i nepokolebljivog vladiku koji bdi nad njim moleći se usrdno Gospodu i svetim srpskim mučenicima. To nam uliva snagu i veru… zajedno smo jači… izdržaćemo, sačuvaćemo Božijom i Bogorodičinom pomoći naše sveto Kosovo i Metohiju.

Sa neizrecivom radošću i tihom zebnjom u srcu krećemo put Gračanice. Na ovakvo putovanje nismo smeli da krenemo sami. Zato smo dogovorili da pratimo poznanika koji vrlo često putuje do Gračanice, vozeći prognane da vide svoju rodbinu ili svoja zapustela imanja.

U Merdaru je granični prelaz sa koga se ulazi na svetu srpsku, danas okupiranu zemlju. Mnogo sam puta prošla ovuda pre bezumnog NATO bombardovanja, ali takvu teskobu i nelagodu nisam nikad osetila. Dok stojimo čekajući kontrolu, iz suprotnog pravca ide mercedes pun mladih ljudi koji nas zasipaju mržnjom u očima. Pitanja naviru: otkuda tolika mržnja? Kuda ona vodi? Zašto su je Amerikanci i njihovi satrapi tako razbuktali? Može li se sa njom živeti?

Znamo: pred nama su ljudi koji nisu spoznali Hrista, pa u njihovom pogledu nema krotkosti, blagosti, nema straha Božijega. Nema ljubavi. Iz očiju prosto kulja neobuzdanost… Osokoljeni podrškom belosvetskih moćnika proždiru nas samozadovoljnim pogledima nadmoći i mržnje iza kojih se krije pohlepa, želja za otimačinom, za tuđim… za našim.

Ulazimo na područje svete srpske zemlje, na čemerno i blagosloveno Kosovo i Metohiju. Naš ”vodič” staje kraj puta i registarske tablice zamenjuje ‘‘kosovskim’‘. Prvi i siguran znak da nije svejedno sa kojim tablicama se prolazi ovim okupiranim područjem.

Mi nemamo rezervnih tablica. Ali, nema straha u nama. Nema ni besa, ni očajanja. Samo gorčina zbog svekolike nepravde i stamena i nepokolebljiva želja da budemo na svome Kosovu i Metohiji, da budemo u svojoj Gračanici. Naša braća i sestre svoj vek ovde vekuju.

Zapanjena sam ekspanzijom gradnje. Gledam kako su, kao ogromni krvavi čirevi, oko srpskih kuća izrasli zidovi i opasali ih. Dah i dušu su im oduzeli…

Gledam dobro poznate predele i ne prepoznajem ih… Pogledom tražim kuće i imanja svojih prijatelja, branike. Tražim kraj puta šumu, stabala pravih kao strela, a debelih da ih čovek ne može rukama obgrliti…. Uzaludno je moje traženje. Kuće su zarasle u zidine siledžijstva i mržnje, a drveća nema. Sve posečeno, uništeno… Kroz glavu mi bolno sevne sećanje na dugo premišljanje naslednice da li da poseče i proda šumu, ili da je čuva. Preovladalo je domaćinsko, kućevno. Neka, neka raste, lako je poseći… I gorke suze kada je saznala da su joj Šiptari, dojučerašnje komšije, sve uništili…

Kao pečurke posle kiše iznikle su mnoge građevine. Na otetoj, na srpskoj zemlji. Šepure se nadmoćno, kao da se rugaju. Brojni novi minareti paraju poznati pejzaž i čine ga tuđim… Neoborivi dokaz da su se svetski lešinari ostrvili na ranjenu i onemoćalu Srbiju… Da Srbiju uporno vezuju lancima, a ona se s bolom pita šta su to uradila i šta to rade njena deca. Gde su sledbenici velikih i umnih poput dr Slobodana Draškovića koji je izrekao svevremenu mudrost: ”Srbija je večna dok su joj deca verna”? Zar sam iznedrila toliko Brankovića? – mora da se pita majka Srbija… Zar ima onih koji su zaboravili da su ”naša groblja najsvetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine”? Može li se i sme li se zaboraviti zaveštanje svetog Stefana Nemanje:

”Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati”?

Nije prvi put da blagom i plodnom, svetom srpskom zemljom gospodare ljudi koji ne veruju u Hrista, koji ga nisu spoznali, koji ne znaju blagost i lepotu Pravoslavlja…Mnogo je puta sve što je srpsko gorelo, ali se, kao feniks, izdizalo iz pepela i vasksavalo. Iz kosovskih božura rasejale su se kosovske iskre i rasplamasavale su najveće vatre ljubavi prema srpskom rodu i domu. U kosovskoj iskri su pohranjeni i čuvaju se svi srpski zaveti i zaveštanja. Kosovska iskra je naša genetska riznica, kosovska se iskra genetski prenosi, i neuništiva je…

Dan je Uspenja Bogomajke koja je čitavog svog ovozemaljskog života sledila put koji joj je Svevišnji odredio, progonjena i stradala čuvajući Najvrednijeg što je čovečanstvu ikada dat. Kako je bilo Majci kada ne prepoznaše i ne prihvatiše Sina Božijega, već Ga svirepo mučiše i na krst razapeše?

I kako je Vaskresenje Njegovo dalo snagu da svoj krst nosi?

Gledajući raspeto Kosovo i Metohiju nemoguće je ne osetiti, ne proživeti svu patnju Bogomajke dok gleda kako joj sina razapinju…

Na žrtvenom polju Kosovu svaka generacija Srba živi svoje raspeće.

Naš krstonosni vladika Artemije svakodnevno živi Veliki Petak, svakodnevno gleda stradanje svoga stada na pravdi Boga… I kao nekada prvi proroci, danas on obilazi zemlje i gradove širom zemaljske kugle, šireći istinu o srpskom stradanju i pokušavajući da probudi razum, da pokoleba bezumlje, da ga bar zaustavi…

Narod ima čvrstu uzdanicu, svoga predanog i nepokolebljivog vladiku koji bdi nad njim moleći se usrdno Gospodu i svetim srpskim mučenicima.

Sa ovakvim razmišljanjima stižemo u Gračanicu. Jednu od retkih srpskih oaza. Sve je ovde skromno, poznato, pitomo. I bolno. Bolno je što je danas Gračanica stisnuta među bodljikave žice, u okove mržnje, koju čuvaju stražari – strani plaćenici, razarači i otimači srpske zemlje.

Verni srpski narod se sliva u crkvu. Kao uvek kada je veliki praznik. Srbi iz Gračanice, iz okolnih ”enklava”, poneko iz centralne Srbije, poneko iz dalekog, belog sveta, kao mi. Gledam hiljade napaćenih, a blagih i toplih očiju kako se s divljenjem podižu ka nebu pogledom milujući svoju Gračanicu, gledam od teških težačkih poslova ogrubele ruke kako se podižu ”U ime Oca i Sina”… čineći krsno znamenje, gledam kako sa molitvom na usnama ulaze u portu Gračanice, opasanu visokim zidom sa bodljikavom žicom koja više od svake reči govori i pokazuje ”slobodu” koja ovde caruje. Kraj starostavne kapije stoji unifomisani mladi stranac kome je dodeljeno da bude ”mirotvorac” – naš okupator. Tražim stid u njegovim očima, a nalazim samo dosadu, nezainteresovanost… prazninu.

Koliko se ljudi danas ovde okupilo! Ljudi koji stoički nose svoj krst. Ljudi koji znaju da je svaka sila prolazna, da je samo Božija večna… I koračaju smerno i neustrašivo ka večnosti, sledeći svoga pastira, a vernog slugu Božijega, svoga vladiku Artemija.

Na trenutak su me misli vratile na moj prvi dolazak u srpsku crkvu u Kanadi. I tamo mi je okruženje bilo tuđe i daleko, dalje no što se može zamisliti, a prvi i jedini zračak topline osetila sam kada sam kročila u crkvu Sv. Arhangela Mihaila u Torontu. Tu sam srela iste oči, oči željne slobode i svoje Otadžbine, oči u kojima plamti Vera i Ljubav prema svome rodu. Tada nisam znala, a sada znam: gonjeni i progonjeni Srbi i Srpkinje svuda imaju iste, duboke, izražajne, prepoznatljive oči…

U vazduhu treperi čvrsta rešenost da se odoli svemu, tuđoj sili i tuđim uticajima, da se sačuva kristalna čistota svoje vere…

Osećaj blaženstva i olakšanja ispunjava me i danas. Svuda oko nas tihe pobožne molitve i uzdasi olakšanja. Svuda oko nas treperi nečujna radost, svečarska i molitvena tišina. Rano je jutro, ima još više od sata do praznične liturgije, no naroda je već puno i neprekidno još pristiže….

Brojno sestrinstvo manastira, kao vredne pčelice, obavlja poslednje pripreme za današnji Blagdan.

Strpljivo čekamo da vladika Artemije sa svojim sveštenstvom kroči u sveti hram.

Vladika Artemije, duhovni gorostas, neoborivi stub odbrane Srpstva i Kosova i Metohije… Skrušeni molitvenik pred Gospodom i svecima i neustrašivi vitez reči u ovovremenom ”boju na Kosovu”.

Miris tamjana vodi nas u svet molitve i potpunog predavanja Svevišnjem….

Kao ptice u kavezu, poslednji logoraši Evrope, danas se mole Gospodu i Presvetoj Majci Njegovoj. Mole Presvetu…. za zdravlje i duhovnu snagu da istraju, da izdrže, mole za razum nerazumnima, mole za delić ljudskosti silnima i moćnima, mole za ljubav među bližnjima, među ljudima, mole za spas svoje zemlje, svojih pradedovskih ognjišta, mole za život…. Bolne su ove molitve, kao pesma ranjene i zarobljene ptice… kao bezglasan plač napuštenog deteta… Ali, iz molitvenog bola iskri nada, neugasiva i nepobediva. Nada u Svemogućeg i u Njegovu, Božansku pravdu. Nada u pobedu Dobra nad zlim, nada u pobedu Svetlosti nad tminom i crnilom…

Osetila sam trenutak kada nas je Božanska sila osenila, osetili smo da se Nebo otvara i da nas Gospod miluje… da se vidaju rane i da se vazdižemo i uzrastamo u veri svojoj i u rešenosti da Hristov put sledimo, da sledimo naše slavne Nemanjiće, Svetoga Savu i sve srpske svetitelje…

Posle Liturgije svečana litija obilazi oko svete Gračanice. Više od hiljadu ljudi, žena i dece, staraca i starica, dostojanstveno, u molitvenom miru korača za svojim arhijerejem, za svojim sveštenstvom… Hiljade ljudi nemo šapuće molitve Gospodu da nam sačuva vladiku Artemija, da mu da snage da se izbori sa nečastivom silom koja je i neke njegove podređene obuzela, da ga sačuva od svega pa i od ”zmija u njedrima”… Moli se narod da Gospod osnaži njihovog vladiku i da zajedno sačuvaju svoje pravo da žive na zemlji svojih pradedova… ”Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj živi”, rekao je Stevan Nemanja u svome Zaveštanju. ”Zemlja je večna rodilja naroda. Čuvajte je i ljubite… Ljubite joj ne samo polja i planine, i reke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu…. U toj grudi što može da stane na dlan je sva zemlja. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.”

U našim dušama još traje svečana tišina, veoma slična onoj kada su, ne tako davno, tadašnji sužnji i još jedan vladika, prognanik i mučenik, Nikolaj Žički, uznosili molitvu Gospodu čineći od najobičnijeg hleba najlepši slavski kolač dok su kao zarobljenici Gestapoa u nacističkom vozu putovali u zloglasni logor Dahau…

Kao prvi hrišćani koji su se skrivali po katakombama, mučenički kosovsko-metohijski Srbi, zbijaju se oko svoga vladike i vernog mu sveštenstva. Jer, prepoznao je narod ”vukove u jagnjećim kožama”. I od njih se sklanja. Ponekad u tišini, bez reči, ponekad s gorkom reči na usnama…Uvek sa molitvom Gospodu da ih spasi i zaštiti ”od lukavago”.

U svečanoj sali služi se slavski ručak, jedinstvena trpeza ljubavi… U čelo stola savremeni kosovski mučenik, vladika Artemije. Svojim blagim pogledom pozdravlja svakog gosta. Zrači istrajnošću i verom, uliva snagu, pouzdanje, poverenje. Zrači Ljubavlju. Oko njega monasi i monahinje, i blagočestivi narod…

Posvećenice Gospodnje, smerne monahinje i časni domaćini ovogodišnje slave pripremili su bogatu trpezu, pravu trpezu ljubavi. Sa ljubavlju i verom pripremano je svako jelo, sa ljubavlju, verom i pažnjom zgotovljeno i pred svoga vladiku i braću i sestre postavljeno. Umilni, božanski glasovi monahinja kojim iskazuju potpunu posvećenost Gospodu, molitva koja vazdiže i snaži, koja učvršćuje i jača…. Nikad dosad nisam videla tako potpunu, savršenu predanost Gospodu. Molitvenom pesmom Bogorodici, monahinje su ponovo za nas otvorile Nebo. I nikada neću zaboraviti lice mlade Božije ugodnice s kakvim blaženstvom uznosi pesmu Materi Njegovoj. Obasjane nezemaljskom svetlošću njene oči još svetle u meni.

Koliko je samo prisnosti, poverenja i vere među narodom! Koliko je uzdanja i odanosti! Ovde se pastirska briga i poštovanje svih dest Božijih zapovesti, danas gotovo fizički osećaju.

Nema reči koje mogu verno preneti svu uzvišenost dana. Nema reči koje mogu iskazati svu veličanstvenost slave. Nema reči koje mogu preneti Božansko prisustvo u domaćinima i gostima… Ovo je narod koji živi između svojih grobova i svojih nebesa…

Treba videti i osetiti tu smirenost, veru i snagu… Za takav trenutak vredi živeti čitav život. Koliko je ljudi koji nikad ne osete ovakvu blizinu Gospodnju? Žalim to mnoštvo ljudi koje živi siromašno i duhom i verom, nesvesno da je već umrlo duševnom smrću…

Spontano, sasvim neočekivano, prostruji mi pomisao na jedno drugo, hudo vreme za Srbe. Vreme kada je okov komunizma stegao Srpstvo.

Uvek kada su bezbožništvo i bogoborstvo nemilosrdno udarili Srbe, sve što Bogom živi i diše, bilo je proganjano i progonjeno. I svako ko se suprotstavljao komunizmu bio je istinski mučenik. U to apokaliptično doba u Otadžbini, Ava Justin i njegovi sledbenici bili su od ljudi progonjeni i prognani. Iz Otadžbine je progonjena i prognana domaćinska i Bogu i Kralju odana Srbija. I vladika Nikolaj Žički i Ohridski nije se mogao vratiti iz tamnice u Otadžbinu.

Prvoborci tadašnjeg novog svetskog poretka i njihovi poslušnici ubijali su Boga i ljude. Ubijali su svest o pripadanju Srpstvu. Veoma nalik na vreme današnje.

Samo odvažni i hrabri pastiri i sluge Božije su i onda, kao i danas, bile uz svoj verni narod. Držeći visoko zastavu Svetosavlja i Pravoslavlja suprotstavljali su se Nečastivom odevenom u ljudsko bezumlje. I nadrastali ovozemaljsko ulazeći u večnost.

”Ako vas mrzi svet, znajte da je Mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta, nego vas Ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet.” (Jn.15, 18-19)

Ponovo sećanja i razmišljanja…

Na sahranu blaženopočivšem Avi Justinu okupio se sav pravoslavni svet. Da se oprosti od duhovnika kakvi su redak i vredan dar Gospoda jednom narodu. Da u večnost isprati ”skrivenu savest Pravoslavlja”. Tadašnji srpski patrijarh German nije došao. Patrijarh koji je po Titovom naređenju posejao seme raskola u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, patrijarh koji se više povinovao komunističkim zakonima i UDBI, nego kanonima i Božijim zakonima, nije došao na sahranu jednog od najvećih Srba dvadesetog veka.

Njegov zemljak i prijatelj, partizanski komesar, poznati srpski pisac, savetnik ostarelog i onemoćalog patrijarha današnjeg, prvi je otvoreno osporio autoritet vladike Artemija u svojoj knjizi ”Kosovo” u kojoj izlaže svoj plan podele Kosova i Metohije sa Šiptarima.

”Crkva je svoje najkrupnije pitanje ovog doba prepustila episkopu raško-prizrenskom Artemiju, čoveku koji za tu politiku nema izražene sposobnosti, umesto da politiku o Kosovu vode najsposobniji ljudi koje crkva danas ima.”- ocenio je ”kosovski savetnik patrijarha i velikog broja srpskih vladika”.

Veoma je očigledno da preosvećeni vladika Artemije, ne samo da nema podršku svoje ”braće u Hristu”, što je neshvatljivo zdravom ljudskom umu i nedopustivo. Gde su i šta rade ti, ”najsposobniji ljudi koje crkva ima danas”?

Ne idu li na poklonjenje rimskom papi, ne brišu li 700 000 jasenovačkih novomučenika iz crkvenog kalendara, ne dodvoravaju li se belosvetskim moćnicima gazeći svo narodno duhovno nasleđe i vodeći svoje stado u duševnu pogibelj? Gde su i šta rade ”najsposobniji ljudi koje crkva ima danas” u ovo sudbonosno vreme?

Možemo li samo da zamislimo kako bi nas svet gledao i šta bismo mogli postići da četrdeset srpskih vladika krene, poput vladike Artemija, da obilazi zemlje i gradove šireći istinu o Kosovu i svekolikom srpskom stradanju?…

Vreme je najbolji sudija. Pokazuje gde je kome mesto u svesti i duši narodnoj. Pokazuje gde je kome mesto kraj Prestola Gospodnjeg, u Nebeskoj Srbiji.

Odrediće mesto svima, pa i onim arhijerejima koji s porugom govore o vladiki Artemiju, koji mu pišu optužnice i sprovode ”finansijske” istrage, koji mu prete raščinjenjem, ”vladika Artemije, ako hoće da ostane episkop i da njegova Eparhija raško-prizrenska u sastavu Pećke patrijaršije mora da sluša Sinod”… odrediće mesto ”braći u Hristu”, koja ne dozvoljavaju episkopu raško-prizrenskom da samostalno, kako nalažu kanoni upravlja svojom eparhijom, već, dodvoravajući se nečastivim silama, pokušavaju da ruše autoritet nadležnog episkopa i da prodaju ”ono što nije na prodaju” ? grobove svetih srpskih i kosovskih ratnika, odrediće mesto onima koji mu zabranjuju da dođe u Kanadu…

Volela bih da su danas u Gračanici, da osete i vide kako narod poštuje pravog vladiku, kako mu s iskrenom poniznošću i verom celiva časnu, vladičansku desnicu…

Koliko je srpskih krajeva napušteno i zapustelo, jer su duhovne vođe prve pobegle, ostavljajući svoje stado bez pastira? Koliko je među današnjim arhijerejima spremnih da ličnom žrtvom brane Srpstvo i Pravoslavlje? Koliko je među današnjim srpskim arhijerejima spremnih i sposobnih da krst svoga roda nosi do kraja sa dostojanstvom pravoslavnog vladike? Nije uzalud sveti vladika Nikolaj pitao: ”A vi, Srbi, gde ste? Milioni Srba boje se Boga i stide se svetaca Božijih. Gde se nalazite vas nekoliko stotina što stojite ispred naroda srpskoga?… Ako kažete da ste sa svojim narodom, pazite da se ne uhvatite u laži. Jer nije lak put narodni. To je uzan i tesan put posta i molitve i milostinje. Ali to je jedini spasonosni put. Bogu neka je slava. Amin.”

Lako je rušiti, teško se gradi, a teško se i sagrađeno čuva… Vladika Artemije i čuva sagrađeno i gradi i obnavlja… Božiji sluga časno služi svoju službu. To se oseća na svakom koraku. Narod zna da ga vodi pravi pastir i zato neodstupno sledi mudre savete svetog vladike Nikolaja:

”Zato Srbine, znaj ovo i zapamti i hodi mudro kao i oci tvoji. Ne daj svakome da bude pastir. A kad dobre pastire imaš to je nebeski dar veći od celoga sveta. Poštuj dobre sveštenike svoje kao dete roditelje svoje, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.”

  

Na Malu Gospojinu, 2007. g. Gorica Trkulja




2 коментара у вези “Slava u Gračanici”
  1. Zlikovci komunisticki,neka vam je vecna smrt!
    Mi znamo da vi,udbasi,radite za siptarsku tajnu sluzbu..
    Da nemilosrdno progonite sve srpsko…
    Da imate mnogo “drugova” u mantijama…
    Da ste kupljeni i potkupljivi…
    Da ste od zla oca i jos gore majke…
    Neka vam je vecna smrt!

  2. SLAVA U GRACANICI (NA KOSOVU)

    Nebozemna zahvalnost Sestri Gorici Trkulja sto je ovako divno i pobozno opisala svoje poklonicko putovanje na nase mnogostradalno Kosovo i Metohiju, na Slavu manastira Gracanice (nedaleko od Pristine) – Veliku Gospojinu.
    Sestro Gorice, rekoste veliku istinu: GDE GOD JE SRBIN, TU GA I KOSOVO PRATI! SA KOSOVOM SMO SVI SUDBINSKI UVEK POVEZANI, MA GDE ZIVELI NA KUGLI ZEMALJSKOJ.
    Hvala Bogu da u nasem Srpskom narodu jos ima Duhovnih Viteza i “zastavnika svih Istina Hristovih” (Ava Justin)
    poput Vladike ARTEMIJA sa svojim svestenstvom, monastvom i narodom.
    “Od ove ljubavi nema vece, nego kad neko zivot svoj polozi za bliznje svoje”, kazao je Gospod Hristos u Svetom Jevandjelju.
    Negde procitasmo nedavno da Siptari na Kosovu i Metohiji ne obnavljaju porusene Srpske Svetinje, vec nagorele grede, ikonostase i upropascene freske na manastirskim i crkvenim zidovima samo krece ili malterisu. To treba da procitaju i svi oni koji su pre dve godine ustali protiv nadleznog Kosovsko-Metohijskog Vladike ARTEMIJA i trazili od njega da povuce tuzbu protiv cetiri drzave – evropske – koje su bile odgovorne sto te svetinje nisu bile sacivane, i sami potpisali nekakav UGOVOR o obnavljanju Kosovsko-Metohijskih Srpskih svetinja – Crkava i Manastira, dok je Vladika ARTEMIJE bio tada odlucan i beskompromisan da “SVETINJE NE MOGU DA OBNAVLJAJU ONI KOJI SU IH RUSILI, SPALJIVALI I BEZDUSNO UNISTAVALI”.
    Neka Gospod Bog podari Vladiki ARTEMIJU, svestenstvu i monastvu, duhovnu snagu da ne posustanu u svojoj pravednoj borbi za ocuvanje Srpstva i Pravoslavlja na vekovnoj svetoj srpskoj zemlji – Kosovu i Metohiji, i da se i za nas koji zivimo daleko od Kosova i Metohije uvek pomole Bogu u tim nasim Svetinjama – Crkvama i Manastirima.
    Milanko, Germanija


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo