Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и Србију 1944. г. а након тога и остатак Југославије и њених народа и народности је одлично познато сваком иоле поштеном и професионалном историографу за разлику од титоистичких историчара типа Др. Душан Ступар & co. Србија се од оваквих кривотворина, односно повесних фалсификата, на жалост све до данас није ослободила а када ће се и коначно курталисати истих такође на жалост није лако прогнозирати сем да то сигурно неће бити у скоријој будућности (читај у овом столећу).
Засигурно је да је у центру титоистичке историје централна идеолошка фигура био Јосип Броз Тито чија се биографија намерно како фалсификовала тако и мистификовала. Ово прво из разлога да се да формални легитимитет победницима у грађанском рату над јединим противником – ЈВуО ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Ово друго да би се око (званичне) личности загорског металца, (сакривеног) аустроугарског каплара и (самопроглашеног) маршала (sic!) створио психолошки ореол божанске тајновитости што је conditio sine qua non за прихватање оваквих персонажа за божанства од стране пастве, тј. широких народних маса.
На овом месту бисмо се веома кратко осврнули на само једну ординарну пропагандно-фалсификаторску подвалу из револуционарно-гангстерског животописа „нашег највећег сина свих наших народа и народности“ од Вардара па до Триглава. Наравно, овакве цртице из вођиног животописа нећете наћи у његовим званичним биографијама и хронолошким прегледима револуционарне делатности типа: Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd, Export-Press, 1978.
Наиме, постоји фотографија дичног сина са рањеном руком у завоју на Сутјесци од 9. јуна 1943. г. за време немачке офанзиве „Шварц“, која је узгред била много више организована против четника Драже Михаиловића него против Брозових партизана. Објашњавано је од стране југотитолога да је наводно верни Брозов вучјак Рекс (Rex) спасао његов живот у шуми Милинкладе у долини реке Хрчевке јер га је својим телом наводно заштитио од немачког бомбардовања тако да је главни комад шрапнела уместо Броза усмртио вучјака а будућег југословенског доживотног председника један комадић само ранио у руку. То је она позната фотографија на којој Броз позира са руком увијеном у завој. Југословенска брозомбијевска политичка пропаганда је овај инцидент вешто кривотворила и искористила да прогласи вођу југословенске револуције за јединог антифашистичког (sic!) ратног команданта који је у току самога рата био рањен. О тзв. „Битци на Сутјесци“ југословенска брозомбистичка кинематографија је снимила дугометражно-пропагандни филм 1973. г. (најскупљи у Титославији) у режији Стипе Делића са главном улогом Ричарда Бартона као Броза и плејадом домаћих глумаца: Велимир Бата Живојиновић, Љуба Тадић, Љубиша Самарџић, Милена Дравић и Борис Дворник. Главни хонорар је наравно покупио сам Ричард Бартон у износу од неких милион америчких долара. У току снимања овог повесног фалсификата Бартону је лично Броз давао смернице (тј. контролисао га) како да га глуми како не би случајно дошло до нежељене омашке. Бартону је било јасно с каквом џукелом (не Рексом) има посла тако да, иако се продао за одличан хонорар (који су му реално исплатили југословенски порески обвезници), након обављеног посла изјавио да у животу није срео већег лажова од Броза.
Међутим, историографска истина казује да се јадно псето силно уплашило од бомбардовања и да се стално мотало око дичног газде, тако да се овај саплео о њега и пао. Изнервиран тиме дични газда и дични син је шутнуо јадно псето, а ово га је избезумљено од бомби и ударца ујело за руку. Наравно да је због овог злочиначког и крајње антиреволуционарног акта Лукс био убијен, а Брозови разбојници и увлакачи су одмах измислили причу о тобожњем жртвовању верног пса за живот највећег југословенског сина и успех југореволуције. Таман посла да се сазна да је верни пас ујео бесног пса, оличеног у великом сину другу термидору Тити (како су га називали његови трансдринариодни саборци). У сваком случају, Рексу би требало подићи споменик у Београду као првом атентатору на србоубицу Ј. Б. Тита.
Иначе, према једној верзији, право име Ј. Б. Тита је било Валтер Вајс – Јеврејин који је рођен у њујоршкој четврти Бруклину. Из његове неофицијалне биографије треба издвојити да је за време грађанског рата у Шпанији ликвидирао не само многе комунисте него и правог Тита који је тамо боравио да би присвојио његов псеудоним. Истакнути српски комунисти су фактички стали иза лажног Тита, иако су знали праву истину све до његове смрти 1980. г. Међутим, Ј. В. Джугашвили Стаљин и неки људи око њега су добро знали шта се десило са правим Титом и слали су људе у Југославију да га ликвидирају јер је лажни Тито издао СССР и Стаљина који су га уз велику Черчилову помоћ и довели на власт у Југославији 1944/45. г.
Тако је човек из сенке добио своју приватну државу и људе да се игра са њима. Можда то и није битно на крају, осим да исти још нису научили повесну лекцију нити су научили пре свега како да се одупру таквој манипулацији.
Др. Владислав Б. Сотировић
Да би сте послали коментар морате бити улоговани