Вести

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на јавни позив из Владе, тако и на Ваш особни јавни позив као премијера да прекинем штрајк глађу.

***

Прије свега, потпуно разумијем могућу љутњу како политичких тако и којекаквих других структура у Хрватској, али и шире, због свега што сам посљедњих двадесетак година као истраживачки новинар истраживао, разоткривао и објављивао. С једне стране, а Ви добро познајете и разумијете како масовне комуникације и комуницирање с масом, тако и питање контроле медија, годинама сам у увјетима врло лукаво и перфидно контролираног медијског амбијента, у којем су маркетиншке милијарде потрошене како би се плаћала медијска, уредничка и новинарска шутња о темама опасним за на смјене влаајућу елиту, у јвности износио управо оне теме које су биле најнеугодније, најопасније, најзабрањиваније, најцензурираније, и за које је потрошено највише маркетиншког и „црног“ новца како би се те теме сакрило од грађанки и грађана. Кажем, не само у Хрватској, него и сусједној Словенији, Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, јер сам често истраживао и објављивао корупцијске и приче о високопрофилном организираном криминалу које су регионално, интересно, финанцијски, политички, организацијски, клановски, параобавјештајно итекако премрежене и повезане.

Схватљиво ми је, дакле, да политичка, финанцијска, тајкунска, ратнопрофитерска елита чије сам сумњиве послове истраживао и разоткривао напросто жели да зашутим, а ако никако другачије онда тако што ћу нестати. Уосталом, то је и била сврха када је 2014. године за мене наручено убојство, чији извршитељ само стјецајем случајних, сретних околности у класичној сачекуши испред мојег загребачког стана није успио и остварити наручено. Министарство унутарњих послова, Државно одвјетништво, сигурносне службе, Полиција, и друге институције, сво ово вријеме нису откриле наручитеље, организаторе, нити извршитеље овог покушаја убојства, који сасвим случајно није успио. Али су се пријетње, напади, физички напади, организиране и добро осмишљене дискредитације, уцјене, као и притисци на приватни и обитељски живот наставили интензивније и бруталније него икад.

Нисам, господине предсједниче Владе, једини новинар који доживљава такве облике напада, али сам један од малобројних који о томе не желе шутјети како не би имали још већих проблема.

Захваљујем, наравно, на Вашем особном као и позиву Владе (иако су и један и други позив, заправо, изнуђени притисцима грађана и новинара) да прекинем штрајк глађу, као и декларативној подршци слободи говора и слободи новинарства, те декларативној и начелној осуди свих облика напада на новинаре. Све то јако лијепо звучи, али у пракси господине Пленковић на нас новинаре који нисмо пристали на бројне понуде да узмемо новац и шутимо о осјетљивим и опасним темама, већ је дуже вријеме отворена сезона лова.

Господине предсједниче Владе, штрајк глађу сам започео због дуготрајних пријетњи, напада, уцјена, дискредитација и притисака којима сам изложен, и који ми, како су Вам то нагласили и у писму колега из Еуропске федерације новинара живот и рад у Хрватској чине немогућим. И то дословно. Наиме, мојим сам новинарским истраживањима до те мјере дошао на удар притисака и напада, да се у тим притисцима користе све могуће методе како би ми се загорчао приватни и обитељски живот, утјецајем онога што данас знамо као параобавјештајно подземље, и то врбовањем разних пријатеља који што за услуге, што за новац, што због уцјена, пристану судјеловати у дискредитацијама мене као новинара, чиме се на крају врши притисак и на чланове моје обитељи који након таквих притисака више не знају што и коме да вјерују. Дакле, осим класичних физичких напада, покушаја убојства, свакотједних пријетњи смрћу, исписивања графита на улазу у стан „Мртав си смеће новинарско“, остављања метака или омчи за вјешање у поштанском сандучићу, писама припадника обавјештајних служби у којима ме упозоравају како ме се прати и како постоји опасност да због одређених тема на којима радим будем ликвидиран, дискредитацијама које се о нама новинарима организирано и смишљено шире намјерно нам се уништава приватни и обитељски живот како би нас се егзистенцијално и особно сломило, изолирало, а поом ушуткало и(или) ликвидирало.

Није никаква тајна, господине премијеру, како је из разних лабораторија Сигурносно обавјештајне агенције својевремено ангажирано више људи да на интернету и у медијима, а поготово на блоговима, друштвеним мрежама, форумима, шире дискредитације о појединим новинарима, како би их се у јавности, али и у обитељи дискредитирало. Осим у мојем случају, у случају најмање још једног колеге постојали су и документи који су то доказивали. Уосталом, кад је својевремено у једном монтираном судском поступку против мене, којем је циљ био да ме се јавно дискредитира, а сви су се докази показали и доказали као кривотворине и монтаже, па сам срећом правомоћно ослобођен, постојали су докази како је СОА у свему судјеловала, а након што је суд Сигурносно обавјештајној агенцији издао СУДСКИ НАЛОГ да суду достави све моје досјее, или досјее у којима се на било који начин спомиње моје име, СОА је без икаквог законског основа и образложења одбила суду на судски налог предати те досјее, што су сви правни стручњаци оцијенили не само самовољом обавјештајног апарата, него и невиђеним кршењем Закона и непоштивањем тродиобе власти и неовисности судства од стране СОА-е.

Ово Вам само наводим као примјер, да ми не бисте одговорили како су моје тврдње без икакве основе. Таквим примјера има подоста. Желим Вам овим само илустрирати како се нама новинарима, који се годинама бавимо темама корупције и организираног криминала високог профила, који воде до највиших разина политичке, финанцијске, криминалне и транзицијске моћи у земљи, организирано уништавају животи, те како нам је нетко на главе и на обитељи поставио мете за слободно гађање по властитој процјени и особној вољи оних који имају моћ о томе одлучивати и користити такве методе према нама.

Кад су се такви притисци на мене, у српњу, коловозу и рујну ове године посебно интензивирали, покушао сам поновно, институционално као грађанин пријавити све Полицији, што сам и учинио, а о чему сте детаљно упознати мојом представком од 4. листопада 2018. године, коју сте примили. Но, и након тога пријетње смрћу, притисци на приватни и обитељски живот, као и најаве моје ликвидације су се наставиле, а полиција је наставила практички не подузимати ништа осим неких козметичких радњи којима је годинама основни циљ и сврха прикривање тога да полиција заправо годинама прикрива нападе на новинаре, њихове наручитеље, организаторе и извршитеље.

Што бисте Ви направили, господине Пленковић да Вам узму све? Да Вам узму егзистенцију и забране рад неким закулисним скривеним споразумом којим сте једноставно у овој земљи забрањени, па Вас нитко и нигдје не смије запослити, а кад Вас нетко и запосли на крају се то неко подземље притисцима опет побрине да добијете отказ и завршите на улици? Што бисте направили да Вам притисцима, дискредитацијама, нападима, одузму, разбију и униште обитељ и од вас растјерају оне најближе, оне који су Вам све? Бисте ли на то реагирали једнако смирено и хладнокрвно као што сте данас, одговарајући на питања грађана врло лежерно говорили о мојем случају? Да Вам члановима обитељи напуне главе информацијама како сте криминалац, како радите за тко зна које тајне службе, како сте лажљивац, како сте ово или оно, па о томе подваљују којекакве лажне доказе и фабрициране „истине“ управо из оних параобавјештајних лабораторија о којима се ових дана у јавности чак доста и говори? Што бисте направили да преко ноћи, осим што Вас желе убити, осим што Вас некажњено физички нападају по граду, осим што Вам на улаз стана пишу графите у којима пријете смрћу, осим што свакодневно примате поруке да ћете бити убијени, осим што за вама расписују интернетске тјералице гдје вас се може наћи па да вам се сложи сачекуша, осим свега тога да Вам узму егзистенцију, кров над главом, и Вашу обитељ? Што бисте тада господине предсједниче Владе? А све то ми раде само зато што као истраживачки новинар нисам хтио узети новац и шутјети о темама које истражујем и објављујем.

Активностима које сам Вам описао и у ранијој представци од 4. листопада, али и овом писму данас, покушао сам Вам нагласити како се нама истраживачким новинарима због тога што смо се својим истраживањима замјерили одређеним моћницима у овим транзицијским друштвима, организирано, смишљено и кроз дужи временски период од стране онога што се ових дана у јавности назива парадржавним апаратом под контролом одређених политичких структура потпуно разара људске, међуљудске, обитељске, приватне и професионалне односе како би нас се дискредитирало и уништило као људе.

Зато, господине Пленковић, Ваш јавни позив да прекинем штрајк глађу и декларативна и начелна изјава осуде напада на новинаре, не рјешава ништа.

Нападима, пријетњама, дискредитацијама, те притисцима наручитељи, организатори и извршитељи тих активности од мене су направили човјека који више апсолутно нема што изгубити.

Схваћате ли, предсједниче Владе, што је мени овдје направљено? Схваћате ли да у таквим увјетима не можемо говорити о новинарским слободама у Хрватској, све док се то не истражи, починитељи не санкционирају, институције доведу у ред да ни на који начин више не судјелују у таквим активностима, а нама новинарима барем у мјери у којој је то можда могуће санира штета коју су нам нанијели из чисте освете и како би нас ушуткали и ликвидирали.

Још је опасније, господине премијеру, што су сви ови напади и притисци, заправо најгора порука младим колегама, који већ између себе и коментирају како се неће бавити истраживачким новинарством и опасним темама, како не би завршили као ми који смо свој новинарски позив као јавни радници обављали у јавном интересу, дакле у интересу јавности. Јер, кад већ и ових дана многи расправљају чији смо ми тајни агенти, то је барем најмање спорно – ми смо агенти јавности, којој би без нашег јавног рада остало непознато оно што јавност има право знати.

Како немам више снаге диктирати ово писмо пријатељу који га пише, морам закључити и одговорити на Ваш данашњи јавни позив.

Не могу прихватити нити позив из Владе, нити Ваш особни јавни позив господине премијеру да прекинем штрајк глађу, због разлога наведених како у овом писму, тако и у представци од 4. листопада 2018. године коју сте примили. Јер један од разлога због којих смо ми новинари у Хрватској под овако бруталним и јаким изванинституционалним притисцима у које су умијешани различити парадржавни елементи и структуре о којима се ових дана доста јавно говори, лежи и у неправовременој, неприкладној, недовољној или непостојећој реакцији државе, односно њезиних институција на све то што нам се као новинарима догађа. Господине премијеру, ако ми новинари уз оно што би се могло сматрати прешутном сугласности државе, институција и власти, доживљавамо такве нападе и притиске, тада таква држава нити јест нити може бити цивилизирана, демократска и еуропска држава која стварно, а не фиктивно и тек декларативно не само подржава него и потиче слободу говора и новинарске слободе, као претпоставке икаквог плурализма и слободе у друштву и држави.

Да будем потпуно израван, господине Пленковић, ако држава, власт и институције не стоје иза тих пријетњи, напада, притисака, дискредитација, тада се о томе власт мора јавно очитовати, а Ви као одговорна особа за функционирање власти у овој земљи покренути процесе, поступке и иницијативе које ће дугорочно довести до откривања свих наручитеља, организатора и починитеља који иза таквих радњи стоје, а скривају се иза државе. Ових дана се то у јавности назива „дубоком државом“. За ту „дубоку државу“ нема озбиљнијег и опаснијег противника од нас истраживачких новинара, па је логично у том миљеу и тражити осумњиченике за све оно што нам се догађа. Ви као премијер не смијете, не можете и ако баш хоћете немате право то проматрати с пристојне и сигурне дистанце, него морате осигурати увјете да ми новинари можемо слободно, несметано и независно радити свој јавни посао у јавном интересу.

Или се с друге стране требате јавно очитовати да нам то не можете гарантирати, па да и јавност и ми као новинарска струка знамо напокон на чему смо и да смо препуштени којекаквим мафијама и параструктурама да се с нама обрачунавају како, кад и гдје желе. Али такав је приступ у цивилизираном друштву неприхватљив и за собом повлачи низ других посљедица.

Моје захтјеве за прекид штрајка глађу примили сте у представци од 4. листопада 2018. године. Такођер, понављам захтјев за једносатни састанак с Вама како би вас могао детаљно информирати о свим овим облицима напада, пријетњи, дискредитација и притисака, а без чега било какав разговор о прекиду мојег сад тридесет и четверодневног штрајка глађу не долази у обзир.

Јер без обзира на декларативне јавне изјаве, господине премијеру, ми истраживачки новинари који се бавимо осјетљивим и опасним темама налазимо се у ситуацији и увјетима који нам живот и рад у Хрватској чине немогућима, а Ви као предсједник Владе морате чути детаље о томе што нам раде.

И оно најбитније, у увјетима страха, напада, пријетњи, дискредитација, нема новинарских слобода.

У нади да ћете прихватити овај разговор, примите лијепе поздраве.

Слобода новинарству!

У Загребу, 9. листопада 2018. године

Домагој Маргетић
Истраживачки новинар