Вести

Један од оснивача „Српског књижевног гласника“, Светислав Симић, писао је Пашићу 12. дец.1906, као посланик, из Софије: „Ми морамо према Бугарима бити утолико лојалнији и мирнији, уколико су они према нама осионији и перфиднији. Тиме ћемо стећи признање и поштовање“.

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 12.12.2017

***

Ко зна да ли би Светислав Симић написао ове речи да је слутио да ће се једном појавити један владар Србије, који ће се у свему и према свима, понашати по овом његовом „упутству“, мада се оно односило само на Бугаре.

Наравно и дабоме, АВ сматра своју политику оригиналном и изворном, којом се простро преко целог света, верујући да сав свет зна ко је он. Уосталом, њега ништа не дотиче. што није – ОН.

Зато и није у стању да цени своје поступке и своју политику, јер она је само оно што је он њој наменио, на своју корист. Напослетку, њега, ни у ком погледу, не интересује шта се о његовој политици мисли у Србији, он живи са светом и све су његове мисли управљене свету.

Иво Андрић је на једном месту описао таквог надобудног типа, овим речима: „Постоји тип несрећног човека. који од рођења до смрти живи у заблуди, да је он, по нечем, позван да се бави јавним пословима, а у ствари, бави се само самим собом и својим мутним амбицијама, ничим више и ничим другим.

У круг тих својих послова, он увлачи све идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незналице, болујући од фикс идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче. Он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан и у наопаком смеру и правцу, и на штету је и досаду свему и свима око себе.“

Више се не може рећи, овим је све речено, остају само примери који следе и који га објашњавају.

Кад је Хрвaтски сабор донео закон „о правима хрватских бранитеља из Домовинског рата, у њему су Срби означени као главни агресори (уз ЈНА, Црну Гору, паравојне јединице из БиХ-а, уз помоћ дела српског пучанства у Републици Хрватској) и као такви има да плате 40 милијарди евра ратне штете“.

Познати адвокат Тома Фила у својој оцени тог Закона био је кратак и резолутан: тај Закон, „треба прогласити за непријатељски акт, због света и због нашег народа“.

АВ не интересује народ, јер га је овај изгласао и има да га следи у свему; али свет, још како је важан, па каже „Наше је да њима не чинимо оно што они нама чине.(Ипак)„ Доношење овог Закона за Србе је веома тешко“, што је веома далеко од оцене Томе Филе, чак својим плачним тоном, најављује неку врсту компромиса, тј., у неку руку признање агресије, па самим тим и неки део тражене ратне штете.

Ових дана у Хрватској се слави генерал Туђман због његових великих заслуга у стварању модерне хрватске државе. Наравно, заобилази се оно што је Туђман изрекао на великом збору хрватског народа на Јелачићевом тргу усред Загреба, тј, да „рата не би било, да га ми нисмо хтели, а ми смо га хтели јер смо једино ратом, могли да створимо независну хрватску државу“.

Може ли се ово Туђманово сазнање заобићи у слављењу и величању његових заслуга, и у исто време доносити Закон о хрватским бранитељима?

Хрвати све могу што им изгледа као њихова корист, и то Европа признаје, увек и свагда.

„У сваком случају, с наше стране постоји добра воља, да ствари решавамо на најбољи могући начин, кроз добросуседске односе“

Дакле, АВ не пада на памет никакав непријатељски акт. Ма колико се он наметао као такав акт. АВ хоће признање од света, јер њему је приоритетни пут ка ЕУ.

Благодарећи таквој његовој политици, Србија је, по њему, данас уважена у свету!

Чак тако и толико, да председник ЕК (Јункер) тражи од њега да околину Апатина, са луком, марином и бродоградилиштем преда, мирним путем, Хрватској! У противном, има да се иде на арбитражу, одн. на Међунродни суд у Хагу.

Уз то, не пада му на памет, да је већина ЕУ, на челу са Ангелом Меркел, признала Косово као „неопозиво независну државу“

Шта више, он сања „трајни договор са Косовом, који ће искључити сукобе, као опцију , и који ће свима, на овим просторима, донети корист“.

А Милан Ракић, као конзул у Приштини, пише министру иностраних дела Србије, 20. септ. 1903 г.: „Обест и насртљивост Арнаута остају стално као њихова навика, сматрају је као своју дужност да српску имовину грабе, да животе српске утамњују“

Шта се променило за ових 114 година ? Ништа.

Сем у глави АВ који жели да успостави осовину са Албанцима, да заједно идемо у срећну будућност. А Арно Гијон, Француз који је ко зна колико пута више учинио за Србе и њихову децу на Косову, него наше званичне установе, каже оно што они не смеју ни да помисле а камоли да кажу: „У српским енклавама на КиМ-у ситуација је катастрофална.“, што га међу Шиптарима чини немогућим, а боји се и за своју породицу, док њему прете да ће да га упуцају у главу. Човека, који је са својом хумнанитарним организацијом, обновио 27 српских школа, организовао 43 хуманитарне помоћи, годинама водио српску децу са Косова, на море…

О томе нико не говори.

Да кажемо још да је Гијом приметио да у Србији има „много политике“. Додуше, није рекао – оне најгоре врсте – све је дозвољено да се дође до власти и да се она одржи. Од 5.октобра ми смо сведоци такве политике, а у последње време доживљавамо њен врхунац. А да ли ћемо је преживети?

Главно је да је Србија „послала помоћ Албанији од 100.000 евра у роби, „због тамошње тешке хуманитарне ситуације“.

Просто, несхватљиво!

***

У том часу, АВ, као домаћин, дочекује три балканска премијера – Бугарске, Румуније и Грчке, чинећи са њима, Високи савет за сарадњу четири балканске земље.

Бивајући њихов домаћин, он им се захваљује што су нам донели европско пријатељство балканских земаља, као и европски пријатељски дух.

Шта то значи, и где се то и такво пријатељство исказивало у последња два века, па и дуже?

Нема сумње, ако се буде успоставила чврста сарадња између четири православна народа на Балкану, да ће то бити жељена прекретница, и то треба здушно поздравити и свакојако подржати.

Има само једна запета, а то је с једне стране су три премијера, а с друге председник државе. Наиме, све оно што су они договорили, са српске стране нема ону нужну и неопходну законску основу, што се показало и приликом дочека гостију у вили „Мир“, у којој им је АВ, као домаћин, приредио вечеру, и испред које их је дочекала и српска премијерка Брнабићева, и сликала се са њима, али није речено да је била на вечери, а и како би била, кад је постојао други домаћин. Коначно, није учествовала ни сутрадан и у њиховим разговорима, мада је српску страну заступао онај који на то, по Уставу, није имао право, те, према томе, оно што су они договорили у формацији 3+1, нема и не може имати законску основу.

То су сигурно приметили и закључили и гости из три балканске земље, већ у припремама за овај састанак, ком је претходио, пре кратког времена, састанак бугарског премијера и српске премијерке у Софији, а сад је одсутна и без гласа. Просто непостојећа.

Види ли неко у овој земљи шта јој ради АВ, својом болесном, андрићевском, амбицијом, и на међународном плану, претварајући своју функцију у оно што је важећим Уставом изричито забрањено, његовим 115. чланом ?!

Јер, шта би било да је неко од три премијера, којом несрећом, поставио питање, хоће ли оно што су договорили имати законску основу у Србији???

Као што је познато Бугарска у 2018.год. постаје председавајућа у ЕУ. Што је премијер Бугарске, Борисов, нарочито истакао, помињући да ће то бити и председавање Балканом, предлажући чешће њихово састајање, како би учинили заједничке програме, на инфраструктурном плану, што активнијим, посебно железничко повезивње све четири земље, а поготову Солун – Београд.

Што је била прилика да АВ призна да су наше пруге веома лоше, посебно оне ка Солуну и Софији. Није рекао и – зашто?

Подсећамо да смо одавно истицали то лоше стање, тражећи да оно добије своје нужне приоритете, посебно Ристовац-Београд, на рачун брзе пруге Београд – Будимпешта, која се, уосталом, већ трећу годину одлаже, као и толике други најављени пројекти, од капиталног значаја. Што и није чудо, кад се зна да Зорана, као ресорни министар, води многе политичке бриге, на челу са оном о тзв. Родној равноправности.

Али, кад је реч о премијерки, тј. о њеној родној равноправности, ту је оманула. Баталила је заштиту њене родне равноправности, јер је искључена, иако званично премијерка, из сусрета и разговора са балканским колегама

Нема сумње, у Србији се води естрадна политика, она која пуни медије и доноси популарност њиховим протагонистима.

Да се послужимо, Живојином Балугџићем, који се 1936, дакле пре 81 годину, обратио јавности овим речима: „Више се не зна чему води памет а чему глупост, чему поштење а чему поквареност. Нигде човека који импонује собом и својим хтењима и својим способностима.“

Ослањајући се на ове мисли, једва да се сме заобићи да је тзв. „Покрет слободних грађана“ тј. његов шеф, био спреман да призна председничке изборе као исправне и поштене, уколико би АВ, као председник Републике, поставио Јанковића за премијера“. Када је, како каже АВ, то одбио, ПСГ је кренуо у протесте због – лажираних председничких избора!!!

Која беда!

***

Ми смо у прошлом јављању захвалили Палми што је испао једини Србин, кад је реч о пресуди генералу Младићу, очекујући од Палме да ће у својој јавној делатности, још шире и темељније заступати непостојеће српске интересе.

Два дана касније јављено је да је Палма приредио вечеру за 580 младих чланова његове странке на Копаонику, којој је претходила изборна скупштина страначког подмлатка. Што има многа значења, а најмање позитивних, јер указује да се млади деле свакојако, и да тим делењем полажу капару за своју страначку будућност. Лукративну, дакако. Ко зна како и зашто, уместо Палме као шефа странке, подмлатку се обратио Дачић, славећи неку врсту своје премијере у Србовању.

Наиме, кад је реч о Дачићевом политичком и националном профилу, сећамо се, његовог тврђења да је „Будућност Србије у НАТО“, или још изразитије:

„Бомбардовање Србије (1999) није препрека партнерству са НАТО“.

Идући кроз разне владе, кад је дошао до ове АВ, потписао је „Ипап“ пакт којим су Нато формације добиле право да иду свуда Србијом, са дипломатским имунитетом. А потписник је и Бриселских споразума, чији садржај још није објављен, мада је први потпис обављен 2013. Сад, пак, Дачић на Копаонику, тврди, исправно, „Бомбардовање Србије је ратни злочин над српским народом, за који морају да одговарају Солана и Нато генерали, као наредбодавци.

Ми се боримо против моћних напада и сила које су учествовале у растурању СФРЈ.

У Хрватској пре растурања СФРЈ било је 380.000 Срба, а данас 160.000, а у Сарајеву од 150.000 данас је мање од 10.000, а у Приштини од 40.000 данас неколико стотина.

Па где је ту онда Србија извршила етничко чишћење и геноцид ? И зато морамо да наставимо (??) да ширимо истину о нашем народу и нашој држави. Рат у БиХ почео је убијањем српских сватова на Башчаршији. Експлозију на Маракалама, урадили су муслимани, да би се увеле санкције Србији… Све то памтите и проносите поколењима . Ја се не бојим то рећи и у Вашингтону“

И на крају тог скупа, тј. вечере, Дачић је запевао, први пут, песму „Пукни зоро!“, што није без симболичког значења.

Слично је почео да говори и АВ, мада као и обично врлудаво и противречно, поготову после хашке пресуде хрватским генералима, који су водили рат у Херцег Босни са циљем да протерају али и истребе муслимане, као и после хашке пресуде генералу Младићу, после које је поручио грађанима Србије да „од од данас почнемо да гледамо у будућност“.

„Србија поштује жртве других народа, али она и зна да не можемо да очекујемо поштовање других, за наше жртве, и да ћемо то морати сами да учинимо. (Зашто???)

Ми смо у стању да своју одговорност прихватимо, али плашим се да други то нису.

Имао бих шта да поручим људима у ЕУ, поводом њиховог различитог аршина и речи изговорених о Србији и Хрватској, поводом последњих хашких пресуда. Покушаћу да им укажем на то, чему је Србија све изложена и како се они направе слепи и глуви, понекад и глупи, кад су други у питању. О разичитим аршинима, кад је реч о злочинима над Србима и над припадницима других народа, мора се рећи – нико ни за један злочин према Србима, није суђен.

Нама други нису опсесија, иако је у БиХ убијено 30 хиљада Срба, ми смо увек спремни за разговор и са БиХ, али партнерски, да се Србија не понижава. Баш као и са Хрватском. Доста је било! Зауставите се мало, погледајте се у огледало, па нам онда солите памет.

Судећи по Хашком трибуналу, има злочина према Хрватима и муслиманима, али нема према Србима. Српске жртве нису битне..

Више је несталих Срба него Хрвата, то и они знају, ваљда неће да кажу да су се Срби Крајишници, сами поубијали?

Ипак, ми се надамо да ће људи разумети, да морамо да живимо заједно и да гледамо у будућност… али остали у региону , нико од њих није поменуо будућност.“

И шта онда рећи? Да ли је „будућност“ нека врста АВ смицалице, коју он непрестно понавља и по којој се, наводно, управља, то се не зна. Тек , они не виде да треба да живе са нама у будућности. И понашају се како се понашају. Без бриге.

Међутим, нема земље којој АВ није нудио искрено пријатељство, мада изгледа, да и ту уме да буде противречан, па каже:

„Озбиљан човек нема пријатеље, они само намећу непотребне обавезе.“

***

Зна се да СПЦ није признала Македонску православну цркву, а ни остале аутокефалне цркве, поводећи се за њом, у том погледу. Међутим, ових се дана Македонска православна црква обратила Бугарској цркви, молећи је да јој буде мајка, што је она прихватила, признавајући тиме МПЦ, што, како каже DW, „представља зближавање и отопљавање односа између влада ова два балканска народа“.

Како ће се даље одвијати ова ствар, тешко је рећи, утолико пре што је и Руска православна црква на страни СПЦ. А ко зна, можда је на помолу нова Бугарска Егзархија? Сем тога, требало би да је познато да је почетком новембра ов. г. усред Софије подигнут споменик Великој Бугарској, на којој један лав држи мапу те Бугарске, на којој је Источна Србија до Мораве приказана као Бугарска, као и цела Македонија, што је као идеја и вековно бугарско настојање, једном речи: бугарска реалност.

Наравно и дабоме, код нас, кад је реч о споменику Великој Бугарској, у јавности та вест није ни поменута, а камоли тумачена.

Кад је, пак, реч о Морави, подсетимо се да је писац наше химне, Јован Ђорђевић, још 1895. писао, како наша браћа на Истоку и Западу имају заједничку намеру да нас догурају, они са Истока до десне обале, а они са Запада до леве обале Мораве, и да нас онда сложно бућну у њу.

Од тада је прошло 122 године, и намере наше браће нису се много промениле, што каже и тај споменик насред Софије, као и поновно протеривање и убијање Срба из Хрватске током тзв. „Олује“, иако сав свет зна за Јасеновац, као „израз“ њихових националних потреба.

Тај споменик Великој Бугарској, видео је сигурно и српски амбасадор у Бугарској, и близу је памети, да је он био дужан да реагује код бугарске владе, указујући на неодрживост те саблажњиве амбиције.

Ових дана је бугарски премијер гостовао у Београду, у оквиру самита четири балканске земље, и наша земља морала му је предочити неодрживост те мапе на споменику Велике Бугарске, мада је питање да ли је српски амбасадор обавестио свог министра у Београду о овој нечувеној демонстрацији бугарских аспирација, која није тајна, јер готово целу источну Србију у Бугарској рачунају као западну Бугарску, а њихова Академија наука већ одавно је објавила мапу простирања бугарског језика, која превазилази и Источну Србију.

Слободан Турлаков

П.С.

Објављено је да од 69 српских амбасадора, њих 24 већ више година чекају да буду први пут примљени од министара иностраних дела земаља у којима су акредитовани. У такве земље спадају и Немачка, Француска, Енглеска, Италија, Шпанија, Аустрија, Турска, Емирати, САД, чак и Кина. Разлози за такав поступак сигурно постоје, мада несхватљиви од оних земаља које се овде рачунају као изразито пријатељске.

Уосталом, за нас је несхватљиво и постојање 69 амбасадора, уз бројни приручни персонал, у које је Дачић, после Динкића, увалио, како је јављено, и неке економске аташее. Другим речима, имамо ли ми уопште људство потребних квалитета, које би могло да намири тај и толики број?

Пре извесног времена, Дачић је поставио државног секретара за контролу дипломатског особља. Не зна се, да ли је тај државни секретар уопште, на том плану, урадио оно што се очекивало, мада се могло поставити и питање његове спреме и његовог квалитета за тај и такав посао. Поготову, кад се зна да је он дошао однекуд из белог света, најпре као Дачићев саветник за европску сарадњу, а потом за безбедност, уз менаџерство СПС-а и п. пред. „Црвене звезде“, а сада ФК „Радничког“.

Сем тога, тај свестрани човек је и државни секретар за дијаспору!!!

Нечувени безобразлук од оних који су потписли то и такво именовање. Нарочито кад је реч о дијаспори.