Вести

Поводом осуде на доживотну робију генерала Младића, било је као што се зна, свакојаких изјава, не само на Западу, већ и унутар Србије. Ћутали су само бивши председник Тадић и његови министри правде и иностраних дела, Маловићка и Јеремић, јер су га они ухапсили и предали Хагу. Додуше, проговорио је Дачић, Тадићев министар унутрашњих дела, и као такав заслужан за хватање Младића, рекавши „Нема никакве сумње да Младић треба да буде осуђен за масакре у Сребреници.“

пише Проф. др. Слободан Турлаков,  27.11.2017

***

Докле ће та Сребреница да се мота по нашој свести, као наша заветна кривица, то ни сам Бог не зна, али један министар унутрашњих и садашњи спољних дела, морао би да зна једну истину. Тј, зар би Алија Изетбеговић пристао на Дејтонски споразум новембра 1995, да је јула месеца исте године, постојао масакр у Сребреници ? То је једна темељна чињеница, која ако се пренебрегне, а годинама се већ пренебрегава, којом се тешко и неопозиво оптужује писац Исламске декларације, кoју чињеницу, дабоме, нико не помиње и не сaнкционише као истину.

Али, усред тих и таквих коментара, истиче се онај од председника ЛДП-а, „Зло које је Младић оставио иза себе, историјска је љага на нашем народу. Док не будемо имали јасан став и одговорност према сребреничком злочину, српске жртве и сва наша страдања биће маргинализоване!“ Је л?

Није заборавио ни СПЦ. „Реакција патријарха лишена је сваке етике, морала и хришћанских вредности“. А патријарх је рекао само: „ Пресуда Младићу је дело ђавола“. Ko су ти људи и те жене које чине чланство тог ЛДП-а, којима је председник такав другосрбијанац!? Ужас! И права срамота! Зато баш и изненађује и импонује јединствен и исправан став Палме, који се може свести на једну реченицу: „Они који су највише страдали, највише су осуђени“.

„ Срби на 12 векова робије, а Хрвати, Муслимани и Албанци на око два века. И то Хрвати за злочине према Муслиманима и обратно. Што значи, за злочине према Србима нико није крив“. Набрајајући појединачно сва места која су била стратишта Срба, на челу са Братунцем и Кравицом…

Кажемо, изненађујуће, јер је само неколико дана раније позвао све оне који се баве политиком, да помогну АВ!? Кад је, пак, реч о реакцији АВ, оног који је усликан за вечност, како скида уличну таблу са натписом „Булевар Зорана Ђинђића“, да би поставио другу, са натписом „Булевар генерала Младића“…

Тај и такав српски активиста, који је у међувремену постао премијер и на крају председник Србије што има само један циљ – ЕУ, на дан изрицања пресуде генералу Младићу, каже „Данас није дан ни за радост, ни за тугу, већ да видимо какву будућност желимо за нашу децу. Да се не гушимо у сузама прошлости, већ да од радничког зноја стварамо другачију и бољу будућност за све нас. Не смемо да умањимо, нити смемо да правдамо злочине које су неки починили у име нас, Срба.“

Човек који је у време муслиманских напада на Србе био сведок, претећи им за једног убијеног Србина, главе 100 Муслимана, сад се залаже да „нашу одговорност прихватимо, мада се плаши да други за то нису, што није наша слабост, већ снага“! Коју сви око нас признају, како би искористили своју „слабост“, уз помоћ својих европских пријатеља. Па нас тако Колинда опомиње: „Ратко Младић је симбол рата и геноцидности“, а Иво Јосиповић „На жалост, злочине које је починио у Хрватској нису обухваћени пресудом“.

А ми бисмо да их подсетимо, кад су Муслимани код Купреса сабили Хрвате у један џеп, ови су запомагали за помоћ, Караџић је наредио да се Хрвати пропусте преко наше територије да оду у Хрватску, Младић је то одбио, а Караџић, као врховни командант наредио, и Хрвати се спасише и преко наше територије се домогоше своје Хрватске, да би се онда окренули на лево круг, и напали Србе, своје спасиоце.

Зар је то први и једни пут да се види и покаже да су Хрвати народ без стида?! Али није први и једини пут да се види и покаже да је удворички карактер и послушност српске власти на штету српског народа.

Зар то није показивао и Тадић , па су га смакли?

Чак је на загребачкој ТВ рекао како је Младић „најсрамнија страна наше историје“, а сад ћути, као што се онда хвалио да га је испоручио Хагу, на што му је и самозвани престолонаследник телеграфски честитао, док је његов часни стриц Томислав, три пута био на босанским ратиштима, и то у униформи војске РС!

Све у свему, на жалост и тугу, све је мање националне свести и савести, све је мање морала и све је мање памети и одлучности. А све више лоповлука.

Али је зато ту, наш дежурни пријатељ Столтенберг, генерални секретар НАТО, који је поздравио пресуду Хашког трибунала, те Натовске комисије, генералу Младићу, „као доказ да владавина права функционише“

Где?

***

ДА СЕ РАЗУМЕМО И ДА СЕ НЕ ЛАЖЕМО НА ТУЂУ КОРИСТ

Много се прича о опозицији, како треба да се обједини и да иде по једном колосеку на изборе, мада је, основно питање има ли шансе да се у свих 117 странака, колико их за сада има, угради јединствен национални осећај?Нема! Шта више, многи се чувају националних осећања као куге.

Сви су они, сем Двери, прозападно оријентисани, сви хоће у Европу, па према томе, ма како се звали, они нису опозиција садашњој власти, као што ни она није била претходној.Дакле, другосрбијанци!

На жалост, ни Двери немају прокламован српски програм, заснован на принципу што даље од ЕУ, од наших вековних непријатеља, са тежиштем на домаћој привреди и домаћим привредницима, којих има много по свету и који би, чак и под слабијим условима од оних који се дају страним инвеститорима, желели да учествују у обнови Србије.Зар се Двери не би могле отворити овим патриотима, и уз помоћ СПЦ по свету, довести их у земљу?

Ових дана Србија се хвали да има више страних инвеститора, него сви остали око нас – заједно! Има ли ту памети, у том хваљењу?Да је то корисно, сигурно нам не би препустили то првенство, поготову што су сви, поготову чланови ЕУ, ближи тим инвеститорима, но ми.

Имајући у виду да се наша радна снага плаћа најниже у Европи, не може се говорити ни о каквој сигурној будућности. Биће све горе и горе, јер је живот све скупљи, а ми све јевтинији!Незапосленост се бројчано смањује, јер је све већи број оних који одлазе из земље, а нико у држави не ради на томе да се диајаспора враћа у земљу, са стеченим знањем и капиталом!

Уопште узев, држава не постоји, о њој се нико не стара, расте само тираж свакојаких политиканских изјава, које не доказују ни памет, ни способност, а најмање сигурну будућност..Пре неки дан, у Новом Саду, почела је изградња нове зграде Радио телевизије Војводине, која је у злочиначком бомбардовању НАТО пакта порушена, пре 18 година. И уместо да још једном осуди тај злочиначки чин, који је погодио и београдску ТВ, АВ, који је уградио камен темељац у ново здање, крајње непаметно се хвалио:

„Рушење РТВ од стране НАТО пакта био је чин њихове погрешне (ваљда – злочиначке!) политике. Будите поносни! НАТО порушио, а ми, ето, – градимо!“

Шта друго, него да се јавно запитамо, има ли тај човек, који је приграбио сву власт у земљи, мало достојанствене памети, да себи не дозволи да изговори овакву неодрживу глупост!?

ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ ВОЈВОДИНЕ

Требало би да је познато а и да се то учи по школама, да смо ми, као народ, у Први светски рат ушли са идејом уједињења српских земаља. Стојан Протић је још 1912. писао да је за нас питање уједињења српских земаља питње живота или смрти.

Али није то била само жеља Срба у Краљевини Србији, већ и Срба под Аустроугарском. Да је то било тако показаће и реговање српских земаља одмах после ослобођења, у другој половини октобра 1918.

Почело је са проглашењем босанског Народног већа 21. октобра у Сарајеву, које је донело одлуку о присаједињењу Србији, а потом, са истим захтевом, долази сремско Народно веће, 29.октобра у Руми, па Велика народна скупштина у Новом Саду (Банат, Бачка, Барања) 12.новембра, па Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори у Подгорици, 13. новебра, и на крају Народна већа Бања Луке и Котора, оба 14.новембра 1918. (сви датуми су по старом календару, који се разликовао од новог, за 13 дана, који ће ступити на снагу 15.јануара 1919. и тако постати 28.јануар).

На жалост и на вечну осуду и на штету српске ствари, Народна Скупштина Краљевине Србије није се састала, па није ни прокламовала уједињење и сједињење са свим тим српским земљама, већ су нам оне „дошле“ преко Загреба у заједничку државу, путем загребачког Народног већа, које је 16/29..октобра 1918. прогласило стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца из бивше Аустрогарске.

Да се српска Скупштина састала и учинила тражено сједињење од стране Срба под Аустроугарском и у Црној Гори, наша би позиција касније, а посебно са распадом СФРЈ 1991, била посве другачија, постојао би један правно утемељен акт, којим се српске границе званично уобличене и одређене, једном за свагда.

Међутим, Пашић, тј, радикали нису смели да сазову Народну Скупштину, јер би она, пре но што би прешла на дневни ред, оборила њихову владу, пошто она није била законска и на скупштинској већини заснована, па би се тако поставило и питање свих владиних аката, од прекида рада последњег заседања Скупштине на Крфу, 14/27. априла 1918.

До које мере је та партијска околност узурпирала државу и српску будућност види се и по томе што наша српска Скупштина није сазвана ни да одобри сам акт уједињења од 18.нов/1.дец.1918, већ је и оно обављено без њеног пристанка , да би потом тек 14/27. децембра била сазвана у последње своје заседање да санкционише тај свршени чин, и тиме саму себе формално распусти, чиме је престала да постоји и Краљевина Србија.

Тужно и ружно, дозлабога! Али и оптужујуће.

Тако се десило и са Војводином, тј са Сремом, Банатом, Бачком и Барањом, као и са осталим, горе цитираним, одлукама српских земаља о присајединњењу са Србијом. Дакле, Пашић и радикали су то омели из чисто партијских разлога, да би остали на власти.

Другим речима, званично присаједињење није остварено, ни прокламовано од стране Србије, и смешно је данашње тврђење АВ и осталих напредњака из Војводине да је „присједињење Војводине најважнији дан за Србију“.

Требало би и морало би се рећи да је то најважнији дан и за Србију и за Војводину, заједно, да буде оно што је рекао пре 100 година Јаша Томић: „Хоћемо тамо одакле смо дошли, хоћемо у Србију , у своју земљу.

Коначно, могло би се рећи да је сједињење Срема, Баната, Бачке и Барање са Србијом највећи дан за њих, ком су вековима тежили, бар од косовског боја, када су почели да прелазе Саву и Дунав да се спасу турског ропства.

Треба знати да Пашићева партијска логика није престала његовом смрћу, она се непрестано враћала и под другим спољним омотима владала изнутра, као што и данас влада, када СНС и њен вођа нуди пријатељство целом свету. Не само онима око нас, који су нас задужили толиким злочинима. Нема друге, постали смо најнедостојанственија земља, док Колинда, смејући се, поручује нам „Протећи ће много воде Савом и Дунавом, док постанемо пријатељи с Србијом.“

А могла је и да каже, док Сава и Дунав не пресуше!

Све то не би сметало АВ да и даље игра на карту своје будућности, која је одлучена тамо негде далеко, где ће ових дана ићи тамо, на поклоњење и пријем нових наређења. Што, наравно, не значи да он има шефове у иностранству, утолико пре што они могу да дођу, кад год хоће, у Србију, али, ипак, значи да Србија није самостална и суверена држава. Само је илегално председничка.

Ко зна да ли је баш илегално… Јер, Бошко, као једини прави опозиционар, има преча посла, да гађа рачунарским мишем оног напредњака са ушима… да би за тај чин стекао – фашистичку квалификацију од стране АВ.

Још је добро и прошао, боље него Маја, којој је Зорана пред целом Скупштином, у лице, рекла да – „лаже“, па је тако, од стида, отерала чак у Кину!

Смешно! Зар једна Зорана, протоколисана трилатералка, не зна да и Кинези, као и сви остали, имају широм Србије, своје доушнике и шпијуне, који им редовно достављају како се ствари одвијају не само у нашој Народној Скупштини…

Слободан Турлаков