Вести

Нови покушај крађе српског језика: 200 сорошеваца и југославена потписало декларацију о југославенском језику. Најновија подвала у режији сорошевских анти-српских невладиних организација је “Декларација о заједничком језику” коју је потписало 200 сорошеваца и југославена, већином из Србије.

Mislav Horvat, via Fejsbuk 28.03.2017

***

Из Хрватске су декларацију потписали углавном анационални и пројугославенски оријентирани хрватски Срби попут Радета Шеребеџије који подилази удругама хрватских фашиста и зенги и извињава им се кад га прозивају што је Србин. Довољан је само летимични погледа на имена из Србије која су потписала декларацију, па да нормалног човјека ухвати нагла потреба за великом нуждом. Ту налазимо Биљану Србљеновић, познату по србофобном лудилу које је изазвано дугогодишњом зависношћу од наркотика, Теофила Панчића горљивог заговорник усташке фалсифициране верзије повијест према којој су увијек и за све криви Срби и “велико-српска агресија” (шта год тај сулуди термин значио), Мирјану Карановић која је своју патолошку мржњу према Србима утјеловила у исламистичком пропагандном филму “Грбавица” улогом силоване Муслиманке, иако је данас опће позната ствар да је силовање Муслиманки од стране Срба током рата у Босни једна од најгорих лажи ЦНН-ове пропаганде. Тај исти ЦНН увијек стоји иза сваке прљавштине на Балкану, па је тако његов огранак Н1 дао сву медијску пажњу овој декларацији. ЦНН који је чак и њихов властити предсједник Трумп проказао као најлажљивију медијску кућу.

Поставља се питање ко је Србљеновићку, Карановићеву и Панчића овластио да потписују декларације о језику? Георге Сорос? У чије име потписују такве декларације? У име Срба сигурно не. Ни сам тајминг декларације није случајан. Она долази у вријеме кад Европска Унија и НАТО губе битку, за битком на Балкану, кад у Македонији предсједник Иванов одбија примити предсједника европског вијећа Туска, кад се криминални режим Миле Ђукановића налази пред распадом. Као и увијек, опсесија западњачких господара каоса је Србија, она је у фокусу њихових интереса, а циљ је познат: спријечити Србе да се на било који начин повеже са Русијом. Зато се Србију покушава угурати у нову Кроатославију, југосеферу са доминацијом Хрватске и даљњом дезинтеграцијом српског фактора.

Срби имају искуство са декларацијама о језику. На данашњи дан, 1850. године, Вук Караџић је наивно поклонио српски језик тек насталој хрватској нацији коју је стварала Аустро-Угарска. Српски језик они у почетку нису називали хрватски, него се звао „народни језик“, нешто слично као што данас Црногорци не називају српски језик монтенегринским нити милогорским него материњим. Назив хрватски језик користио се само за кајкавски језик Загреба и околине, никад за штокавски којим су говорили православни и католички Срби Далмације, Крајине, Славоније, Босне, Херцеговине. Католички свећеник и најобразованији човјек у Славонији 18. вијека, Матија Петар Катанчић пише: “Увјерит ћеш се, најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у овом пређелу никада нијесу тим именом називали“. Хрватска знанственица др. Андреа Зорић у свом докторском раду који је обранила на престижном њемачком универзитету каже: “На примјер, рјечници и граматике из 16., 17., 18. стољећа на корицама имају назив илирски, а данас се убрајају у хрватску повијест с образложењем да је илирски значио исто што и хрватски. То, међутим, не одговара чињеницама јер »илирски се користио дијелом као синоним за влашки, тј. за православно СРПСКИ.” До друге половине 19. вијека народ на простору данашње Хрватске називао је свој језик српски, илирски, наш језик, нашки, домаћи, народни, влашки, словински, славјански, али никад хрватски.

Када је 1895. Аустро-Уграска у склопу стварања хрватске нације и хрватског идентитета отворила “Хрватско народно казалиште” морали су довести глумце из Новог Сада, јер загребачки глумци нису знали српски, односоно данашњи хрватски. Становништво Загреба и околине причало је кајкавски који је дијалекат словеначког језика, а виши слојеви грађанства њемачки, мађарски или латински. Људевит Гај, један од очева хрватске лингвистике, признаје да су они преузели српски језик и у једном писму жали што га нису преузели у 18. вијеку па би “Хрватска на већем степену развоја била”.

За вријеме НДХ усташе почињу измишљати нове ријечи, а ту праксу увео је поново Туђман 1990. године. Од тада је узмишљено на хиљаде нових ријечи са којима се народ спрдао. Измислили су чак 16 ријечи за хеликоптер (вртиреп, зракомлат, зраколет…т), датум су покушали замјенити ријечју “надневак”, фолију ријечју “прозирница”.. и тако у недоглед. Како се у ничему нису могли сложити од 1991. до данас издалли су 49 различитих граматика. Већина тих новохрватских ријечи није прихваћена у обичном говору. Иако се у новохрватском не каже „обавеза“ него „обвеза“ народ и даље говори обавеза, „ток“ је постао тијек, мада је и даље остало ‘ријечни ток’, а народ и даље говори ‘ток’. Не каже се више ни ‘веш’ него ‘рубље’, мада народ и даље каже ‘веш’. Не каже се ‘на примјер’ већ ‘примјерице’, а народ и даље говори ‘на примјер’.

Док сам био ђете, један хрватски шовиниста ме пола сата малтретирао јер сам му рекао „пријатно“, тврдио је да је то српска ријеч, а да се на хрватском каже ‘добар тек’. Ако је “пријатно” српска ријеч, како је онда „пријатељ“ хрватска ријеч? Таквих примјера лудила има безброј, што само показује да је чак уз помоћ телевизије, радија, интернета, књига, новина и школа врло тешко народ у Хрватској одучити од материњег језика – српског. Јер, у Хрватској скоро нико не говори стандардним језиком, а ако знамо да је језик централна (на новохрватском средишња) одредница једне нације онда је логично да је 80 посто Хрвата по материњем језику у ствари српског поријекла (по новохрватском подријетла), што нам потврђују и повијесни извори.

Изнимка су Загорци, кајкавци, који су у ствари Словенци. Они не могу изговорити ‘готов’ већ кажу ‘готоф’, њихов језик заправо и данас словеначки, осјећа се и јак утјецај њемачког, па и мађарског и неразумијевање духа српскога језика. Да би тај дух српског што више изопачили, хрватски лингвисти осим што измишљају нове ријечи, краду словеначке и користе њемачку синтаксу. Посебно је накарадна загребачка варијанта са убацивањем ружног „н“ који боде уши, па“пекара“ постане „пекарна“. Колико је тек ружна конструкција која се из Загреба шири по цијелој хрватској „Ако ћеш више учити, остварит ћеш бољи успјех.“ умјесто „Ако будеш више учио, остварићеш бољи успјех“. Нигђе другђе као у језику није видљивији бастардски карактер хрватске нације.

Данас је лудило дошло дотле да хрватски лингвисти тврде потпуно контрадикторне ствари:

1. Вук је заправо украо хрватски језик и назвао га српским.

2. Српски и хрватски су два потпуно различита језика.

3. Срби краду хрватске ријечи и убацују их у српски.

4. Хрватски је посрбљен у Југославији.

Колико човјек мора бити болестан да ово изговори? Ако је Вук украо хрватски (који тада није ни постојао) и ако је српски у ствари украдени хрватски, како онда хрватски и српски нису исти језик? Ако је српски у ствари хрватски, онда су хрватске ријечи дио њега, па их Срби не краду. Ако је српски хрватски, како је онда хрватски посрбљен у Југославији?

Позивам Србе да у свјетлу свих ових чињеница чувају свој српски језик и не потписују никакве декларације о заједничком језику. То није један језик који има 4 назива, то је српски језик којег су отели и насилно га кваре и мјењају! Највећи просвјетитељ са подручја данашње Хрватске, Матија Антун Рељковић прије више од 200 године налазио је на отпор сељака према читању и писању, па им је спјевао ове стихове: „О Славонче, ти се врло вараш, којигод ми тако одговараш: наши стари јесу књигу знали, СРБСКИ штили, а СРБСКИ писали!“

Mislav Horvat

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1810252852634960&id=100009507871380