Вести

Не треба сумњати у то да већина председничких кандидата жели власт, ону што постојећи Устав не предвиђа. Шта више, са становишта постојећег Устава, Тома Николић је, као што смо недавно већ напоменули, прототип председника. Онај, који с времена на време нешто каже, скоро, редовно, боље да није ништа казао, дели ордења, путује широм света и свуда налази личне и државне пријатеље. Чудо једно, не иде у позориште, на концерте, изложбе, на спортске догађаје, сем ако нису у иностранству, открива споменике, чак и у Њујорку, обилази војску…

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 23.01.2017

***

Из речене жеље за влашћу као да произлази нужност промене Устава, како би се у њему, између осталог, проширила и власт председника.

У противном, чему борба за председничко место, које не обезбеђује ни пристојна месечна примања, да би се о њега отимали. Међутим, реално гледано, како стоје ствари, нико од најављених кандидата нема шансе да буде изабран, јер нико нема широку партијску базу, која би му гарантовала избор. Додуше, Николић, који жели још један мандат, у том погледу стоји боље и сигурније, јер иза њега стоји , бар изгледа, постојећа већина СНС-а.

Наравно, ако то потврди и обећа Један човек. Но, има једна непредвиђена незгода. Наиме, шта ће да се деси, ако се и он да кандидовати?

Вероватно, знајући с ким има посла, Тома је самоиницијативно , онако узгред, поменуо ту могућност, мада је рекао да у њу не верује, јер би то била синовљева издаја, а Један човек није издајник. Знано је већ да су се њих двојица договорили да на Сретење одреде кандидата СНС, као и да они неће учествовати у предизборној камапањи.

Међутим, Сретење је далеко за брзину догађања око кандидовања, што је и Дачић потврдио. То јест, чим се Вучић врати из Давоса, разговараће о заједничком кандидату, а додаје још и то: „Вучић плус Дачић је добитничка комбинација!“

А Тома!?

Одједном, попут експлозије, из Томиног кабинета претња СНС: „Или ја, или подржавам Јеремића!“

Ако би се све оно што се прича догодило, једина могућност да се све ово некако уколотечи и да се СНС одржи у целини, јесте да Тома одмах поднесе оставку и повуче се са Андрићевог венца, па самим тим Мају Гојковић устоличи за привременог председника до избора, док би Један човек постао једини кандидат СНС и његове коалиције, без Веље Илића који је са својом странком напустио ту коалицију, уз свакојаке „епитете“.

Верује се, а можда је и тако, да би Један човек победио у првом кругу.

Наравно, све је то лако рећи и предвидети, али шта ће бити са државом око које се и у којој се многе евентулије намећу, шта ће бити са Владом , ко ће њу да води, тачније да ли ће тај нови премијер задржати њен цео састав или ће и он довести своје људе?

Ако се, пак, као сигурно рачуна са Једним човеком као победником избора, морало би се и тада рачунати с тим да ће он и даље бити и остати Вучић; што значи да ће и тај будући премијер бити од њега одређен и да ће бити онај који ће га слепо слушати.

За тог и таквог премијера има три аутокандидата: Зорана, Вулин и Дачић, који с том жељом и мишљу, извикују Вучића за председника, у нади да ће тако, његову одлуку лакше и брже приволети себи, што не мора бити вероватно, јер Један човек је исувише својеглав и самоуверен, да би могао ма ког да одреди за свог наследника у Влади, већ и због тога што и он и тај одређени, знају да ће у свему бити како АВ човек одлучи и хоће.

Дакле, што рекоше Немци, „Шоу Једног човека“ се наставља. У том случају чак спектакуларнији.

Неки помињу да је Дачић у предности, јер је једном већ био премијер па има искуства, које други немају. Међутим, ни ти „неки“ не знају ко је Дачић, нити ће било ко то и у будућности сазнати.

Помињући искуство, требало би да помену и другу чињеницу, да је он био премијер тек формално, а да је главни човек и тада био Вучић. Могло би се чак рећи да је из његовог премијерства, извукао корисно искуство сам Вучић, јер слушајући га у свему, Дачић најавио Вучићу своје беспоговорно слуганство, које би и у случају Вучића као председника државе, могло да буде од користи.

Једном речи, он је само у њега искуствено сигуран.

Но, једно је апсолутно извесно, да се Дачић у последње време грдно џилита и размеће, и у земљи и по свету. Он некадашњи Титов комуниста, стигао је чак у Витлејем, одакле је Србима честитао – Божић!

Једноставно речено, он хоће да покаже да уме да буде свестран и ауторитет, што АВ не прија , мада га пушта да се размахује , можда и зато да види докле ће..

Поготову што СПС база није ни стабилна, ни бројна, онако како је Ратко Дмитровић, гл. уредник „Новости“ формулисао, „С П С је само формално, насловом, социјалистичка партија, иначе у самој партији нема ни једног социјалисте, ама баш ни једног!“ Јадно је изгледао Дачић, који је после ове Раткове оцене, изјавио да „Новости“ читају сви социјалисти , што би значило да их нико не чита, јер и нема социјалиста.

Треба памтити да је Палма био први који је прогласио председничког кандидата, и то Дачића, што је сам Дачић прихватио а Ђукић-Дејановић сместа разгласила. Интересантно, иако је Дачић одавно пустио председничку буву, сада је не помиње, јер више себе види као премијера, у служби Једног човека, који ће се устоличити за шефа државе. То је сигурније и реалније.

Међутим, питање је зашто би Вучић посегао за Томином фотељом, пошто би он и даље имао сву власт, па чак и председничку, у много већој мери, уколико Тома не би био изабран. Јер би он отворено и беспоговорно командовао оним ко га буде наследио, као председника.

Све у свему, земља се налази у грозници, иако се стално прича како је стабилна и пристојна, што њен политички живот никако не потврђује. Довољно је сагледати како се уобличава атмосфера око председничких избора, који још нису званично ни објављени, а већ се увелико води кампања. Чак се и датум избора шета, најпре 9. априла, кад Томи истиче мандат, а онда је јављено да ће Тома и Вучић, на Сретење, да одреде СНС кандидата и датум избора, да би неочекивано Ђукић – Дејановић најавила изборе за 19. март!!!

Тек, у овој маленој земљи, испресецаној многим опречним личним интересима и у најужим партијским врховима, није учињено неко нарочито изненађење оволиким, узалудним, кандидатурама, међу којима има и озбиљних људи, који сигурно виде да немају никакве шансе на изборима, па ипак истрајавају у овој игри, тако да је тешко сагледати крај овом замешатељству.

Изгледа да има и таквих који то замешатељство производе са јасним циљем да себе ставе на чело, уз невероватне лупинге и вираже, за какве су многи способни, а нарочито Дачић , који се благодарећи њима одржава на власти 11.-та година.

Цитирајмо његове државничке „мисли“:

„Са Вучићем ћу разговарати о заједничком кандидату, чим се врати из Давоса“.
„Вучић плус Дачић је добитничка комбинација! “.
„Уколико владајућа већина нема кандидата, који ће победити у првом кругу, кандидат ћу бити ја!“.

Прво питање које се намеће јесте: кога то Дачић подразумева под „владајућа већина“, зар није и он са њом у коалицији? И шта је хтео, дан пре тога, са оном „формулом“, „Вучић плус Дачић – добитна комбинација“, шта друго, него – Вучић председник републике, а Дачић премијер!

Просто невероватно, како ти људи не схватају да нису за овај „посао“, и како би био ред да нађу неки други, у ком би се, без штете по државу, могли играти.

И нико, ауторитативан, да им то каже.

Ипак, Шешељ је кривац, он је омогућио БРОЈ санкилота, који се најпре наметнуо кроз СРС, да би се потом, под вероватнијим обећањима, преселио у СНС и својом слепом вером у обећања, створио садашње стање, које никад није било горе и бесперспективније.

Вучић би већ једном морао да увиди да је својом ауторитарношћу, уништио систем, чак толико да се наплаћују утрошци струје , које бројила нису регистровала! Имали то негде?

Он је и ту очиту пљачку схватио, као шансу за себе, јавно обећавајући да ће се вишак узетих пара, вратити опљачканим грађанима!

И готова ствар!

Јадна је његова нада да ће тим обећањем повећати своју популарност и број гласова! Не само јадна, већ и бедна!

Коначно, ми се и не налазимо пред изборима, јер су скоро сви кандидати европски опредељени, што значи да се наставља са европским путем, иако нас Европа неће. Јер да хоће, она би рашчистила читав нерешених и одуговлачених питања, као на пример питање 24 сумњивих приватизација, већ се и она клацка са властима у Србији, док се не дочека – застарелост, што је већ давнашња пракса у Србији.

Треба разгласити мишљење бившег заменика шефа ЦИЕ за Балкан, по ком би већ био ред да се питање Косова решава деобом, што смо ми пре 20 година на Св.Саву, 1997, предлагали, указујући да би за обе стране било саветно решење по Кипарском моделу, што је, наравно, остало непримећено.

Непрестано се понавља прича о некаквом Бриселском споразуму, а српска јавност од априла 1913, очекује да он буде текстуелно објављен. злудно! Остала је у сећању само она историјска слика, на којој енглеска (!) баронеса Ештон, показује прстом Дачићу где треба да потпише.

А шта је потписао, то само он и Вучић знају. Можда их тај потпис и држи у заједници.

*

Свака част и поштовање Адвокатској комори Србије, што није прихватила у своје редове, пензионисаног тужиоца за ратне злочине, Вукчевића, који је у том својству многе Србе потерао у Хаг, међу њима и генерала Младића и председника Караџића! Коначно се нашла једна група интелектуалаца која је својим националним осећањем зауздала оног, коме није место међу њима.

Браво! И велика хвала!

Слободан Турлаков