Вести

Нема дана кад нас неко не обавести како смо и колико дужни, колико нам јавни дуг расте из часа у час; али и све чешћег судара са премијеровим поносом „како нам добро иде“, па чак да ћемо идуће године, у погледу пораста, бити испред Немачке! Али ту су и његове најаве да ће сваког месеца заједно са Владом гостовати по 7 дана у по неком месту у унутрашњости, са циљем да се упознају како народ живи, а он да разговара са грађанима.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 19.09.2016

***

Ако се повежу овај стални раст јавног дуговања, са овом идејом измештања седишта Владе сваког месеца за по седам дана, тешко да се може назвати такво понашање са одговорном државном политиком.

Јер сем министара, Владу чине и службе које им помажу да буду ажурни, а то значи повећање трошкова у недоглед, што је последица једне диктаторске демагогије, која је непрестано на Вучићевом дневном реду, која није близу памети ни кад је реч о предизборној кампањи, а камоли кад су избори победнички завршени!

И шта то значи – разговор са народом?

Пре свега, ти појединци са којима ће Вучић да разговара, не чине народ, већ то су његови гласачи, они који су припадали по свом друштвеном статусу самом дну СРС, које је Шешељ назвао – одпадницима од радикала, којим именом је крстио и Тому и Вучића! С том разликом, што се са Томом стално разрачунава, док Вучића приметно заобилази. Зашто?

Не можемо оспорити Шешељу извесне црте генијалносзи, али баш због тога морамо га оптужити, више него друге, како са том завидном и несвакидашњом памећу, није открио ко је, у ствари, Вучић!

Шта више, ми мислимо да се Шешељ, са висине своје супериорне памети и натученог животног искуства, олако односио према свима онима који су га окружавали у врху странке, у првом реду Николић, Вучић, Табаковићка, Мартиновић… не помишљајући било шта друго о њима, него да су они, крај њега, рад свог непоколебљивог идеалног националног српског осећања и опредељења… А показало се, после 2008, да су се они тог свог испољаваног убеђења, преко ноћи, темељно одрекли, прихватајући европско опредељење и Европу у свему, која се за све време, од 90- тих година, до дана данашњег, непријатељски односила према Србији и Србима, као и увек, уосталом. Утолико пре и лакше, јер им је то опредеље донело многе личне, лукративне користи.

Идући за тим мислима, које их бележе као невиђене издајнике српске идеје и српског постојања, ми смо очекивали да ће Шешељ пошто се вратио из Хага, све њих, без обзира што су сами напустили СРС, формално, избацити из СРС, и тим колико логичним, толико и нужним чиним, одредити им место које им припада у српској националној историји.

Он као да ту нужност није осетио, чак се на крајње толерантан начин, сем према Николићу, односио према њима, и тиме, као да је издао самог себе.

И тако тај путујући циркус од 10. октобра својим гостовањем у Нишу, запљуснуће све медије, као прворазредна вест, и мада је Вучић на првој седници Владе препоручио свима више рада, а мање сликања, то ће тад бити одбачено, јер је то одбацивање из демагошких разлога потребно.

Ми, у свему томе што ће да произађе из тог Вучићевог циркуског игроказа, још једном видимо да он није онај рекламиран државник, не само у овим стварним тешким данима по Србију и Србе, већ уопште по свим његовим потребама за естрадним приказивањем. Али видимо и сву беду његових министара, да се ни један не нађе који ће се успротивити том разбацивању пара, за којима вапе толике државне потребе! Чак и по цену свог министарског положаја. И ето, разлога што се толико одуговлачило са саставом Владе. Требало је пронаћи оне који ће га беспоговорно слушати, на челу са Славицом Ђукић – Дејановић, која уместо да употреби слушалице и стави своје лекарско психијатријско искуство у оптицај, не може да се нахвали срећом, што је опет у његовој близини.

Бедно!

Пре 11 година, 2005, академик Крестић написао је следеће редове:

„У овим, за наш народ и за нашу државу, више него тешким временима, када на све стране навиру готово несавладиви проблеми, када смо притиснути свим морама, како оним спољним, тако и унутрашње политичке природе, када смо духовно разбијени а морално срозани, када немамо компаса који би нам показао стазе и богазе спасења, када лутамо неспособни, недорасли и незрели да се ухватимо у коштац са ‘силама немерљивим’ “… требало би се запитати искрено и отворено, где смо данас, даље или ближе овим мислима. Шта више, могу ли се оне замислити да су данас написане?

Позвали смо професора и академика, прочитали му његове горње мисли, и упитали га: Да ли би и данас то исто написао?

Без трунке резерве, одговорио је потврдно.

Дакле, ту смо где смо били, са толиким новим минисума, свеједно што су се владе мењале, обећавајући све од реда, бољу будућност. А све горе и горе…

*

Ових дана „Блиц“ је помпезно прославио 20 годишњицу свог излажења, па да би прослава била што свечанија и упечатљивија, ангажовала је, ни мање ни више, већ самог премијера лично, да својим ауторским текстом, под насловом „Визија Србије за 20 година“, уз подразумевајућу његову позитуру, којом је украсила насловну страну на дан општег славља, 17.септембра ов.г.

Пре свега и сам Вучић је признао да нема визију, кад је пред саме изборе, загребачком „Глобусу“ признао да ће тражити помоћ од Хрватске како би сачинио модерну српску државу. (За дивно чудо, Вучићев компањон, Тома, пошто је постао председник Србије, отишао је у Аустрију, па је тамо изјавио, да су они Србију сачинили по моделу аустријске државе!)

После је, као модел, дошла на ред Немачка, а потом Америка…

А требао нам је једино онај Орбанов, којим је он сачинио Мађарску, али ко би то могао да учини, кад им је цело биће у Европи, чак и данас кад она полако али сигурно тоне.

Где смо сада, то ни сам Бог не зна. Тек Вучић је за 4 године продужио своју владавину, уз помоћ својих бивших радикала, који су сви од реда за њега гласали и тако намирили ¼ гласова, колико је било потребно за већину. (Управо та бројка, нас чини непоправим оптимистом, јер верујемо да се прави народ налази у оном делу који није изашао, ни први, ни други пут, (2012 и 2016) на изборе, а то је преко 50%. Ту би требало да се налази она моћна и традиционална национална снага, коју смо већ одавно, благодарећи, не само 5. октобру, гурнули у запећак)

Откривајући своју визију, Вучић каже „Србија ће за 20 година бити модерна и успешна држава, радних и одговорних људи, који се такмиче и побеђује најбоље, који никада и низашта не траже изговоре који су нас много коштали до данас.“

Наравно, није рекао на који начин ћемо усколчити у те модерне и успешне државе, то је као и обично изостало са конкретног терена…

Коначно, тешко је говорити о нама искрено и убедљиво. Јер, сваки час изађе по нешто што нам није требало и што нас је лишавало наших историјских вредности, али то Вучићу не смета, он речима све обара и отвара пут светлим перспективама, њему и није у мислима обнова наше крепке државности, коју смо жртвовали за све редом, који су се смењивали после 5.октобра, слабијим и кочопернијим.

Ето, данас (19.септ.), хрватски министар иностраних дела, без стида и срама, поручује „ Хрватски народ спасао је БиХ од агресије коју је покренуо Милошевић“, а истина је обрнута. У жестоком рату између Хрвата и муслимана, неколико пута, кад су муслимани сатерали Хрватске трупе у безизлазан положај, Срби су спасавали Хрвате, омогућивши им пролаз преко своје слободне територије, (на пример, код Купреса), да би се пошто су се спасли, окренули на левокруг, и напали Србе, у знак захвалности!

То би г. Ковач и Хрвати, уопште, морали да знају, а и Вучић, који се непрестано хвали како он пружа руку помирницу (?) и онима „који су хтели да нас нема!“ Шта више, то му је циљ!

Питајући се да ли смо „шака јада или народ државе за велика достигнућа“, он у „Блицу“, како каже, „по дужности шири оптимизам“, тврди да смо управо створени за велика достигнућа.

Угледајући се у Европу, „која је саткана од рада и вредности“ (и пљачке – С.Т.), јер „само рад ствара вредности“ и ако „будемо европски радни народ“, нас чека блистава будућност.

Коначно „Србија се на изборима одлучила за рад и учење , за окретање ка себи!“

Дошао је чак и до дрвета знања, „које има да посадимо и са којег ћемо се учити“, како би „радом дошли до вишка вредности“. који ће, као што се зна, ићи страним инвеститорима, због ког су вишка и дошли и долазе у нашу земљу!

Али, то у овом часу „визије“, није важно, поготову за иностране власнике „Блица“ И они се, баш као и Вучић, надају да ће дочекати 2036. у још већем слављу.

Тешко је рећи да ли ће Вучићеви гласачи разумети све ово што је он написао у „Блицу“, али биће да би лакше дошао до њих да им је отпевао „Песму о раду“, на који он све полаже:

„Другарска се песма ори – Песма која слави рад – Срце нек нам громко збори – да нам живи, живи РАД!“

*

Славни песник, Матија Бећковић, који већ годинама стоји на врху наше интелектуалне елите, опет је са тог врха просуо једно своје сазнање.

О томе ко је разбио СФРЈ – Меморандум!

Којим су „службе“ припремиле распад Југославије, преко Академије САНУ, дајући му, у име ње, то име. Али, то не чини сметње да га сматрамо њеним делом, иако га она није потписала. Постајући тако жртва, а прогласили су је и кривом.

Ми се нећемо упуштати у овај „посао“ који су, по академику Матеји,

обавиле свемоћне „службе“, ако и јесу, питање је у име кога и по чијем налогу, мада познавајући ауторе Меморандума, не пада нам на памет та могућност, али, кажемо, нећемо се у то упуштти, већ знајући колико нам је зла нанела Титова Југославија, још и она Александрова, желели бисмо да се захвалимо свима онима који су допринели том „послу“ , тј растурању Титове Југославије..

Друга је ствар, што се ми ни после Матејиног открића о растурању СФРЈ, нисмо решили Југославије. Шта више, Србија је и даље Титова Југославија, чак један његов лажни потомак, и даље тврди да је Тито најбољи бренд Србије.

Додуше, Хрвати тврде да су Тито и Туђман највећи синови њиховог народа, па су у то име израдили њихове картонске фигуре испред главног изборног места. Милановић се дао чак сликати како је загрлио Титову фигуру, што га је , ко зна, можда и коштало избора, јер Хрвати не воле Тита. Не воле ни Србе, које су у његово време све од реда сматрали комунистима, као што их данас сматрају четницима.

Да је то тачно види се и по томе што су Кореници, која је скоро искључиво Србима била насељена, дали име Титова Кореница, уместо да су Титово име дали насељеном месту претежно Хрватима.

Ваљда има таквих.

Тек они не воле Србе ко зна од када. Забележени су погроми 1895, 1899, 1902, 1908, 1914, итд… све до дана данашњег.

Ми не знамо да ли су сви Хрвати усташе, али са сигурношћу тврдимо да су све усташе – Хрвати!, чак предводници њихови.

Има један Хрват, словеначког порекла, који је већи Хрват и од Тита и Туђмана, јер је за све време свог живота био само Хрват, који је Бановином Хрватске створио претпоставку НДХ и данашње Хрватске, па га ипак нико живи у Хрватској не помиње.

Ко зна, можда би Милановић, да је загрлио његову картонску фигуру и победио на изборима?

То што га не помињу учинили су нама услугу, јер из тог времена, између два рата, ми у Србији немамо ни једног великог и тврдокорног чистог Србина, јер су сви били Срби у Југославији, коју су и створили, чак у борби против оних који су чинили Аустроугарску војску, а који су после силом закона постали тзв. Југословени.

Уопште, све са нама је врло замршено и неразумно, па није чудо што је Вучић премијер, јер је и он сам израстао на неразлучивим предпоставкама, почев од наводног ултра националисте до искреног европског глобалисте.

Па тако и кад је реч о открићу академика Бећковића, ко је растурио СФРЈ, не зна се да ли он њих оптужује, јер жали за Титовом Југославијом, или, пак, хоће том вешћу само да постане опет јунак дана.

Тек, било би добро да Титове Југославије више нигде нема, а поготову не у Србији. Али, још увек са на томе не ради.

На недавном састанку лидера 120 несврстаних земаља у Венецуели, био је и Дачић, вероватно се тамо шепурећи као наставак Тита, оснивача Покрета, што је прогласио великим достигнућем за будућност.

Ми у то не сумњамо, али пошто тамо није био Вучић, од тога нема ништа.

Слободан Турлаков