logo logo logo logo
Рубрика: Друштво    Аутор: Стрељање Историје    207 пута прочитано    Датум: 21.06.2015    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

24Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 21.06.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***
***
***

Рекламни текст за Двадесет четврти наставак

Партизански мodus vivendi се не мења од убиства српских жандара на вашару у Белој Цркви и Хинка Мејера који је претестерисао живог српског градоначелника усред Србије: У Србији се “партизани крећу само у тројкама и повремено наносе штету мањим, незаштићеним селима.” Зато је у Србији сарадња са окупатором – ‘омражена’! “Нико не воли партизански покрет” зато “јер влада општеприхваћено уверење да партизани желе да наметну комунистичку власт сплеткама декларисаних комуниста који су се ставили на располагање Гестапоу у време немачко-совјетског пакта” и “као двоструки агенти служе и Немце и КП”!

“Посетио сам болнице и видео рањене националисте у Лазаревцу и Белановици. Санитетски материјал и хируршка опрема су им неопходни”! На римокатоличкој титоистичкој забаченој територији – далеко од ратишта – болнице за партизане претрпане сусавезничким санитетским материјалом!

“У целини, Михаиловићеви војници су лојални краљу, следбеници су Драже Михаиловића и држе се демократских принципа које прописује Женевска конвенција.” “Морал је веома висок”! И данас су “решени да се до краја боре против Немаца и партизана”!

У Србији је активна једино “Југословенска војска у отаџбини, под командом генерала Михаиловића”!

Детаљни коментар

Двадесет четврти наставак

(Странице 238 – 249 – цео)

Поднаслов “Прилози: Одломци извештаја Мајкла Рајачића из OSS”

Овај завршни прилог Г. Мајкла Раденковића, као и његови раније наведени драгоцени прилози у уводу у Макдауелово излагање, осим допуне Макдауеловим чињеничним закључцима, и овај прилог је од непроцењиве користи јер документујући непобитну објективност представника OSA-а у прикупљању података о стварној ситуацији на терену, о стварним ратним дејствима, и о стварном расположењу народа на окупираним територијама, док с друге стране, специфично у овом случају, Рајачићев извештај оличује тоталну слободу кретања и контактирања становништва на територијама под контролом Михаиловићевих снага – на супрот забранама попут оних на које је такозвани Титов ‘Врховни штаб’ строго ограничавао и кретање и контакте савезничких представника кљукајући их искључиво својом пропагандом – као такав, Рајачићев извештај слободно, непристрасно и објективно документује стварно родољубље Срба у рату против Нацизма, стварну љубав са којом су и народ Србије и огромна већина осталих Срба веровали у Дражу Михаиловића не само као ефикасног борца за ослобођење од нацистичког зла, већ и као у човека који ће се изборити за њихове чежње каква желе да буде послератна Југославија! Осим што Рајачићев извештај устврђује све наведено – такође је и доказ на каквим су се искреним, пажљивим и објективним изворима заснивали и закључци OSA-а и самог Макдауела, и као такав, и овај Раденковићев прилог не само да итекако употпуњава Макдауелово излагање – већ му додаје још једну непроцењиво вредну димензију вердостојности.

Американац српског порекла Мајкл Рајачић је од 1930. године па до уласка у војску 22. јула 1943. радио као цивил у својству руководиоца инжињеријског уреда у Министарству рата у Вашингтону (Office Chief of Engineers, War Department). Током Другог светско рата – немајући никакве политичке, националне нити идеолошке предрасуде, Рајачић се добровољно јавио на службу у Уреду за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS) да би допринео ратним напорима Уједињених народа са америчке тачке гледишта. Као представник OSA-а Рајачић је 1944. послат код генерала Михаиловића, првобитно у јединицу за спасавање пилота (Air Crew Rescue Unit – ACRU) у мисијији Халјард (спасавање америчких авијатичара са Прањана), која је спуштена падобранима на територију Михаиловићевих снага ноћу, 2. августа 1944, а потом је пребачен у мисију Ренџер, коју је предводио потпуковник Р. Х. Макдауел (Halyard и Ranger), којом приликом је са Југословенском војском у отаџбини пропутовао Србију и слободно разговарао са многим Србима по сопственом избору и без иаквих забарана.

У одломку извештају број један – Рајачић каже између осталог:

“Од 2. до 9. септембра 1944, по налогу пуковника Макдауела, шефа мисије Ренџер, прошао сам подручје са местима Коштунићи, Брајићи, Срасла Буква, Ба, Полезница, Кадина Лука, Гукоши, Бранчићи, Ивановци, Пољаница, Шутци, Белановица, Моравица, Лазаревац, Љиг… вративши се Сувоборским путем и преко Равне Горе”:

“Да бих осмотрио и проучио стање на терену”!

Наводећи многе доказе, Рајачић на пример каже:

“Лично сам видео резултате националистичких напада од 2, 3. и 4. sептембра 1944. на немачке гарнизоне и положаје. Видео сам доказе о борбама и мртве Немце, разговарао са рањеницима у болницама, и са 250 Немаца заробљених у тим нападима.”

Чињеница да је у тродневној борби заробљено 250 Немаца много казује: да би био заробљен толики број непријатељских војника напад је морао бити против бројно далеко веће немачке јединице што de facto устврђује огроман стратегијски значај напада и пресудан допринос савезничком ратном напору! Заробљавање такође доказује војни карактер Југословенске војске у отаџбини која се држала Женевске конвенције… јер герила не би имала ни организационих могућности да држи заробљенике нити моралну обавезу. Осим тога, чињенице да се и ова акција, као и остале неперестане акције, догодила чак септембра 1944. – наиме, после такозваног ‘званичног’ прекида савезничких односа са Михаиловићевим снагама, и након бесомучног савезничког бомбардовања Београда и Србије, и након проглашења Тита за ‘маршала’ који је и захтевао бомбардовање Србије, и најзад, баш у време поновљених черчилијанских лажних оптужби да Михаиловићеве снаге наводно ‘нису активне’ – све то неоцењиво допуњује Макдауелове већ доказане закључке Михаиловићевог стварног ‘ратовања’ на супрот Титовом ‘бежању’ по забитим, за рат неважним просторима НДХ и Црне Горе!

“Капетан Г. Топаловић, командант Рудничког корпуса, официр бивше Југословенске војске, омогућио ми је – слободан приступ – свему што сам желео да видим док сам боравио на његовој територији. Он се придружио националистичком покрету отпора 1941. и од тада непрестано ратује са Немцима нападајући возове који иду за Београд или из њега. Он и његова летећа бригада уживају крајње поштовање народа, судећи по причама које о њему круже. Једном приликом је са теретног воза запленио чак велику штампарску пресу и папир”!

“Уколико би Немци који су пратили воз пружали отпор, улазио је у борбу, разарао пругу, узимао заробљенике да би их разменио за таоце, убијао непријатељске војнике кад год је то било нужно да се непријатељ ослаби… и истовремено герилским дејствима штитио становништво на својој територији.”

“Ретко се сукобљавао са партизанима говорећи да су се они кретали само у тројкама које су повремено наносиле штету мањим, незаштићеним селима… али је поменуо и неке борбе с њима.”

Много казује помињање Титових ‘тројки’ које спорадично ‘наносе штету незаштићеним српским селима’: од убијања српских жандара на вашару у Белој Цркви и Хинка Мејера који је претестерисао живог српског градоначелника усред Србије… без обзира да ли су злочини прекаљених ‘Шпанаца’ или Усташа са црвеном звездом – modus vivendi фашистичког разбојништва Титових убица – није се променио од почетка рата за све време његовог трајања: чак и крајем 1944. они се још увек убијају виђеније Срба – уместо да учествују у рату против Нацизма! Већ сама та чињеница у потпуности анулира лаж Черчиловог наводног оправдања његове фатаморгане о некаквом ‘грађанском рату’, која је у то време била већ увелико прихваћена не само од британацфа већ чак и од наводно ‘званичног’ Вашингтона!

“Железничка станица у Кадиној Луци било је прво поприште битке које сам видео. Њу је добро обезбеђивао немачки гарнизон са 86 војника, углавном Пруса, раније припадника немачког ваздухопловног корпуса. На обе стране станице су мостови са бункерима, а бункери су постављени и испод и изнад ње. Немачки штаб и радио станица налазили су се преко пута улице. Група од 120 војника генерала Михаиловића са митраљезима је пресекла све везе, а сами мештани су уклонили шине у дужини од три километра у оба смера, и Немцима су преко једног сељака упутили ултиматум да се безусловно предају… или ће бити нападнути у року од петнаест минута”!

Набрајајући бројне нападе вредно је нагласити да када је “капетан Топаловић са својим људима код Угриновца напао путнички и теретни воз у коме је било 300-400 Немаца у повлачењу из Сарајева” – “воз је уништен, 50 Немаца убијено, многи рањени, а већина Немаца је побегла у шуму, предавши се националистима после два-три дана” – да је “у том нападу на воз смртно рањен и пуковник Марисав Петровић, заповедник Љотићевих трупа, омражени сарадник окупатора”!

Да је Љотићевски пуковник ‘сарадник окупатора’ – и да је као такав – ‘омражен’ – то је Рајачић морао сазнати од војника Југословенске војске у отаџбини, а сходно чињеници наведеној у претходном примеру да су у акцијама учествовали и мештани – такође и од цивилног становништва Србије – да је сарадња са окупатором као таква – била ‘омражена’!!!

Ова чињеница непобитно анулира черчилијанску лажну оптужбу о Михаиловићој и Србијиној ‘сарадњи са окупатором’ – исто као што су раније већ анулиране као лажне и оптужбе о некаквој ‘неактивности’ и о некаквом ‘грађанском рату’!

“Разговарао сам са мноштвом људи а једна млада жена, доста лепа али са великим ожиљком на челу, испричала ми је следеће”:

’Када је народ устао да раскине пакт између Хитлера и Цветковића, ми, национална омладина, били смо пресрећни. Двадесет седмога марта 1941. ишли смо улицама Београда. Ја сам махала америчком и енглеском заставицом…

…када ме је оборио ударац у главу’!

‘То је учинио један комуниста кога сам препознала.’

‘Комунисти су били против наше подршке великим демократијама и од њих не можемо очекивати никакво добро.’

Нема безпоговорнијег доказа шта су комунистички ‘Шпанци’ заиста радили 27. Мартa: док је Српски Народ клицао Слободу: ‘Боље гроб него роб’ и ‘Боље рат него пакт’ – комунисти ‘Шпанци’ ударају Србе у главу!

И док је Тито уживао у вили на Дедињу…

…Србија је наставила своје двасетседмо мартовско родољубље слободарским одбијањем капитулације и устанком против Нацизма… када је Тито – коначно прекинувши своје дедињско иживљавање – покушао да устанак од Србије – ‘преузме’! Зато и Титоистичка а поготово пост-титоистичка пропаганда покушава да убеди нове генерације да 27 март није био устанак Српског Народа него наводно комуниста и то наводно против енглеских утицаја… а уствари: ударац Српкиње у главу – већ је био фашистички злочин черчилијанске усташоизодне Титове издајничке мисије… која се зато и дан-дана проглашава за некакав… лажни антифашизам!

А Рајачић наставља: “jедна млада жена, докторка Васиљевић, енергично се бринула о рањенима. Посетио сам болнице и видео рањене националисте у Лазаревцу и Белановици” – и закључује: “санитетски материјал и хируршка опрема су им били неопходни…” – а на черчилијанској римокатоличкој титоистичкој забаченој територији – далеко од ратишта – болнице су биле претрпане санитетским материјалом којим су западни савезници немилице снабдевали Усташе и Партизане рањене у бесомучном прогањању невиног српског живља!

“Разговарао сам с неким националистима који су претходно били код партизана. Говорили су слободно и рекли да су их партизани”:

“Силом натерали да пођу с њима”!

Осим фашистичког силеџијства Партизана, можда ништа не доказује безпоговорније Черчилове лажи о Дражи Михаиловићу и Србији од – судства:

“Пошто су протерали Немце из градова националисти су одмах успоставили помесну цивилну власт – већа, судове са поротом, и привредне одборе. Позван на неке састанке, уверио сам се да се о случајевима демократски одлучује. Већа, пороте и одборе сачињавају и интелектуалци и сељаци и у њима има много више слоге него што сам видео пре рата, током мојих предратних боравка у Југославији”, каже Рајачић. “Грађанство се листом изјашњавало за демократске и непристрасне правне процедуре као и за правду, једнакост и слободно изражавање”!

Напротив у лажном антифашизму Усташтва иТитоизма, и Черчиловог издајства – Суд и Правда као такви – нису постојали: нити су били у њиховим разбојничким идеолошким програмима, нити на дневном реду авнојских затарабљених вратница, па их нема чак ни дан-данас… у окупираној Србији…

То значи да после две трећине века – поробљена Србија – мора бити коначно ослобођена – Истином!

Зато Рајачић и казује безпоговорну Истину Србије 1944-те:

“У целини, национални војници су лојални краљу, следбеници су Драже Михаиловића и држе се демократских принципа које прописује Женевска конвенција.”

Зато им је “Морал – веома висок”!

Зато су и данас “решени да се боре против Немаца и партизана… до краја”!

Када данас?

1944-те! Када су већ били издани од Западних савезника!!!

Можда нема боље изречене слике ондашње Србије… равне трагичној слици Алберта Сајца, равне болним сузама Ника Лалића и Ричарда Фелмана… равне Крсту у коју је издаја Запада претворила Србију постављајући Тита на власт! Зато Рајачић наставља да оптужује лажи издаје:

“Бибиси и Радио Лондон су ове акције националиста крајем августа приписали партизанској ослободилачкој војсци” – иако сам, како каже, “утврдио да у наведеном подручју до периода о коме је реч и током њега”:

“Није било никакве партизанске активности против Немаца”!

И констатује непобитну Истину:

“Националисти, то јест, Југословенска војска у отаџбини, под командом генерала Михаиловића – извршили су ове нападе” и то – “на сопствену иницијативу”!

Као и у Макдауеловом тексту тако и у овом непроцењиво драгоценом прилогу приложеном од стране Мајкла Раденковића – такорећи свака реч садржи или мудар историјат Истине или безпоговорну оптужбу лажи:

‘Напади на сопствену иницијативу’ значе управо да је Михаиловић извршавао стварне ратне акције против непријатеља – функционалне и стратегијски и тактички и са искључивим циљем пресудног доприноса Победи у Другом светском рату! Међутим, то такође значи и да је Михаиловић одбијао да изврши шарлатанске нападе какве су захтевали провокативне британске инструкције – који не само да нису имали никакве нити стратегијске нити тактичке вредности – већ су напротив били вешто смишљени да по Титовом разбојничком рецепту и захтеву – изазову само масовне непријатељске репресалије над Србима… што је Дража избегавао мудро балансирајући стварни ратни ефекат а избегавајући репресалије – због чега је одбио бртитанске тиотистичке шарлатанске инструкције!

На крају крајева, ову британску ујдурму рекламирања равногорских акција као да су партизанске да би пред јавношћу лажно постигли утисак као да се титоистичко-черчилијански лажни антифашизам бори против Нацизма, па чак и у Србији – није нико детаљније и стручније раскринкао од британског генерала Армстронга на његовом предавању у Српској Слободној Цркви у Њујорку негде седамдесет шесте или седме године…

Извештај број два, Рајачић између осталог усредсређује на Дражину илегалу, Дражину српску омладину, и Дражи привржене студенте и средњошколце:

“Многи студенти које сам упознао када сам, између 1934. и 1938, студирао на Београдском универзитету, били су познати као ДМ-ови људи, то јест људи Драже Михаиловића. Ти моји сапутници су ми рекли да у својим саботажама морају бити крајње опрезни, као и при опхођењу с било киме, или састајући се с представницима Команде Југословенске војске у отаџбини. Касније сам сазнао нешто више о њиховом раду успоставивши директне везе са неколицином”:

“Они нису желели никакав публицитет – ни добар ни лош”!

“Све су обављали у великој тишини и никоме нису смели веровати, да не би били откривени и њихов рад против Нациста ометен”!

Насупрот Черчиловој громадној агит-проповској активности издаје зачете на територији НДХ која се као незадржива зараза распростирала од Анција до Лондона и Вашингтона, и од Марка Месића и Павелића све до Тита… већ сама Дражина илегала као таква – сачињена од Срба Србије – учинила је огроман и кључни допринос Победи Другог светског рата – неизмерно већи од свих титоистичких фантазмагоричних измишљотина!!!

Дражина илегала обухватала је и многе Недићевце:

Један од “наредника Недићевца је већ три и по године тајно радио за Михаиловића. Његове услуге биле су националистима од велике користи јер је знао сваки корак који ће Немци направити. У поверењу су ми испричали о његовом јуначком раду: како је намамљивао немачке камионе са оружјем и храном у подручја под контролом Михаиловићевих снага, и како су немачки војници често и где је било неопходно, убијени а терет који су превозили падао у руке ‘шумарима’ – управо припадницима Југословенске војске у отаџбини”!

Поврх тога, Дражина инфлитрација квислинга није се простирала само на слободној територији, и не само на домак Београда… већ и у самом Београду:

“…са главног пута од Обреновца ка Београду кренули смо наоколо преко Конатице, Степојевца и Рипња”:

“Цело то подручје контролисали су искључиво националисти.”

“Немаца ту није било!”

“Још од друге поливине 1941. немачка контрола препуштена је домаћим квислинзима… али је њихова контрола била слаба”:

“Пошто су националисти инфилтрирали и њих”!!!

Међутим… главни квислинг – Тито – инфилтрирао је Черчила!

Зато је важно истаћи суштину односа Србије и Тита:

Титов 27. март догодио се заправо средином тридесетих Титовим потписивањем пакта са Усташтвом!

Титов 27. март поновио се 1941. издајом Стаљина и постајањем двоструког, па чак и четвроструког агената-сарадника-потказивача не само Нациста него и свих фела ‘утицаја’ завере – замаскиран некаквим комунизмом – а уствари бивајући фашизам – замаскиран некаквим наводним… антифашизмом!

И сам Тито и његови по злу чувени ‘Шпанци’ – исто као и Усташе – нису чак ни знали коме су све продани, од кога су све најмљени, коме све је њихова мржња подређена, чијим све ‘утицајима’ служe…

Зато је њихова мржња и била најпривлачнија Черчилу да њихов најамнички злочин Зла разузда као своју личну расистичку фашистичку армију… зато јер су подједнако надојени мржњом према Србима… били најефикасније слугерање!

И баш зато, супротно овом злочиначком издајству будућности – извештај Мајкла Рајачић, који је приложио Г. Раденковић, приређивач Макдауеловог забрањеног рукописа – битно употпуњава Сведочанство Истине:

“Било са ким да сам говорио – сељаком, војником или домаћицом – и то сасвим слободно – чуо сам једно исто”:

“Нико не воли партизански покрет”!

Зашто у Србији нико не воли партизански покрет?

Зато “јер је владало општеприхваћено уверење да партизани желе да наметну комунистичку власт сплеткама – декларисаних комуниста – који су се ставили на располагање – Гестапоу – у време немачко-совјетског пакта”!

И зато што “као двоструки агенти”:

“Служе и Немце и Комунистичку партију”!!!

И чак и у Београду, који је био не само под немачком војом окупацијом, него и разапет злочинством есесоваца, гестаповаца, специјалне полиције, домаћих сарадника окупатора и њихових тајних доушника и проказивача… Рајачић доказује да је постојала снажна “Михаиловићева илегална организација у Београду и околини, у коју су били укључени многи људи који су, преобучени у униформе Недићеваца, вршили саботаже где год су могли и где је било неопходно, користећи најефикасније методе да нацисте међусобно посвађају, фалсификујући документе и дозволе, и тако стварајући”:

“Неповерење међу нацистичким официрима и војницима”!

Циљ “им је пре свега био”:

“Деморализација непријатеља”!!!

И то када?

“Нарочито током и после савезничких бомбардовања Београда”!

Огромна је и пресудна важност коју каже ова чињеница:

“Деморализовати непријатеља – нарочито током и после савезничких бомбардовања Београда”!

Ова чињеница казује СрбијУ! Казује њено родољубље! Казује њену и Михаиловићеву кључну улогу у Другом светском рату! Казује кључни допринос Срба Победи над Нацизмом:

Иако издани; иако бомбардовани; иако лажно проглашени за некакве ‘сараднике окупатора’ – Србија и Михаиловић настављају не само да се жртвују за савезничке циљеве – већ то чине на најефикаснији стратегијски и тактички начин пресудан за савезничку Победу!

Србија и Равна Гора су знали да ти исти савезници наоружавају Тита; да му појачавају редове усташким војним кадровима; да га спремају да се врати у Србију да је ликвидира… да обави Хитлерову претњу Дражи Михаиловићу да ће послати Усташе у Србију…

Српска Савест и Национална Одговорност Српског Родољубља знали су тада да су Ђилас и Титово ‘језгро’ побегли из Србије у НДХ баш због мржње против Срба и Србије – да зато НДХ није била бомбардована… зато да би у Загребу Ђилас ишао чак у биоскоп да би се од Гебелса приучио злочинству пропагандистике; зато да би Колашин накинђурио пасјим гробљима од оних које је Пијаде расистички омаловажио као ‘бескућницике’…

…а Србија? Србија није била ‘бескућник’! Србија, као и увек током своје историје – није никад била садистичка мржња попут нацистичких усташких и титоистичких марионета – Не! – Србија је била на својој земљи и борила се и жртвовала за Слободу…

…као и већина савезничког света… Православна Србија жртвовала се – за Добро!

“У сваком важнијем министарству или установи” Михаиловићева илегала “имала је свог човека. После првог савезничког бомбардовања Београда немачки војници су своје зграде ретко напуштали сами. Курири су увек ишли у пратњи пет-шест наоружаних војника…” И… “често би курири и њихова пратња нестајали без трага усред бела дана”!

“Наша група имала је у просеку петнаест мртвих Немаца дневно у последње две године; узимали смо им одећу, обућу, оружје и све што би их могло идентификовати и пуштали их низ Дунав’’.

Тако се водио рат иза непријатељских линија – а не скривањем на забаченим територијама… не зато да би се маршализација рекламирала измишљеним херојадама…

Напротив, Рајачић истиче скромност Дражиних илегалаца: “публицитет би штетио њиховом раду” чак иако “комунистички двоструки агенти одређени за инфилтрацију националистичких канала нису имали успеха”!

А зашто дрипачки потказивачи нису имали успеха?

Због Савести Родољубља Србије… Заробљени Равногорци су умирали под неописивим мукама али – нису издали…

Жртвовање Србије тада је знало да су такозвани ‘двоструки’ комунистички потказивачи уствари четвороструки па и шестоструки агенти лжног комунизма, лажног антифашизма, немачких окупатора, усташа, Ватикана… и Черчила! Сетимо се поново и поново само Хинка Мејера који је усред Србије претестерисао живог српског градоначелника, сетимо се само Милована који је убио залеђиивањем српског калуђера поливајући га везаног леденом водом… сетимо се само… какви су и ко су били Черчилови ‘маршаловци’ – попут наказе такозваног Дражиног иследника… у једном од већ наведених претходних прилога Г. Раденковића… о чему ће поново бити речи у завршном излагању…

Недалеко од Београда, “у Рипњу сам посетио претрпану болницу где сам затекао америчког пилота поручника Вилијема Роџерса. Рањени амерички авијатичари су ту довођени, задржавани неколико дана, а потом, као и Роџерс, евакуисана преко Михаиловићевих тајних канала! Роџерсов авион се срушио код Зуца, при Авали, недалеко од Београда. Његову посаду, са изузетком једног члана који је пао Немцима у руке, Организација Драже Михајловића, са својим докторима и особљем, добро се бринула и посветила им сву могућу пажњу. Истога дана два немачка транспортера са једрилицама оборена су у области Зуца, недалеко од пута Београд-Смедерево. Националисти су помислили да Немци трагају за америчком посадом. После упорне борбе Немци су потиснути, изгубивши пет војника, а.америчка посада, изузев једног члана, је спасена, један националиста је погинуо а двојица су била рањена. Касније су пронађени немачки транспортери и једрилице, запаљени при паду. Тела су била толико угљенисана да се није могло проценити колико је Немаца том приликом настрадало.”

Рајачић извештава да је слободно “проценио да у Београду има бар 3.000 борбених положаја” због чега је “Брант, шеф Гестапоа, изјавио да има ‘више посла него икада раније’ и “већ следећег дана у рацији у Београду ухваћено је још 26 националиста, међу којима и Александар М. Михајловић (није у сродству са генералом), командант Београдске групе корпуса. Он је, међутим, ослобођен пошто су двојицу агената Гестапоа који су га спроводили напали илегалци организације ДМ. Наредног дана разговарао сам са њим, и потом четири дана путовао у његовом друштву по његовој територији…”

Рајачић рапортира и о немачким концентрационим логорима за убијање Срба:

“Немци су држали концентрациони логор на Сајмишту. (Мисли се на Старо сајмиште на левој обали Саве између железничког и лучног моста, на теритоији НДХ. Прим. M. Б. Раденковића) Специјални логори означени са ‘ДМ’ (Дража Михаиловић) били су за националисте – оне који су радили за Југословенску војску у отаџбини или су је подржавали.”

“Тај део логора био је увек пун.”

“Они који су ту довођени, задржавани су неколико дана а потом пребацивани на Бањицу (логор; прим. M. Раденковића) или у Јајинце (стратиште; прим. M. Раденковића) – где су стрељани”!

Исто као и Тито и Немци су, држећи се мржње Усташтва против православних Срба… и Черчиловве подршке римокатоличком делу Југославије – истребљивали припаднике и симпатизере Драже Михаиловића.

Зато је, међутим, “други логор на Сајмишту био означен као ‘комунистички’ и у њему се налазило”:

“Свега неколико осумњичених комуниста”!

“Наиме, двоструки комунистички агенти – који су радили за Гестапо – пријављивали су само Михаиловићеве Србе као субверзивне елементе, а пријављивали су и потпуно невине људе као што је био др. Ђорђе Тасић, професор београдског Правног факултету кога су Немци убили без суђења почетком септембра 1944, после две и по године заточеништва.”

Већ током рата започет и спровођен комунистички погром Срба – тек ће се тек разуларити по постављању Тита на власт. Зато је важно овде истаћи да када су Љотићевци ухватили комунисте они су их ‘преваспитавали’ – док су Равногорце… слали у смрт! Наравно, бивајући и сам сарадник окупатора, Тито им је по постављању на власт… узвратио услугу!

Међутим, можда је најзначајнији део Рајачићевог извештаја о Михаиловићевој Омладинској организацији јер тај део најеклатантније очитује одговор Србије на Черчилову издају… упркос чињеници да данашњи српски шарлатани ни до дана данашњег не налазе за сходно да историјски обраде ту истину:

“Омладинска организација покрета Драже Михајловића ме је задивила, посебно њихове вође, због несавладивог духа којим су обављали своје задатке у најтежим околностима. Једном приликом три омладинца, по мојој процени стари између 17 и 20 година, причала су ми пуна три сата какву врсту федеративне, демократске послератне Југославије прижељкују и стално су понављали да ће попут својих предака”:

“Остати у шуми и борити се док њихов циљ не буде остварен”!

“Њихови представници су у свакој бригади и износе мишљење о војним, политичким, економских и друштвеним питањима која се тичу њих у будућој држави. Скромно говоре о себи као о ‘малим’ људима, али који знају шта желе – што је, како је то један од њих рекао, ‘мало америчке демократије’, док су други додали да би радо да буду ‘49-та звездица на застави Сједињених Држава, само да је бела’.’’

“О свом броју и снази, рекли су ми да их само у Београду и околини има око 2.000, и да су међу њима средњошколци, занатлије и сељаци. Били су поносни на свој рад и рекли да иду путем својих предака у потрази за слободом, настојећи да своју и будуће генерације припреме за нову државу која ће им јемчити сигурност у напретку са другим демократским државама.”

Издаја и мржња је ову часну будућност Српства и Срба као Нације:

Убила до последњег!

Један од ретких који су преживели је и сам Мајкл Раденковић…

“Разговарајући са средњошколцима и студентима”каже Рајачић, “сазнао сам да немачке позиције у Београду слабе и да се ближи њихова пропаст. Ипак, плашили су се да се не понови пример Варшаве уколико се у општи напад на Београд крене прерано…”

Иако Рајачић завршава извештај речима “Вратио сам се у Бадовинце у Мачви, где сам се опет придружио америчкој мисији” – он није случајно завршио извештај разговором са српским средњошколцима и студентима… страх средњошколаца од понављања Варшаве ако се општи напад на Београд обави прерано… иако можда изгледа као да наводи на сумњу да млади Срби нису ни знали ни претпостављали какав ће им ужас Запад уследити постављањем на власт Титоизма, потпмогнутог Усташтвом и наравно уз помоће Црвене Армије и обилато снабдевеног америчким оружјем… и изнад свега утутканог у америчку свемоћну пропаганду… али – иако нису могли нити да сањају страву ужаса – Дражина Српска Омладина и Србија… знали су шта им предстоји.

Па ипак… иако је то можда најтрагичније од свега – и Србија и Српска омладина су тада још увек веровали да учествују у рату чији је циљ победа над Нацизмом… још увек су веровали српски православно да је циљ рата уништење Зла… да је циљ рата ослобођење отаџбине…

…ослобођење за – Добро будућности!

Иако овакав крај Сведочанства Истине насловљеног “Стрељање историје” изазива грч душе, грч памћења, грч откуцаја срца и дамара дисања… из тог грча и из те непојамности Зла почињеног над Србијом пристекао је живот српских генерација кљуканих лажима…

Међутим… Добро… Православно Добро… преживело је!

Истина је преживела захваљујући огромној Моралној снази и огромној Одговорности према стварном Циљу Победе Другог светског рата од стране пуковника Макдауела и стварних бораца против Нацизма и против расизма – и захваљујући њиховој величанственој упорности у борби против Издајом наметнуте анти-моралне расистичке послератне будућности – довела је до данашњег чудовишног Ускрснућа Истине Историје…

Захваљујући Г. Раденковићевој оданости обећању Макдауеловом Аманету и његовој оданости заклетви Истини – објављивање забрањеног рукописа “Стрељање историје” – јесте заиста ‘чудовишно’ зато јер је Г. Раденковић, као основац, био курир Равне Горе, преносећи тајне поруке у школској торби…

…и зато је заиста ‘чудовишна’ па чак, Богу хвала и ‘чудотворна’ истрајност Раденковићеве оданости – која га је данас довела до објављивања Макдауеловог забрањеног Сведочанства Истине!

Напомена:

Мисијe Халјард и Ренџер (Halyard и Ranger) послате су 1944. код снага Драгољуба Михаиловића – после и упркос званичном прекиду односа Западних савезника са Дражом Михаиловићем!

Зато је забрана објављивања горе наведених података – скинута тек 1988.

Рајачић је у октобру са другим припадницима мисије и Михаиловићевим снагама кренуо за Босну. Тај покрет био је голгота у смрт… најтрагичније стратиште Равногораца и Истине било је на Зеленгори… карактеристично је али и врло симптоматично да данашња такозвана историографија такорећи не обраћа уопште пажњу на злочин почињен на Зеленгори над Српском Нацијом…

Рајачић и чланови мисије су међутим, из Бољанића, на Озрену, где су чланови мисијем Ренџер стигли 22. октобра 1944… евакуисани 1. новембра 1944.

 

У следећем завршном наставку “Ликовни прилози” на завршетку “Стрељања историје” и Завршна реч “Детаљних коментара”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Двадесет трећи наставак, странице од  238 – 249

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

ПРИЛОЗИ:

ОДЛОМЦИ ИЗВЕШТАЈА МАЈКЛА РАЈАЧИЋА ИЗ OSS

А. АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О МАЈКЛУ РАЈАЧИЋУ

‘’Долепотписани је рођен у Чизхолму, Минесота, где је завршио и средњу школу. Радио је у рудницима гвожђа и похађао колеџ Хибинг, а касније је, уз стипендију, студирао на Београдском универзитету од 1934. до 1938.

Од 1930. године па до уласка у војску 22. јула 1943. радио је као цивил у својству млађег административног помоћника у Office Chief of Engineers, War Department (Руководилац инжињеријског уреда у Министарству рата) у Вашингтону. Родитељи долепотписаног су српског порекла, рођени у Лици, у Хрватској, у време Аустроугарске монархије. Отац је отишао за Сједињене Државе 1896, а мајка неколико година касније. Ниједно од родитеља није потом путовало у земљу свог рођења. Отац је умро у Чизхолму 1924.

Током студија на Београдском универзитету долепотписани се упознао са економским, друштвеним и политичким проблемима земље, и сусретао и упознао се са мноштвом људи, припадника разних идеологија, од којих су неки данас са партизанском Народноослободилачком војском (коју предводи маршал Тито) а други са Југословенском војском у отаџбини (коју предводи генерал Дража Михаиловић).

Немајући предрасуда ни према једној страни долепотписани се добровољно јавио на службу у Уреду за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS) да би помогао у ратним напорима Уједињених народа са америчке тачке гледишта.

Долепотписани је првобитно био послат у јединицу за спасавање пилота (Air Crew Rescue Unit – ACRU) послату код националиста (генерала Михаиловића), а потом је пребачен у мисију Ренџер, коју је предводио потпуковник Р.Х. Макдауел.

Мисија за спасавање пилота спуштена је падобранима на територију нацио¬налиста ноћу, 2. августа 1944.

Мајкл Рајачић

***

Б. ИЗВЕШТАЈ 1

Од 2. до 9. септембра 1944, по налогу пуковника Макдауела, шефа мисије Ренџер, прошао сам подручје са местима Коштунићи, Брајићи, Срасла Буква, Ба, Полезница, Кадина Лука, Гукоши, Бранчићи, Ивановци, Пољаница, Шутци, Белановица, Моравица, Лазаревац, Љиг, вративши се Сувоборским путем и преко Равне Горе да бих осмотрио и проучио стање на терену.

Лично сам видео резултате националистичких напада од 2, 3. и 4. септембра на немачке гарнизоне и положаје. Видео сам доказе о борбама и мртве Немце, разго¬варао са рањеницима у болницама и са 250 Немаца заробљених у тим нападима.

Капетан Г. Топаловић, командант Рудничког корпуса, млад, способан и енерги¬чан официр бивше Југословенске војске, омогућио ми је слободан приступ свему што сам желео да видим док сам боравио на његовој територији. Он се придру¬жио националистичком покрету отпора 1941. и од тада непрестано ратује са Нем¬цима нападајући возове који иду за Београд или из њега. Он и његова летећа бри¬гада уживају крајње поштовање народа, судећи по причама које о њему круже.

Други команданти љутили су се пошто би капетан Топаловић и његови људи пленили возове који би стигли и до њих да их он није заустављао. Једном прили¬ком је са теретног воза запленио велику штампарску пресу и папир. Уколико би Немци који су пратили воз пружали отпор, улазио је у борбу, разарао пругу, узи¬мао заробљенике да би их разменио за таоце, убијао непријатељске војнике кад год је то било нужно да се непријатељ ослаби а истовремено герилским дејствима штитио становништво на својој територији. Ретко се сукобљавао са партизанима говорећи да су се они кретали само у тројкама које су повремено наносиле штету мањим, незаштићеним селима, али је поменуо и неке борбе с њима.

Железничка станица у Кадиној Луци било је прво поприште битке које сам видео. Њу је добро обезбеђивао немачки гарнизон са 86 војника, углавном Пруса, раније припадника немачког ваздухопловног корпуса. На обе стране станице су мостови са бункерима, а бункери су постављени и испод и изнад ње. Немачки штаб и радио станица налазили су се преко пута улице. Група од 120 националиста са митраљезима пресекла је све везе, а сами мештани су уклонили шине у дужини од три километра у оба смера. Немцима су преко једног сељака упутили ултиматум да се безусловно предају, или ће бити напад¬нути у року од петнаест минута.

Тумач те поруке био је шеф станице Радосављевић, који ми је и испричао ову причу, и кога је немачки командант, капетан, такође задржао као таоца током жестоке битке која је уследила. Касније су ми дали командантов нож. Борба је трајала 11 сати, Немцима је стигло појачање из Лајковца – оклопни воз са 50 војника Убијено је 15 Немаца, 15 заробљено, а остали су побегли оклопним возом. Разговарао сам са тројицом Немаца рањеним у бици, који су наредног дана у Кадиној Луци умрли од последица рањавања. Националисти су имали једног мртвог и десеторицу рањених, а запленили радио станицу, два митраљеза и доста муниције. Потом је уништена пруга код Криве Реке, Угриновца, Љига, Кадине Луке, Лајковца, чиме је на неодређено време прекинут сав железнички саобраћај између Лајковца и Горњег Милановца.

Истовремено је капетан Топаловић са својим људима код Угриновца напао путнички и теретни воз у коме је било 300-400 Немаца у повлачењу из Сарајева. Воз је уништен, 50 Немаца убијено, многи су рањени, а већина је побегла у шуму, предавши се националистима после два-три дана. У том нападу на воз смртно је рањен пуковник Марисав Петровић, заповедник Љотићевих трупа, омражени сарадник окупатора. Немачки гарнизон у Великом Црљену је разору¬жан а 80 Немаца заробљено.

Другог и трећег септембра националисти су, по плану капетана Топаловића, извршили напад на електричну централу у Вреоцима, одакле се један део Бео¬града снабдева струјом. Уништени су бункери и одбрамбени зидови, а 60 Немаца је заробљено.

Током 2, 3. и 4. септембра националисти су блокирали Лазаревац и пресе¬кли све немачке комуникације. Две стотине десет Немаца ухваћених у замку одлучило је да се бори. После уличних борби Немци су били принуђени да се повуку у лазаревачку болницу. Немци су бранили зграду, са свих страна избу¬шену мецима и тешко оштећену изнутра, док нису остали без муниције.

У Лазаревцу су ме 7. септембра врло срдачно угостили вечером у дому проте Петровића на којој је домаћин био командант Вујновић, цивилни вођа Качерског корпуса. Када смо ушли у град, био је велики дочек са истакнутом југословенс¬ком и америчком заставом.

Разговарао сам са мноштвом људи а једна млада жена, доста лепа али са вели¬ким ожиљком на челу, испричала ми је следеће:

‘’Када је народ устао да раскине пакт између Хитлера и Цветковића, ми, национална омладина, били смо пресрећни. Двадесет седмога марта 1941. ишли смо улицама Београда. Ја сам махала америчком и енглеском заставицом када ме је оборио ударац у главу. То је учинио један комуниста кога сам препознала. Комунисти су били против наше подршке великим демократијама и од њих не можемо очекивати никакво добро’’.

Једна млада жена, докторка Васиљевић, енергично се бринула о рањенима. Посетио сам болнице и видео рањене националисте и Немце у Лазаревцу и Белановици. Санитетски материјал и хируршка опрема су им неопходни.

Разговарао сам с неким националистима који су претходно били код парти¬зана. Говорили су слободно и рекли да су их партизани силом натерали да пођу с њима, па ми причали о њиховој пропаганди и методама.

Обишао сам школу у Белановици претворену у заробљенички логор и раз¬говарао са око 250 немачких заробљеника ухваћених током поменутих борби. Један млади Немац, који је годинама живео у Детроиту био ми је тумач. Преко њега сам сазнао да већина војника и даље верује да ће Хитлер на неки чудесан начин победити. Жалили су се једино да су им националисти узели сву добру одећу и обућу. Храњени су онолико добро колико је било могуће, и могли су да раде на поправци путева и на другим цивилним грађевинским радовима.

Пошто су протерали Немце из градова националисти су одмах успоставили помесну цивилну власт – већа, судове са поротом, и привредне одборе. Позван на неке састанке, уверио сам се да се о случајевима демократски одлучује. Већа, пороте и одборе сачињавају и интелектуалци и сељаци и у њима има много више слоге него што сам видео пре рата, током раније боравка у Југославији. Грађан¬ство се листом изјашњавало за демократске и непристрасне правне процедуре као и за правду, једнакост и слободно изражавање.

У целини, национални војници су лојални краљу, следбеници су Драже Михаиловића и држе се демократских принципа које прописује Женевска кон¬венција. Морал им је веома висок. Сада су решени да се боре против Немаца и партизана до краја.

Бибиси и Радио Лондон су ове акције националиста крајем августа приписали партизанској ослободилачкој војсци. Ја сам утврдио да у наведеном подручју до периода о коме је реч и током њега није било никакве партизанске активности против Немаца. Националисти, то јест, Југословенска војска у отаџбини, под генералом Д. Михаиловићем, извршили су ове нападе на сопствену иницијативу.

В. ИЗВЕШТАЈ 2

Седамнаестог септембра 1944. донета је одлука о путу за Београд и околину из Драгиња, места удаљеног око двадесетак километара од Шапца. Двојица адвоката, илегалаца националног покрета који су делали у Београду, мој телох¬ранитељ и ја кренули смо истог дана аутомобилом. И њих је, као и мене, генерал Михаиловић упозорио да не ризикујемо, то јест да не пролазимо кроз места које држе Немци, или поред њихових утврда. Ја сам путовао у униформи.

У разговору са мојим новим пријатељима на путу за Шабац сазнао сам много тога па и да познају многе студенте које сам упознао када сам, између 1934. и 1938, студирао на Београдском универзитету. Изненадио сам се чувши да многи од њих делују као илегалци против нациста. Били су познати као ДМ-ови људи, то јест људи Драже Михаиловића. Моји сапутници су ми рекли да у својим сабо¬тажама морају бити крајње опрезни, као и при опхођењу с било киме, или сас¬тајући се с представницима Команде Југословенске војске у отаџбини. Касније сам сазнао нешто више о њиховом раду успоставивши директне везе са неколи¬цином. Они нису желели никакав публицитет, ни добар ни лош. Све су обављали у великој тишини и никоме нису смели веровати, да не би били откривени и њихов рад против нациста ометен. Обећао сам да их нећу разоткрити.

Успут смо променили план пута и уместо да заобиђемо Шабац и Обреновац одлучили да прођемо кроз њих. У Шапцу је била свега 50 немачких војника укључујући и стражу, те смо могли проћи на блеф. Преко униформе обукао сам капут и уместо војне капе ставио зелени шешир.

Недалеко од стражарског места, укрцали смо једног наредника недићевца који је већ три и по године тајно радио за Михаиловића. Он је сео на предње седиште и провео нас кроз Шабац и Обреновац. У том крају био је добро познат и националистима и Немцима, у шта сам се уверио, и служио се лаж¬ним именом. Његове услуге биле су националистима од велике користи јер је знао сваки корак који ће Немци направити. У поверењу су ми испричали о његовом херојском раду: како је намамљивао немачке камионе са оружјем и храном у подручја под контролом четника, како су немачки војници често убијени а терет који су превозили падао у руке ‘’шумарима’’ – припадницима Југословенске војске у отаџбини – док би камиони потом били коришћени за превоз трупа. Плен је предаван заповедницима градова да га разделе најпотре¬битијима. Неколико пута је поменуо да не жели ни публицитет ни рекламу, јер би се у том случају њихова улога илегалаца открила.

Наша кола успорила су када смо се приближили стражи, наредник се насмејао и опсовао Немце, и рекао возачу да стисне гас. Исто смо урадили и пролазећи кроз Обреновац. Пошто смо изашли из Обреновца и прешли мост на Колубари а да нисмо били заустављени, одахнуо сам и упитао наредника како ће се вратити. Одговорио је:

‘’Посао је посао, и док је мој да залуђујем Немце, укрцаћу се на неки камион који иде у том правцу’’.

Наредник се није хвалисао, већ је просто био посвећен томе да даје све од себе како би на свој начин надмудрио заједничког непријатеља.

Скренули смо са главног пута од Обреновца ка Београду и кренули наоколо преко Конатице, Степојевца и Рипња. Цело то подручје контролисали су искљу¬чиво националисти. Немаца ту није било, рекли су ми, још од друге поливине 1941. Контрола је препуштена домаћим квислинзима, али је била слаба пошто су националисти инфилтрирали и њих.

Било са ким да сам говорио – сељаком, војником или домаћицом – и то сасвим слободно, чуо сам једно исто: да нико не воли партизански покрет јер је владало општеприхваћено уверење да партизани желе да наметну комунистичку власт сплеткама декларисаних комуниста који су се ставили на располагање Гестапоу у време немачко-руског пакта и као двоструки агенти служили и Немце и Кому¬нистичку партију.

Не могу открити имена националиста јер они не маре за публицитет и даље савесно раде за своје циљеве. Права имена тих особа знају само они најближи њима.

Испричали су ми много тога занимљивог из своје борбе против окупатора, о својој илегалној организацији у Београду и околини, о укључивању неких људи који су, преобучени у униформе недићеваца, вршили саботаже где год су могли и где је било неопходно, користећи најбескрупулозније методе да нацисте међу¬собно посвађају, фалсификујући документе и дозволе, и стварајући неповерење

међу нацистичким официрима и војницима. Посао им је пре свега био да демо¬рализују непријатеља, нарочито током и после савезничких бомбардовања града.

У сваком важнијем министарству или установи ови људи имали су свог човека. После првог савезничког бомбардовања Београда немачки војници су своје зграде ретко напуштали сами. Курири су увек ишли у пратњи пет-шест наоружаних војника. Често би курири и њихова пратња нестајали без трага у сред бела дана. Један од националиста ми је рекао:

‘’Наша група имала је у просеку петнаест мртвих Немаца дневно у последње две године; узимали смо им одећу, обућу, оружје и све што би их могло иденти¬фиковати и пуштали их заклане низ Дунав’’.

Нагласио је да би публицитет штетио њиховом раду и да комунистички двоструки агенти одређени за инфилтрацију националистичких канала нису имали успеха.

(…)

У Рипњу сам посетио болницу где сам затекао америчког пилота поручника Вилијема Роџерса, чији се авион срушио код Зуца, при Авали, недалеко од Београда. Његова екипа, са изузетком једног члана који је пао Немцима у руке, евакуисана је преко националистичких канала. Организација Драже Михајловића, са својим докторима и особљем, добро се бринула о њему и посвећивала му сву могућу пажњу.

Чуо сам и причу везану за њега и спасавање посаде његовог бомбардера. Истога дана два немачка транспортера са једрилицама оборена су у области Зуца, недалеко од пута Београд-Смедерево. Немци су послали спасиоце а нацио¬налисти су помислили да Немци трагају за америчком посадом. После упорне борбе Немци су потиснути, изгубивши пет војника.

Америчка посада, изузев једног члана, је спасена, један националиста је погинуо а двојица су била рањена. Касније су пронађени немачки транспортери и једрилице, запаљени при паду. Тела посаде била су толико угљенисана да се није могло проценити колико је Немаца том приликом настрадало.

При повратку сам поново посетио поручника Роџерса и видео да се не може пребацити ако се не стави у гипс. Рекао сам му да ћу мисији спасавања прија¬вити његов случај и покушати да средим да се евакуише што пре.

Доктор који је био присутан рекао ми је да му јавим за евакуацију два дана раније и да ће набавити гипс.

Током мог петодневног путовања кроз ово подручје четири пута сам прешао Авалски пут, прошао поред немачких стражара и поред неколико немачких кон¬воја који су се повлачили у камуфлираним возилима док су артиљерију вукли коњи. Проценио сам да у Београду има бар 3.000 борбених положаја. Брант, шеф Гестапоа, изјавио је да има ‘’више посла него икада раније’’. Већ следећег дана у рацији у Београду ухваћено је још 26 националиста, међу којима и Алексан¬дар М. Михајловић (није у сродству са генералом), командант Београдске групе корпуса. Он је, међутим, ослобођен пошто су двојицу агената Гестапоа који су га спроводили напали илегалци организације ДМ. Наредног дана разговарао сам с њим, и потом четири дана путовао у његовом друштву по његовој територији.

Немци су држали концентрациони логор на Сајмишту. (Мисли се на Старо сајмиште на левој обали Саве између железничког и лучног моста, на терито¬рији Независне државе Хрватске. Прим. M.Б.РаденковићА) Специјални логори означени са ДМ (Дража Михаиловић) били су за националисте – оне који су радили за Југословенску војску у отаџбини или су је подржавали. Тај део логора био је увек пун. Они који су ту довођени, задржавани су неколико дана а потом пребацивани на Бањицу (логор; прим. M.Б.Раденковића) или у Јајинце (стра¬тиште; прим. M.Б.Раденковића) где су стрељани.

Други логор на Сајмишту био је означен као комунистички и у њему се нала¬зило свега неколико осумњичених комуниста. Двоструки агенти комуниста који су радили за Гестапо пријављивали су само националисте као субверзивне еле¬менте. Пријављивали су и потпуно невине људе као што је био др. Ђорђе Тасић, професор београдског Правног факултету кога су Немци убили без суђења почетком септембра 1944, после две и по године заточеништва.

(…)

Немачке трупе биле су паркиране на Авалском путу чекајући ноћ да би избегле савезничке ваздушне нападе. Чим је пао мрак, конвоји са Авалског и Смедеревског пута су се покренули, ушли у Београд и понтонским мостовима прешли Дунав у правцу Панчева. Своју униформу прикрио сам капутом а носио сам и зелени шешир. Наша кола нико није заустављао па смо без проблема скре¬нули у Кумодраж удаљен од Београда шест километара.

Док сам боравио у Кумодражу обишао сам цело то подручје застајући у селима Врчин, Заклопача, Зуце и Велики Мокри Луг. Свуда сам разговарао са људима најразличитијег друштвеног положаја. Многи су били обични сељаци који нису припадали ниједној страни нити странци, и чија је једина жеља била да сачувају живот и имовину. Разговори су показали да су уморни од окупатора, али и да дубоко стрепе од грађанског рата, плашећи се да њиме ништа неће бити постигнуто. Сви су били против било какве врсте диктатуре.

До тог времена, отворено могу да кажем, пропаганда са Радио Лондона – на пример емитовање позива краља Петра за прикључење партизанском покрету – или немачка пропаганда са Радио Београда која је позивала људе да бране град, своје домове и породице против надируће Црвене армије, није уздрмала становништво. Људи су били мирни и сабрани, покушавајући да схвате своје невоље и ситуацију на основу здравог разума и информација које су им биле при руци.

Омладинска организација покрета Драже Михајловића ме је задивила, посебно њихове вође, због несавладивог духа којим су обављали своје задатке у најтежим околностима. Једном приликом три омладинца, по мојој процени стари између 17 и 20 година, причала су ми пуна три сата какву врсту федеративне, демократске послератне Југославије прижељкују. Стално су понављали да ће попут својих предака остати у шуми и борити се док њихов циљ не буде остварен.

Причали су ми и о својим подухватима против окупатора, и како су једном од Немаца украли штампарску пресу и пренели је у шуму.

Њихови представници су у свакој бригади и износе мишљење омладине о војним, политичким, економских и друштвеним питањима која се тичу њих у будућој држави. Скромно говоре о себи као о ‘’малим’’ људима, али који знају шта желе – што је, како је то један од њих рекао, ‘’мало америчке демократије’’, док су други додали да би радо да буду ‘’49-та звездица на застави Сједињених Држава, само да је бела’’.

Одговарајући на моја питања о свом броју и снази, рекли су ми да их само у Београду и околини има око 2.000, и да су међу њима средњошколци, занатлије и сељаци. Били су поносни на свој рад и рекли да иду путем својих предака у пот¬рази за слободом, настојећи да своју и будуће генерације припреме за нову државу која ће им јемчити сигурност у напретку са другим демократским државама.

У Кумодражу сам чуо и праву причу о крађи 650 милиона динара од стране националиста. Човек који ми је открио детаље био је специјални представник Драже Михаиловића који је крајем 1943. покушао да узме зајам од 50 милиона динара од Народне банке у Београду. Намештеници у банци који су илегално радили за националисте средили су му зајам, прибавивши чак и Недићев пот¬пис. Немци су, међутим, открили случај и поништили одобрење. Најпре су сме¬нили неке намештенике а друге, умешане у случај, похапсили, чиме је и Недићев положај био угрожен. Но, националистичка организација је наставила да мотри на ситуацију пошто им је требало новца за снабдевање војске.

Сазнали су да ће камион са новцем изаћи из Ковнице на путу за Народну банку у првој недељи августа. Илегалци су одмах прионули на посао, поставили заседу недићевцима и Немцима који су пратили камион, и споредним путевима извели камион из Београда, пребацили новац на товарне коње а камион и стражу вратили у Београд, да националисти у граду не буду изложени репресалијама. Тај новац требало је да се пусти у оптицај 1. септембра. Пошто је 650 мили¬она динара избројано, Михаиловић је потписао признаницу и хитно је послао у Народну банку, да би тиме заштитио намештенике и предухитрио Немце у поништавању украденог новца. Тако је преузео да он уместо Народне банке одговара за тај новац пред народом.

Инцидент је ставио немачке власти у незгодан положај пошто су и многи највиши нацисти имали више поверења у динар него у окупационе марке, и зато што је народ радије узимао динаре него немачке новчанице. У то време курс се кретао између 1.500 до 1.600 динара за један амерички долар. Плате чиновника су до септембра износиле од 5.000 до 15.000 динара. Толико су зарађивали и наставници, инжињери, професори и доктори. Трошкови живота били су врло високи а куповна моћ мала. Занимљиво је и да су радње и ресторани били сас¬вим добро снабдевени и пре и током тог периода.

Још један други инцидент одиграо се док сам био у подручју Кумодража. Илегалци националисти украли су од Немаца 2.000 килограма масти, 1.000 килограма шећера и 2.000 литара бензина, што је све одмах прослеђено Штабу у шуму. Гледао сам камионе и кола који су то превозили путем на којем сам се налазио.

Разговарајући са средњошколцима и студентима сазнао сам да немачке пози¬ције у Београду слабе и да се ближи њихова пропаст. Ипак, плашили су се да се не понови пример Варшаве уколико се у општи напад на Београд крене прерано.

Током мог обиласка околине Београда није било никакве немачке контроле нити партизана; чак се нису помињале ни њихове тројке. Интересантно је било и што су мајке двојице партизанских вођа из АВНОЈ-а живеле међу националис¬тима на том подручју неузнемираване, и да се према њима односило са пошто¬вањем, као сарадницама на остварењу истог циља, иако се оне нису бавиле политиком. Нико их, такође, није користио ни у пропагандне сврхе.

Мајор Александар М. Михајловић пратио ме је при повратку у Штаб. Због партизанског продора у Србију и националистичких напада на циљеве у целом наведеном подручју, повремено сам виђао немачке и љотићевске трупе упућене ка Ваљеву. Тражио сам да се клонимо главног пута па смо заобишли Обреновац, прешли преко Колубаре на најплићем месту и избегавали сваки промет. Само смо на путу Обреновац-Шабац наишли на нека немачка возила, што није било од великог значаја пошто су се и путници у њима такође плашили напада.

Вратио сам се у Бадовинце у Мачви, где сам се опет придружио америч¬кој мисији.’’

НАПОМЕНА:

Са поверљивих, недатираних извештаја старијег водника Мајкла Рајачића, учесника америчких мисија Халјард и Ренџер (Halyard и Ranger) послатих 1944. код снага Драгољуба Михаиловића, забрана објављивања скинута је тек 1988. Текстови и фотографија преузети су са сајта www.generalmihailovich.com , чији је уредник Александра Ребић, где су објављени 10. маја 2011. Мисија Халјард је била део операције спасавања америчких авијатичара оборених изнад Србије, а у тиму су уз Рајачића били и Џорџ Мусулин и радиста OSS Артур Џибилиан (Arthur Jibilian). Рајачић је у октобру са другим припадницима мисије и Михаи¬ловићевим снагама кренуо за Босну. Из Бољанића, на Озрену, где су стигли 22. октобра 1944, евакуисани су 1. новембра 1944.

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo