Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 19.06.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***
***
***

Рекламни текст за Двадесет трећи наставак

“Стаљин је одбио да подржи Тита” и “стално је тражио британску сарадњу да би пружаио подршку генералу Михаиловићу”! Черчил не само да Стаљинову подршку Михаиловићу није дозволио – већ је препреденим махинацијама учинио све што је могао да спречи икакву подршку генералу Михаиловићу! Зато је “генерал Донован, шеф тајних операција, убедио 1943. Рузвелта да се направи независна провера операција у Југославији”! Та “провера је потврдила је да су националисти под командом генерала Михаиловића” – “једини који пружају озбиљан отпор немачким операцијама” – и да су Михаиловић, Војска у отаџбини и Равногорска Србија били ефикасни против непријатеља – током целог трајања рата – без икаквих прекида ратних активности против непријатеља, нити сарађивања ни са окупаторима нити квислинзима.

Такозвани Титоизам није био учесник рата против Нацизма – није допринео Победи у Другом светском рату – током рата сакривао се по забаченим територијама неважним за ратна дејства углавном на територији нацистичке марионете зване НДХ! Титоизам је сарађивао са окупатором и са Усташтвом; делао супротно захтевима и наређењима Стаљина; прикривао се маскирајући се комунистичком идеологијом; бивао Черчилово ријешење римокатоличког ендехаовског дијела Југославије – и… није био ни ослободилачки нити анти-нацистички покрет!

Детаљни коментар

Двадесет трећи наставак

(Странице 220 – 237 – цео)

Поднаслов “Напомене и аутобиографски подаци о аутору”

На драгоцени рад пуковника Макдауела, специјалисте-истраживача војне обавештајне службе при америчком Министарству рата… изречене су многе, многе високе похвале најцењенијих америчких високих војних стручњака, примерице генерала Патрика Херлија 1943; пуковника Харолда Е. Прајда (Harold E. Pride), вршиоца дужности шефа JICAME, 1945; генерала Раса А. Османа (Russ A. Osman), шефа Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, који је пре тога био командант јединица JICAME, Каиро, 1945… и тако даље, и тако даље…

На пример генерал П. Е. Пибоди (P. E. Peabody), наследник генерала Османа на положају шефа Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, у својој похвали пууковника Макдаула из 1945, каже између осталог:

“Жељан да игра активнију улогу, пуковник Макдауел се добровољно јавио за мисију коју је сâм предложио, да буде спуштен падобраном у Југославију како би разјаснио постојећу ситуацију иза непријатељских линија… Током три месеца (заправо у периоду од девет до десет недеља) Макдауел је посматрао ситуацију, излажући се сталној опасности… и вратио се у Штаб са огромном количином података који се нису могли добити ни из једног другог извора.”

У званичној похвали америчког Министарства рата, Вашингтон, 1945, између осталог се каже: “Макдауелове способности, велика дипломатска вештина, уз његово познавање војних, друштвених и политичких услова међу југословенским народима, дали су”:

“Непроцењив допринос савезничким циљевима – а посебно Сједињеним Државама… и то у изузетно деликатној ситуацији”!

“Пуковник Макдауел, готово непрекидно у опасности… не водећи рачуна о личној безбедности… настављао је да обавља свој задатак. Његови свеобухватни и практични резултати, постигнути у тешким условима борбе у којима је и сâм био непрестано на удару, пример су највиших идеала и најбоље традиције оружаних снага Сједињених Држава”!

Међутим, комернтаришући похвале, сам Макдауел се, по свом урођеном обичају – фокусира на суштину:

“Иза похвала за моју мисију у Југославију стоји још неиспричана прича о међународним интригама о којима намеравам отворено да говорим у мемоарима који тек треба да буду завршени…”

На жалост, по свему се чини да је Макдауел или био спречен да напише мемоаре, или су његови мемоари – уколико су и били написани – били злокобно брижљиво сакривени или уништени зато да никад не би изашли на видело… и чини се да је једини сачувани текст у којем Макдауел ‘отворено’ говори о међународним интригама ово његово Сведочанство Истине које је пред читаоцима, које је Макдауел поверио у аманет Мајклу Раденковићу, који је, вођен родољубљем, чежњом, и одговорношћу пред Истином, хвала Богу сачувао текст и објавио га под насловом ‘Стрељање историје’! Ево како сам Макдауел сумира своју ‘неиспричану причу’:

“Чињенице говоре да су и премијера Черчила и председника Рузвелта њихови незванични саветници – лажно навели да мисле да озбиљан отпор Немцима у Југославији пружају не националне снаге генерала Михаиловића већ Титове под контролом комуниста”! Међутим, противно овим лажима:

“И британски и амерички обавештајни подаци потврђивали су – супротно!”

Постоји чак “и довољно доказа да је Стаљин – који је лично руководио свим совјетским операцијама”:

“Одбио да подржи Тита”!

И такође постоји довољно доказа да је Стаљин:

“Стално тражио британску сарадњу да би пружаио подршку генералу Михаиловићу”!

Наравно Черчил не само да Стаљинову подршку Михаиловићу није дозволио – већ је чак својим препреденим малверзацијама учинио све што је могао:

Да спречи икакву подршку генералу Михаиловићу!

Зато је “генерал Донован, шеф тајних операција, 1943. убедио председника Рузвелта да треба направити независну проверу и комунистичких и националистичких операција у Југославији”:

“Та провера потврдила је тезу да су националисти под командом генерала Михаиловића”:

“Jедини који пружају озбиљан отпор немачким операцијама.”

Међутим, противно овој безпоговорно документованој и доказаној Истини “премијер Черчил је убедио председника Рузвелта да”:

“Занемари те доказе”!

“…али су генерал Донован и главни званичници Стејт Департмента… ипак убедили председника Рузвелта да 1944. одобри моју мисију”!

Међутим…

“И југословенски комунисти – и немачка Команда били су, наиме, заинтересовани да се”:

“Моја истраживачка мисија откаже”!

Важно је, па можда чак и најважније од свега – установити овде неке од сржних чињеница:

Док је врло логично да је за черчилијанксе измишљотине о Титовом лажном ратовању и лажном ратном доприносу – непобитни доказ да снаге генерала Михаиловића – ‘једине’ – ‘пружају озбиљан отпор немачким операцијама’ – био за Тита управо самртни глогов колац – истовремео је кључно питање:

Зашто би немачка Команда била против тога?

Апсурдност одговора на ово питања поготово подупире чињеница да је немачка Команда у то доба 1944. већ помишљала на предају својих снага на тлу Југославије и Балкана – националним снагама Драже Михаиловића… само под условом да немачке трупе не би пале у ропство Црвеној Армији!

Самим тим и сама по себи та чињеница искљчује ма какав евентуални немачки страх од савезничке инвазије преко Југославије јер је о Черчиловим закулисним обманама немачка Команда била детаљније обавештена чак и од савезничких команди, поготово зато што се по директном Ђиласовом признању интензивна и непрекидна радио веза између Титовог штаба и немачких обавештајних органа – ‘није прекидала током целокупног трајања рата’ – што значи да све о чему је Черчил обавештавао Тита – Тито је обавештавао Немце!

Осим тога, непобитна чињеница да су немачки специјалци у заједници са Титовим специјалцима – заједно – гонили пуковника Макдауела – и то као специјална обевештајна операција – и што се мора посебно истаћи – та специјална обавештајна операција није била наставак редовног немачког гоњења америчких авијатичара парашутираних не територију окупиране Србије – што значи да та специјална операција – доказује не само дубину Титове сарадње са Немцима, и не само немачку пуну подршку Титовом употпуњавању са усташким снагама – већ – коликогод може да изгледа чудновато – чак и тајно саучествовање немачких тајних обавештајних кругова у Черчиловом плану такозваног ‘ослобођења римокатоличког дела Југославије’ – што управо значи по черчиловом плану увршћења НДХ – како то у наше време громогласно рекламира Стипе Месић – увршћења НДХ у победнице рата! Јер… па преговори, разговори и договори – засада још не знани – Черчилових наводно ‘непознатих утицаја’ али у које он ‘има пуно поверење’ – не само да су вођени на територији НДХ, па према томе на немачкој окупираној територији – већ су могли бити вођени само под контролом загребачке нацистичке политичке команде… те је свакако логично закључити да су разговори оних у које Черчил има ‘пуно поверење’ морали прерасти у разговоре са британских а доцнијее и америчких представника са НДХ наравно уз учешће а можда чак и у органиѕацији нацистичке политичке команде у Загребу…

И заиста, како наставља Макдауел, “премијер Черчил је био тај који је убедио председника Рузвелта да наложи моје повлачење пре него што је мисија окончана”!

Међутим, иако Макдауел сматра да “не постоји никакав доказ да су премијер Черчил и председник Рузвелт били свесни да су под утицајем комуниста” – одговор је највероватније у томе да су не само Тито преобучен у комунисту – већ чак и сам Черчил – били под ‘утицајем’ здружене нацистичко-савезничке завере која је тајним каналима наметала Тита као залогу послератне будућности за настављање фашистичког расизма… Да ли зато чињеница да је Макдауел “од почетка Корејског рата радио је у Одсеку за специјални рат у Министарству војске” – и то “као специјалиста за психолошки и неконвенционални рат и као саветник шефа” – није доказ да је као такав – као ‘стручњак за психолошки и неконвенционални рат’ – Макдауел претходно наведеним тврдњама устврдио баш оно што му је било онемогућено да ‘отворено’ докаже у необјављеним мемоарима?!?

Осим тога, након многих других похвала и нарочито похвла баш као специјалиста за психолошки и неконвенционални рат из којих се закључује да се сви слажу да његов “изузетни досије служи на част и њему и Војсци Сједињених Држава”, Макдауел у својим “Размишљањима у пензији 1959-197?”, између осталог каже и тачно оно што се односи колико на издају у рату – исто толико и на данашњицу:

“Наши непријатељи нису ни народи ни чланови комунистичких партија у тим земљама. Непријатељ је у ствари апарат сваке комунистичке партије – она мајушна група која је устројила самообнављајућу диктатуру над партијом, властима и народом. Па чак ни она – није данас под утицајем идеологије – колико страха и врло прагматичне жеље да задржи власт и привилегије које би имала у неком ‘отвореном друштву’.” Па зар данас не живимо у баш таквом наводно ‘отвореном’ друштву? Зато Макдауел и каже: “масе у комунистичким земљама не би требало стога сматрати значајним чиниоцем у догледној будућности” јер “њихова оданост – уколико постоји – ограничена је најчешће на поједине партијске цивилне и војне званичнике средњег нивоа, познате и омиљене међу нижим слојевима”!

И баш зато је више од свих похвала, ово размишљање равно пророштву… јер рашчлањава грозу данашњице… док је са друге стране доказ огромне и свеобухватне проницљивости Макдауеловог интелекта – и истовремено доказ његове невероватне објективности и поштења:

“Кључни елемент у свакој комунистичкој земљи у смислу будућих промена је та средња група у власти, војсци, привреди, међу техничком интелигенцијом и интелектуалцима. Наши обавештајни подаци показују да је тај део друштва у комунистичким земљама све наклоњенији слободном свету, а ја сам убеђен да ће они, временом, преузети власт у својим земљама неким обликом државног удара.” Међутим, “за сада они – не верују да ми доиста разумемо ситуацију у комунистичким земљама – и зато се плаше да ћемо искористити озбиљне унутрашње немире да уништимо читав систем – а не само истинског непријатеља и нас и народа…”

Којег то ‘истинског непријатеља и нас и народа’?

“Партијски апарат”!

Зар данашње делање баш Макдауелове Америке не чини баш то? Ништа у корист ни покорених народа нити саме Америке… али не само брутално оживљавање – већ и још бруталније одржавање ‘партијских апарата’ – римокатоличког, исламског, усташоизоидног, титоистичког…

Тужно је рећи, али можда би Макдауел, да је данас жив, назвао Вашингтон који га осудио због оповргавања лажи… због оповргавања лажи Истином – можда би за данашњи Вашингтон највероватније рекао: This town is one immense cliché! Зашто? Зато јер се “издајничке и завереничке снаге не опредељују ни за отворени рат нити за отворени мир – већ се ослањају на”:

“Сталну међународну кризу.”

Зар ослањање на сталну ‘међународну кризу’ није наставак черчилијанске фатаморгане? Привиђење Хладног рата, крваво растурање Југославије, безобзирна и садистичка ликвидација Морала и Православља, холокауст истребљења Срба, ликвидација суверености… доиста… Макдауел на крају стрељања историје говори пророчки: “Ми,” Америка и Запад… “наиме, нисмо у стању да схватимо пуни значај тога да су у надама и страховањима готово целог света Америка и Американизам постали већи чиниоци и од европског империјализма и колонијализма из прошлости, или… или деологија и динамика ширења комунизма и фашизма новијег доба.”

Иако…

“…јер, права улога великих је да буду поштовани а не вољени, да буду строги и захтевни према јакима, али благи и пуни праштања према слабима, те да имају дар највише, а не само утренуцима…”

Који дар?

“Дар прилагођене мудрости!”

Данас… бар реткима којима је још увек стало до Истине… драго је чути ове речи и још им је драже да је овакав човек какав је Макдауел био један од последњих који су разговарали са Дражом… и више него разговарали… који је сазнао и Дражину Душу… и кроз његову Душу сазнао и дубину и поштење… Српске Душе.

Ник Лалић који се последњи растао од Драже… и Никове сузе кадгод спомене Дражу… деценијама доцније када је већ оседео… поштовање према Дражи мајора Ричарда Фелмана кадгод спомене Дражу… да се наведу само двојица од легија поштених Срба, Американаца и Равногораца који су… који су… који су знали Дражу… чије је поштење… као и Макдауелово поштење… сазнало дубину Дражине Душе… Доброту наше Душе… каква би Душа требала и морала да буде… и каква јесте – да у Другом светском рату није почињено издајство Божијег у нама…

…да није почињен злочин издајства Душе.

*

* *

Макдауелово Сведочанство Истине доказује да је здружена завера Западних Савезника – под утицајима пропагатора мржње против Срба, у тајном садејству са фашизмом Усташтва, и по свему судећи чак и у здруженом садејству са тајним нацистичким утицајем – предала Стаљину Источну Европу и предала Титу Југославију, поставивши на власт Титову антисрпску диктатуру – и да је тиме издала Михаиловића, Равну Гору, Србију и Србе!

Прво – зато да би издајничка завера задовољила садизам своје незајажљиве мржње против Срба; и друго – зато да би такозвани Хладни Рат и доцније ЕУ, НАТО и САД – оживели фашистички расизам у будућности… управо у нашој садашњости!

Зато данас није уопште чудна дефиниција америчке ‘изузетности’:

‘Америка није изузетна зато што носи Добро – Америка носи Добро захваљујући својој изузетности’!

‘Изузетност’ као таква – иако наличи хитлеровском Нцизму – јесте фашизам аустроугарског модела – који, без обзира што се званично рекламира као некакав наводни антифашизам – јесте расизам! И зато, иако може да изгледа као да је Макдауелово Сведочанство Истине незавршено, или пре – да је непотпуно… јер је Прањанима дато премало простора; није поменуто савезничко бомбардовање Србије; није поменут Њујоршки процес за праведно суђење Дражи; није поменута скандалозна превара briefing-debriefing; није поменуто сакривање Трумановог одликовања; само је поменуто убиство Драже; није поменут амерички предлог повлачења кроз Босну… који је завера планирала као замку у којој ће бити ликвидирана Војска у отаџбини… и што је можда још много важније – иако је Макдауел први и до сада једини анализом Черчилових ујдурми о Западној Југославији – доказао савезничке преговоре са НДХ – ипак… те преговоре није прецизно дефинисао као такве! Осим тога, можда је такође још значајније од напред наведених елемената који или нису или су само споменути – Макдауел уопште не спомиње Анцио, не анализира Дрвар, не анализира фатаморгане Неретве, Сутјеске и Козаре, нити улогу Државног секретаријата, нити посебно улогу Роберта Марфија у Анцију и на Вису – и само сажето указује на гоњење после Прањана њега и Драже од стране комбинованих немачко-партизанских специјалаца-убица…

Дакле, иако нема свега тога – али пошто јесте чињеница да Макдауел истиче сагласност Роберта Марфија са Макдауеловом мисијом код Драже… непобитан је утисак да је Макдауел намерно изоставио све наведено јер је упркос претњи по живот… можда ипак, ипак…

…још увек очекивао да ће успети да објави Сведочанство Истине.

Његова нада се наравно изјаловила…

Али… с друге стране, иако је Макдауел много, много пута поновио питање: ко су непознати који су ‘утицали’ – на крају крајева, можда баш то питање – ко? – јесте одговор због чега је Макдауелов рукопис забрањен у САД – и зашто је Макдауел отпуштен, и зашто је оптужен, и зашто му је забрањен контакт, и зашто му је прећено чак и убиством… черчилијанска титоистичка страховлада је чак захтевала од америчког Државног секретаријата судски процес против Макдауела у којем ће Макдауел бити осуђен на смрт… истоветно Дражином правном линчу – лажно суђење зато да буде убијен…

…и баш сбог свега тога, ово размишљање – којег нема у Макдауеловом спису – управо јесте одговор на питање:

Које Истине доказује Макдауелово Сведочанство?

Прва Истина је – ко је и шта је заиста слово ‘З’:

Данас је јасно да је чувено Титово слово ‘З’ којим је његов агит-проп лажно оптужио Равногорство као целину за некакве наводне кољаче и тиме покушао да их их изједначи са Усташтвом – уствари јесте аустроугарска монархија која је срушила синтагму на којој је наводно почивала: Iusticia fundamentum regnorum – краљевство почива на правди: када је Аустроугарска одступила од те синтагме – она је управо одступила од принципа правне државе – и тиме сама себе уништила – а одступила је анексијом српске Босне! Тим злочином против одлука Берлинског конгреса – Аустроугарска је одступила од правних норми:

Када је право одбачено – држава постаје разбојништво!

Аустроугарска је тим расистичким поступком против Срба – постала фашизам!

Зато је Титов агит-проп лажно приписао Србима и фашизам, и клање, и слово ‘З’ – а римокатолицизму, аустроугарској авети, и самом Титу – иако фашистима – приписао лажну етикету антифашизма, коју је Макдауел, како је већ речено, дефинисао одразом “аморфног и негативног ‘антифашизма’ – који је тако дуго одлика америчког либерализма” – и не само америчког већ и европског – и не само ондашњег већ и даваншњег… али и данашњег: јер и дан-данас разлог због којег Истина не сме да се открије јесте расизам: ‘Дубока и неуништива историјска веза’ Америке са Хрватском која се наводно не може ‘ни поредити са стремљењем’ непоправљивог српског национализма ‘за Великом Србијом.’ На оваквој, и данас на Западу одомаћеној и озваниченој усташоизоидној и задртој римокатоличкој расистичкој мржњи према Србима – заснован је наставак сатанизације Срба, започет у Првом а распламсан у Другом светском рату, који Норман Цигар спокојно формулише…

…и то чак 1997. – и то у америчкој медији:

‘Србија не може да постоји као етнички чиста државаћ!’(“Nationalism Spurs Church, Army Chiefs to Desert Milosevic: Democracy Isn’t Motive“, Bernard D. Kaplan, The Washington Times, 01/11/1997)

Друга Истина су Дража Михаиловић и кључна улога Срба у Другом светском рату

Макдауелово Сведочанство Истине јесте непобитан доказ да су Дража Михаиловић, Југословенска војска у отаџбини, Србија и Равногорство као такво:

Били у рату против Нацизма!

Дража Михаиловић и Војска у отаџбини били су итекако заслужни, па чак и пресудни за Победу у Другом светском рату!

Допринос Срба и Србије у Другом светском рату био је од пресудног значаја!

Дража Михаиловић и Војска у отаџбини били су ефикасни против непријатеља – током целог трајања рата на територији бивше Југославије – непрестано од почетка до краја ратних операција – није било никаквих прекида ратних активности против непријатеља… никаквих такозваних периода ‘неактивности’!

Дража Михаиловић и Војска у отаџбини – нису сарађивали нити са окупаторским нити са квислиншким снагама.

Ратно дејство Драже Михаиловића простирало чак и у суседне државе.

Због свега наведеног није претерано још једном нагласити:

Главне британске лажне оптужбе против Равне Горе, доцније прихваћене и у Америци, биле су оптужбе черчилијанских измишљотина:

Наводна неактивност 1943. и 1944!

Наводна сарадња са окупатором!

Наводно недовољан допринос ратном напору!

Макдауел је непобитно доказао да су све те принципијелне оптужбе – лажне!

 

Трећа истина је Титова лаж

 

Титов такозвани Титоизам није био учесник рата против Нацизма!

Титов такозвани Титоизам није уопште допринео Победи у Другом светском рату!

Титов такозвани Титоизам био је у специјалној мисији да преживи рат зато да би Титова анти-српска диктатура била постављена на власт над Југославијом по завршетку рата!

Титов такозвани Титоизам се током рата сакривао по забаченим територијама потпуно неважним за ратна дејства!

Првобитни задатак Титовог такозваног Титоизма био je да ‘преузме’ устанак од Драже Михаиловића зато да би ликвидирао рат Србије против Нацизма!

Титов такозвани Титоизам провео је рат углавном на територији нацистичке марионете ткозване НДХ!

Титов такозвани Титоизам сарађивао је са окупатором и са Усташтвом!

Титов такозвани Титоизам, бивајући на задатку мисије завере, делао је супротно свим захтевима и наређењима Стаљина!

Титов такозвани Титоизам само се прикривао маскирајући се комунистичком идеологијом!

Титов такозвани Титоизам бивао је Черчилово ријешење римокатоличког ендехаовског дијела Југославије!

Титов такозвани Титоизам уопште није био нити ослободилачки нити анти-нацистички покрет!

Због свега наведеног није претерано још једном нагласити:

Баш ове лажи, доцније прихваћене и у Америци, биле су основна оправдања Титове ‘маршализације’ од стране черчилијанских измишљотина!

 

Четврта Истина је

значај Макдауелове мисије

и његовог Сведочанства Истине

 

Без Макдауелове мисије код Драже Михаиловића – и то после некаквог наводно ‘званичног’ прекидања односа Савезника са Михаиловићем – и упркос Черчиловим и америчким противљењима – лаж издајничке завере би заувек стрељала Истину која никада не би била сазнана! Зато је Макдауелова мисија код Драже Михаиловића вероватно најважнија историјска мисија током Другог светског рата!

И баш зато што открива ове битне чињенице које коначно сведоче Истину – и зато што Истином оповргава лажи наметнуте фалсификовањем историје Другог светског рата – баш зато Макдауел не само да заобилази амерички Државни секретаријат већ је у ретким спомињањима чак и благонаклон према истом…

…зато да би успео да обелодани Истину и сруши Лаж!!!

А зато да би спречио Истину – зато је амерички Државни секретаријат забранио не само пилотима већ и многим другим врло значајним америчким личностима да сведоче на линчу у корист Драже; зато је сакрио Труманово посмртно одликовање Дражи; спречио подизање споменика америчке захвалности Дражи и његовим војницима и Србији на федералном земљишту; спречио сазнање о Њујоршком процесу за поштено суђење Дражи; спречавао сваку критику Тита под лажном премисом controversy… што би требало да значи као да је постојала некаква различитост мишљења… иако је једина стварна controversy – била:

Различитост Истине – од Лажи!

Због тога је Секретаријат схватио Макдауелов рукопис као непријатељски против Секретаријата! И иако је Макдауел био управо благонаклон према Секретаријату… али… наводно због измишљене лажне controversy – зато јер је Макдауел уместо да је био против Драже – написао Сведочанство Истине… Секретаријат је био и остао за Лаж – против Истине! Јер… je Историја Истине – зато и стрељана:

Зато да би се Лаж одржала на снази!

Међутим… Бог није у сили – Бог је у правди. Од многих Истина које је Роберт Макадауел доказао у свом извештају на Њујоршком процесу за поштено суђење Дражи Михаиловићу – можда је најважнија следећа:

“Злочин за који је Михаиловић оптужен јесте да је за 80% југословенског живља Дража постао и остао симбол једноставног, али упорног југословенског одупирања тиранији, без обзира да ли је тиранија страна или домаћа.”

Хвала Богу Макдауелово Сведочанство Истине јесте доказ вечитости Божије Правде која јесте Истина!

У завршном делу овог поглавља наведени су списак Макдауелових Студија, и литература и факсимили неких од докумената које је аутор користио.

 

У следећем наставку “Прилози: одломци извештаја Мајкла Рајачића, члана OSS.”

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Двадесет трећи наставак, странице од  220 – 237 цео

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

 

 

НАПОМЕНЕ, И АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О АУТОРУ

Зарад потпунијег обавештавања читалаца о мојој професионалној спреми и учинку, прилажем наводе из похвала и препорука за мој рад, како у униформи тако и у цивилству, у својству специјалисте-истраживача војне обавештајне службе при Министарству рата.

Генерал Патрик Херли у својој похвали 1943. пише:

‘’Мајор Роберт Х. Макдауел (…) био ми је додељен као помоћ у својству личног представника Председника Сједињених Држава на Блиском истоку. Извршавајући овај задатак мајор Макдауел показао се од изузетне и непро¬цењиве користи како мени лично тако и Влади Сједињених Држава током рата. Његова велика оданост и ефикасност биле су знатно изнад уобичајеног нивоа. Мајор Макдауел, раније професор на Универзитету Мичиген, провео је већи део дечаштва на Блиском истоку. Тамо се вратио као војник у Првом светском рату, затим као пословни човек и археолог. То му је омогућило да стекне велико знање о ситуацији на Блиском истоку. Пратио ме је при путо¬вањима у Египат, Палестину, Либан, Сирију, Ирак, Иран и Саудијску Ара¬бију. Услуге мајора Макдауела – који течно говори француски, турски и арап¬ски – у прикупљању и процењивању података биле су од огромног значаја за мене и за Владу Сједињених Држава. Његово знање и процене били су од изузетне помоћи у припреми извештаја које сам подносио Председнику Сје¬дињених Држава…’’

Пуковник Харолд Е. Прајд (Harold E. Pride), вршилац дужности шефа JICAME, у похвали из 1945. каже:

‘’…Огромна спремност потпуковника Макдауела да у било ком својству служи својој земљи, његово изузетно успешно обављање разноврсних дуж¬ности, његова проницљивост и дубоко познавање историје, велико искуство, храброст и упорност у остваривању задатака, као и друге драгоцене особине обележиле су његов рад за Војну обавештајну службу током ратних година, и донеле му признања свих са којима је сарађивао (…) Његово велико искуство у свим овим областима, академско познавање развоја, историје, културе и језика земаља и народа, те образован, аналитички ум и објективност лишена емоцио¬налности учинили су га најдрагоценијим америчким обавештајним официром на Блиском истоку (…) Његове способности као ауторитета за арапска и блиско¬источна политичка питања потврђене су и предлогом генерала Патрика Херлија да буде одликован Легијом заслуга (…) До које мере су га Арапи прихватили као Американца који разуме њихов свет показује и чињеница да је после службе пуковника Макдауела са генералом Херлијем у Саудијској Арабији, краљ Ибн Сауд фактички захтевао да пуковник Макдауел буде одређен да прати његове синове у Вашингтон (на позив председника Рузвелта) 1943. године (…) Мно¬гостраност пуковника Макдауела потврђена је и његовим изузетним радом на прикупљању обавештајних података са Балкана и из Југоисточне Европе (…) а потом истом таквом објективношћу у процени тих обавештајних података. На лично инсистирање покојног генерала Томаса Е. Родерика, тада ранга American G-2 комбинованог британско-америчког особља у Савезничком штабу у Казерти (Италија), пуковник Макдауел је додељен генералу Родерику како би предузео опасностима испуњено лично истраживање ситуације унутар Југославије…’’

Генерал Рас А. Осман (Russ A. Osman), шеф Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, пре тога командант јединица JICAME, Каиро, препорука из 1945:

‘’Пуковник Макдауел је стожер наше организације. Он је боље од иког кога знам обавештен о ситуацији у Југоисточној Европи и на Блиском истоку. То, уз чињеницу да јасно логички мисли и има драгоцени квалитет да сагледа обе стране неке ситуације, чини његов рад изузетно вредним…’’

Генерал П.Е. Пибоди (P. E. Peabody), наследник генерала Османа на положају шефа Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, похвала из 1945:

‘’Пуковник Роберт Х. Макдауел се истакао служећи у многим фазама војне оба¬вештајне службе (…) Захваљујући свестраности, дугом искуству и великом позна¬вању целе области Источног Средоземља (…) његове проницљиве анализе услова који се брзо мењају, способности да разлучи пропаганду од истинитог стања, његова посвећеност задацима процењивања, прегледања, исправљања и допуне информација пре њиховог прослеђивања у Вашингтон били су од огромне вредно¬сти за Министарство рата. Жељан да игра активнију улогу, пуковник Макдауел се јавио добровољно за мисију коју је сâм предложио, да буде спуштен падобраном у Југославију како би разјаснио постојећу ситуацију иза непријатељских линија (…) Током три месеца (заправо у периоду од девет до десет недеља) посматрао је ситуацију, излазући се сталној опасности (…) и вратио се у Штаб са огромном количином података који се нису могли добити ни из једног другог извора.’’

Министарство рата, Вашингтон, похвала, 1945:

 

‘’За изузетне заслуге у обављању изванредне службе против непријатеља у Југославији од 28. августа до 1. новембра 1944. године. Као шеф специјалне мисије у Југославији пуковник Макдауел је успоставио везу са југословенс¬ким националистичким снагама (…) Његове способности, велика дипломатска вештина, уз његово познавање војних, друштвених и политичких услова међу југословенским народом, дали су непроцењив допринос савезничким циљевима а посебно Сједињеним Државама у изузетно деликатној ситуацији (…) Пуковник Макдауел, готово непрекидно у опасности (…), не водећи рачуна о личној без¬бедности наставио је да обавља свој задатак. Његове свеобухватни и практични резултати, постигнути у тешким условима борбе у којима је и сâм био непрес¬тано на удару, пример су највиших идеала и најбоље традиције оружаних снага Сједињених Држава.’’

Но, иза похвала за моју мисију у Југославију стоји још неиспричана прича о међународним интригама о којој намеравам отворено да говорим у мемоарима који тек треба да буду завршени. Укратко, чињенице говоре да су и премијера Черчила и председника Рузвелта њихови незванични саветници лажно навели да мисле да озбиљан отпор Немцима у Југославији пружају не националне снаге генерала Михаиловића већ Титове под контролом комуниста. И британ¬ски и амерички обавештајни подаци потврђивали су, међутим, супротно, а постоји и довољно доказа да је Стаљин, који је лично руководио свим совјет¬ским операцијама, одбио да подржи Тита и стално тражио британску сарадњу у пружању подршке генералу Михаиловићу. Године 1943, генерал Донован, шеф тајних операција, убедио је Председника да треба направити независну проверу и комунистичких и националистичких операција у Југославији, и та провера потврдила је тезу да су националисти једини који пружају озбиљан отпор немачким операцијама. Премијер Черчил убедио је председника Рузвелта да занемари те доказе, али су генерал Донован и главни званичници Стејт Департ¬мента ипак убедили председника 1944. да одобри моју мисију.

И југословенски комунисти и немачка Команда били су, наиме, заинтересо¬вани да се моја истраживачка мисија откаже, али је премијер Черчил био тај који је убедио председника Рузвелта да наложи моје повлачење пре него што је мисија окончана. Не постоји никакав доказ да су премијер Черчил и председник Рузвелт били свесни да су под утицајем комуниста. По свему судећи, међутим, били су, а да тога нису били свесни, под утицајем комунистичких дисиде¬ната или заведених комунистичких симпатизера.

Моја каријера као цивила на служби у војсци у Вашингтону, 1946–1959

Од априла 1946. до јануара 1951. наставио сам да као цивил радим у Одсеку за војне обавештајне послове при Главном штабу у Вашингтону. Моје дужности у том периоду се најбоље могу сажети на основу следећих извода из мог званич¬ног досијеа:

‘’Као цивилни војнообавештајни истраживач и аналитичар, у Обавештајној групи Обавештајног одсека у одељењу Генералштаба (…) др Макдауел

(1) ради као виши консултант;

(2) надзире програме за све области;

(3) ради као консултант за совјетску Русију, њене земље-сателите и Блиски исток…

(4) обавља специјалне задатке за шефа Обавештајне групе…

Као виши консултант (…) др Макдауел даје савете о програмима за све фазе војног обавештајног рада (…) надгледа садржај и тачност пројеката, студија и извештаја (…), анализира обавештајне податке везане за специфичне про¬блеме од стратешког значаја (…) (који укључују) и политичке и војне чиниоце; укључујући и значај герилског рата и његове будуће примене, као и слабе тачке Совјета у области економских и психолошких чинилаца.

(…) На основу великог личног познавања Русије, њених земаља-сателита и Блиског истока стеченог боравком, истраживањима на универзитету и у војној служби, др Макдауел служи као ауторитет у тим областима при тумачењу догађаја и њиховог могућег развоја са становишта њиховог утицаја на америчке инте¬ресе и политику; лично прикупља обавештајне податке од изгнаника и пребега из Совјетског Савеза и земаља-сателита и на основу тих података за Обавештајни одсек процењује могући ток догађаја у тим подручјима; обавља специјалне дуж¬ности изузетно поверљиве природе које одреди шеф Обавештајне групе.’’

Материјал који следи сачињавају изводи из мојих препорука за период од 1946. до 1951.

Година 1946. Одломак из меморандума специјалисте за ислам, Војна оба¬вештајна служба, послатог директору Обавештајне службе:

‘’…У цивилству пуковник Макдауел је доцент савремене историје Блиског истока и Југоисточне Европе на Универзитету Мичиген (…) Чврсто је уверење долепотписаног и других официра Војне обавештајне службе (…) да је пуковник Макдауел изузетан ауторитет у Сједињеним Државама за Блиски исток и Балкан…’’

Година 1946. Одломак из меморандума генерала Рајлија Е. Ениса (Riley E. Ennis), директора за обавештајне послове Војне обавештајне службе:

‘’Пуковник Макдауел има изузетне квалификације као специјалиста за Бал¬кан и Блиски исток. Његово образовање, искуство и порекло, уз његову службу у рату (…) чине га посебно погодним за даљи рад у Војној обавештајној служби у својству цивилног аналитичара и консултанта (…) Његов положај у Одсеку за Русију Војне обавештајне службе захтева велику одговорност коју може носити само појединац са квалификацијама које пуковник Макдауел поседује. У том смислу готово је немогуће у Војсци наћи официра способног да одговори захте-вима посла који тражи широко политичко, социолошко, економско, психолошко и војничко знање. Његове године, које спречавају његово примање у активну војну службу, су једино што онемогућава његов останак и унапређење (у Војсци) (…) Треба истаћи да је пуковник Макдауел неопходан да би се рад на коме је сад ангажован наставио…’’

Година 1946. Одломак из препоруке генерала Џ.А. Линколна (G. A. Lincoln), официра за план током рата и члана најближег особља генерала Џорџа Мар¬шала, шефа америчког Генералштаба:

‘’Био си најбољи обавештајац, у униформи и цивилу, кога сам срео током рата и после њега’’.

Година 1950. Одломак из писма пуковника Џорџа Л. Кинга, интелектуалца, професионалног војника и официра за планирање тајних операција током рата, у Штабу за Средоземље на терену, генералу ‘’Дивљем Билу’’ Доновану, шефу OSS (тајне операције), који је био директно одговоран председнику Рузвелту. Копију овог писма дао ми је генерал Донован после рата.

‘’…Прилажем досије др Роберта Х. Макдауела, кога се вероватно сећате као припадника OSS послатог код генерала Михаиловића у Југославију (…) Анализе и студије др Макдауела, његове процене, предавања и целокупан рад (…) били су усмерени на исте оне глобалне стратешке концепте које сте ви иницирали и планирали (…) По мени, а о томе сам добро промислио, др Макдауел је данас један од наших најбољих војних, политичких, економских и географских стре¬тега за Источну Европу. Он је такође и ауторитет за партизански, субверзивни и герилски рат (…) Његова разматрања и пројекције знатно превазилазе војни ниво (…) Ваш некадашњи заменик, бригадни генерал Џон Магрудер (John Magruder) сада има висок положај у Министарству одбране (…) Стога вам сасвим искрено предлажем (…) да заинтересујете Магрудера како би Макдауела узео код себе у својству за које је, како сам горе навео, квалификован, а пожељно би било у рангу GS-16. Мислим да би то био најбољи потез који ће икада направити…’’

Од јануара 1951 до јула 1958. наставио сам да радим у Вашингтону као цивил у војсци и истраживач-стручњак за војну обавештајну делатност, али сада при одсеку Генералштаба познатом као G-3 или Одсек за планове и операције. Радио сам у својству саветника шефа за специјални рат, или специјалне снаге. То су биле војне јединице које су јавности касније постале познате као ‘’зелене беретке’’. Моје дужности у том периоду су у званичном сажетку обухватале следеће:

‘’Од почетка Корејског рата др Макдауел радио је у Одсеку за специјални рат у Министарству војске, као специјалиста за психолошки и неконвенционални рат и као саветник шефа. Имајући у виду безбедносна правила, дужности др Макдауела могу се описати као усмерене на Совјетски Савез, али су се тицале и Источне Европе, Блиског истока, Кине и јужне Азије, у смислу улоге политич¬ких, економских и психолошких фактора са војног становишта и становишта политике Сједињених Држава (…) Осим општих дужности у областима за које је био специјализован, др Макдауел је највећи део свог времена посвећивао писању својих студија и званичних меморандума, скрећући пажњу на опасности и прилике које постоје у развоју догађаја у комунистичким земљама, а на основу детаљног изучавања свих извора обавештајних података’’.

(Избор из мојих радова написаних у том периоду дат је под насловом Документи.)

Званични меморандум од 31. јула 1951. даље објашњава део мојих дужности:

‘’(1) Ради као саветник и консултант шефа и његовог особља на рањивим тачкама и психолошким трендовима у свим страним земљама од значаја, као и на доктринама, тактици, концептима, техникама и захтевима пси¬холошког и неконвенционалног рата;

(2) Осим проучавања обавештајних извора и истраживачких пројеката на универзитетима, прикупља податке из личних извора међу изгнаницима и пребезима који су били активни учесници у неконвенционалном и пси¬холошком рату…’’

Материјал који следи су одломци похвала и препорука из периода од 1951. до 1958:

Година 1955. Захвалница, Штаб, Центар за психолошки рат, Форт Брег (школ¬ски центар ‘’зелених беретки’’).

‘’За изузетне заслуге у својству специјалног консултанта Школског центра специјалних снага:

Својим луцидним и конструктивним анализама наставног материјала (…) др Макдауел је изузетно допринео унапређењу знања наставног особља Центра. Истраживања др Макдауела у области неконвенционалног ратовања у великој мери су допринела развоју, ширењу и прихватању неконвенционалног ратовања као оружја (…) Његово бављење комплексном темом операција специјалних снага помогло је студентима у стицању правих знања о специјалним снагама и разумевању значаја њихове мисије. Изузетан начин на који је др Макдауел обављао ове дужности показује не само његове непроцењиве заслуге него и заслуге Канцеларије шефа за специјални рат’’.

Година 1958. Препорука О. Ч. Троксела, Млађег (O. C. Troxel Jr), шефа Одсека за специјални рат:

‘’Др Макдауел обавља своје дужности на врхунски начин. Он је изврстан ака¬демски радник и стручњак за светске послове. Др Макдауел стално унапређује своје знање читањем, проучавањем, истраживањем и дружењем са другим стручњацима из истих области. Пријатан је и омиљен као човек, и ужива велико поштовање (…) Изузетно добро сарађује са другима, али не оклева да изнесе своје мишљење. Показује иницијативу у истраживању не тражећи упутства и даје велики допринос Одсеку’’.

Година 1958. Препорука мога шефа, по мом пребацивању из Одсека за спе¬цијално ратовање:

‘’Познавање света уопште, а нарочито земаља и народа Источне Европе и Блиског и Далеког истока које др Макдауел поседује најбоље се може описати као енциклопедијско, и оно је срећан спој личног искуства и подробног истра¬живања. Оно што је можда још важније је да је доказао, као саветник шефа за специјални рат, да своје знање може убедљиво применити на бројне специфичне проблеме. Изузетно ми је драго што сам се могао ослонити на његову одговор¬ност и прецизну подробност, с којом се обрушавао на сваки искрсли проблем (…) На крају бих желео да додам да ум тако подстицајан као његов досад нисам имао прилике да сретнем, и да је можда најбољи опис др Макдауела – господин у правом смислу те речи’’.

Од јула 1958, до одласка у пензију, 30. јуна 1959, поново сам радио у Одсеку за војне обавештајне податке при Генералштабу као виши консултант за Јужну и Југоисточну Азију, Далеки исток и околна пацифичка подручја. И овде су моје главне дужности обухватале политичке, економске, социјалне и психолошке факторе од значаја са војног аспекта, те њихове предности и мане са становишта специјалног рата. Моја пажња била је пре свега усмерена на интересе три велике силе у поменутим областима – Сједињених Држава, Совјетског Савеза и кому¬нистичке Кине. Током тих последњих месеци активног рада омогућено ми је да правим белешке и прикупљам документацију, за будући рад из пензије и евентуално објављивање.

По одласку у пензију добио сам захвалницу за целокупни период моје службе у влади, у којој се поред осталог наводи:

‘’Ова Захвалница додељује се др Роберту Харболду Макдауелу GS-15 за изу¬зетно значајну и одану службу Војсци САД.

Двадесет другог априла 1946, после повлачења из активне војне службе у чину пуковника у корпусу Генералштаба, др Макдауел је именован за анали¬тичара војних обавештајних података, ранг P-8 (тада највиши ранг регуларне цивилне службе у војсци) у Уреду шефа штаба, обавештајно оделење. Двадесет осмог јануара 1951, додељен је Уреду шефа за психолошка дејства (Специјалне јединице), GS-15. После укидања овог одсека, додељен је 6. јула 1958. Уреду начелника за обавештајне податке као истраживач-специјалиста војних оба¬вештајних података за Далеки исток.

Његов радни век као цивила на раду у војсци не обухвата све војно и оба¬вештајно искуство и допринос др Макдауела у служби својој земљи. Током Првог светског рата служио је као војни обавештајни поручник британске војске на руском Кавказу, у Ирану и Турској. Осим тога, др Макдауел је од 1942. до 1946. служио у америчкој војсци као капетан, мајор, потпуковник и пуковник, провевши тридесет месеци изван Америке. Током седамнаест година рада за војску, како у активној служби тако и као цивил, др Макдауел је својим огромним знањем и искуством у великој мери допринео постизању циљева аме¬ричке војске. У Другом светском рату, у чину пуковника, служио је као саветник за Источну Европу и Блиски исток, где је рођен и где је дуго живео. Током борби на Балкану предводио је тим за везу који је успоставио контакт са југословенс¬ким вођама иза непријатељских линија.

Познат у академском свету по знању језика, познавању Балкана и Блиског истока и археолошким ископавањима, др Макдауел је у свој рад у војсци унео огромно искуство у обавештајном раду и велику иницијативу, ефикасност и способност процењивања. Увек је показивао дубоко познавање чинилаца који су одређене народе покретали током историје, и повремено је успешно правио упечатљиве и провокативне анализе међународних догађаја. Његова убедљива логика и размере његовог знања и искуства биле су разлог да се његова миш-љења озбиљно узимају у обзир. Увек је био спреман да прихвати и у потпуности примени одлуке својих претпостављених, и да сваки поверен му задатак обави на најбољи могући начин.

Током бројних година службе др Макдауел је комбиновао изузетно знање и огромно умеће, од непроцењивог значаја за Војску. Служећи током три рата у америчкој и савезничкој војсци, имао је изузетан учинак у герилској борби иза непријатељаких линија у оба светска рата, а током Корејског је нештедимице своје време и знање стављао Војсци на располагање. Његов изузетни досије служи на част и њему и Војсци Сједињених Држава.”

Размишљања у пензији 1959–197? (за Српски национални одбор /For the Serb National Committee/)

За мене је овај завршни део мемоара по свему најважнији и мора бити написан тек када коначна верзија целог рукописа буде завршена. Као привремени закључак наводим овде онај из рукописа који сам написао боравећи на истраживачкој стипендији у Институту Хувер, Универзитета Стенфорд 1969, углавном заснован на избору из мојих радова написаних у време боравка у Вашингтону.

‘’Као историчар у извесној мери, а и као оптимиста, дубоко сам уверен да право говорећи ниједан рат није био неизбежан док га таквим није начинио неки чинилац или људска слабост у угроженој влади или народу. Не знам ни за један период у историји где је, као данас у свим војно значајним земљама, тако мало појединаца или група спремно да уплете себе или своју земљу у рат (…) Уколико такво искушење и постоји, оно готово без изузетка произлази из осећања слабости, страха или очајања.

Ипак, данас не верујем у неки међународни споразум о уздржавању од рата, или неке посебне врсте рата као што је, рецимо, нуклеарни – иако су они неопходан корак у укидању рата, и неизбежном стварању нашег ‘’Једног света’’. (Аутор мисли на глобалистички, модијалистички свет, можда чак и на Нови светски поредак; прим. уред)

Оно што је наиме Сједињеним Државама и свету данас најпотребније јесте да Американци свих друштвених класа и на свим нивоима боље разумеју и своје непријатеље и своје пријатеље. Тиме сам се највише бавио у Вашингтону, и то је видно у многим мојим радовима. (Видети одељак Документи.)

Велика штета миру и светској стабилности произашла је из прилично неодговорне склоности Американаца на положајима у влади, наших медија и наших универзитета да као наше непријатеље у комунистичким земљама означе многе који су нам, ако ништа друго, макар могући пријатељи. Што је данас истина када је реч о Совјетском Савезу, његовим европским земљама- сателитима и Југославији, почеће да важи и за Кину и друге мање далекоисточне комунистичке земље.

Јер, наши непријатељи нису ни народи ни чланови комунистичких партија у тим земљама. Непријатељ је у ствари апарат сваке комунистичке партије – она мајушна група која је устројила самообнављајућу диктатуру над партијом, властима и народом. Па чак ни она није данас под утицајем идеологије колико страха и врло прагматичне жеље да задржи власт и привилегије које не би имала у неком отвореном друштву. Масе у комунистичким земљама не би требало стога сматрати значајним чиниоцем у догледној будућности. Њихова оданост, уколико постоји, ограничена је најчешће на поједине партијске цивилне и војне званичнике средњег нивоа, познате и омиљене међу нижим слојевима.

Кључни елемент у свакој комунистичкој земљи у смислу будућих промена је та средња група у власти, војсци, привреди, међу техничком интелигенцијом и интелектуалцима. Наши обавештајни подаци показују да је тај део друштва у комунистичким земљама све наклоњенији слободном свету, а ја сам убеђен да ће они, временом, преузети власт у својим земљама неким обликом државног удара. За сада, међутим, они не верују да ми доиста разумемо ситуацију у комунистичким земљама и плаше се да ћемо искористити озбиљне унутрашње немире да уништимо читав систем, а не само истинског непријатеља и нас и народа – партијски апарат.

У међувремену, нажалост, у вођењу унутрашњих и иностраних послова сваки партијски апарат не делује из снаге и убеђења, него из слабости и страха од унутрашњег непријатеља. Зарад свог опстанка они се не опредељују ни за отворени рат ни отворени мир, већ се ослањају на сталну међународну кризу. У ово нуклеарно доба, кључни стратешки чинилац јесте да добро утемељено слободно друштво може преживети нуклеарни напад и опоравити се од њега, или од претње њиме, боље него друштва која на окупу држе сила и страх.

Но, после наше неспособности да разлучимо ко је наш стварни непријатељ у другим земљама, наш други озбиљан недостатак је неразумевање вредносних начела наших пријатеља у свету, и њихове, на основу тога створене, представе о Америци. У свим нашим међународним односима – укључујући и рат – склони смо да деламо и реагујемо искључиво на основу оног што видимо као добро или зло, узимајући мало или нимало у обзир да друга друштва имају начела доста различита од наших.

Ми, наиме, нисмо у стању да схватимо пуни значај тога да су у надама и страховањима готово целог света Америка и американизам постали већи чиниоци и од европског империјализма и колонијализма из прошлости, или идеологија и динамике ширења комунизма и фашизма новијег доба. То бих поткрепио само једним примером.

Нема наиме примера у историји да је неки народ био тако великодушан у искреном настојању да помогне другим народима стављајући им на располагање своје богатство и животе својих младих људи као амерички; Америка је бесумње изазивала веће дивљење и била вољена више од иједне друге земље. Али, образованији слојеви у пријатељским земљама уверени су, прилично оправдано, да је највећи број неприлика у свету које су довеле до наших интервенција и жртвовања дошао до критичне тачке углавном због нашег пропуста да деламо на време, када би и наше жртве и патње других биле кудикамо мање.

Свесно или не, у коначној анализи и пријатељи и непријатељи нас оцењују на основу једног, основног мерила величине, уочљивог у историји свих великих друштава, а видног и код појединаца и народа. У суштини оно је засновано на вековној традицији да велики људи и велике државе добијају своју величину од богова, и да ће им тај дар, ако му не одговоре у потпуности, бити одузет.

Јер, права улога великих је да буду поштовани а не вољени, да буду строги и захтевни према јакима, а благи и пуни праштања према слабима, те да имају дар највише, а не тренуцима прилагођене мудрости. Чини ми се да су и народи и појединци данас све замишљенији и преданији самопреиспитивању. Изузев параноичних или хистеричних испада какви се у историји повремено јављају, верујем да су светска друштва данас прилично склона да прихвате америчко вођство на неодређено време под условом да покажемо нашу снагу, мудрост и разумевање на начин који друга друштва схватају и поштују.

Док, наиме, не буду створене Уједињене нације које стварно заслужују и уживају поштовање већине мислећих људи, верујем да ће дужност Америке бити да игра своју улогу најјаче светске силе, на начин достојан поштовања и подршке човечанства и Бога’’.

***
****
***

ДОКУМЕНТИ

А. Објављени радови и рукописи из мичигенског периода, 1928–1942.

– Буле: Прелиминарни извештај о ископавањима у Тел Умару, Ирак ( Bullae: Preliminary Report Upon the Excavations at Tel Umar, Iraq, University of Michigan Publications, 1931)

– Метални новац: прелиминарни извештај о ископавањима у Тел Умару, Ирак (Coins: Preliminary Report Upon the Excavations at Tel Umar, Iraq, University of Michigan Publications, 1931)

– Буле из Селеукије (The Bullae from Seleucia, Yale Classical Studies, 1932)

– Ископавања у Селеукији на Тигру ( The Excavations at Seleucia on the Tigris, University of Michigan, Papers of the Michigan Academy, 18, 1933)

– Предмети са печатима и записима из Селеукије на Тигру (Stamped and Inscribed Objects from Seleucia on the Tigris, University of Michigan Studies, Vol. 36, University of Michigan Press, 1935)

– Метални новац из Селеукије на Тигру ( Coins From Seleucia on the Tigris, University of Michigan Studies, Vol. 37, University of Michigan Press, 1935)

– Индо-парћанска граница: студија из политичке географије (The Indo-Parthian Frontier, A Study in Political Geography, American Historical Review, 44, No. 4 (July, 1939)

– Немачки продор на Балкан (German Penetration in the Balkans, Quarterly Review, Michigan Alumnus, 46, No. 24 (July, 1940)

– Фронт у настајању на Кавказу и у Ирану: кључ Хитлерове стратегије (The Developing Battlefront in the Caucasus and Iran: The Key to Hitler’s Strategy; a public lecture /предавање/ at the University of Michigan, 1941)

Б. Избор из званичних студија из вашингтонског периода, 1946-1958

– Шпијунажа и партизанско ратовање: развој у Европи у Првом светском рату (Espionage and Partisan Warfare: Developments in Europe in World War I); преда¬вање америчким обавештајним официрима, 1946.

– Мирнодпоска политичка рањивост СССР и његових сателита ( Peacetime Political Vulnerabilities of the USSR and its Satellites), студија за шефа Војне оба¬вештајне службе, 1949.

– Проблеми совјетског комунизма: значај афере Берија ( Problems of Soviet Communism: Significance of the Beria Affair); званични меморандум, 1953.

– Неколико коментара о америчком вођењу спољне политике (Some Comments on U. S. Conduct of Foreign Policy); меморандуми за шефа Одсека за психолошки рат, 1953.

– Изјава о основним америчким циљевима (A Statement of Basic U. S. Objectives); меморандум за шефа Одсека за психолошки рат, 1954.

– Концепт за америчке војне операције у Индокини (A Concept for U. S. Military Operations in Indo-China); студија за шефове Генералштаба, 1954.

– Потенцијал за америчко коришћење неслагања у совјетском руководству (The Potential for U. S. Exploitation of Dissension Within the Soviet Leadership); зва¬нични меморандум, 1955.

– Неколико коментара о совјетским слабим тачкама и њиховом коришћењу у ‘’хладном рату’’ (Some Comments on Soviet Vulnerabilities and Their Exploitation in Cold War); званични меморандум, 1957.

– Белешке о психолошком и неконвенционалном ратовању (Notes on Psychological and Unconventional Warfare); меморандуми за шефа Одсека за специјални рат, 1957–58.

– Концепт америчких неконвенционалних ратних операција у условима општег рата ( A Concept for U.S. Unconventional Warfare Operations in a Situation of General War); студија за шефа Одсека за специјални рат, 1957–58.

– Концепт за америчке неконвенционалне ратне операције у Европи (A Concept for U.S. Unconventional Warfare Operations in the European Theater); студија за шефа Одсека за специјални рат, 1957–58.

– Совјетско образовање: претња или прилика? ( Ѕоviet Education: Threat or Promise?); студија припремљена за потребе Министарства војске, 1958.

– Самопреиспитивање совјетске елите: основа за успешну америчку спољну политику (The Introspective Mood of the Soviet Elite: Basis for Successful U.S.Foreign Policy); званични меморандум, 1958.

В. Студије написане по пензионисању 1959. године

– Руска револуција и грађански рат на Кавказу (Russian Revolution and Civil War in the Caucasus, The Russian Review, (Stanford University); Vol. 27, No. 4, October, 1968).

– Стратешки значај Југославије и Балкана ( The Strategic Significance of Yugoslavia and the Balkans); рад прочитан у Институту Хувер на Универзитету Стенфорд, марта 1968.

– Вијетнам у перспективи (Vietnam in Perspective); рукопис из 1968, углавном заснован на мојим вашингтонским белешкама.

– Кина у перспективи (China in Perspective); рукопис из 1968, углавном заснован на мојим вашингтонским белешкама.

– Стратешки значај Југославије и Балкана ( The Strategic Significance of Yugoslavia and the Balkans); рад прочитан на Хуверовом институту станфордског Универзитета, марта 1968.

– Прилози за историју Југославије и Југоисточне Европе у Другом светском рату ( Contributions to the History of Yugoslavia and Southeastern Europe in the Second World War); прва верзија рукописа ове књиге која је пред вама.

 

ЛИТЕРАТУРА АУТОРА

– Vladimir Dedijer, With Tito Through the War, London: Alexander Hamilton 1951

– Vladimir Dedijer, Tito Speaks, London: Weidenfeld and Nicolson, 1953

– Fitzroy Maclean,The Heretic, New York: Harper and Brothers, 1957

– P. W. D. Deakin, The Embattled Mountain, Oxford University Press,1971 (пре¬ведена код нас као Фредерик Вилијам Дикин, Бојовна планина, Нолит 1973)

– Marriott, J. A. R. (John Arthur Ransome) The Eastern Question, Oxford, Clarendon Press, 1940

– David Martin, Ally Betrayed, New York Prentice Hall, 1946

– Albert Seitz, Mihailovich Hoax or Hero? Leigh House Publishers, Columbus, Ohio. (преведена код нас као: Mихаиловић преварант или херој, Институт за савремену историју, 2004)

– Corey Ford, Donovan of OSS, Boston: Little, Brown, 1970

– Robert Lee Wolff, The Balkans In Our Time, Cambridge: Harvard University Press 1956

– Dr. Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima (Mihailovich according to German Documents), Савез Ослобођење, Лондон, 1969) (објављено у Србији у издању Института за савремену историју 2004)

– Les Lettres secretes echangees par Hitler et Mussolini, Paris, 1946

– Foreign Relations of the United States. Diplomatic Papers. The Conference at Cairo and Teheran 1943. Washington, D. C., 1961

– Constantin Fotitch, The War We Lost, New York: Viking Press, 1948 (преведено код нас као Константин Фотић, Рат који смо изгубили, Вајат, Београд 1995)

– Winston Churchill, Closing The Ring, Boston, 1951 (пети том Черчилових мемоара преведених код нас као Винстон Черчил, Други светски рат, Просвета, Београд 1964)

– Milorad N. Drachkovitch, “The Comintern and the Insurrectional Activity of the Communist Party of Yugoslavia in 1941-1942,” The Comintern: Historical Highlights, New York, 1966

– Nazi-Soviet Relations, 1989-1941. Documents from the Archives of The German Foreign Office. Washington, D.C.:Department of State, 1948

– Mosha Piyade, About the Legend that the Yugoslav Uprising Owed Its Existence to Soviet Assistance, London, Yugoslav Information Service,1950

– Lord Wilson of Libya, Eight Years Overseas. 1939-1947. Hutchinson, London, 1950

– Harold Macmillan, The Blast of War. 1939-1945. New York and Evanston, Harper and Row, 1968

– Henry L. Stimson and McGeorge Bundy, On Active Service in Peace and War. New York, Harper & Brothers, 1947

– Helen Lombard, While They Fought: Behind the Scenes in Washington, 1941- 1946, Scribners, 1947

– Julius Epstein, Operation Keelhaul: The Story of Forced Repatriation from 1944 to the Present. Old Greenwich: Devin-Adair, 1973.