Вести

То је резултат 5.октобра, без изузетка. Додуше Коштуница је тврдио да је он умерени националиста, што, наравно, није омогућило стварање националне државе, какве су све остале у региону. И нормално, то га није спречило да не уведе Болоњску декларацију у образовање, која је, у дотле примерено школство, унела хаос.

Проф. др. Слободан Турлаков 20.06.2015

***

Омогућио је Динкићу да распрода, буд зашто, све што је у привреди вредело, што је значило незапамћен број незапослених, са свим последицама, које су се, са каснијим владама, увећавале, да би са последњом постале примерене, у негативном смислу, за све остале државе. Чак и за Грчку, која иако презадужена, има своју нациоанлну визију, која се овде и не назире, а камоли примењује.

Кад то тврдимо, ми, са жалошћу, признајемо да је за данашње стање у ком се налази Србија, у првом реду крив сам народ, тј. она половина која је изашла на изборе, и својим гласом омогућила (углавном) бившим радикалима да дођу на власт. Они су је, својим крајње неодговорним схватањем државе и путева њеног спаса, довели до тога, да у свим областима јавног и државног живота упорно држи доње позиције, у поређењу са осталим држава, не само, региона.

Просто је несхватљиво да су они који су годинама бивали узданица Србије и Срба, такорећи преко ноћи, постали њено ругло, једна грамзива гомила, која сем своје личне користи не види никакав други разлог учешћа у власти. Отимачина, пљачка, корупција, непотизам, неодговорност…царују на све стране, као да су борбом за власт, најпре засновану на моралним принципима, а потом претрчавањем код тзв. напредњака, стекли право на све оно што наопако чине и што ће чинити, не ограничавајући трајање своје бахате власти, никаквим временом. Просто као некакво наследно право, спахијско и племићско.

Ови људи, по целом пресеку власти, постали су прави гангстери, ни признајући својим поступцима и понашањем, никакво законско обуздавање, утолико пре што су захватили и тужилачке и судске органе, а не само државну управу. Нема дана кад се не појаве докази таквог владања, иако се цензуром и ограничавањем слободе штампе, не саопштавају све појаве оног што чини ову земљу сигурним кандидатом бурне пропасти.

Све се исполитизовало, све је у служби ове власти, па чак и право да не поштује ни законе које је наметнула својој Народној Скупштини, заокупљена једино бригом да у свему удовољи захтевима и условима својих западних спонзора.

Све ово о чему говоримо, утолико је неморалније и бедније, кад се зна прошлост ових који су на власти. Могу они да причају свашта, да измишљају свакојаке приче, али кад се сагледа катастрофа која влада и која ће владати, јасно је о каквим се типовима ради, да су они заправо и ушли у политику, свеједно на која врата, да би остварили све оно што данас имају, свој сан о власти, свеједно уз чију помоћ и уз какве све услове, које њихови морални „принципи“ дозвољавају и правдају. У том оквиру и на том правцу, оно што се односи на народ је неважно и занемарујући, већ и зато што све полуге, којим се један народ подјармљује, држе у сопственим шакама.

То и такво подјармљење народа непознато је у нашој историји, иако је било свакојаких неморалних и егоистичких понашања.

Али, непознато је и такво мирење народа са таквим понашањем власти, па чак и странака, које нису ушли са њима у коалицију. Шта више, својим политиканством, које не подразумева никакву акцију, они све ово што се збива – омогућавају, измишљајући и оснивајући нове странке и партије, од којих готово да ни једна није национална.

Додуше, владајућа странка је себи наденула име Српска напредна странке, али од самог свог почетка, она ни једним својим актом, није показала да је – српска, ни – напредна, па чак ни – странка. То је једна компаније, једно предузеће, које је, иако је имало скупштинску апсолутну већину, није хтело да самостално влада, већ је тражило оне који ће им омогућити оно што су имали намеру да чине, обећавајући и њима да ће имати од тога сопствене користи.

И оно што су намеравали, мора им се признати, остварили су. Никад Србија није имала већу и разгранатију администрацију, имала је само седам, одн. осам министара, од којих је један био председник владе, махом министар иностраних дела, са неколико посланика на страни, са бројним националним институцијама, с разгранатим школством и пристојном културом, са привредом која је све то омогућавала, а и војску је имала, наоружану и извежбану, те је чак победила 1912. војну силу отоманске царевине, за непуних месец дана.

У поређењу са оном Србијом, данашња Србија нема ништа. Али зато има бројне невладине организације (НВО) у служби западних сила, са којима треба сарађивати, како би страни спонзори били наклољенији овој Влади.

Зар је онда чудо што их ова влада финансира из дефицитарног буџета, са више пара но што даје науци. Шта више, премијер у њима види гарант политичке стабилности, која му је важнија од науке, па их је ових дана позвао све редом на заједнилчки састанак, ради „унапређење узајамне сарадње“. Тражећи од њих да „препоруче све оно што је неопходно променити, да би тај однос боље функционисао. А све у циљу политичке стабилности, како би могли брже да се развијамо“.

У ствари, како би опстала његова влада.

Ових дана се навелико прича о енглеској Резолуцији поводом 20 годишњице српског „злочина“ у Сребреници. У ствари, реч је о томе да Србија призна те злочине, и да пошаље своје званичне представнике у Сребреницу, на свечано обележвање тог јубилеја.

Тома Николић је тај позив одбио, чиме је у приличној мери поништио ону своју спремност да клечи у Сребреници, чиме је хтео да призна своју грешку, са самог почетка свог председничког мандата, када је и тај злочин одбацио, као и онај у Вуковару, који је чак назвао српским градом, што је изазвало немачку посланицу Дорис Пак на оштру реакцију, коју је он касније усвојио и тиме што је изјавио да ће клечати пред недужним сребреничким жртвама његових сународника.

Вучић се, за сада још није изјаснио, мада је рекао да ће одлуку о томе да ли ће ићи или неће, донети – Србија!

Нема сумње, и он хоће да се заборави да је мало после Николића, изјавио да су његови сународници почиинили „страшан злочин“.

И како онда, кад је то изјавио, није тражио одлуку Србије, већ је сам изјавио оно што је рекао, био би ред да и сада сам одлучи. Али, како и да ли сме да ризикује политичку стабилност, која му је , као што смо видели, сада најважнија, коју је поновио и на конференцији почасних конзула, тј, да је „Улога Србије да чува мир и стабилност“, што је и Кирби пре извесног времена овако формулиосао: „Србија је јемац европске безбедности“!!!

(Додуше, наш толико истицани пријатељ Кирби, као да се мало примирио после Вучићеве „недефинисане“ посете Америци.).

Тек, сад је тренутак да се присетимо, да је пре неколико година, у време Тадића, српска Народна Скупштина донела своју Резолуцију о Сребреници, признајући њом да се тамо догодио злочин, који су Срби починили.

Наравно, Енглези се овог пута не праве Енглезима, већ кажу да њихова Резолуција, коју треба да донесе Савет безбедност УН, има своју „инспирацију“ у српској, Тадићевој, Резолуцији.

Што је тачно.

И нико то не помиње. Само је поменула руски и српски академик , др Јелена Гускова, на чему јој бескрајна хвала, јер је својом изјавом указала на то како је требало да реагује САНУ, чији је инострани члан; па, дакле, и Скупштина, и Влада и све странке које их подржавају и чине. Она је рекла да се Резолуцијом осуђује сав српски народ, а рекла је и то да се Резолуцијом осуђује свако порицање геноцида, што су у своје време тражили и Чеда Јовановић и Ненад Чанак, као осведочени српски пријатељи, западне оријентације.

Међутим, кад би ова садашња српска Народна Скупштина била српска, тј, они који њоме владају, а то значи СНС и СПС, она би поништила Резолуцију Тадићеве Народне Скупштине, а донела би и Закон којим се дозвољава и подржава негирање непостојећег српског злочина у Сребреници, што су многи страни истраживачи, на челу са адвокатом Каргановићем, утврдили и потврдили.

Уместо да се српска Народна скупштина у том смислу изјасни,

Вучић најављује изјашњавање његове Владе о том проблему, па дакле и о томе, да ли ће затражити од Русије употребу свог права вета на енглеску Резолуцију, што је Лавров, руски министар иностраних дела, образложио као нужност.

Чека нас грдна срамота, чак и у случају руског вета, јер ће ЕУ тада ступити на сцену и тражити српско признање енглеске Резолуције, ван Савета безбедности. Ми не сумњамо да ће одговор Вучићеве владе на овај притисак ЕУ, бити негативан. То ће се правдати као пут за отварање преговора око спорних поглавља, па ће тако поглавља, која не могу бити отворена, посебно о судским питањима, испасти важнија од оног што може бити и биће вечна осуда српског народа.

Да су бар тражили да се повеже случај Сребренице са уништењем читавих српских села око Сребренице, од стране муслимана; другим речима, да се призна право освете као право на правду.

Биће што ће бити, али ми бисмо поставили јавно питање Дачићу и Палми, шта сад мисле о свом изгласавању Тадићеве Резолуције о српском злочину у Сребреници. Посебно бисмо питали Палму, чијим је гласом Резолуција добили 126.-ти глас и тако постала законска. Шта он мисли о себи и свом гласу, да ли сме да стане пред своје Јагодинчане са заставом своје странке – Српско јединство – да покуша да се оправда да је то учинио за добро њихове Јагодине.

Сумњам да ће тај некадашњи таљигаш, коме је Дачић , исто тако један сумњиви типус, помогао да постане данашњи Палма, смети да било шта у том смислу учини. Јер, и сам је свестан, да га ни сви његови аква-паркови и вештачки водопади, не би могли опрати, и учинити невиним.

Колико би данас наша ситуација била боља, да се Палма држао свог обећања да неће гласати, Енглези не би имали изговор да су се наслонили на српску Резолуцији, и све би било другачије.

Проклети сви били!

Слободан Турлаков

П.С.

Горњи текст писан је пре Вучићеве изјаве да је „спреман да оде у Сребреницу и ода почаст жртвама, ако Бошњаци буду желели… „Као премијер сам спреман да погнем главу и покажем какав однос ми Срби имамо према невиним сребреничким жртвама… Српски народ да би доказао своју величину, мора да поштује туђу патњу и туђи бол.“

Хоће ли већ једном, српски народ поштовати сопствени бол и сопствену патњу? Хоће ли нешто учинити да нађе премијере који ће и сами поштовати српски бол и патњу, или ће и даље трпети овакве типове на свом челу, који ће у име Срба, а за свој опстанак на власти, признавати западна подметања и лажи???