Вести

Мислим да је аргументована критика власти потребна и то је неупитна потреба нормалних друштвено политичких односа. И сâм сам написао стотине критичких текстова у односу на власт. Међутим, схватио сам да тако могу врло мало да помогнем квалитету размишљања читалаца који су ми поклањали своје поверење и време читајући моје тестове.

Пише: Драгомир Билић

***

Покушавам да пишем једноставним и разумљивим језиком, без претеране „интелектуалности“ која би наше већ уморне читаоце, избомбардоване разним информацијама (читај глупостима) додатно фрустрирала и оптерећивала. Чак се понекад ни не трудим да неке теме разрађујем, већ их само наводим и скрећем пажњу на њих. Исто као што туристички водич у аутобусу даје основне елементе туристима о неким културно историјским споменицима, без претензије да их приморава да се баве историјом или археологијом. Једноставно им указује на квалитет и лепоту тих предмета, грађевина или догађаја. Значај и вредност тих водича и јесте у томе што скрећу пажњу на битне ствари и већини, на непознате чињенице.

У данашњем, назови новинарству, осећа се страховит недостатак тих истинских новинара водича, а имамо хипер продукцију новинара навијача. Па тако долазимо до свеопштег навијачког менталитета код читалаца. Навијачки менталитет има једну ману. А то је неодољива жеља за победом! Иначе, чини се, све остало је у реду. И емоција, и тим и игра. Да победиш можеш и када ниси најбољи. Има много фактора који одлучују. Срећа, трик, лош дан противника, помоћ са стране, брутална крађа победе… Такве победе никад не доносе потпуну сатисфакцију, нити истинску срећу тим навијачима. Те победе су победе из којих се рађа гнев и презир, пошто нису остварене стварним квалитетом играча, већ факторима које сам већ навео, што мораш некога да побеђујеш. А ако већ мораш неког да побеђујеш, онда би било добро да ти тај противник буде достојан партнер, и да га победиш у фер и коректној борби. Тек тада твој истински квалитет може доћи до пуног изражаја. А то је још један проблем навијачког начина размишљања – недовољно препознавање квалитета већине „навијача“. Заслепљеност „својим тимом“ неумитно доводи до игнорисања квалитета другог „тима“ (под условом да га има).

Како скинути ту копрену са очију већине?

Сведоци смо свеукупне таблоидизације друштва кроз разне медије и „културне“ манифестације некултурног карактера, где су дрога и остали пороци највиђенији и најцењенији гости. Испразност, пустош која нам се сервира кроз ријалити програме, ток „шоове“, без тока и притока, одузима нам драгоцено време и удаљава нас од суштине препознавања квалитета. Зато већина не може, нити зна шта значи одвојити време, у ком би се прочитало нешто вредно, погледала нека добра представа, или у кинотеци одгледао квалитетан филм. Тиме, такви не само да хендикепирају себе, већ уништавају и своје окружење празнином коју нуде.

Инстант емоција не постоји у изворном облику. Праву емоцију и лепоту доживљавају само освешћени људи. И волови воле краве, али већина људи воли „Милка“ чоколаду, зато што зна да препозна квалитет. А воловима се зна крај. Е, да не бисмо сви ми били волови, морамо прво да научимо шта је истински квалитет, те да се учимо на том препознатом квалитету. У данашњем друштву то није случај.
Материјална ситуација не може да буде изговор за непрепознавање квалитета. Квалитет никада није сувише скуп. Квалитет се увек исплати. Квалитет треба да се препозна и осети. Цигани, као материјално најсиромашнија група, знају да препознају Шабана Бајрамовића, Виду Павловић – краљеве ромске музике и културе. Значи, тај вид културе је начин који образовно инфериорној нацији, статистички гледано, даје репер квалитета. Шта даје нашој, „образовно супериорнијој“ популацији тај репер? Па исто култура, али истинска и проверена. Али, како до ње допрети – на оваквој пијаци шунда, кича и најнижих страсти?
За мене – преврат није само реч која има политички смисао. Преврат је појам који мора да буде синоним за препознавање новог квалитета и успостављање трајних вредности. Преврат је неговање квалитета. Преврат није само критика, већ и похвала. Преврат је када се прво суочиш са собом и победиш сопствену сујету, испразност и немоћ. А револуција је када и већина то прихвати, угледајући се на тебе.
Преврат су „Они“, „Чаробно путовање“, „Породични буквар“, „Анастасија“, „Пермакултура“, сјајне представе, књиге… Преврат је све оно што учи човека да препозна квалитет и постане бољи.

Губитак преврата се догађа онда, када почнеш да прихваташ и играш игру која ти је политичком логиком наметнута, а која суштински укида квалитет твог живота. А ти убедиш себе да си на том политичком пољу битан играч, и само „навлачиш“ напаћени народ на њихову, политичку воденицу. Шта критиковати ако је суштина ништавило?!? Зар то још није јасно кроз оволике директне преносе рада Народне скупштине! Зар није јасно да кроз тај, назови народни вентил критике ничега, само помажемо да нам власт набаци још већи самар ђубрета, од онога који су нам већ набацили на леђа.

Хајде да направимо преврат и почнемо да прихватамо и ценимо истински вредна дела, која ћемо, најзад, препознати као нешто значајно за нас. Нека се свако фокусира на оно што је добро за њега. Па да се у већинском добру уједињујемо и тако направимо квалитетан преврат. Досадашња уједињавања око „мањег зла“, нису нас одвела, нити ће нас одвести било где, осим у потпуно нестајање. Нас као људског рода!
Неки ће нас убеђивати да је овакво размишљање утопија и да је то немогуће остварити. Ја мислим да је тај њихов став производ раскола и подела које нам моћници „великодушно“ нуде и подмећу, чиме владају масама. Размишљања главама моћника, највећа је заблуда данашњег времена. Моћ нема милост према слабости и такав однос се преноси на целокупно друштво које тиме губи атрибуте хуманости. А слабост настаје и живи када човек не може да препозна квалитет у сваком смислу те речи. Хранити се неквалитетом и ђубретом, оставља трајне и катастрофалне последице по читаво друштво. Нажалост, то се већ исувише дуги временски период догађа у Србији.

За почетак, хајде да мало мање верујемо свему што се пише у новинама и да свом људском постојању дамо смисао у некој лепој књизи, филму, представи, концерту…

Да нешто, што би требало да нам послужи као само још једна у низу непотребних информација, не постављамо као животни циљ!

Да нам животни циљ не буде победа на изборима „моје“ партије, већ победа и свакодневни осмеси у нашим животима. Да будемо пријатељи једни другима, а не острашћени противници. Мржња никад није била плод памети већ инфериорног начина размишљања, коју, благо речено, нежно називамо „глупост“.
Преврат ће се десити када сваки појединац погледа око себе и искрено сагледа колико има пријатеља и колико су и ти његови пријатељи сретни. Е ту срећу не праве Вучићи, Дачићи, Тадићи или неки други политичари, већ ми сами.

Квалитети тих пријатеља одређују и нашу способност да тај наш, природни вајкадашњи људски квалитет, препознамо.

Препознавањем квалитета, повратићемо све оно што је било добро у прошлости, чиме ћемо створити добру основу да нам се у будућности не догађају многе ружне ствари као до сада.

Квалитет истинског људског живота јесте преврат!

Драгомир Билић