logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    677 пута прочитано    Датум: 19.11.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

009На интернет издању „Руске речи“ (ruskarec.ru) од 26. октобра 2014. г. се појавио ауторски чланак Александра Широкова под насловом „Црвена армија: Ослободилац или окупатор?“, а поводом 70-тогодишњице тзв. „ослобођења“ Београда (20. октобар 1944. г.) од стране Брозових прекодринских партизана и совјетске Црвене армије. На овај чланак се у истом контексту надовезује и претходни чланак са истог портала „Мој деда је ослобађао Београд“ Динаре Чрачове од 20. октобра 2014. г. Оба чланка су природно изазвали узаврелу полемику у коментарима читалаца јер је тема још увек дискутабилна чак и међу академским круговима како у бившој Југославији тако и у иностранству. Овим нашим текстом бисмо желели да колико-толико допринесемо откривању истинске повести Другог светског рата у бившој Југославији – теми којом се и баве горе наведени чланци.

Дотични чланак Александра Широкова се заснива на раскринкавању три „ревизионистичка“ мита о карактеру Другог светског рата у Југославији као и на улози Брозове КПЈ и СССР (тј. његових војних формација – Црвене армије) у истом. У нашем тексту се нећемо бавити контрааргументима у корист „ревизионистичког“ приступа овом проблему из једноставног разлога недостатка простора (што ћемо надокнадити у неком од наших наредних текстова) већ само једним (четвртим) митом који се кроз оба горе споменута чланка на порталу „Руске речи“ потајно и подмукло провлачи у складу са званичном послератном титоистичком историографијом:

У Другом светском рату у Југославији је постојао само један оружани југословенски покрет који се борио за ослобођење земље од страних окупатора – партизански покрет под руководством Јосипа Броза Тита

Ова титоистичка мантра је на жалост још увек званична у Србији а провлачи се кроз све институционалне облике образовања и политичког живота што је и схватљиво уколико се зна да су пречани Брозови партизани и њихови потомци још увек на власти и у Београду и у читавој Србији коју по Брозовим инструкцијама из септембра 1944. г. још увек третирају као „непријатељску“ земљу (овде треба обратити пажњу на име ауторке текста „Мој деда је ослобађао Београд“). Међутим, чињенично стање на основу релевантних повесних источника говори нешто сасвим друго.

Чињенично стање:

У току Другог светског рата су у Југославији постојала два оружана покрета, Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО или Равногорски покрет, четници Драгољуба Драже Михаиловћа, ројалистички покрет) и партизански покрет (Народноослободилачка Војска Југославије) под руководством КПЈ и њеног генсека Јосипа Броза Тита поред регуларних војски страних окупатора или новопрограшених држава на рушевинама Краљевине Југославије.

Међутим, војно-политичке и идеолошке мотивације ова два покрета су биле дијаметрално супротне и пре свега неспојиве па стога није ни могло да дође у току рата ни до какве фузије ова два покрета која су се међусобом разликовала и по питању националног састава командно-руководећег кадра. Ипак, и један и други покрет су имали једну једину заједничку црту, а то је била жеља за избацивањем из земље свих страних окупационих војски, али само као предуслов за реализацију својих идеолошко-политичких па и националних послератних планова и коначних циљева. Стога ова два покрета нису могла да функционално сарађују у некаквој заједничкој борби против окупатора ни након формалног усменог договора о заједничкој борби (склопљеног између Тита и Драже) 19. септембра у Струганику и (допуна споразума на инсистирање комуниста) 26. октобра 1941. г. у Брајићима. Овај договор је прекршен од стране Брозових партизана који су још крајем септембра 1941. г. (дакле читавих месец дана пре договора у Брајићима) отпочели директне борбе против ЈВуО покрећући тако оружану бољшевичку револуцију у Западној Србији.[1]

Oвом приликом ћемо документовано и конкретно презентовати само нека од многобројних савезничких признања која је добио лично Драгољуб Дража Михаиловић као командант ЈВуО у току самог рата као и непосредно након њега за антифашистичку борбу његових “четника” и сарадњу са Савезницима (наравно, Брозова титографија ова и оваква документа не спомиње):

  • Слово британског министра иностраних послова, Ентони Идна од 24. септембра 1942. г. (Службене новине, бр. 10, 24. новембар 1942. г., Лондон):

“Мислим да ће ми сваки мој сународник казати данас, да је Југославија већ осветлила образ у овом рату…

Добро уређене југословенске војске воде борбу против непријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим вођством ђенерала Михаиловића. То је једна важна војничка чињеница.

У овом часу непријатељске дивизије које су преко потребне на руском војишту, или потребне на египатском војишту, задржане су борбом у Југославији…”

  • Телеграм генералу Михаиловићу кад је француски генерал Анри Жиро примио команду над француским трупама у Северној Африци (11. новембар 1942. г. од генерала Анри Жироа, Команданта француских снага у Северној Африци):

“Поново сам ступио у борбу против наших заједничких непријатеља.

Вама лично и херојској војсци желим у овом тренутку да изразим и подвучем традиционално братство по оружју које влада између француске војске и ваше војске.

Изражавам вам своје најдубље дивљење.

Ваш херојски отпор, и ваши успеси, пробудили су и покренули националну свест свих оних који се боре против нападача.

Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се рађа.”

  • Телеграм генералу Михаиловићу од Алана Брука, Начелника британског генералштаба од 1. децембра 1942. г:

У име царског генералштаба не могу да пропустим 24. годишњицу од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, а да не изразим честитање за дивне потхвате југословенске војске на Средњем Истоку у овом победоносном часу, него и на ваше непобедиве четнике, под вашом командом, који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима.

Уверен сам Господине Министре, да ће ускоро доћи дан када ће и све ваше снаге моћи да буду уједињене у једној слободној и победничкој Југославији; дан када ће непријатељ, против кога се заједнички боримо раме уз раме, бити сатрвен заувек.”

  • Телеграм генералу Михаиловићу од Самнера Велса, Државног подсекретара САД-а од 4. јануара 1943. г:

“Влада САД-а има потпуно поверење у патриотизам генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он, и југословенски патриоти око њега, настављају борбу за ослобођење своје земље.

Ми сматрамо да војна акција, на коју се позивате, представља чињеницу у оријентисању вођства рата од стране Уједињених народа против Осовине.”

  • Телеграм генералу Михаиловићу од генерала Двајта Д. Ајзенхауера, Команданта англо-америчке војске у Северној Африци од 13. јануара 1943. г:

Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом.

Ти јуначки људи, који су приступили вашим редовима, у свом завичају, да би непријатеље изгнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа.

Нека би им та борба донела потпун успех.”

  • Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске и ваздухопловне јединице, на дан 2. фебруара 1943. г. од стране генерала Шарла Дегола, Председника слободне Француске:

Легендарни јунак, симбол најчистијега родољубља и највиших југословенских војничких врлина, тај генерал [Дража Михаиловић] није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначни јуриш који ће довести до ослобођења његове Отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.”

  • Телеграм за генерала Михаиловића од 5. фебруара 1943. г. од Лорда Селборна, Британског министра блокаде (Министарство спољних послова, строго поверљиво бр. 37 од 9. фебруара 1943. г.):

Бриљантно је оно што је генерал Михаиловић учинио и још увек чини. Имате разлога да будете горди на њега. Черчил је сад у Каиру начинио анкету код својих власти о акцији генерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе послао заиста су ласкави за генерала.

Ми ћемо да му дотуримо помоћ у оружју.”

  • Похвална наредба уз Орден Legion of Merit 29. марта 1948. г. од Председника САД-а Хари Трумана:

Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године.

Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени на савезничку страну.

Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.”

Прилажемо и два конкретна сведочења страних официра који су били на југословенском ратишту:

  • Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):

Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су из једног села стрељали десеторицу прочетнички опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се крили.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима које су им Немци побили, или одвели у концентрационе логоре, а куће попалили.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у пламену јер су четници били напали Немце.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?

Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г. заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза, Француза, Руса и Италијана.

Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?”

  • Извештај који је капетан Морис Џон Виту упутио Винстону Черчилу (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):

Колико је мени познато ја сам први савезнички официр који је за време Другог светског рата ступио у контакт са генералом Михаиловићем.

Ушао сам у Југославију 22. јула 1941. г., као одбегли ратни заробљеник. Са Михаиловићевим борцима провео сам скоро девет месеци, и то у Главном штабу генерала Михаиловића. Касније сам 10 месеци био затворен у Гестапоу са многим четницима. Веома добро су ми познате бројне операције које су четници изводили против Немаца од средине 1941. г. до почетка 1942. г. Био сам у Чачку када су партизани напали снаге генерала Михаиловића и на тај начин омогућили Немцима да поврате град у своје руке.

Спреман сам да се закунем официрском чашћу да је у време када сам га ја познавао Михаиловић имао потпуно пробритански став и да су сви његови напори били усмерени на истеривање непријатеља из земље. Исто тако сам спреман да се закунем официрском чашћу да су га у томе ометали партизани својим нападима.

Ђенерал Михаиловић је био омиљен код народа исто онолико колико су партизани били омражени. Знам да су снаге Генерала размењивале италијанске заробљенике за оружје које су користили за борбу против Немаца.

Знам да је постојала још једна антикомунистичка организација на челу са Костом Пећанцем, која није имала никакве везе са Михаиловићем, али се звала четничка. Они су сарађивали са Немцима у борби против партизана. Чланови те организације су ме ухапсили и предали Немцима.”

Ево и мишљења једног савезничког повесничара:

  • Британски повесничар Тревор Ропер о Михаиловићу:

Поштујем успомену на генерала Михаиловића као првог вођу народног отпора нацистима у окупираној Европи. Својом храброшћу он је дао пример који је допринео крајњем поразу Немачке, а дао га је у најмрачнијим и најмучнијим временима. Његово погубљење после рата било је крупна и срамотна неправда.”

На крају да наведемо и признање из саме врхушке комунистичког табора какву су политику Титоисти водили према Дражи Михаиловићу и његовој ЈВуО:

  • Пуковник Михаило Ђорђевић, председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ (навод према књизи Мирослава Тодоровића Судија смрти):

У часовима обрачуна самог са собом, знојна чела сам се присећао својих пропуста везаних за суђење предводнику четника Драже Михаиловића, кобних за нашу свеукупну судијску професију. Ни сада, у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење те судбинске пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања…

Умирем грешан, био сам обичан судија смрти…

Овде бисмо поставили и неколико конкретних питања Брозовим титографима:

  1. Да ли се сећате да је Јосип Броз Тито добио икада сличне похвалнице из Лондона или Вашингтона за борбу против фашизма?
  2. Да ли сте видели на Титовој сахрани иједан једини орден који је овај самопроглашени маршал добио од било ког савезничког председника или команданта као што је то био случај са Дражом Михаиловићем?
  3. Да ли сте пронашли иједан једини број било којих савезничких великотиражних или неких других недељника или месечника посвећених Јосипу Брозу Титу са његовим ликом на насловници за време самога рата, а пре склапања “deal”-а са Черчилом 1944. г. као што је то био нпр. случај са њујоршким Тајмс-ом који је читав један број из 1942. г. посветио Дражи Михаиловићу са његовим ликом на насловној страни? Броз се такође једанпут појавио у Тајмс-у за време рата али тек 9. октобра 1944. г. када је било јасно на чијој се страни бори, за кога и против кога, тј. пред коначну окупацију Србије.
  4. Да ли сте чули да је ико од Савезника за време самога рата снимио било документарни или играни филм о Титу и његовим партизанима који се приказивао у биоскопима за време самога рата као што је то био случај са Дражом Михаиловићем и његовим четницима о којима су Американци направили бар један документарни и један играни филм[2] (можда их има и више али аутор овог текста није упознат са том чињеницом) са њиховим јавним приказивањима док је рат још трајао (нпр., септембра месеца 1944. г. чланови Мекдаулове мисије при Дражином штабу су снимили документарни филм о Дражи о чему постоје и фотографије начињене при снимању филма)?
  5. Да ли сте чули или видели на фотографијама или документарним филмовима да је и један једини савезнички војник који се у току рата из неког разлога затекао на територији Југославије манифестовао улицама Велике Британије или САД-а 1948. г. у знак подршке Ј. Б. Титу против Стаљина као што су то урадили спашени амерички пилоти од стране Дражиних четника 1944. г. када су за време судског процеса против Драже Михаиловића 1946. г. носили транспаренте са натписом „Он је нама спасао животе помозимо ми њему сада“ испред југословенске амбасаде и конзулата у САД-у?
  6. Да ли сте икада видели у титоистичким уџбеницима и историографској литератури немачку потерницу за Дражом издату заједно са потерницом за Титом из јесени 1941. г. или само за Дражом (са наградом од 100.000 рајхсмарака) средином 1943. г?

 

Прилози – повесни источници

008

 Picture 052

Picture 053

 DSCF1249

 Picture 040

 

Владислав Б. Сотировић

Власник и уредник

Политичког форума антититоистичких Срба Србије

www.pfass.info

pfass@pfass.info


НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ

[1] Видети нпр. сведочење равногорског капетана Миливоја Обрадовића, учесника народног скупа организованог од стране равногораца у селу Саранову код Крагујевца 12. октобра 1941. г. на коме се окупило око 1.000 сељака. Међутим, скуп је прекинут упадом наоружаних партизана који су разоружали и похапсили равногорце (Драган М. Сотировић, Бранко Н. Јовановић, Србија и Равна Гора (историјски развој, Равногорски покрет, Шумадија 1941), Босолеј, година издања непозната, стр. 441-443).

[2] Наслов овог америчког дугометражног играног филма је „Chetniks! The Fighting Guerillas“ у продукцији A 20th Century Fox Picture.




1 коментар у вези “Ко се борио против окупатора у Другом светском рату у Југославији?”
  1. Buduca SRBska pokolenja koja se budu drzala duha Istine Hristove i Pravde Bozije koje drze zemlju i gradove, pored komunistickom pokretu Josipa Broza Tita i kraljevskog ili rojalistickog pokretu Generala Draze Mihailovica, (obadva su bila po svojoj sustini jugoslavenska a ne SRBska, isto kao i JNP Zbor od Dimitrije Ljotica) kao jedine istinite SRBske oruzane pokret u SRBiji uvrstice i vojne formacije Generala Milana Nedica i cetnicke odrede Koste Pecanca!

    Njihove oruzane formacije o kojima se jos uvijek malo govori i pise tokom rata su bili poput Ljoticevaca pod SRBskom zastavom i SRBskim amblemima dok je u stabu Jugoslavenske Kraljevske Vojske u Otadzbini kod Generala Draze Mihailovica bila Kraljevska jugoslavenska zastava, a kod Tita najprije sovjetska zastava a poslije jugoslavenska sa zvjezdom petokrakom!

    Granicna straza Generala Milana Nedica i cetnicki odredi Koste Pecanca su odrzavale pod njemackom okupacijom red i mir u porobljenoj SRBiji. Svi susjedni narodi poslije propasti Jugoslaviji su odmah pozurili da zauzmu sa saglasnoscu Hitlera pojedine djelove na Krts razapete Majke SRBije. Rumuni su bili jedini narod koji su imali svjesti i hrabrosti da odbiju ponudu Hitlera da rumunska vojska okupira Banat. Zbog toga je Banat tokom Drugog svjetskog rata bio pod direktnom upravom Njemackog Rajha, a SRBija je bila svedena na okupirani beogradski Pasaluk, u kome su jugoslavenski pokreti otpora preko grobova mrtvih SRBa vise vodili medjusobni rat nego sa Nemcima kao okupatorima!

    Objektivnom analazimo oruzani pokreta koji su tokom Drugog svjetskog rata djelovali u SRBiji, najbolje se vidi koliko je SRBija bila rasrbljena i jugoslavenski nastrojena. Posledice rasrbljavanja SRBije koje su otpocele da se sprovode po naredjenju jugoslavenskog Kralja Aleksandra Karadzordjevica, inace poznatog MASONA koji je svoju zabludu o ujedinjenju Juznih Slavena platio svojim zivotom, vidne su jos i danas.

    Znam da ce mnogi “pametnjakovici” kazati da su cetnici Koste Pecanca i granicne trupe Generala Milana Nedica isto kao i Ljoticevci javno saradjivale sa okupatorom, a ja takve “Srbe” moram da upitam zar i komunisticki pokret Josipa Broza Tita nije saradjivao sa Nemcima i ustasama, i zar se komunisticki prestavnici tokom rata nisu slobodno setali Zagrebom dok su granicne trupe Milana nedica na Drini u isto vreme spasavali na hiljade SRBa i SRBskinja i nejake SRBcadi koji su uspjeli da pobjegnu ispod ustaskog noza i gladni, zedni, goli i bosi da stignu do Drine!

    U Lamansu ili Engleskom kanalu izmedju Juzne Engleske i Sjeverne Farancuske postoji nekoliko ostrva koja su tokom Drugog svjetskog rata bila okupirana od strane Njemacke. Njihov guverner je poput Milana Nedica tokom rata u ime engleske Kraljice odrzavao na ostvrvima red i mir, i zato je posle rata od strane britanske vlade odlikovan najvecim kraljevskim odlikovanjem, a komunisti su oca SRBije pod okupacijom,i poznatog SRBskog Bogoljuba i Rodoljuba Generala Milana Nedeica u nemogucnosti da ga sude bacili sa treceg sprata beogradskog zatvora. Nisu taj zlocin pocinili Nijemci ni ustase vec odrodjeni jugoslavenski komunisti SRBskog porekla. Zato je jugoslavenstvo i Jugoslavija u ma kome obliku bila i ostala najveca grobnica SRBskog Naroda!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo