Вести

Био је то најпознатији и најпопуларнији стих у једној од наших ранијих химни. Писац химне је очигледно мислио на појединца – издајника. Живимо у времену кад су два српска политичара,, Николић и Вучић, да би себе спасили Хашког трибунала, и поновили судбину Шешеља, постали не само епохални издајници, успели да учине издајницима наше домовине,

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 18.11.2014

***

читаву ¼ њених становника, који упркос толиких доказа тог издајства и даље остају упорни у подршци реченом двојцу издајника, они који су им им указали на европски пут и како ће најлакше напустити српски.

Већ две и по године на власти бивши српски радикали под именом српских напредњака, обећавају реформе, истина – болне, које ће из основа изменити Србију, а све се свело на умањивање пензија, чији корисници и са данашњим пензијама једва опстају. А како ће тек са умањеним! Дошло се чак дотле, да Удружење пензинера поздравља своју пропаст, што говори колико су напредњаци темељно освојили главне позиције у свим структурама и скупинама, упркос видним катастрофалним резултатима.

Одиста, нема ни једне области друштвеног, производног, јавног живота у коме је садашња влада направила и најмањи позитивни помак, сем у медијима.

Вучићем, од како се буди, прекривају ТВ екрани, да би се исказао бесомучном пропагандом својих неизвршења. И не само он, али он је извршни диктатор, који сваког дана, па и часа, обмањује јавност, која, у ствари и не постоји, јер нема где да се огласи.

Без претривања може се рећи да у Србији никад, ама баш никад, није постојала тако ригорозна и тотална цензура, чак и у време Вучићевог министровања на челу Министарства информисања.

Ми не верујемо да садашњи министар тог ресора, лично спроводи такву тотатлну цензуру, довољна му је култура која такође спада у његов ресир.

Требало би додати и запитати се: где цензура иде уз културу?! И како се културом она може правдати. Зато се и чудимо министру Тасовцу како преко толиких скадалозних дешавања у информисању, он прелази, његова се реч ретко чује. Рецимо, гушење емисије „Утисак недеље“ не само да није узбудило Вучићеву владу, већ ни једну амбасаду, да се може посумњати са доста вероватноће, да су амбасаде имале удела у уклањању Оље Бећковић, да је на њихов миг она нестала са екрана.

А зар је она једина или да ли ће бити једина? Довољно је да се нека од тих водитељки слободније изрази, било у питању, било у закључку, и већ је виђена за нестанак. Без коментара.

Нема ни коментара ни у медијима, ни на ТВ, поводом Шешељевог „привременог пуштања на слободу“. Колико је 12 годишње тамновање за вербални деликт јединствен случај у светском судству, толико исто је јединствен случај пуштање оптуженог на слободу без судске пресуде, па још привремено.

Шта су хтели и смишљали они који су тај криминални трибунал основали и стварали, скоро искључиво за Србе, тим пуштањем? Неки причају, с обзиром на честе хашке извештаје о тешким болестима које су задесиле Шешеља, па су хтели да му буде крај у Србији, а не код њих, као што је било већ неколико случајева. Неки опет да изазове пад Николића и Вучића. Јер, ван сваке је сумње да се они добро не осећају на својим положајима у Шешељевом присуству, што ће се убрзо показати у неком смеру, пошто је Шешељ изјавио да се добровољно неће враћати у Хаг.

У сваком случају нешто се хтело.

Гледајући Шешеља, онолико колико су владајући цензори, допустили, нисмо стекли утисак да је он дошао по свој крај у Србију.. Напротив. Питали смо за мишљење неке лекаре какав је њихов утисак, сви су нам рекли, види се да је ослабио, али да не одаје утисак толико болесног човека, колико је Хаг објављивао.

Дај, Боже!

Иако Шешељ није јунак нашег романа, ми веома ценимо његову јединствену интелигенцију, његову епохалну истрајност и упорност, коначно његов неомеђени национални дух, којим је, у своје време, запојио толики народ.

На жалост, народ не само да није јунак нашег романа, већ сумњамо да се може опрати за издају пред човеком, који је могао само да му служи као његов понос.

Међутим, треба његово тамновање без пресуде, да буде најубедљивији и најнеоспорнији доказ колико су се Тома и Вучић уплашили Хага и сигурности у понављавање Шешељеве судбине. Али и колико је њихова издаја неомеђена, на шта су све пристали да се одрекну не само Шешеља, већ и својих личних и дугогодишњих српских убеђења, због којих су стекли интересовање Хага и њихових наредбодаваца, да су били спремни и на још веће уступке и одрицања, која су граничила са безумљем, само да би спасли голи живот!

Од часа кад су постали неко други, непрепознатљиви, они су мало по мало откривали на шта су све пристали у претходном поступку, успевајући ипак да опстану, благодарћи издашној помоћи и гаранцији ДС-а, Тадића и пок. Микија Ракића, што има тек да се открије да би се сагледала монструзност не само издаје, већ и лик тих јединнствених, у светским размерама, издајника. Да су те размере постојале видело се и по томе што нико на Западу, који се кити слободом говора и штампе, није изразио бар своје чуђење, ако не и гађење. Што код нас није било сличних реакција, доказ је да је целу ствар водила власт ДС-а и, богме, Дачићевог СПС (т). Зар он није пожурио да сместа уђе у напредњачку владу, макар и титуларно, што је разбеснело Тадића, одбијајући да се прикључи Вучићу.

Шта ће бити до краја – видеће се! Треба се надати свачему

Па и томе да ће се многи бивши радикали, који су на обећања уносних места, постали напредњаци, вратити СРС! А то не може бити без последица. Вучић ће морати да проговори о aктуелној ситуацији која ће се тада створити.

Шешељ је дошао у Београд, као туђи човек. Толики двадсетгодишњаци и не знају ко је он. Уосталом, не само ко је он, већ и зашта се његова СРС борила, помажући Србима у Босни да опстану на својој земљи. То што су толики бивши радикали постали радикални напредњаци, није последица промене идеологије, већ пристанак на ту промену уз обећану корист, која се многима и остварила. Кажемо – многима, али шта ће Вучић сада са онима којима није испунио обећање, кад они крену на лево круг, и врате се у СРС.

Ми намерно не помињемо Тому Николића у вези са Шешељом. Јер није достојан тог помињања, а нема човек да се било за шта закачи у том помињању. Једноставно, недостојан човек, који и данас помињe да је штарјковао глађу и жеђу, ради добра Србије! Колико је то тужно и ружно, да ће пратити и његове унуке као недогледана срамота.

Откривајући споменик цару Николају II Николић је рекао: „Овај споменик у срцу Београда сија у славу цара мученика Николаја II, као знак вечне победе доброте и правде владарске и људске жртве за вредности веће од човека и цара, веће од живота”

Председник Николић је и до сада у својим изјавама изрицао многе небуклозе, што је заслуга и његових саветника, али ова на откровењу споменика „цару мученику“, недостижна је. Као да је превод са недовољно познатог језика, са речником! Набацивање речи у реченици, које немају везе једна с другом, тек да одају неизмерну хвалу човеку који је „поднео жртву већу од човека и цара, веће од живота!“

Цар је стрељан са породицом од стране бољшевика, што би значило да су му они помогли стрељањем да буде већи од човека и цара, па и од живота!

Кажу да је Тома песник, ко зна можда ће неко у претходној реченици видети доказ за то.

Ал то није све. Председник се постарао за нова сопствена открића, па је тако рекао: „Као да је једна рука исписивала странице историје Србије и Русије. Без обзира на време и место, без обзира на облик друштвеног уређења, на то ко је на власти и како се та власт назива, борба за слободу, често за голи живот и библијско страдалаштво у томе заједничке су карике у светом ланцу трајања српског и руског народа, Србије и Русије. Једна од тих трагичних карика јесте судбина цара Николаја II и његове породице“

Ово је требало срочити, ове историјске нетачности. Како и где пронађе заједничку трагичну карику у судбини цара Николаја и његове породице! Тај и такав цар нема чак ни улицу у Београду, а новине су објавиле да је споменик цару Николају откривен „у улици краља Милана“, што је недолична нетачност. Откривен је на простору где је некада била царска руска амбасада, што нико није поменуо, чиме би се и то историјско руско земљиште објединило са својим царем у нашем Београду.

Да би се наша историјска срамота и стварна неблагодарност показала „Откривању споменика присуствовали су бројни грађани и новинарске екипе, владике, министар Велимир Илић, градоначелник Синиша Мали, амбасадор руске федерације Александар Чепурин, градски менаџер Горан Весић, и други.“

Дакле, све сама горостасна имена, која чине част Београду и Србији, нигде оних који су, као политичка, државна, научна… елита, морали и требало да буду на тој јединственој свечаности.!

Вучић је нашао за сходно да тог дана буде у Обреновцу, бројни потпредседници владе и толики министри, па начелник генералштаба, ректор Универзтитета, председник САНУ „и други часници“ нису нашли за сходно да буду назочни једном таквом догађају, чији ће повод, како је рекао Николић, „вечно сјати!“

Господо, то морате признати, ви не умете да будете држава!

Слободан Турлаков