Прудон је сваку својину сматрао крађом, што су социјалисти прихватили као полазну идеју у својој акцији у борби против капитализма.
пише Проф. Др. Слбодан Турлаков, 25.10.2014
***
Од тада је прошло времена и времена, и од те крилатице није остало ништа, напротив! Толики тзв. социјалисти организовањем социјалистичких странака различитих имена, преобратили су их у неку врсту завода за ефикасну пљачку и неограничено богаћење не само челника, већ и оних који челницима одано служе.
Живећи дуго у време социјализма, сударајући се са свим онима који су припадали организованим социјалистима (комунистима), бивајући сведок њиховог неограниченог богаћења, дошли смо до закључка да би једино поштено бивствовање било оно што смо у наслову истакли, бити индивидуални социјалиста, са свим оним што социјализам као идеју обележава, али не припадати никаквој организованој хијерархијској групацији, која би нужно омогућавала лоповлук, пљачку, себично богаћење, као природни ток ствари..
Наравно, свесни смо тога да је такво постојање социјализма више него утопија, али смо исто тако свесни да је сваки организовани облик оних који хоће да буду социјалисти, једноставно немогуће. Јер, ни хришћански социјализам, као идеалан тип међуљудских односа, одавно већ није присусутан ни у самој цркви, ни око ње.
Својина је постала природна као и сам живот, шта више без својине нема живота. И управо та поштапалица најречитије говори о томе, како и колико живот није успео., ма колико су га безброј филозофа осмишљавали и омогућавали.
Да ово пишемо, непосредан повод дао нам је шеф овдашњих социјалиста, који каже „не можемо са социјалистичким идејама – ни у капитализам, ни у ЕУ. У условима економске кризе, тешко могу да се шире институције социјалне правде и, с тога, не треба водити нереалну политику“.
Дакле, социјализам је нереална политика.
„Социјалистичка партија Србије се мора запитати које су то црвене идеолошке тврђаве које бранимо а које напуштамо, и зато нам је потребна реформисана партија, који ће се створити на великом конгресу 14. децембра. Не можемо да живимо у прошлости, јер смо ту прошлост променили, гласали смо за капитализам.“
Тако говори човек који је преко социјализма, постао оно што је могао само у својим амбициозним маштањима постати. И постао је. Гибкошћу карактера, препреденошћу, превртљившћу, окретношћу сопственом и његове околине коју је издашно наградио и награђивао. Једном речи у њему се налази онај човек ког је још Јован Ристић предвидео. Наиме, „Човек у кога је само непостојанство постојано.“
Једна личност која је спадала међу оне који су били његове највернији помагачи, па чак и слуге др Ђукић– Дејановић, која га је слепо следила у свему и свачем, ни овога пута није изостала својом подршком: „Ми морамо да схватимо, гласачи СПС-а дали су свој глас за нове идеје и принципе, тј, …да је наступио капитализм и да се према томе и партија мора трансформисати“.
А Дачић наставља: „Нови програм СПС кактеристичан за социјал демократске партије европске оријентације, јасно ће оредити шта припада прошлости странке и шта је чека у будућности.“
Другим речима: Они који су до сада користили све бенефиџије социјалистичке власти, сад треба да одреде нов пут по ком треба да иду у будућност, без прошлости. Дакле, без богаћења, пљачке, лоповлука, уносних места у земљи и иностранству.
Кога они то лажу, себе или публику која их још у некој лудој нади прати!
„Завршен је један период историје СПС који је био оптерећен оним што се дешавало до 2.000“.
Чујте ово – оптерећен! Који је то морал! Која то беда од човека!Али кад је Дачић у питању, као и његова камарила, све је могућно! Каријера је главно, њено име, није важно чиме се то име подупире! Само да се исплати и наплати.
Мало је рећи да је он (Дачић) лично, срамота социјализма као идеје!
Неко је рекао – Бојте се спознаје!
А шта ако на том Конгресу не дођу до спознаје!
Уосталом, до ње се могло доћи и без Конгреса. И шта онда?
Ми смо, међутим, дошли до спозаје, социјализам је могућ само као индивидуални. Нека је утопија. Али ће бар сачувати поштење.
Слободан Турлаков
Објављено 25.10.2014
2006.20014 новинар.де
SRBskom narodu je oduvjek bilo poznato da IZA SVAKOG KAPITALA LEZI NEKA VRSTA KRIMINALA!
У књизи „Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
Пајсије Светогорац каже:
„Држава се често од орла, каква би требало да буде, претвара у врану која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у стварности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
„Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разбацују.
Ако се материјална добра не буду делила по Јеванђељу на крају ће се
делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/
Од премногог се побесни, а од премалог подивља, а онда долази до социјалних ломова и крвопролића: богатима, (мала мањина), похлепнима никад доста богатства, а сиромашнима (велика већина) ни хлеба довољно!
Христос само са пет хлебова и неколико рибица храни толики народ: “…Сви једоше и наситише се и што претече хлеба накупише дванаест котарица, да не пропадне…” Смисао реченог није у самом чуду (јер то чини Син Божији!), већ у чињеници да хране ( и не само хране!) има довољно на Мајци Земљи, толико довољно да и претиче, само ако се праведно и правилно распореди , и не разбацује.
На сличан начин о овоме говори и Св. Јован Крститељ окупљеном народу свих друштвених слојева тадашњег друштва (обичним људима, цариницима и војницима).
Обичним људима (руљи – како кажу мондијалисти) говори(м): „Ко има две хаљине нека пода ономе ко нема; ко има хране – нека чини исто тако.”
Цариницима говори; „Не иштите више него што вам је речено!”
И војницима говори: „Никога не опадајте, никоме силе не чините и будите задовољни својом платом.”
Тако јасно, једноставно, приступачно свима, кратко – читав (Јеванђелски) социјално-политички програм.
Јеванђелска прича о Богаташу и убогом Лазару и прича о богатом
младићу, такоће потврђује горе речено.
Драган Славнић