Вести

Свакојака се чудеса дешавају у овој земљи, која је толико растрзана и испарцелисана, да се тек тако зове – држава, иако у стварности нема ни једно обележје које државу чине државом. Једном речи, ни једна власт од 5.октобра није успела да успостави јединство хтења и рада. А биће да се то и није хтело, одн. то им није налагано.

пише Проф. др. Слободан Турлаков 01.09.2014

***

Шта је, на пример, све рекао и открио Веља Илић, о раду свих петооктобарских влада, ово најбоље потврђује, а он је то учинио као аутентични сведок, јер је у свакој влади министровао. Последње откриће које је учинио, говори више но оно само по себи, тј. да је стварање НИС-а Влада једногласно усвојила, што чини потпуно бесмисленим, па чак и неморалним, садашњу полицијску иницијативу да се открије како је стваран тај фамозни НИС. Поготову ако се зна, да је НИС једино јавно профитабилно предузеће, које чини чак 14% буџета.

Али, зар је то једино што ову државу чини онаквом каквом јесте. Нема области јавног и друштвеног живота у којој не влада хаос, што ипак не смета Вучићу да прича бајке о стабилности, о Влади у којој влада ред и рад, иако га министри, сваки на свој начин, демантују. Зорана Михајловић чак и дезавујише! Она, која га је недавно прогласила за јединог државника у региону!

Тек она, и крај тог дезавуисања, стоји чврсто на својој позицији, са које открива да Чуме подиже болницу без грађевинске дозволе, али ако су сви једнаки, што онда није открила да је председник Николић у блоку 45 подигао двоспратницу, не само без грађевинске дозволе, већ и на земљишту где је уопште забрањено било какво зидање. И не само он, већ и његов пријатељ Бачевић, бивши министар.

А шта се збива у Обреновцу и другим поплављеним варошима, поправљају ли се зграде, или само оне које су изграђенe из фонда председниковице Драгице!

Ту скоро почели су коментари на књигу Предрага Поповића „Морални портрет Александра Вучића“, иако је она објављена пре неколико година. Ко зна зашто, иако се увек за све зна разлог, тј. коме је то потребно. Иначе, јединствена књига, писана из прве руке, човеком који је био титуларни уредник Вучићеве „Правде“, уз то су дугогодишњи пријатељи, да би потом…

Ко буде читао ту књигу, видеће све, детаљно и исцрпно.

Тек, оно што ће сваког, ко наслућује општи хаос у овој земљи, од како су бивши радикали, а потом прокламовани европејци, засели на трон, задовољити, биће, нема сумње, откриће да су, без обзира што су лидери партија љути противници, ипак стигне време кад постану блиски сарадници.

Уопште, по овој књизи може се лепо закључити, да овде постоје два нивоа живота, један је онај видни, свеједно какав и у зависности од оних који су на власти, а други, немамо бољи назив, већ – политичко подземље, у ком су сви против свих, а ипак чине једну мафију у којој сви сарађују, на заједничку корист.

Да не улазимо у детаље, већ само да поменемо, онако узгред, како је за Вучића, у једном тренутку, Човић био – ђубре, а кад је формиран привремени тим који ће владати Београдом, пошто је срушен Ђилас, мало је фалило да Вучић предложи то „ђубре“, опет за градоначеника, правдајући ту могућност питањем: „Зар Човић није био добар и вредан градоначелник!“ Наравно, и Човић је испеглао свој став према Вучићу, чак га хвали као председника Владе!

А таквих примера, колико хоћете. Они чине стубове на којима се ослања ова ретко документована и истинита књига.

Међутим, у четвртој години по њеном објављивању, међу три водећа конвертита, почело је нешто да се комеша, да не кажемо да пуца, мада је то. још рано. Уосталом, о томе они и не одлучују, већ они који су им омогућили да буду то што јесу.

А ти су, изгледа, решили да пробају то „пуцање“ са Николићем, преко најприлагодљивијег у тој тројци, дакле преко Дачића, који се у том погледу исказао најпре са Тадићем, за кога иако је гласао и у другом кругу, нашао начин да му окрене леђа, и да се ушуња међу Николића и Вучића, свеједно што је као председник СПС (т), настојао да се, уз помоћ, Тадића увуче и у Социјалистичку интернационалу, верујући да ће у њој наћи могућности да се дочепа положаја и на интернационалном плану. Није успео, али није ни одустао, поготову од часа када га је Вучић узео за свог министра иностраних дела. Шетајући се, ако такав, по свету, Дачић покушава да се увуче и у круг оних који су основали тзв. прогресисте, лево оријентисане, и највероватније да ће у томе успети. Кад је из Житорађа успео да се убаци у Милошевићев круг, што се не би убацио, са положаја министра иностраних дела, међу те прогресисте, па још као председавајући ОЕБС-а, током идуће године. .

Зашто га је Вучић, иако са могућношћу да организује једнопартијску владу, прихватио, па још за министра иностраних дела, да ли својевољно или по налогу, то нико не зна, али на своју штету, то је сигурно. Чак се причало да је Дачић ушао у Владу на тражење Руса!

Но, без обзира што га је поставио за „аус министра“, Вучић открива: „Председник Николић и ја добро сарађујемо и заједнички обликујемо нашу спољну политику“, што јасно каже да је Дачић, као и раније, тек титупарни министар спољних дела, са могућношћу да нашироко путује светом.

Али, док Николић и Вучић тако сложно раде, Дачић је искористио прилику сукоба Европе и Русије око Украјине: да изнесе принципе своје спољне политике: „Балансираћемо, а кад не буде могуће, приклонићемо се јачем“, што је он лично увек радио.

Тек, Дачић образован доста сиромашно, а друкчије није ни могло на тзв. Факултету политичких наука, на одсеку новинарства, као што се зна, сав свој професионални рад одвијао је кроз политичке форуме, најпре уз Милошевића, а потом против Милошевића, да би засео на његово неприкосновено место. Но, то га није задовољило, његова неограничена провинцијална амбиција, повела га је чак дотле, да је без икаквих устезања, објавио отворено и без увијања, да ће ступити у борбу за председничко место, још док се Николић није ни добрано сместио на њему.

Тада нико није реаговао на ову „кандидатуру“, ваљда сматрајући је за обесну шалу једног сељачета, а сада, после годину дана, реаговао је управо сам Николић, али провоициран од новинарке ТВ БиХ-а (!), која је чак смислила некакву „конкуренцију“ између њих двојице.

Зашто је Николић прихватио ово БиХ изазивање, тешко је рећи, утолико пре што он обема ногама стоји чврсто на земљи и умео је и могао је да то подметање са индигнацијом одбаци.

Са тог и таквог стајалишта проговорио је: „Ако у другој години мог мандата неко почне да прича да ће бити председник Србије, онда нешто с њим није у реду”, додајући да је уверен да ће његов мандат трајати онолико колико то Устав Србије предвиђа, јер о томе колико је он добар, не одлучује ниједан појединац, нити политичка странка, већ грађани на референдуму.

Наравно, овај „додатак“ му и није био потребан, јер први, подсмешљиви део, био је сасвим довољан, одређујући Дачићу место које његовој неодмереној амбицији припада.

Свашта се дешава у овој непостојећој држави, али да један министар иностраних дела, који је по природи свога положаја упућен на тесну сарадњу са шефом државе, изјављује да ће се кандидовати на следећим изборима против њега, без даљњег је сулудо. Чак није ни гест вашарског спадала. Утолико пре што је до сада увек говорио да са тим шефом државе има присну и плодотворну сарадњу, још док је био премијер, па и сада као министар иностраних дела.

Интересантно, Вучић се не оглашава, али у „Куриру“, Дачић открива да је добијао од Вучића бројне „пацке“, а нарочито после његовог присуства на слави тог таблоида, што говори да Вучић, који живи од својих јавних промоција, није баш сасвим незаинтересован, али да, можда, и он има неких скривених амбиција, па му добро дође да се Дачић покошка са Николићем, и да из тог њиховог кошкања, изађе он, Вучић, ојачан и једини..

А ко зна, можда је и тај „сукоб“ изрежиран и монтиран споља, као и све остало.

Но, Дачић, који је безглаво наумио да буде шеф државе, у последње време, као да је почео да губи нерве, те се служи обилно и кочијашким речником, не ограничавајући се, по „Куриру“, у погледу личности, па се и новинарима и министрима, и свима сит „нај…бао мајке“…

Повод за то искакање био је наводно питање „Курира“, да ли је истинита прича, „ да се у сефу МУП-а, годинама скрива орден Југославије, који је добио Слободан Милошевић, а чија је цена око 150.000 евра“, што је било довољно да Дачић побесни и да то тај таблоид објави., да би потом објавио и Дачићево извињење, под насловом „Жао ми је, примитиван сам“, у ком каже: „Поштовани пријтељи, у свој 24-годишњој каријери нисам реаговао у афекту, зато се извињавам и новинарима и читаоцима на реакцији, која није била примерена и мени својствена. Реагивао сам примитивно, чиме сам показао своје слабости и мане“… пренебрегавајући, при том, своју знану осионост према новинарима, док је био портпарол.

Министар унутрашњих дела, Н. Стефановић, који има своје рачуне са бившим колегом на том месту, затражио је, тим поводом, од „свог пријатеља, Вучића, да истера Дачића из владе, и тиме покаже да је његово и уопште СПС (т) узимање у владу, био погрешан потез.“

Како ће се све ово завршити, и да ли ће се уопште завршити, а можда чак на најбољи могући начин, тј. као да се ништа није десило, што је министар правде, Селаковић и потврдио, изјављујући да је владина коалиција „стабилна као што је била и пре два месеца!“

Нема шта, прави Ужичанин!

Остаће, дакле, све као што је и до сада било. Јер трајних неспоразуума, међу овом тројком, нити је било, нити може бити, с обзиром како је све почело.

А почело је тиме, што су се сва тројица сложно и једном за свагда, одрекли ранијих патриотских српских опредељења, о којима документовано пише Поповић у својој књизи., подсећајући на Вучићево опредељење:

„У овој се земљи не може владати без подршке Америке“, а њена подршка зна се како се добија!

Meђутим, у последње време, он се из далека вратио у Немачку, да би у њој чинио све могуће и немогуће како би му она постала главна узданица.

За кратко време два пута се састао са немачком канцеларком, недавно и на састанку премијера западног Балкана, који је у Берлину она организовала, уз присуство значајних фактора Немачке, међу њима и Волфганг Петрич, наш стари познаник, по злу, који се и на овом скупу као такав показао. Наравно и дабоме, све то рађено је и радиће се, идуће године у Аустрији, како би се онемогућило руско присуство на западном Балкану.

Једном речи, ништа што је историјом толико пута потврђено, није се изменило.

По западној потреби, Русија нема шта да тражи на Балкану.

Али зато ми, Срби, имамо зашто да тражимо њено присуство.

И то је потврђено историјом.

Вучић који увек и на сваком месту мора да се искаже својом неукротивом фразеологијом, на том скупу подастро је канцеларки мапе низа саобраћајних планова, од којих је пут Ниш – Приштина, једна без сумње, безумна комбинација, која, по њему, треба да побољша проток роба и људи, и инфрастуктуру!

Шта тај човек све не смишља, само да би се додворио Немачкој, заборављајући да је Америка, за своју потребу, подигла ауто пут Мердаре-пристаниште Драч, који ће управо служити за проток роба и људи! Још колико!

Вучићу, и не само њему, већ целој Петоктобарској лиги, није падало напамет, изградња путева унутар Србије, рецимо Београд – Шабац, и даље до Лознице па у Републику Српску. Али зато му је пало напамет да каже, да му је жао зашто Србија не воли тако Републику Српску, колико она воли Србију!

А кад му је то жао, што прво не посети, у име Србије, ту Републику Српску, да покаже ту љубав, већ прво у Сарајево, не знајући шта ће тамо, сем да покаже, наводно, све боље односе са њима, што је и његов министар иностраних дела показао, идући код Лагумџије у Сарајево, и њега примајући у Београду.

Чудо једно како се Вучић не забрину, откуд руска потреба да Динкића узме за једног од директора велике „Збер банке“, који ће својим шефовством покривати Југоисточну Европу!

Ако Вучића овај ангажман није забринуо, забринуо је све оне који су искрено наклоњени Русији, и не само наклоњени њој, већ очекују да и она буде нама. А где то може са Динкићем који је све време, у свим владама, радио против веза управо са Русијом, посебно против НИС -а и Јужног тока, који су били и остали највећи и најпрофитабилнији инвестициони подухвати у Србији!

Да неће, можда, и Зорану Михајловић да узму, која се, још како и колико, истакла на истом антируском и антисрпском „послу“. Утолико пре што је она доктор економских наука и бивши ванредни професор на Економском факултету, док је Динкић био само асистент!

Чему то? Руси све знају и зато баш чуди овај њихов потез.

И забрињава!

Слободан Турлаков