logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    781 пута прочитано    Датум: 30.08.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

17Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 30.08.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни  текст за Седамнаести наставак

Ни Влада у избеглиштву, нити генерал Михаиловић, нити избгелице од усташког клања и зверстава – “нису добиле никакву ни материјалну нити оружану помоћ попут оних које је САД пружала свим другим земљама које су биле у рату са Немачком”! Зато Макдауел указује управо на суштину ове преваре – Титоистичка марионета која је била обилато наоружавана и од Немаца и од савезника лажно тврди да је Михаиловић био наоружаван и да је био савезничка марионета!

***

Детаљни коментар Седамнаести Наставак

(Странице од 178 до 186 – (Први део)

Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

“Да би било од користи, испитивање америчке политике према Југославији и Југоисточној Европи током Другог светског рата мора се најпре позабавити дуготрајним и основним слабостима устројства или – недостатка одговарајућег устројства председничког кабинета” – ‘недостатка’ за који је “врло карактеристично” и чак врло трагично “одсуство обезбеђења да појединци блиски Председнику могу имати – непосредну или посредну моћ и утицај на важне одлуке владе – једино – уз једнаку меру њихове одговорности”, јер су баш “такви” неодговорни “пропусти – у великој мери изазвали озбиљне грешке и у ратној политици председника Рузвелта” исто као “и у кључним одлукама председника Вилсона током и непосредно после Првог светског рата” јер “такав непосредан утицај америчког председника на спољну политику – посебно у време рата – није постојао ни у једној другој великој држави”! Заправо је запрепашћујуће да су “попут средњевековних монарха или арапских шеика из XIX века, наши председници – своје одлуке – углавном доносили – окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће – или пријатеља у приватном својству” – “са мало или нимало службених овлашћења, и” – што је итекако и најзначајније и најтрагичније – са “још мање одговорности која би” бар некако “оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику”!

Залазећи у Одговорност, управо у претакање Одговорности у неодговорност, Макдауел можда нигде у својем Сведочанству Истине није озбиљније, достојанственије, стручније… и изнад свега поштеније – изразио не само себе лично – већ и читаве генерације поштених људи не само Америке, већ и Европе и света… којима су поштена одговорност, савесна објективност и праведно родољубље били камени темељци и као такви искључиви путокази… па и условљености животних хтења и подухвата. И зато, натопљеност данашњих генерација слављењем и угледањем на ‘чувене’, и тиме свесним потпадањем под наизглед сензационализма – а уствари под систематично наметнуту покорност – немогуће им је чак и да схвате да су не тако давно постојале такве поштене генерације. Зато – као и за читање овог поглавља – тако и за читање целог Макдауеловог збрањеног рукописа – читаоцу би Морална Одговорност морала бити непрестано на уму, јер… како каже Макдауел, “на основу чињенице да су САД од завршетка Првог светског рата – захваљујући свом војном и привредном потенцијалу – постале најјача земља на свету – зато су светски лидери и обавештенији делови становништва планете очекивали од нас да прихватимо из тога произилазећу одговорност…”

И: “Да деламо… у складу са њом”!

И иако су горе наведени пасуси заправо Макдауелов увод у његов покушај да одговори на питање – не толико ко су – него колико је трагичан неодговорни утицај ‘непознатих’ који су упливисали Черчила – исто као и оних ‘непознатих’ који су доцније утицали и на Рузвелта… и иако све у свему он углавном покушава да одговори на последице издајничке завере – ипак… непобитан је утисак да Макдауел говори управо о настајању трулежи модерног доба – а то је ово доба у којем ми живимо – у којем је схватање Одговорности као такве до непојмљивости лишено поштења, савесности, моралности… и сходно томе и националног родољубља – у којем смо нажалост такође непојмљиво… навикнути – или натерани… или чак присиљени… да живимо као да је живот покорности некакав нормалан живот – толико већ покорени да и не помишљамо да живот без часне одговорности… није уопште нормалан!

Међутим, и без обзира на све то, Одгворност је та која ултимативно захтева од читаоца – да би схватио Макдауелово Сведочанство Истине – да схвати ову громадну Моралну различитост којој су припадали очито и сам Макдауел, али и генерал Донован, и генерал Михаиловић… за разлику од оних који су већ у њихово доба неодговорно црвоточинли Моралну чврстину која је тада бивала стварна ставрност живљења већине људске цивилизације… јер највероватније баш зато Макдауелово поштење превазилази границе његове сопствене моралности… критикујући свог главкомандујућег:

“У суштини површан, а повремено и емоцијама обојен став какав је председник Рузвелт заузимао у спољним пословима током Другог светског рата, учинио га је изгледа… подложним утицају појединаца”!

‘Подложном’ којем ‘утицају’ – којих ‘појединаца’?

Утицају ‘појединаца’ “изван круга његових званичних контаката” – који је Рузвелту наметнуо “интересовања”, па чак прописао и “циљеве” – и то “не нужно подударне са…

…са једном здравом америчком политиком”!

“То је дало повода и оптужбама да је Рузвелт комуниста, или под комунистичким утицајем”. Међутим, иако јесте “непобитно да – као и премијер Черчил” и Рузвелт јесте “имао везе са људима у које је веровао а који су током рата симпатисали комунисте” – и иако је сам Макдауел “уверен да је то утицало на његове политичке одлуке и довело до англо-америчког препуштања не само Југославије, него и целе Источне и Средње Европе комунистима” – ипак… “као упозорење за садашње и будуће време, морам истаћи”:

Стварну “штету су починили”:

“Не толико комунистички агенти својим непосредним деловањем…

…колико заведени идеалисти!

…обманути од свесних заговорника револуције на уштрб…”

На уштрб чега?

На уштрб – “постепеног напретка”!

Зато је “председник Рузвелт”, чак “и више него премијер Черчил био под утицајем – неприхватљиве претпоставке – да ће послератна комунистичка Русија – или комунистичка Југославија – водити спољну политику умерености и сарадње са Западом.”

Иако овим закључком Макдауел понавља да ни он, ни Донован, ни OSS као такав – нису de facto били укључени, нити су уопште назирали ни обим, ни иедеолошку дидактичку вишеслојност, и што је најтрагичније… нису били свесни обима злочинственог циља завере – ипак, у крајњој линији Макдауел открива да је чак и сам Рузвелт насео Черчиловом највероватније римоктоличком управо проусташком устремљењу послератне будућности Југославије… за какво је решење од почетка до завршетка рата на простору Југославије био најцелисходнији баш ‘маршал’ Тито!

Поготово што и сам Макдауел, иако одзвања личном исповешћу… “такву врсту пропуста сматра најодговорнијом за Председниковo препуштање узбудљивој игри руковођења светом – уз нешто искусније Черчила и Стаљина…” Зашто? Зато што је такво недоговорно руковођење: “на рачун живота и права милиона људи”!

‘Препуштање руковођења светом’ – не само ‘на рачун живота милиона људи’ – већ и ‘на рачун – права – милиона људи… Много тога се да закључити из ове дефиниције:

Пре свега – Комунизам као такав употребљен је као маска! Иако је сходно том закључку јасно да је и Тито употребио комунизам као маску – како му је свакакако наложено још пре почетка рата – још су важније паклене сакривене чињенице – да је комунизам од почетка био расистички усмерен на истребљење православног живља – прво руског, онда српског и преосталог праволавног живља у такозваној Источној Европи… подарених Титу – као некаквом комунисти – а уствари искоришћеног – или најмљеног – за ликвидацију Православља, исто као што је пре финансирања претакања руске револуције у антируску бољшевичку – против православних наводно ниже-расних Руса финансиран и Јапанско-руски рат да би им са расистичком мржњом показало и доказало чија је ‘моћ’ расно ‘надмоћна’; и затим… зарад преживаљавања нацистичког расизма преобученог у римокатолички аустроугарски расизам – што се данас и догађа – и најзад… не само за издају него и ликвидацију циља Победе Другог светског рата – ликвидације Права на равноправност свих нација и држава! Из те перспективе је јасно да су и Донован и Макдауел и OSS били против такве наказне будућности и сходно томе и против издаје циља рата… што се доказује катастрофалним последицама и по њих лично и по будућност као такву.

И баш зато што је та неодгворност била “оно што је председника Рузвелта привело политици миротворства” – “стога се улога Југославије и Југоисточне Европе” мора ставити “у праву перспективу у Другом светском рату са становишта америчке политике”, јер, иако се по ко зна који пут мора поновити да Макдауел – ипак и то de facto пречесто али и врло прецизно – сугерира баш корене завере у Другом светском рату – ипак је ”прошло готово непримећено у САД, а потом је мало узимано у обзир да су још средином тридесетих, под руководством Хјалмара Шахта, главног Хитлеровог економског саветника, сачињени и делимично примењени у Југоисточној Европи и на Блиском истоку свеобухватни нацистички планови са циљем стицања – најпре политичке а потом и војне превласти над тим стратешки необично важним подручјима – и то без рата – али у очекивању могућег општег сукоба”! (Видети: Robert H. McDowell, “German Penetration in the Balkans”/”Немачки продор на Балкан”, часопис Michigan Alumnus Quarterly Review, лето 1940)

Без обзира да ли се – или у коликој мери се ово односи директно на заверу – Макдауел истиче један умногоме непрепознат детаљ од пресудне важности:

“Схвативши да ови планови прете не само њиховим земљама већ и целој Европи, турски председник Ататурк и југословенски краљ Александар – по мени једини истински европски државници тог критичног раздобља – али у сагласју, обратили су се америчким званичницима за помоћ у добијању кредита на светском тржишту, не би ли се њихове земље – али и остале у Југоисточној Европи – ослободиле претеране трговинске зависности од Немачке”!

Наравно – “ти захтеви су у Вашингтону – игнорисани” – “мада нису и одбијени, а са тиме је било упознато и британско миистарство спољних послова.”

Иако Шахтов план у доброј мери сугерира зачетке прерастања антисрпске мржње у званичну, па чак, и озваничење злочиначког ‘Српског питања’ и још злочинчкијег његовог ‘коначног решења’ – и то чак и пре званичног настанка Нацизма; и иако сугерира чак и разлог убиства краља Александра; и сходно томе, иако сугерира симптоматично али сукцесивно здружење Усташтва и КПЈ; и све то и уз лажну оптужбу да су ниже-расни Срби некакав наводно иницјатор Првог светског рата… све ове чињенице гледане из перспективе Шахтовог плана безпоговорно доказују руководећу улогу аустроугарске римокатоличке расистичке авети, наводно поражене у Првом светском рату – јер… иако Макдауел све то не помиње – он ипак устврђује да су због Шахтовог плана “лишене помоћи других великих сила, Мађарска, Румунија и Бугарска – зато постале Хитлерови пиони – а да Хитлер није прибегао никаквој отвореној агресији” – и да је због истог Шахтовог плана “Хитлер готово успео са таквим планом и у Југославији, у периоду пре оружаног устанка”!

И иако Макдауел не истиче дословце да је ‘оружани устанак’ управо устанак Драже Михаиловића и Србије – али… подсећајући на ‘јединствену чињеницу’ коју је раније нагласио као суштинску за дане устанка – да је Титова мисија у тим раним данима била да – ‘присвоји’ устанак од Драже – када је Титу после неуспеха да обави тај задатак – било наређено да побегне у НДХ… да заправо доказује, прво – да је завера увелико постојала већ у том најранијем периоду рата на територији Југославије; и друго – да је Тито плански послат на територију НДХ јер су Тито и НДХ доиста били ултимативна залога успеха завере! На њему својствен посредан начин, Макдауел то констатује и чињеницом да “по процени врло способних европских официра – укључујући и Немце после рата – Хитлер се – не би усудио да нападне Совјетски Савез 1941. да претходно није успоставио немачку контролу над овим изузетно важним стратешким подручјем и почео да експлоатише његова богатства” – што доказује – прво – унапред смишљени разлог зашто је Титу наређено да побегне на територију НДХ неважну за Хитлерове ратне операције; друго – огромну важност одлагања Хитлеровог напада на Совјетски савез на које су Хитлера принудила ратна дејства искључиво генерала Михаиловића… одлагање које је проузроковало најбитнији преокрет у Другом светском рату: преокретање незадрживог напредовања немачких трупа у пораз Нацизма који ће довести до савезничке Победе; и треће – до тајног али и скарадног проглашења усташке елитне дивизије на челу нацистичког напада на Стаљинград… у тајне миљенике Црвене Армије… а пошто је баш њихова мисија била да обезбеде да Црфвена Армија обезбеди Титову диктатуру над Југославијом… и миљеници превасходно Черчила али и Западних савезника као таквих!

Макдауел истиче да је “најбољи и најпотпунији њему познат објављени извор за истраживање америчке политике према Југославији у току рата књига Константина Фотића, министра и амбасадора југословенске краљевске владе у Вашингтону од 1935. до 1946, објављена 1948. под насловом “Рат који смо изгубили” (Constantin Fotitch, “The War We Lost”). Фотић се како каже Макдауел “показао као један од најдалековидијих и најспособнијих европских државника ондашње генерације” и “колико ми је познато – један од највећих ауторитета за европска питања у Сједињеним Државама.” Зато Макдауел истиче да упркос америчким званичним уверавањима, па чак и уверавањима генерала Донована – ни Влада у избеглиштву, нити генерал Михаиловић, нити избгелице од усташког клања и зверстава осталих квислинга – “нису добиле никакву ни материјалну нити оружану помоћ попут оних које је САД пружала свим другим земљама које су биле у рату са Немачком”! Непотребно је истицати да ова чињеница непобитно руши једну од најважнијих лажи којом је послератну покорену Србију кљукала титоистичка пропаганда – да су наводно западни савезници наоружавали генерала Михаиловића који је наводно био њихова марионета! Макдауел доказује управо суштину ове преваре: титоистичка марионета која је била обилато наоружавана и од Немаца и од савезника лажно тврди да је Михаиловић био наоружаван и да је био савезничка марионета… иако је на супрот тој лажи “у међувремену, преко Британије, Тито, вођа комунистичке побуне против легитимне владе – не само добио извесну помоћ за цивиле – него чак и велику помоћ у војној опреми и залихама као и директну војну помоћ америчког порекла…” и то зато што “током рата председник Рузвелт никако није успевао – или можда није хтео – да убеди премијера Черчила да допусти америчким авионима да доставе макар хуманитарну помоћ југословенским националним снагама” – и то упркос чињеници да када се “после пробританског државног удара у Београду марта 1941. земља нашла изложена огромној опасности од немачког напада – да је вршилац дужности државног секретара Самнер Велс обавестио амбасадора Фотића да ће”: ‘када дође време да поново буде успостављен мир, Југославија добити од САД исту моралну и материјалну подршку какву ће САД пружити Великој Британији’.” Иако је то обећање већ на почетку рата на подручју Југославије била најобичнија обмана, јер обећање помоћи тек када буде ‘успостављен мир’ – значи тек када се рат заврши – што такође значи ‘обећање лудом радовање’ и ‘не липши магарче до зелене траве’!

 

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Седамнаести наставак, странице од 178– 186 (први део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ

Радећи на овој студији открио сам да је процењивање америчке политике у Другом светском рату теже од процењивања британске или совјетске, или немачке стратегије. Закључио сам да је у случају све четири силе политику у време рата – стратегију, а до извесне мере и тактику – одређивао или лично шеф државе или председник владе, по свему судећи најчешће без одвише освртања на савете професионалног војног и дипломатског особља или надлежних установа.

Но, на основу чега су деловали, па чак и размишљали Хитлер, Стаљин и Чер¬чил, било је ипак могуће донекле утврдити па и проценити, док је код председника Рузвелта као врховног команданта то прилично тешко. То, изгледа, проистиче и делом из тога што су три европске силе имале много дуже искуство ратовања са другим великим силама, и утврђене стратешке принципе и доктрине на које ни идеолошке мене нису битно утицале. Наиме, сваки образовани Европљанин или Британац школовањем, праћењем штампе, и разговорима са једнацима прихвата па предаје даље заједничке, макар и погрешно схваћене основе спољне политике и стратегије своје земље. То међутим важи за веома мали број Американаца, а још мање за оне који су постали амерички председници. Без обзира на несумњиво велико образовање председника Вилсона, то се посебно односи на његову владу јер су у његово време слабости америчке спољне политике први пут постале чини¬лац од највећег међународног значаја. Као председник, и Франклин Д. Рузвелт је повремено показивао живо интересовање за спољне послове, али у томе је тешко разлучити ширину, дубину, доследност и упорност, од пуке тврдоглавости.

Да би било од користи, испитивање америчке политике према Југославији и Југоисточној Европи током Другог светског рата мора се зато најпре позабавити дуготрајним и основним слабостима устројства, или недостатка одговарајућег устројства, председничког кабинета. Под тим мислим на врло карактеристично одсуство обезбеђења да појединци блиски Председнику могу имати непосредну или посредну моћ и утицај на важне одлуке владе једино уз једнаку меру њихове одговорности. Јер, такви пропусти су у великој мери и изазвали озбиљне грешке у ратној политици председника Рузвелта, као и у кључним одлукама председ¬ника Вилсона током и непосредно после Првог светског рата.

Наиме, тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњевековних монарха или арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.

Конкретније, изузетно важна и оправдана критика америчке спољне политике дуго се бавила релативним неуспехом америчког народа и владе да између два рата узму у обзир, па и схвате, значај чињенице да су САД од завршетка Првог светског рата – захваљујући свом војном и привредном потенцијалу – постале најјача земља на свету. Светски лидери и обавештенији делови становништва планете очекивали су од нас да прихватимо из тога произлазећу одговорност, и деламо у складу са њом.

Има, наиме, разлога да верујемо да би – да смо на завршетку Првог светског рата преузели ту одговорност, и делали уз разумну меру мудрости и у право време – одлучујући део народа света и њихових влада, у тадашњем непостојању било које друге алтернативе, прихватили да их предводимо. Али, неразумно је и бацати кривицу за то на погрешну одлуку Сената да не одобри наше чланство у Лиги народа, или на погрешно, изолационистичко расположење највећег дела америчке јавности. С обзиром на нашу непобитну, иако углавном потенцијалну војну и економску снагу између два рата, сама одлука да очувамо независност избора и делања, неограничену политиком других великих сила, већ би по себи олакшала наше пресудно деловање и његово опште прихватање. А то је могло спречити Други светски рат.

Током мојих истраживања и стицања искуства на Блиском истоку и у Европи у међуратном периоду, као и с њима повезаним радом на универзитету Мичи¬ген, дуго ме је, такође, заокупљала наша склоност – највероватније несвесна али понекад и више него свесна – да своју спољну политику радије заснивамо на идеализму, и њиме је тумачимо, него на сопственим интересима. У ретроспек¬тиви ми се чини да је он био слабија мотивација од отвореног интереса, који и иначе покреће и народе и појединце.

Тиме се може објаснити и добар део наших промашаја у спољној политици, посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе, Американцима познатије као Балкан. Јер, дуже од једног века наше занимање за то подручје било је мање званично и дипломатско а више филантропско и, до извесне мере, и трговачко. То подручје је потом добило на значају пошто је током прошлог века дошло до великог усељавања из Југоисточне Европе. Будући солидан свет, иначе сасвим добро уклопљен у нашу средину, ти усељеници су се и даље, што је и природно, интересовали за проблеме и стремљења својих бивших сународника. Но, проу¬чавајући изнова наше односе и политику према Југоисточној Европи, с узнеми¬рењем сам уочио да су ставови и Вилсонове и Рузвелтове владе често одража¬вали неодређен и површан сентимент – повољан или неповољан – а не зналачко испитивање и схватање регионалних, и с њима повезаних, светских проблема и могућности за њихово решавање.

У суштини површан, а повремено и емоцијама обојен став какав је председ¬ник Рузвелт заузимао у спољним пословима током Другог светског рата, учи¬нио га је изгледа подложним утицају појединаца изван круга његових званичних контаката, и наметнуо му интересовања и циљеве не нужно подударне са једном здравом америчком политиком. То је дало повода и оптужбама да је комуниста, или под комунистичким утицајем. Непобитно је међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао а који су током рата симпатисали комунисте. Уверен сам да је то утицало на њихове политичке одлуке и довело до англо-америчког препуштања не само Југославије, него и целе Источне и Средње Европе комунистима.

Међутим, не само зарад праведног односа према председнику Рузвелту и пре¬мијеру Черчилу, већ и као упозорење за садашње и будуће време, морам истаћи да су штету починили не толико комунистички агенти својим непосредним дело¬вањем колико заведени идеалисти, обманути од свесних заговорника револуције науштрб постепеног напретка. Ратна и поратна обавештајна сазнања то сасвим јасно потврђују. Председник Рузвелт је и више него премијер Черчил био под утицајем неприхватљиве претпоставке – усвојене чак од конзервативаца попут Државног секретара Хала (Hull) – да ће послератна комунистичка Русија, или комунистичка Југославија, водити спољну политику умерености и сарадње са Западом.

Сматрам, међутим, да је током рата комунистички и прокомунистички утицај на председника Рузвелта или његове најближе сараднике био мање одговоран за наше највеће грешке у вођењу рата и успостављању мира него што је био његов пропуст да у потпуности искористи знање и способности најкомпетентнијих при¬падника војске и дипломатских служби који су му били на располагању. Такву врсту пропуста сматрам најодговорнијом за Председниковo препуштање узбудљи¬вој игри руковођења светом – уз нешто искусније Черчила и Стаљина – а на рачун живота и права милиона људи. То је било оно што је председника Рузвелта при¬вело политици миротворства која је омогућила комунизацију Источне и Средње Европе и посејала семе оног из чега се лако може родити трећи светски рат. Да би се, стога, улога Југославије и Југоисточне Европе ставила у праву перспективу у Другом светском рату са становишта америчке политике, мора се разумети позадина америчких интереса и улоге у Првом светском рату. У том периоду председник Вилсон је своју политику углавном засни¬вао на нејасном идеалу ‘’самоопредељења народа’’, и у погрешној тежњи томе инсистирао при крају рата на уништењу Хабсбуршке и Турске импе¬рије, дотле доминантних сила у Југоисточној Европи и на Блиском истоку. Председник се, изгледа, определио за то несвестан чињенице добро познате образованим Европљанима, да су та два центра моћи, упркос својим очитим слабостима и назадњаштву, дуго омогућавала врло корисну, локалну равно¬тежу моћи између четири веће и агресивније силе – Русије, Немачке, Фран¬цуске и Велике Британије.

Та равнотежа могла је послужити да спречи или умањи опасност од општег европског рата кроз бројне кризе истих потенцијала које су на крају и изазвале рат 1914. У та два регионална царства дуго су постојала и два политичка набоја у народима Југоисточне Европе и Блиског истока, нарочито међу појединцима у њиховим администрацијама или скупштинама, ма како слабог учинка оне биле.

Већа – или бар гласнија – била је сила национализма која је, у оквиру друштве¬них система са бројним поданичким народима, наглашавала традиционалне раз¬лике у оквиру сваке империје.

Друга, знатно конструктивнија, била је тежња федерацији или конфедерацији која је, прихватајући циљеве умереног национализма, снагу и напредак тражила кроз већи степен уједињености, или делотворнију сарадњу између бројних националности и група Jугоисточне Европе и Блиског истока.

За све те чињенице и изгледе за будућност председник Вилсон очито једва да је и знао. Тежећи напретку, он је и нехотице читавом једном нараштају у Југоисточној Европи уништио прилику за друштвени и политички напредак. Без одговарајућих консултација са вођама у тим подручјима, и ослањајући се пре¬васходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.

Наиме, уместо да допринесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата. У својој оданости идеалу Лиге народа, он је усто још једном показао трагичан недостатак разумевања основних чинилаца на којима је америчка политика требало да се заснива.

Под тиме, пре свега, подразумевам чињеницу да су од 1919. САД – и једино оне, чак да су делале саме – поседовале привредну и војну снагу да обезбеде сарадњу других великих сила – можда уз изузетак тек створене комунистичке Русије – на уређеном и постепеном стварању темеља за делотворну међуна¬родну сарадњу у интересу свих народа, уместо на овековечењу империјализма и колонијализма. Своје тврдње заснивам на изјавама британских и француских професионалаца које сам годинама познавао, заслужних за много шта добро у империјализму и колонијализму – а тога је ипак било – и спремних на крају Првог светског рата да своје способности искрено ставе у службу стварања ефи¬касне међународне сарадње, у интересу свих народа о чијој се судбини радило.

Чињенице таквог значаја, о којима Американци не знају ништа, навеле су бројне политичке и културне прваке Европе, Азије, па и Африке, да САД окривљују за највеће међуратне погрешне политичке и привредне процене, због којих су се успешно и без прибегавања отвореном насиљу учврстили и проши¬рили руски комунизам, и медитерански фашизам, и нордијски нацизам, што је све неизбежно водило светском рату.

Што се Југославије и Југоисточне Европе тиче, озбиљне грешке у америчкој политици јавиле су се још средином тридесетих година двадесетог века. Колико ми је познато, тада је то прошло готово непримећено у САД, а потом је мало узи¬мано у обзир. Посебно наглашавам да су тада, под руководством Хјалмара Шахта, главног Хитлеровог економског саветника, сачињени и делимично у Југоисточ¬ној Европи и на Блиском истоку примењени свеобухватни нацистички планови са циљем стицања најпре политичке а потом и војне превласти над тим стратешки необично важним подручјима – и то без рата али у очекивању могућег општег сукоба. (Видети: Robert H. McDowell, German Penetration in the Balkans /Немачки продор на Балкан/, часопис Michigan Alumnus Quarterly Review, лето 1940)

Схвативши да ови планови прете не само њиховим земљама већ и целој Европи, турски председник Ататурк и југословенски краљ Александар – по мени једини истински европски државници тог критичног раздобља – сваки посебно али у сагласју, обратили су се америчким званичницима за помоћ у добијању кредита на светском тржишту, не би ли се њихове земље – али и остале у Југо¬источној Европи – ослободиле претеране трговинске зависности од Немачке. Ти захтеви су у Вашингтону игнорисани, мада нису и одбијени, а да су били постављени уверавали су ме не само турски и југословенски меродавни извори, него и с тиме упознати званичници британског Министарства спољних послова.

У одсуству делотворне сарадње унутар саме Југоисточне Европе и лишене помоћи других великих сила, Мађарска, Румунија и Бугарска постале су зато Хитлерови пиони, а да он није прибегао никаквој отвореној агресији. Хитлер је готово успео са таквим планом и у Југославији, у периоду пре оружаног устанка. По процени врло способних европских официра – укључујући и Немце после рата – Хитлер се не би усудио да нападне Совјетски Савез 1941. да претходно није успоставио немачку контролу над овим изузетно важним стратешким под¬ручјем и почео да експлоатише његова богатства. И тада су Сједињене Државе поново пропустиле прилику да делају конструктивно на спречавању рата.

Разматрање политике председника Рузвелта током Другог светског рата нужно је стога почети од периода америчке неутралности. Када је реч о Југоис¬точној Европи – коју је он тада, иако прилично неодређено, сагледавао као цело-виту стратешку јединицу – Председник је био јасно неутралан у корист Савез¬ника. Но, најбољи и најпотпунији мени познат објављени извор за истраживање америчке политике према Југославији у току рата је књига Константина Фотића, министра и амбасадора југословенске краљевске владе у Вашингтону од 1935. до 1946, објављена 1948. под насловом Рат који смо изгубили (Constantin Fotitch, The War We Lost).

Наиме, и код нас и у комунистичкој Југославији покојни амбасадор Фотић нападан је као крајњи конзервативац и шовиниста. Иако је био конзервативнији од мене и мада га је дуготрајна каријера професионалног дипломате научила да своја осећања не исказује у пуној мери, у времену између децембра 1944. па бар до 1947, приликом честих личних као и службених сусрета, стекао сам велико поштовање према његовој интелектуалној честитости и професионалним спо¬собностима. Што је још важније, међутим, Самнер Велс (Sumner Welles), државни подсекретар током већег дела овог периода, у уводу Фотићевој књизи пише:

‘’Показао се као један од најдалековидијих и најспособнијих европских државника садашње генерације. Колико ми је познато, он је један од највећих ауторитета за европска питања у Сједињеним Државама’’.

На основу оног што сам чуо о господину Велсу, сматрам да оваква оцена гос¬подина Фотића, заснована на њиховим дуготрајним и непосредним контактима, одражава искрено уверење. Због тога ћу се у погледу политике председника Рузвелта према Југославији, а повремено и при разматрању размишљања самог Председника у кључним периодима рата, с поверењем ослањати на Фотићеву детаљну студију.

О ситуацији 1941. амбасадор Фотић каже:

‘’Председник и Стејт Департмент почели су још непосредније да се интересују за југословенску политику (…) Од почетка 1941. државни подсекретар, господин Самнер Велс, господин Реј Атертон (Ray Atherton), шеф Одсека за Европу, и гос¬подин Џејмс Дан (James C. Dunn), саветник за политичке односе, све чешће су ме позивали да са мном размотре ситуацију на Балкану и могући став моје владе’’.

Затим, мало даље, Фотић пише:

‘’У јануару 1941, председник Рузвелт је показао непосредну заинтересова¬ност за ситуацију на Балкану пославши пуковника (касније генерал-мајора и шефа Уреда за стратешке задатке OSS током рата) Вилијема Џ. Донована као свог личног изасланика у Грчку, Турску, Бугарску и Југославију. Пуковнику Доновану је, како сам обавештен, председник наложио да испита ситуацију у тим земљама, а нарочито да процени њихове могућности супротстављања наци¬стичким претњама и офанзивама, те да их увери у то да ће Американци пружити помоћ онима који се одлуче на отпор’’.

То је, морам приметити, ипак један од бројних позитивних потеза Председ¬ника упркос не само наше тадашње неутралности већ и очите неспремности америчке јавности да преузме икакву одговорност у рату. Амбасадор Фотић о томе пише да је у Београду пуковник Донован, у пратњи америчког посланика, прилично дуго разговарао са Намесником, Председником владе, Министром спољних послова, др Мачеком – главним вођом Хрвата – и с вишим војним зва¬ничницима. Пуковник Донован им је објаснио да:

‘’политика председника Рузвелта почива на пружању сваке помоћи, изузев уласка у рат, оним земљама које одлуче да се боре за независност’’. (The War We Lost /The War We Lost/, стр. 38, 41, 43)

Упркос тим, и многим каснијим уверавањима током рата, легитимна и при¬зната југословенска влада у избеглиштву, и њен високи представник у Југосла¬вији, генерал Михаиловић, нису од америчке владе добили ништа на основу Закона о зајму и најму, готово никакву војну опрему, па ни преко потребну кон¬ зервирану храну за избегле цивиле. (Закон о зајму и најму /Lend-Lease Act/ донео је 11. марта 1941. амерички Конгрес. На основу њега САД су пружале помоћ у храни, оружју, муницији и другом материјалу свим земљама које су биле у рату са Немачком и Италијом; прим. прев.)

У међувремену, преко Британије, Тито, вођа комунистичке побуне против легитимне владе, не само да је добио извесну помоћ за цивиле него и велику помоћ у војној опреми и залихама као и директну војну помоћ америчког поре¬кла. Током рата Председник никако није успевао, или можда није хтео, да убеди премијера Черчила да допусти америчким авионима да доставе макар хумани¬тарну помоћ југословенским националним снагама.

Извештаји с почетка 1941. о нацистичким плановима за овладавање Југоис¬точном Европом изазвали су, по речима амбасадора Фотића, ‘’озбиљну забрину¬тост’’ председника Рузвелта. Он пише:

‘’Да би се сузбила немачка претња, амерички представници у Турској, Бугар¬ској и Југославији добили су 9. фебруара 1941. инструкције да обавесте владе тих земаља о решености председника да настави да шаље залихе Великој Бри-танији, и тако омогући њену победу (…) Влада Сједињених Држава такође је желела да обавести те народе о свом дубоком уверењу да ће Велика Британија на крају победити у рату. Стога се од њих (влада тих земаља) тражи да то имају на уму пре него што донесу коначну одлуку о захтевима сила Осовине’’.

Амбасадор Фотић овако тумачи касније поруке председника Рузвелта југо¬словенским вођама:

‘’На несрећу, то су биле само флоскуле, наспрам Хитлерових дивизија које су се налазиле у непосредној близини’’.

Како се Хилтерова кампања овладавања Југоисточном Европом без рата успешно настављала, амбасадор Фотић приписао је председнику Рузвелту да је:

‘’схватао кључну позицију и стратешки значај Југославије за контролу источног Средоземља и продор ка Блиском истоку (…) Он (Хитлер) је могао одлучити да удари или на Совјете или на најслабију тачку Британске империје, Суецки канал, отварајући тако пут ка нафтоносним пољима Блиског истока, а потом ка Персијс¬ком заливу и Индији…’’ (Исто, стр. 72–73. О овим Хитлеровим плановима писао сам шире у поглављу о Југоисточној Европи и Хитлеровој стратегији; прим. аутора) 186 187 Амбасадор Фотић пише као државни званичник и образовани Европљанин и његов кратки преглед Хитлерове стратегије је у потпуности тачан. Но, нисам нашао никакву потврду за његову претпоставку да је председник Рузвелт – или било који амерички званичник у то време – био свестан Хилтерових дугорочних намера спрам Источног сектора, а још мање стратешког значаја који је он прида¬вао Југоисточној Европи и, нарочито, Југославији.

Наиме, после пробританског државног удара у Београду марта 1941. када се земља нашла изложена огромној опасности од немачког напада, вршилац дуж¬ности државног секретара Самнер Велс обавестио је амбасадора да ће:

‘’када дође време да поново буде успостављен мир, Југославија добити од Сједињених Држава исту моралну и материјалну подршку какву ће САД пру¬жити Великој Британији’’.

Претпостављам, да је такво изједначавање мале Југославије са Великом Бри¬танијом од стране професионалног дипломате Велсовог искуства морало потећи од председника Рузвелта лично. Но, упркос несумњивој доброј намери у којој је обећање у то време дато, потоњи догађаји довели су до америчког напуштања Југославије услед недовољно осмишљеног и погрешног настојања председника Рузвелта да задовољи истовремено и Британију и Совјетски Савез, зарад пости¬зања поратне стабилности и јединства.

Немајући представе о томе, трећег априла 1941, три дана пре немачког напада на Југославију, амбасадор Фотић пише о приватним разговорима са председни¬ком Рузвелтом, каквих ће током рата бити много:

‘’Председников став је на мене оставио снажан утисак (…) Сједињене Државе су и даље биле неутралне али председник ми је говорио о успостављању мира после победе, о ‘заједничким циљевима, заједничким напорима и заједничком непријатељу’ – укратко, као да су Сједињене Државе већ у рату са силама Осо¬вине (…) Али на мене је најјачи утисак оставила његова недвосмислена реше¬ност да Хитлеру не дозволи да добије рат’’.

Силина те одлучности да се Хитлер порази по сваку цену ипак донекле обајшњава повремену спремност председника Рузвелта да после нашег уласка у рат подреди, па и жртвује, политику која му је била ближа оној коју су водили Черчил и Стаљин.

 

наставиће се..

 

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

 

Објављено 30.08.2014

2006-2014 новинар.де

Григорије у католичком олтару се моли са римокатолицима!?
Григорије мало политичка позиција, па онда опозиција а сталн…
Posted 3 weeks ago

Имамо нову звезду у успону. Довољно је што је против Вучића, кога брига за јавно изговорену хулу на Светог Духа, ријеч бабунску- filioque?

Октобар 2019, Фејсбук профил Б.Т.

***

Римокатолички клер је имао…

Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Posted 1 month ago

Чудан је животни пут владике Лонгина. Сав његов живот је закулисана игра. Из своје далматинске епархије за време рата 1992 године побегао је у далеку Аустралију где га ни један…

ВЛАДИКА СПЦ ПРОТИВ ГИДЕОНА ГРАЈФА
Владика СПЦ против Гидеона Грајфа
Posted 1 month ago

Владика тврди да изралески историчар и борац за истину о Јасеновцу у својој књизи увећава број жртава Јасеновца.
13.10.2019; извор ФГ Историја Срба
***
Владика СПЦ Јован Ћулибрк назвао је израелског историчара Гидеона…

Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Posted 5 months ago

Текст петиције свештенства СПЦ у Америци против владике западноамеричког Максима Васиљевића.
***

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Београд, Србија
29. март 2019
Сан Дијего, Лос Анђелес, Лас Вегас, Чикаго

 

Вашa Светости, Високопреосвећени и Преосвећени оци Светосавске…

Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Posted 5 months ago

Ово катастрофално питање није упућено само Митрополиту Амфилохију већ свим оним владикама и патријарху који се на задњем сабору у мају, не само обрукаше пред Богом и народом већ у…

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 11 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 11 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 11 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 11 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 year ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
PreviousNext

 

 

 




1 коментар у вези “Стрељање Историје – Седамнаести део”
  1. […] Наставиће се Извор: Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo