Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 28.08.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Шеснаести наставак

“Маклејн je стигао први пут у Титов штаб септембра 1943, а вратио се у Каиро почетком новембра исте године. Током тог кратког периода Маклејн је припремио званичан извештај којим је препоручио напуштање генерала Михаиловића и усмеравање све помоћи Титу”! Та посета искоришћена је за накнадни покушај ‘одређених кругова’ за ‘образлагање’ и ‘озваничење’ Черчилових већ донетих ‘личних закључака у погледу Југославије’!”

“Представљање партизанских способности у Маклејновом извештају, као и Титових достигнућа и циљева – засновано је углавном на оном што су Маклејну – говориле партизанске вође у Титовом штабу”! Зато чак и “Маклејн доводи у питање – Титов ‘комунизам’: ‘да ли он себе и даље види у својој некадашњој улози агента Коминтерне, или као могућег владара независне југословенске државе’! Из те перспективе може се закључити да Тито није никада нити мењао ћурак – и да тек Черчилова приврженост ‘аргументу’ тајних ‘извора’ да подржи и одржи римокатолички део Југославије – открива да је Тито остао оно што је одувек и био – загрижен амбицијом усташоизоидне мржње против Срба – што су током рата свакако схватили и Стаљин и Коминтерна…

Док “Маклејн признаје да су у пролеће и лето 1943. Партизани били толико слаби да је мало недостајало да буду и потпуно уништени – Черчил тврди да је то време Титовог огромног успеха – иако су тада Партизани и сâм Тито били географски и тактички онолико удаљени од свих снажнијих немачких трупа у оквиру Југославије – колико им је то физички било могуће”!

***

Детаљни коментар Шеснаести наставак

(Странице од 168 до 177 – (четврти део)

Поднаслов “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

“Бригадир Маклејн стигао је први пут у Титов штаб септембра 1943, а вратио се у Каиро почетком новембра исте године. Током тог – кратког периода – углавном у октобру – Маклејн је припремио званичан извештај којим је препоручио напуштање генерала Михаиловића и усмеравање све помоћи Титу”!

“Упућени британски официри на терену, с којима сам разговарао о том извештају, описали су га као накнадни покушај ‘одређених кругова’ – да искористе ту мисију – за ‘образлагање’ и ‘озваничење’ Черчилових – већ донетих – ‘личних закључака у погледу Југославије’!”

Зато Макдауел констатује трагичну суштину Черчилових издајничких лажи:

“Представљање партизанских способности у Маклејновом извештају, као и њихових (Титових) достигнућа и циљева – засновано је углавном на оном што су аутору (Маклејну) – говориле партизанске вође у Титовом штабу – крајем септембра и током октобра”!

Међутим, објашњавајући детаље овог периода, Макдауел разоткрива и други фактор – предоминантан за остварење Черчиловог убеђења у усташоизоидни аргумент превасходне сврсисходности римокатоличких НДХ и Словеније:

“То је онај кратки период у време или непосредно после италијанске капитулације – и тада безмало ничим ометаног партизанског ширења по западној Југославији – пре свега по Далмацији – пре него што су, убрзо потом немачке снаге и њихови локални сарадници, окупирали то подручје.” И објашњава: “пред немачким напредовањем Тито је током зиме 1943-44 повукао своју главнину у релативно безбедне, голетне и стратешки неважне планине између Босанског Петровца у цетралној Босни и Фоче” на територији НДХ, “и у правцу југа и црногорске границе” – на територију Дрљевићеве марионетске копије НДХ! “Како сам истакао у поглављу о Титовим дејствима, то је била област” – територија НДХ – “у којој се главнина партизанских снага налазила још од Титовог повлачења из Србије, крајем 1941.” Међутим, стварну умишљеност и подлост Черчилове изајничке завере Макдауел жигоше тек чињеницом да је “овај Маклејнов наводно званични извештај ‘о партизанским способностима’ – био”:

“Припремљен”!

Што значи ‘припремљен’ унапред!

Али… када ‘унапред’?

“Током кратког и изузетног периода непосредно после италијанске предаје”!
“Када би сваки страни официр” – “ограничен боравком у партизанском Штабу”:
“Готово неизбежно – стекао утисак – о великој партизанској снази”!

Макдауел детаљно документује овај пинакл издајничке лажи – управо ову супер продукцију најфантазмагоричнијих фатаморгана иакада измишљених – жигошући обману прво анализом бројева – а онда прихватањем усташа у Титове редове, ако не чак и Титово потпадање од дотадашње делимичне под тоталну Усташку команду – и ту умишљеност повезује са режираном предајом италијанских снага:

“Године 1944. сви смо били сагласни да је повећање броја Титових партизана, без обзира на цифре, делом настало због – прихватања хрватских елемената у партизански покрет – а делом што су Југословени и домаће становништво страног порекла – до тада на страни Немаца или Италијана – настојали да се склоне или прикрију код Тита у покрету прихваћеном као савезнички.”!

Суштина завере открива се сама по себи: зашто би квислинзи, који су ‘до тада били на страни Немаца или Италијана’ – сада ‘настојали да се склоне или прикрију код Тита’ због тога што је Титов покрет сада ‘прихваћен’ као – ‘савезнички’?!?

Зар то није непобитан доказ договора савезника са НДХ?

“У октобарском извештају 1943. сачињеном после – кратког боравка – у партизанском Врховном штабу, бригадир Маклејн овако процењује прилике”:

‘Партизански покрет сада доминира у већем делу Југославије и има војску од око двадесет шест дивизија и ефикасан политички и административни систем’ – усто процењујући да Титов “покрет броји око 220.000 људи’!

Процењујући на основу чега?

“На основу онога што су му рекли домаћини”!

‘Домаћини’ значи – агит проп фатаморгана – титулиран као некакав ‘Врховни штаб’ – у којем су Маклејн и остали притворени савезнички обавештајци – накљукани лажима којима ће бити стрељана историја!

Зато је Маклејнова “процена немачких снага на ‘око четрнаест дивизија’ прилично тачна, али – само ако се узме у обзир цела Југославија” – а не забачене територије, апсолутно неважне за немачка ратна дејства на којима су биле минималне немачке снаге – сходно чему Макдауел констатује:

“Извештај такође открива да Маклејн, или његови домаћини – не разуме основне немачке циљеве у Југославији” – јер “немајући довољно трупа да у потпуности окупирају земљу, Немци су морали да се ограниче на поседање већих градова и очувања комуникација између њих” – али – “то је важило – само за мање немачке снаге у западној Југославији” – на територији нацистичке марионете НДХ – где су “своја дејства ограничавали искључиво на заштиту саобраћајница – а где су партизани једино и били концентрисани”! Међутим, “од својих партизанских контаката бригадир Маклејн очито – ништа није чуо о сталним борбама у источној Југославији, између националиста – и главних немачких снага дуж – најважнијих немачких линија комуникација” – и зато Маклејн и тврди најбесмисленији апсурд од свих његових фатаморгана – “да када би Партизни ‘били снабдевени довољном количином оружја’ – они би наводно ‘принудили Немце да се у потпуности повуку из земље’.”

Врло је симптоматично да усред овог жигосања фатаморгана, Макдауел поново истиче да чак и Черчилов “Маклејн доводи у питање – Титов ‘комунизам’:

‘Догађаји ће показати совјетске намере према Југославији. Много шта ће зависити и од Тита и од тога да ли он себе и даље види у својој некадашњој улози агента Коминтерне, или као могућег владара независне југословенске државе’!

Пошто је ова изјава симптоматична зато јер Маклејн говори по директиви свог личног предпостављеног – Черчила – онда се свакако из те перспективе може закључити да и сам Макдауел – иако он то наравно не каже – сматра да Тито није никада нити мењао ћурак – и да тек Черчилова приврженост ‘аргументу’ тајних ‘извора’ да подржи и одржи римокатолички део Југославије – открива да је Тито остао оно што је одувек и био – аустроугарски капларица загрижен амбицијом усташоизоидне мржње против Срба – што су током рата свакако схватили и Стаљин и Коминтерна… Зато је у односу на суштину издајничке завере – на питања: Ко? Зашто? Усташе? Aустроугарска? Ватикан? – и сам Макдауел принуђен да изађе из своје поштењачке пристојности:

“Принуђен сам да прихватим извесне непотврђене извештаје као највероватније тачне: наиме, да је током 1943, а нарочито преко контаката у Лондону, господин Черчил потпао под утицај непознатих и сасвим незваничних личних саветника који су га на неки начин обманули,(???) навевши га да напусти легитимну југословенску владу и национални покрет генерала Михаиловића, и пружи широку и одлучујућу англо-америчку подршку комунистичком ’слободном стрелцу’ (???) Титу.”

Иако је очигледно да извори нису ‘обманули’ Черчила јер је ‘обмани’ био одан још од пре Другог светског рата; и иако израз ‘слободн стрелац’ донекле зависи од тачности превода – та дефиниција свакако жигоше Тита не само као амбиционисту и коцкара – већ и као агента завере који коинистичке епитете и етикете користи само као… маску! Зато је интересантно како Макдауел дефинише “суштину Маклејновог извештаја”:

‘Већ (то јест до октобра 1943) било је јасно да ће Тито и његови следбеници на крају загосподарити Југославијом. Није било сумње да ће, по завршетку рата, они играти одлучујућу улогу у југословенским пословима. С друге стране, они су били крајње ефикасна војна снага’!

“То је била суштина извештаја које је слала британска војна мисија, на основу чега је и одлучено да се сва могућа помоћ пружи партизанима’’! Међутим, осим што Меклејново инсистирање на Титовој ‘ефикасној војној снази’ може да изгледа као да негира Макдауелово сагледавање Меклејна као ‘различитог’ од Черчила у односу на потпуну приврженост обмани завере – надовезујући се на Маклејнов мото Лоренса од Арабије – да је ‘присуство или одсуство непријатеља – од другоразредне важности’, Макдауел документује да “сви наши обавештајни подаци потврђују да je Титу ’присуство или одсуство непријатеља’ – заиста било ‘од другоразредне важности’ – у односу на ‘очувањем његових комунистичких кадрова’ – а заправо управо у односу на ‘преобраћање становништва Југославије у Титову идеологију’ – што потврђује чак и Маклејн цитирајући Тита и “Ранковића који признаје да су при нападу непријатеља партизани увек настојали да ‘главнину снага што је брже могуће пребаце у други део земље’, сматрајући да је ‘у свим условима за њих најважније да очувају политичке кадрове својих јединица’.” Зато ‘бригадир Маклејн не сматра Тита’ у његовом волшебном успону на власт’ – нити “идеалистом” нити “родољубом” – нити “подстакнутим ‘пламтећом љубављу према отаџбини’ – “како га погрешно описује премијер Черчил” – обожавајући Тита чему је свакако подучен накљукавањем од својих ‘приватних извора у Лондону’! Међутим, иако свакако постоји разлика у наседању на фразеологију – ипак је Маклејн морао да зна све лажи које је знао и Черчил – иначе не би успео да све фатаморгане примени толико доследно Черчиловим фантасмагоријама!

Међутим… има разлика између Маклејна и Черчила: док “Маклејн признаје да су у пролеће и лето 1943. Партизани били толико слаби да је мало недостајало да буду и потпуно уништени – то је управо период за који господин Черчил тврди да је време њиховог огромног успеха – иако су тада заиста најбољи партизански кадрови и сâм Тито били географски и тактички онолико удаљени од свих снажнијих немачких трупа у оквиру Југославије – колико им је то физички било могуће”!

Разлика има чак и у току волшебне производње спектакала фатаморгана: “Током Четврте и Пете (непријатељске) офанзиве (фебруар-јун 1943) ‘главнина партизанских снага је много пута једва избегла уништење’’ (Исто, стр. 193), пише бригадир Маклејн” – додајући чак да је “потом ‘Тито утврдио да неће више груписати јаче снаге против Немаца, те да оне треба да буду разбијене у мање формације.’ То је период (пролеће и лето 1943) који и Маклејн и Дедијер помињу као време када се Тито осетио тако слабим да је био спреман да напусти своја прибежишта у западној Југославији и склони се у правцу југа, ближе групама албанских и бугарских комуниста”!

Истог тог септембра, међутим, “с доласком Маклејна и после британских обећања о слању велике помоћи”, Маклејн констатује једну од својих најпарадоксалнијих крилатица: ‘после свега кроз шта су прошли и пропатили, партизани и њихов вођа су тог бурног лета 1943. могли – с новом надом очекивати боља времена’.”

Са којом то ‘новом надом’? Која то ‘боља времена’?

Очито пишући о периоду “после италијанске капитулације у септембру, бригадир Маклејн бележи”:

‘Постигли су много, било је то несумњиво. Тито је имао, како је тврдио (подвукао Макдауел), ефикасну герилску силу од око 150.000 људи’ – иако – “насупрот тој процени из септембра” каже Макдауел “на једном другом месту Маклејн каже да је у рано пролеће 1943: ‘главна ударна снага’ Партизана била ‘мање од двадесет хиљада’ људи!”

Макдауел, међутим истиче пирамидалну важност капитулације италијаниских снага – која је пажљивом и подмуклом режијом, претворна у наоружавање Партизана чији бојни и бројни редови нарастају прикључењем Усташа:

“Повећање у септембру, наравно, било је резултат италијанске предаје италијанских снага англо-америчким снагама, када је Тито добио прилику да преузме сву опрему Италијана у њиховој окупационој зони”! “Према Маклејну”: Партизани ‘су запленили залихе, оружје и опрему десет италијанских дивизија’, чиме ‘не само да су наоружали постојеће снаге, већ и велики број – придошлица’!

Којих ‘придошлица’?

Наравно Усташа и осталих квислинга али… нажалост и Срба! Важно је да је опште повећавање Титовог људства, али поготово планско повећавање војним усташким и осталим војно истренираним квислиншким снагама – Черчилова завера синхронизовала са систематским наоружавњем Партизана предајом италијанских снага, за које Макдауел сматра да је “од највеће важности ово признање најближег званичног саветника премијера Черчила за питања Југославије (Маклејна)”:

‘унутрашња борба партизана и националиста одлучена у корист првих – тек после и највероватније као последица – британске интервенције у корист Тита – у време итлијанске капитулације, крајем лета и почетком јесени 1943’ – које иако до тада “званично порицано” Макдауел доказује “виши британски официри су ме 1944. уверавали да су извесни званични британски кругови у штабу у Каиру радили на томе да – осигурају италијанску предају партизанима – и то без отпора – док су друге италијанске јединице охрабриване да пруже отпор, уколико националистичке (Михаиловићеве) снаге покушају да преузму њихово оружје и залихе”!

Иако Макдауел то не каже – ова подлост је понављање историје: 1941. су безначајну Титову групу у Србији – Немци наоружали предавши им Ужице са фабриком оружја – 1944. је исту ту безнчајну групу која није водила рат против Нацизма него бежала по забаченим територијама НДХ – Черчил наоружао оружјем капитулираних талијанских снага!

Што се тиче Маклејнових претеривања неубедљиво је Макдауелово извињење да пошто “су у операцијама чишћења обично учествовали поједини немачки батаљони из састава неколико дивизија, расути по великом простору, уз знатно јаче локалне квислиншке снаге под немачком командом” – да је због тога “описујући те акције, уобичајена партизанска пракса била – да саопште формулишући тако да неупућен читалац стекне утисак да су у сукобу учествовале читаве немачке дивизије”, јер су “партизанске снаге биле тако мале да су током оног што се на снову немачког искуства са њима дало назвати ‘изузетно тешким борбама’ – оне могле направити пробој кроз сектор који је држао – само један немачки батаљон за ‘блокирање’ – aли и ту се, као и другде, из партизанског саопштења – добија лажни утисак да је у догађају учествовала цела немачка дивизија”! Иако то јесте тачно – чињенице су, прво, да је огромно претеривање чињено намерно, и друго, да пошто је огромно претеривање чињено уз сагласност Британаца – да је свакако и сам Черчила знао да претеривања јесу претеривања – што безпоговорно доказује рекламирање тих монструозних претеривања од стране британских, а онда и америчких медија чији је извор била мистериозна британска база у близини Босанског Петровца, на територији НДХ… на којој су великани западних медија сачекивани, гошћени и испраћани… накљукани фатаморганама!

Док Меклејн описује партизане ‘исцрпене борбама и изгладнеле, поново жељне да нађу безбедно место где могу починути’ – зарад поређења са Маклејном, Макдауел сматра да “ваља поново навести изјаву премијера Черчила из фебруара 1944. засновану на његовим ‘анонимним изворима’: ‘Веома вешто вођени… маршал Тито у овом тренутку има – више од четврт милиона људи организованих у дивизије и корпусе’! Међутим, иако Макдауел сматра да се “много дугује Меклејну да се схвати колико је Черчил био обманут од својих анонимних извора” – ипак је тешко поверовати у оправдање обманутошћу – јер по свему изгледа да ни Черчил нити Меклејн нису уопште били обманути – и да су обојица тачно знали да наоружавају нечасну групу која уопште није у рату против Нацизма нити је имуна на расизам и фашизам!

Можда се баш зато пред крај поглавља Макдауел поново враћа на Тита и упркос огромној ратној и поратној продукцији пропагандистичких обмана и измишљотина, он закључује да “није био у стању да после рата дода нове и убедљивије доказе да би поткрепио информације партизанског Врховног штаба на која су се ослањаали” Меклејн и Черчил, и зато Макдауел фатаморгане сагледава “као изговор и покушај да се оправда напуштање националиста и генерала Михаиловића.” Међутим, иако оправдање напуштања Михаиловића пред западном јавношћу јесте био један од разлога огромне пропагандистичке производње лажи – ипак је много важнији разлог ове обмане био преварити западну јавност прављењем ‘од комарца магарца’ – да је побегуља Тито некакав велератник па чак и маршал!

И иако поштен и частан Макдауел покушава да делимично оправда чак и Черчила – цитирајући Черчилово писмо “Титу од 17. маја 1944.” – и тумачећи га као “повлачењем неких од Черчилових најесктремистичкијих ставова”:

”Не знамо шта ће се догодити у српском делу Југославије. Михаиловић ту свакако има снажан положај као врховни командант, и није извесно да ће његов одлазак са положаја министра војног иоле умањити његов утицај. Не можемо предвидети шта ће он учинити. Такође је веома много, можда чак и две стотине хиљада српских сељака који су против Немаца али су пре свега Срби, и који природно размишљају као сељаци који поседују земљу, противно теорији Карла Маркса’.” (Closing the Ring, стр. 477-78) – иако Макдауел сматра да ово писмо “указује да је од маја 1944. Черчил бар у извесној мери схватио да су га његови анонимни извори завели” – ипак… на крају поглавља признаје чак и сам Макдауел:

“Докази су јасни и несумњиви да је британска политика према Југославији и Југоисточној Европи током Другог светског рата била лична Черчилова политика! Дубока и дуготрајна трагедија која је стога задесила народе Југоисточне Европе могла је бити избегнута да се Черчил послужио могућношћу која му је била доступна и коју је могао применити, а која би послужила најбољим интересима Британије, САД и читаве Европе: привременим пружањем заједничке савезничке подршке генералу Михаиловићу до немачке капитулације; установљавањем примирја; и одржавањем слободних избора под поктровитељством три највећа Савезника”!

 

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Шеснаести наставак, странице од 168 до 177 – (четврти део)

 

Бригадир Маклејн, наиме, стигао је први пут у Титов штаб септембра 1943, а вратио се у Каиро почетком новембра исте године. Током тог кратког периода – углавном у октобру – припремио је званичан извештај којим је препоручио напуштање генерала Михаиловића и усмеравање све помоћи Титу. Упућени британски официри на терену, с којима сам разговарао о том извештају, описали су га као накнадни покушај одређених кругова – у Војсци или Министарству спољних послова – да искористе ту мисију за образлагање и озваничење Черчи¬лових, већ донетих, личних закључака у погледу Југославије.

Представљање партизанских способности у Маклејновом извештају, као и њихових достигнућа и циљева, засновано је углавном на оном што су аутору говориле партизанске вође у Титовом штабу крајем септембра и током окто¬бра. То је, наиме, онај кратки период у време или непосредно после италијанске капитулације, и тада безмало ничим ометаног партизанског ширења по западној Југославији – пре свега Далмацији – и пре него што су, убрзо потом немачке снаге и њихови локални сарадници, окупирали то подручје.

Наиме, пред њиховим напредовањем Тито је током зиме 1943–44 повукао своју главнину у релативно безбедне, голетне и стратешки неважне планине између Босанског Петровца у цетралној Босни и Фоче, у правцу југа и црно-горске границе. Како сам истакао у поглављу о Титовим дејствима, то је била област у којој се главнина партизанских снага налазила још од Титовог повла¬чења из Србије, крајем 1941.

Пошто је крајем новембра припремио свој извештај у Каиру, бригадир Маклејн је накратко опет послат у партизански Врховни штаб, а потом се са капетаном Дикином поново вратио у Каиро децембра 1943, да би се срео са Черчилом по његовом повратку из Техерана. Маклејн се још једном обрео у Титовом штабу као шеф англо-америчке мисије тек крајем јануара или почетком фебруара 1944, непо¬средно пред долазак прве совјетске мисије код Тита. Што је овде, међутим, важно имати на уму јесте да је овај његов званични извештај о партизанским способ-ностима био припремљен током кратког и изузетног периода непосредно после италијанске предаје, када би сваки страни официр ограничен боравком у парти¬занском Штабу готово неизбежно стекао утисак о великој партизанској снази.

Године 1944, проценио сам тако да су у том кратком периоду партизани имали ‘’до сто хиљада људи’’, нашта су ми неки – и амерички и британски официри – замерили да претерујем. Но, сви смо били сагласни да је до повећања њиховог броја, без обзира на цифре, делом настало због прихватања хрватских елемената у партизански покрет а делом што су Југословени и домаће становништво стра¬ног порекла – до тада на страни Немаца или Италијана – настојали да склоне или прикрију код Тита, у покрету прихваћеном као савезнички.

Уз то, Маклејнов извештај из октобра 1943. унеколико понавља нападе на Михаиловића и подршку Титу уобичајене у тадашњој британској штампи, мада је суздржанији и више се бави основним чиниоцима. Његов главни закључак је да Тито сада располаже делотворном војном силом каква је потребна Британији и која ће га свакако довести на власт у Југославији после рата. Маклејн је навео да је у интересу Британије да му пружи пот¬пуну подршку и напусти генерала Михаиловића, иако је Тито несумњиво комуниста а његов партизански покрет под комунистичком контролом. Бри¬гадир идентификује суштински интерес Премијера изјављујући да ће бри¬танска подршка Титу ‘’у приличној мери допринети нашој позицији на Бал¬кану после рата’’.

У том октобарском извештају сачињеном после кратког боравка у партизанс¬ком Врховном штабу, бригадир Маклејн овако процењује прилике:

‘’Партизански покрет (…) сада доминира у већем делу Југославије и има војску од око двадесет шест дивизија и ефикасан политички и административни систем’’.

Он усто процењује да покрет броји око 220.000 људи – то, претпостављам, чинећи на основу онога што су му рекли домаћини. Његова процена немачких снага на ‘’око четрнаест дивизија’’ прилично је тачна, али само ако се узме у обзир цела Југославија.

Извештај такође открива да он, или његови домаћини, не разуме основне немачке циљеве у Југославији. Он каже:

‘’Немајући довољно трупа да у потпуности окупирају земљу, они (Немци) су морали да се ограниче на поседање већих градова и очувања комуникација између њих’’.

Но, то је важило само за мање немачке снаге у западној Југославији, где су партизани једино и били концентрисани, и где је једини циљ Немаца био да успоре могуће англо-америчко искрцавање из Италије. Те немачке трупе биле су стациониране по већим градовима пошто је тако било безбедније и згодније за њихово снабдевање, своја дејства ограничавајући на заштиту саобраћајница уз уобичајене и рутинске акције ‘’чишћења’’ подручја изван градова, не би ли се спречило стварање отпора већих размера.

Од својих партизанских контаката бригадир Маклејн међутим очито ништа није чуо о сталним борбама у источној Југославији, између националиста и глав¬них немачких снага дуж најважнијих немачких линија комуникација – што смо ми на терену знали из извештаја националиста и на основу немачких саопштења.

Ипак, Маклејн је у својој процени партизанског војног потенцијала у извештају суздржан:

‘’Када би били снабдевени довољном количином оружја и остале опреме, непријатности које би нанели Немцима биле би знатно веће, и сасвим је могуће да би их временом партизани принудили да се у потпуности повуку из земље’’.

Али, тај нагласак на довољној количини оружја и опреме коју је захтевао Тито јесте управо оно што је он безуспешно и упорно захтевао од Москве, а што је умногоме превазилазило потребе герилског ратовања. Општи тон Маклејновог извештаја из октобра 1943, међутим, по умерености, чак суздржаности а можда и скептицизму – не само кад је реч о Титовим могућностима већ и његовим намерама, а нарочито када се упореди са тоном који Черчил користи у својим Мемоарима – у великој мери се подудара са разним извештајима из рата и непо¬средно после њега.

Овде бих при том истакао и закључак бригадира Маклејна да ће:

‘’догађаји показати совјетске намере према Југославији. Много шта ће зави¬сити и од Тита и од тога да ли он себе и даље види у својој некадашњој улози агента Коминтерне, или као могућег владара независне југословенске државе’’.

С обзиром на меру и разноврсност неподударности између тона и размиш¬љања премијера, и суздржаности његовог главног саветника за Југославију када је реч о Титу и његовом покрету, принуђен сам да прихватим извесне непотврђене извештаје као највероватније тачне: наиме, да је током 1943, а нарочито преко контаката у Лондону, господин Черчил потпао под утицај непознатих и сасвим незваничних личних саветника који су га на неки начин обманули, навевши га да напусти легитимну југословенску владу и национални покрет генерала Михаи¬ловића, и пружи широку и одлучујућу англо-америчку подршку комунистичком ‘’слободном стрелцу’’ Титу. Ваља, усто, имати на уму, да је послератна књига бригадира Маклејна о Титу под насловом Јеретик: живот и доба Јосипа Броза-Тита (The Heretic: The Life and Times of Josip Broz – Tito) објављена 1957. Мада закључцима заснована углавном на југословенским комунистичким и поратним прокомунистичким приватним изворима и прожета отвореним дивљењем за Тита као личност, ту књигу видим као поштено и промишљено, иако некад погрешно просуђивање на основу целокупности података с којима се аутор сусрео током и после рата. Стога сам се у овој студији толико и ослањао на Маклејново дело.

Своје закључке, међутим, о партизанском доприносу у рату ја пре свега заснивам на чињеничном материјалу и проценама британских војних и цивил¬них обавештајаца с којима сам имао част да радим између 1942. и 1944. То сам комбиновао са сопственим увидима о Југославији крајем лета и почетком јесени 1944, што је у великој мери било потврђено током једног послератног викенда – углавном посвећеног разговорима о Југославији и Југоисточној Европи – који сам провео с генералом Вилијемом Донованом, шефом наше тајне обавештајне службе, Уреда за стратешке задатке (OSS).

На много начина увиди бригадира Маклејна поклапају се са тим другим изво¬рима, а знатне разлике очитују се само када је реч о партизанској снази и војној ефикасности, те суштинском питању њиховог размештаја у Југославији, у шта бригадир није имао ни прилике ни времена да се лично увери.

У својој књизи, бригадир Маклејн овако понавља суштину свог извештаја из новембра 1943:

‘’Већ (то јест до октобра 1943) било је јасно да ће Тито и његови следбеници на крају загосподарити Југославијом (…) Није било сумње да ће, по завршетку рата, они играти одлучујућу улогу у југословенским пословима. С друге стране, они су били крајње ефикасна војна снага (…) То је била суштина извештаја које је слала британска војна мисија, на основу чега је и одлучено да се сва могућа помоћ пружи партизанима’’.

Нигде, наиме, у овој књизи нисам наишао ни наговештај да бригадир Маклејн сматра Тита у успону на власт идеалистом или родољубом, подстакнутим ‘’плам¬тећом љубављу према отаџбини’’, како га погрешно описује премијер Черчил – а што је вероватно сазнао од својих приватних извора у Лондону. С друге стране, дуго су ме интригирале речи Лоренса од Арабије, које је Маклејн навео и у свом првом извештају и у књизи: ‘’Провинцију смо освојили када смо научили њене 172 173 цивиле да гину за наш идеал слободе. Присуство или одсуство непријатеља било је од другоразредне важности’’ (подвлачење аутора). Да ли је Маклејн хтео рећи да су партизанске офанзиве – ‘’освајања провинције’’ – биле упра¬вљене не на немачке окупационе снаге већ на преобраћање становништва Југо¬славије у Титову идеологију? Јер, сви наши обавештајни подаци потврђују да је Титу ‘’присуство или одсуство непријатеља било од другоразредне важности’’, у поређењу са очувањем његових комунистичких кадрова.

Овај закључак потврђује често и изненађујуће директно сâм Маклејн у својој књизи. Цитирајући Тита и Ранковића, главног Титовог помоћника, он признаје да су при нападу непријатеља партизани увек настојали да ‘’главнину снага што је брже могуће пребаце у други део земље’’, сматрајући да је у свим условима за њих најважније да очувају политичке кадрове својих јединица. (Јеретик, стр. 166, 188. Погледати део књиге који се бави партизанским деловањем.)

Бригадир Маклејн отворено признаје да су у пролеће и лето 1943. партизани били толико слаби да је мало недостајало да буду и потпуно уништени. А то је управо период за који господин Черчил тврди да је време њиховог огромног успеха. Пишући, наиме, о првом доласку капетана Дикина у Титов штаб крајем маја 1943, Маклејн каже:

‘’Провео је следећи месец-два (јун и јул) пешачећи кроз црногорске планине са прогоњеним партизанима’’. (Исто, стр. 193)

Ту су најбољи партизански кадрови и сâм Тито били географски и тактички онолико удаљени од свих снажнијих немачких трупа у оквиру Југославије колико им је то физички било могуће.

‘’Током Четврте и Пете (непријатељске) офанзиве (фебруар-јун 1943) глав¬нина партизанских снага је много пута једва избегла уништење’’ (Исто, стр. 193), пише бригадир Маклејн, додајући да је потом Тито утврдио да неће више груписати јаче снаге против Немаца, те да оне треба да буду разбијене у мање формације. То је период (пролеће и лето 1943) који и Маклејн и Дедијер помињу као време када се Тито осетио тако слабим да је био спреман да напусти своја прибежишта у западној Југославији и склони се у правцу југа, ближе групама албанских и бугарских комуниста. Тог септембра међутим, с доласком Маклејна и после британских обећања о слању велике помоћи, како Маклејн пише: ‘’после свега кроз шта су прошли и пропатили, партизани и њихов вођа су тог бурног лета 1943. могли с новом надом очекивати боља времена’’.

Очито пишући о периоду после италијанске капитулације у септембру, бри¬гадир Маклејн бележи:

‘’Да су постигли много, било је несумњиво. Тито је имао, како је тврдио (подвукао Макдауел), ефикасну герилску силу од око 150.000 људи’’.

Насупрот тој процени из септембра, на једном другом месту Маклејн аутор каже да је у рано пролеће 1943:

‘’главна ударна снага’’ партизана била ‘’мање од двадесет хиљада’’ људи.

Повећање у септембру, наравно, било је резултат италијанске предаје англо-америчким снагама, када је Тито добио прилику да преузме сву опрему Италијана у њиховој окупационој зони. Према Маклејну:

‘’они су запленили залихе, оружје и опрему десет италијанских дивизија. Не само да су наоружали постојеће снаге, већ су могли наоружати и велики број придошлица (…) (Партизанске) снаге одједном су добиле на војној снази, што је не само увећало могућност њиховог отпора Немцима, већ по свему судећи и на дужу стазу имало одлучујуће утицати на исход борбе за власт унутар Југосла¬вије’’. (Исто, стр. 181–82, 200)

За ову студију, међутим, од највеће важности је ово признање најближег зва¬ничног саветника премијера Черчила за питања Југославије: да је унутрашња борба између партизана и националиста одлучена у корист првих тек после, и највероватније као последица, британске интервенције у корист Тита у време италијанске капитулације, крајем лета и почетком јесени 1943. Иако је то тада званично порицано, виши британски официри су ме 1944. уверавали да су извесни званични британски кругови у штабу у Каиру радили на томе да осигу¬рају италијанску предају партизанима без отпора, док су друге италијанске једи¬нице охрабриване да пруже отпор, уколико националистичке снаге покушају да преузму њихово оружје и залихе.

Горњи навод бригадира Маклејна о ономе што је одлучујуће утицало на исход грађанског рата између националиста и партизана све је више појачавало утисак који сам имао припремајући ову студију: могуће је да је за Премијера, када је 1943. наведен да прихвати пропаганду о војној снази партизана, та снага била од значаја не због доприноса немачком поразу – како је јавно тврђено – него што је могла да послужи заштити британских интереса у Источном Медитерану после рата. Уосталом, на такву могућност указују и два фактора која су 1943. постала очигледна бар неким припадницима британског Министарства спољ¬них послова и обавештајних служби.

Први је био да је Тито потпао под утицај дисидентских комунистичких еле¬мената, и сâм тако поставши могући дисидент кога после рата Британци могу искористити (што са ЕАМ у Грчкој није било могуће).

Други је био документована, растућа решеност југословенских националиста у земљи и ван ње – као последица чињенице да главни Савезници нису подр¬жали, ни како треба признали велики национални устанак 1941, ни њихове отво¬рене или диверзантске офанзиве против Немаца 1942 – да после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи поје¬диначним интересима било које од њих.

Програм националних снага, очито, не би користио ономе што је Черчил сма¬трао британским послератним интересима.

У вези са проценама партизанске војне снаге у Черчиловим Мемоарима и Маклејновом Јеретику желео бих зато да истакнем – ради поштеног односа према њима двојици као и другим коментаторима – да су партизанска саопштења са описима њихових ‘’битака’’ против ‘’јаких’’ немачких снага могла лако завести сваког осим професионалних обавештајних аналитичара. Јер, у рутинским акцијама ‘’чишћења’’ изван градова које су немачке окупационе снаге изводиле по Источној Европи и западном делу совјетске Русије, обично су учествовали поједини немачки батаљони из састава неколико дивизија, расути по великом простору, уз знатно јаче локалне квислиншке снаге под немачком командом.

Описујући те акције, уобичајена партизанска пракса била је да саопштења формулишу тако да неупућен читалац стекне утисак да су у сукобу учествовале читаве немачке дивизије. Но, немачки батаљони који су изводили те акције углав¬ном су имали задатак ‘’блокирања’’, мада би у одређеним случајевима планинске или скијашке трупе обављале и непосреднију улогу. У вези с тим, ваља погледати и овај немачки опис (цитиран у Јеретику, према Дедијеровом Дневнику) битке између партизана и немачких јединица за ‘’чишћење’’ у западној Југославији: ‘’Борбе су биле изузетно тешке (…) Силовит партизански напад усмерен на Други батаљон 369. дивизије омогућио је продор (…) Све непријатељске снаге (то јест главнина партизанских трупа) успеле су да се пробију кроз створени процеп’’. (Исто, стр. 190)

У суштини, партизанске снаге биле су тако мале да су током оног што се на основу немачког искуства са њима дало назвати ‘’изузетно тешким борбама’’ могле направити пробој кроз сектор који је држао само један батаљон за ‘’бло-кирање’’. Али и ту се, као и другде, из партизанског саопштења добија утисак да је у догађају учествовала цела немачка дивизија.

Бригадир Маклејн даље ставља у праву перспективу своју причу о парти¬занској ефикасности после италијанске капитулације описујући брзу и успешну немачку реакцију на повећање партизанских снага под покровитељством Бри¬танаца, у септембру 1943. Пошто је о томе већ било речи у поглављу о парти¬занским дејствима, довољно је напоменути да је током зиме 1943–44, главнина партизанских снага опет била сабијена на мало и голо планинско подручје југо¬западне Босне, и подручја Хрватске, Словеније и Далмације у околини Босанс¬ког Петровца. Описујући немачке акције ‘’чишћења’’ у зиму 1943–44, бригадир Маклејн поново цитира Дедијера:

‘’Они (партизани) морали су да обуставе даље операције и неколико месеци проведу реорганизујући своје снаге’’,

а, после даљих повлачења:

‘’Тито и његов штаб били су принуђени да се брзо повуку ка западу, у рела¬тивну сигурност шумовитих брда изнад Босанског Петровца’’.

И ту се, крајем јануара или почетком фебруара 1944 (подвлачење Макда¬уела), бригадир Маклејн опет придружио Титу, пошто је у Каиру боравио од почетка децембра 1943. Он описује партизане у то време као:

‘’исцрпене борбама и изгладнеле, поново жељне да нађу безбедно место где могу починути’’.

Овде, и зарад поређења са Маклејном, ваља поново навести изјаву премијера Черчила из фебруара 1944 (подвлачење Макдауела), засновану на његовим ано¬нимним изворима: 176 177 ‘’Веома вешто вођени (…), партизани су истовремено неухватљиви и убист¬вени (…) Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу, и он у овом тренутку има више од четврт милиона људи (…) организованих у приличан број дивизија и корпуса’’!

Историчари, наиме, много дугују бригадиру Фицроју Маклејну што је у својој поратној студији на тај начин разјаснио размере до којих је премијер Черчил био заведен својим анонимним, личним изворима.

Посветио сам оволико простора изводима из Маклејнове студије не зато што су они потребни као доказ неуспеха партизана да се ефикасно супрот¬ставе Немцима – то је потврђено званичним и британским и немачким обавештајним документима – већ зато што бригадир Маклејн, уз сву своју оданост господину Черчилу и све своје дивљење према Титу као личности, као поштен човек није био у стању да после рата дода нове и убедљивије доказе да би поткрепио информације партизанског Врховног штаба на која се ослањао. (Подвлачење Макдауела)

У светлу свих расположивих података дужан сам зато да одбацим званичан став британске владе током рата, да је одлука да се подржи Тито заснована на војној ефикасности његових снага у активном отпору немачкој окупацији и екс¬плоатацији Југославије и Југоисточне Европе. Не видим ниједан честит нити логичан начин да избегнем закључак да су наводне војне способности партизана употребљене као изговор и покушај да се оправда напуштање националиста и генерала Михаиловића.

Уз то, ово последње заснивало се на веома погрешној поставци да ће преко Тита – а не уставне владе Југославије, и националног покрета под командом генерала Михаиловића у самој земљи – Британија успети да задржи известан утицај у Југоисточној Европи после рата, с обзиром да англо-америчких трупа у доба примирја неће бити на Дунаву.

Јер, како истичем и у поглављу о америчкој политици у време рата, аме¬ричка влада и председник Рузвелт лично сносе велику одговорност што нисмо подржали првобитни и исправан стратешки концепт премијера Черчила за Југоисток. Но, поштеног односа према господину Черчилу ради, ваља подсе¬тити да он – чак 17. маја 1944, у писму Титу репродукованом у Мемоарима – повлачи неке од својих најекстремнијих ставова усвојених под утицајем ано-нимних извора, пишући: ‘’Не знамо шта ће се догодити у српском делу Југославије. Михаиловић ту свакако има снажан положај као врховни командант, и није извесно да ће његов одлазак са положаја министра војног иоле умањити његов утицај. Не можемо предвидети шта ће он учинити. Такође је веома много, можда чак и две стотине хиљада српских сељака који су против Немаца али су пре свега Срби, и који природно размишљају као сељаци који поседују земљу, противно теорији Карла Маркса’’. (Closing the Ring, стр. 477–78)

Има их, наравно, који ће казати да премијер тако пише Титу само да би га навео да одустане од целе Југославије и задовољи се западним, католичким делом и савезом са Британијом. Али, ово писмо непогрешиво указује да је од маја 1944. године, бар у извесној мери, он схватио да су га његови анонимни извори завели.

На крају, докази су јасни и несумњиви да је британска политика према Југо¬славији и Југоисточној Европи током Другог светског рата била лична Черчи¬лова политика, и они откривају и најбоље и најгоре стране овог великог светског државника. Черчил се најбоље показао својом првотном стратешком замишљу англо-америчке офанзиве кроз Југоисточну Европу до долине Дунава, одсудне и у Хитлеровим и у Стаљиновим плановима за офанзивни рат, а најгоре безмало осионим занемаривањем савета својих одговорних и оданих званичних савет¬ника и окретањем онима које не жели чак ни да именује.

Та бахатост, међутим, могла би се објаснити његовом менталном и физичком исцрпљеношћу под теретом који је углавном настојао да носи сâм. Дубока и дуготрајна трагедија која је стога задесила народе Југоисточне Европе могла је бити избегнута да се послужио могућношћу коју је му је била доступна и коју је могао применити, а која би послужила најбољим интересима Британије, САД и читаве Европе:

привременим пружањем заједничке савезничке подршке генералу Михаило¬вићу до немачке капитулације, установљавања примирја, и одржавања слобод¬них избора под покровитељством три највећа Савезника.

 

наставиће се

 

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

 

Објављено 28.08.2014

2006-2014 новинар.де