Вести

Кад је некада неко био много дужан, говорило се да је „дужан као Грчка!“ Сад, пак, у оптицају је, тзв. „Грчки сценарио“, што ће рећи да су опет много дужни, чак једва успевају да исплаћују камате на главни дуг, који се и даље увећава новим задуживањима.

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 08.08.2014

***

Како се Србија, почев од 5. октобра, непрестано распродаје и задужује, то се и Србији предвиђа незаобилазни грчки сценарио, без обзира што се владе мењају које све од реда обећавају борбу за бољу Србију, за лепшу и бољу будућност наше деце, која се, благодарећи белој куги, одн незапослености, све мање рађају, па је и лакше обећавати бољи живот онима који успеју да се роде.

Међутим, кад је реч о Грчком сценарију, као угледу оном што ће ускоро нама да се деси, треба рећи да сви они који се враћају са летовања у Грчкој, изјављују да нигде нiсу видели тај „сценарио“, да се у Грчкој нормално живи и ради, да непрекидне реке туриста и даље пристижу, које она успева и да исхрани и угости, што је најбољи доказ да тај сценарио – мирује.

Код нас, пак, иако нисмо достигли репутацију тог њиховог сценарија, не само због последица поплава, већ и иначе, ствари се одвијају другачије, а и како би, кад су главна обележја наше земље ни приближно налик грчким.

Пре свега, Грчка, као земља опкољена је са три стране морима са безброј живописних острва, уз небројено историјских и културних споменика, још из времена старе Грчке и Византије, изложена је беспримерном радозналошћу грађана света, који је, не само преко лета, опседају и хрле њој, што представља једну значајну трансфузију свим њеним финансијским недаћама. О тој и таквој трансфузији ми не можемо ни да сањамо. Напротив! Наша су летовања редовно одлив пара другима, које ионако једва имамо!

Грчка је земља Грка, национално свесних и упражњавајућих, које вера и црква духовно непрекидно обнављају и о њој се старају. И у том погледу ми не можемо да се проближимо Грчкој и Грцима! Напротив! Наш патријарх, крај толиких доказа, ТВ снимака, и по свим медијима, и преко 200 хиљада изгнаних који су дошли у Србију, међу њима и сви православни свештеници, сем Миленка Поповића, јединог који је остао у Загребу, српски патријарх Иринеј је ових дана у хрватским Карловцима изјавио: „Ја не знам да ли су Срби прогнани из Хрватске или су је сами напустили!!“

Еј, бре, има ли тај патријарх осећај срама и стида! То је грех до Бога! Али то је и доказ патријархове лојалности према власти, која званично никад није проговорила реч о прогону Срба из Хрватске.

У Грчкој, која има непомућен и истински национални и верски осећај, после такве изјаве, патријарх би морао да одступи!

Да не изостане за патријархом, новоименовани загребачко-љубљански митрополит Порфирије, изјављује да је у Загреб дошао отворена срца, са поруком помирења, мада се зна, да такву поруку може да донесе само онај који је вршио прогон, а не прогнани. Дакле, не Срби!

Сем тога, он је рекао и једну неомеђену неистину: „Насилног преласка у римокатоличку веру у Хрватској, није било“!!!

Зар он није чуо за интервенцију. Стипе Шувар код Туђмана, кад му је скренуо пажњу, да је преко 10 хиљада Срба насилно покатоличено, да су деци чак мењана имена и давана им хрватска, због чега би Хрватска могла имати проблеме…

Ни један глас се није дигао против ових срамотних изјава, ни у СПЦ, ни у грађанству, па ни у Влади.

Уосталом Влада, ни ова, ни претходне, нису у Скупштини, ни на својим седницама, заузимали став према оном што се збило са Србима не само у Хрватској, иако је у Србију дошло преко 200.000 прогнаних Срба, иако је

Вучић успео да направи споразум са Линтом, председником Савеза удружења прогнаних Срба, током предизборне кампање, како би они гласали за СНС.

Вучић, коме речи редовно иду брже од памети, одмах после тог успелог предизборног трика, дао је интервју загребачком „Глобусу“, у ком је рекао ако буде изабран за премијера, „Стварам нову Србију, и требаће ми помоћ Хрвата“, дакле, оних који су прогнали Србе из своје Лијепе, и који су гласали за њега, са опрвданом надом. Узалудно!

Коначно, од свих бивших југословенских република, једино у Србији не постоје национална права за ону нацију која је чини. Она је остала обесправљена на титоистички начин, а то значи као од 1944, од када су изложени, уз издашну помоћ српских тититоиста, прогањањима, ограничењима, ништењима, геноцидних размера, што се видело на недавној изложби „У име народа“ у периоду од 1944-1953, што је било довољно да се читаве генерације ишколују без националног осећања, најпре у тзв. у интернационалном,, а од 5. октобра у проевропском, белосветском духу.

Срби су у својој рођеној земљи обезглављени, њима се невиђеном пропагандом намеће начело да Европа нема алтернативу, да морају сва европска правила да усвоје и упражњавају, као да су држава на почетку, без икакве традиције. Традиција је проглашена за ретроградност, и ње све мање има, почев од ћириличког писма.

Петооктобарска лига преоевропских влада ни о чему се не стара што је српско, да се одржи, па чак и оснажи. Напротив. У Србију може свако да дође, не само да се запосли и да у њој несметано живи, већ и да њом управља и њом командује, на своју добробит. Деведесете године, које су на свим бившим југословенским просторима постале прогањајуће за Србе, када им је наметнуто да се бране, и себе и своја вековна огњишта, проглашене су, због те одбране, од наших суседа, као године српске агресије, док су они који су нас прогањали, убијали, ништили сву нашу имовину, прогласили тај геноцидни акт за ослободилачки, и у Хрватској и на Косову, и у БиХ… што је Европа, та вековна наше непријатељица, признала, чак и поспешила, само да се реши Срба, као и увек.

Иако је то ноторна и погубна истина, за Вучића и његову Владу, Немачка је прироритет, она јој се чак намеће као партнер и савезник, чиме жели да покаже Србима, да он уме оно што они нису умели и знали раније, пре њега..

За ту промену и то сазнање, изабрана је 100. годишњица Првог светског рата, која се од обележавања претворила у славље, којом Немачка и Аустрија постају пример за углед новој Србији, у изградњи модерне, проевропске државе!

Дабоме, нико од власти не мисли на народ, на његово памћење, на преко милион побијених и осакаћених бранилаца Србије од тих немани, на толика разарања и ништења свега што су генерације Срба градиле и стварале, главно је да се одржи ова власт превртача, оних који су годинама говорили и радили супротно да би стекли народно, српско поверење, које су преко ноћи напустили и ставили себе на пробу и испит.

На српску несрећу успели су, Србија не само да је гласала за њих, већ је изразила спремност да уђе у ту њихову Европу (46%), што може и свакако ће имати страшне последице.

У недавном интервју академика Екмечића, он је, између осталог, рекао: „У Синоду СПЦ, у САНУ, у свим установама и свим слојевима друштва, Америка (Запад) има неког на кога се могу ослонити, у разбијању Србије изнутра, да нам се у једном тренутку поново може десити 27.март, ако би хтели срушити и ову Србију. Тешко нама ако то заборавимо!“

Треба ли да подсећамо Србе, да се на свим странама на томе ради.

Из свега оног што је речено, јасно је да се „српски сценарио“ знатно и темељно разликује од грчког. Грци не само што су Грци у земљи, они су то по целом свету. Њихова дијаспора је најтешње везана за матицу, не само сада, већ одувек, чиме се ми не можемо похвалити, већ и због традиционалних партијских подела, које су биле важније од националног јединства. Последње две године, дакле владавине СНС уз СПС (т), немамо чак ни Министарство за дијаспору, а кад смо га имали на његовом челу био је један Црногорац!

Наравно, не може се замислити да у Грчкој није присустан Запад. Да га није било, Грчка не би била у ЕУ! Али може се и мора рећи да је Грчка увек била национална држава, што смо ми у Србији одавно заборавили. Кад год се говори о тзв. националним интересима, код нас се мисли о интересима оне странке и оних људи који су на власти.. И наравно, због те „околности“ се и не може говорити у пуном смислу речи о нашем, „српском сценарију“, већ само о сценарију оних који су на власти у Србији..

При свем том и управо због тога, требало би једном да будемо начисто, да ми немамо ни десницу, ни левицу, ни центар. Уосталом и уопште, шта значе данас те поделе, кад нема ни фашизма, ни нацизма, ни комунизма, кад постоје само амерички интереси, које лицемери крсте демократијом.

И демократија је одавно изумрла, и она је финансијска поштапалица, на чијем челу су ММФ и Светска банка, америчке експозитуре. Ко упадне у њихову мрежу, а ради се на томе да сви упадну, готов је, спаса му нема. Поставља се само једно питање: може ли америчка олигархија да издржи тежину света.

И у тим великим оквирима, шта може и шта уопште представља Србија? Ништа! Али, што рече академик Екмечић, свуда има Америке, а на жалост, због Срђе Поповића, свуда има и Србије, као њеног рушилачког експонента у служби америчких интереса.

Оно што је нама једино нужно, то је доследни и чисти национализам., јер нас једино он може окупити и спасити.

Дучић је једном рекао: „Народ је растројен, на окупу је само олош“. А да је жив, видео би и да се и олош растура и растурио.

Када му је, како је признао Тадић у једном Загребачком интервју, наложено да створи јаку опозицију, он ју је, заједно са пок, Микијем Ракићем, створио преко Николића и Вучића. Тешко је замислити, како су се ови Шешељеви гласноговорници, преобратили у његову негацију, одричући се најпре свег националног што их је дотле красило и обележавало, као што је тешко и замислити да је то епохално издајништво учињено без великих пара и без великих, обостраних, обећања.

Вероватно да је у свем том највећи мајстор био покојник, за кога је Вучић приликом погреба рекао: „Ракић је био један од најбољих људи које је Србија имала, најбољи пријатељ, врхунски професионалац, човек државе.“ Дакле, дужна захвалност.

Не зна се коју је улогу имао Ракић у устоличењу СНС на кормило државе, али се може претпоставити да улога није била мала, као што би му сви министри ДС-а морали бити захвални, што за толике знане и незнане њихове пљачке нико од њих није повукао мачка за реп. Јер, Вучић који их је могао ставити пред лице правде, из захвалности према пок. Ракићу што им је помогао да постану оно што данас јесу, није прстом мрднуо у том смеру. Уосталом, он је више галамио и претио, но што је стварно урадио било шта против тзв. тајкуна, који не би постојали да нису били у спрези са влашћу и полицијом.

И тако српски сценарио се може сматрати правим, док је грчки, у односу на наш, тек једна досетка.

Вучићево понашање и не само његово, покрива се резултатима избора, који међутим, иако су давали напредњацима право да формирају једнопартијску владу, Вучић у тај „сценарио“ није смео да уђе, на разочарење толиких кандидата, којима су, на затвореним предизборним зборовима, обећавана многа уносна места, ако обрлате гласачко тело.. Уопште, та предизборна кампања напредњака, која је коштала преко милијарду динара, што је више него што су све остале странке заједно, дале, чије порекло никада није откривено, извор је је за многа разочарења, па и за „тихи отпор Вучићу“, који је сменама директора у јавним предузећима сам себи почео да копа јаму у сопственој странци, која ће јама, сваком новом чистком, бити већа и дубља, и чије ће димензије повећавати тзв. „Болне реформе“, ако уопште до њих дође.

Ова скрпљена Влада почела је већ да се круни, и то круњење се неће зауставити, јер Америка је, што рече академик Екмечић, свуда присутна, уосталом и будним праћењем стања у Србији од стране њеног амбасадора, који је пре неки дан, пуних сат и по разговарао у четири ока, са Вучићем, о питањима од„заједничких интереса“. У условима када се Србији ставља омча око врата, тј. да уведе санкције Русији, а Русија већ увела санкције онима који су њој увели, тешко да се може наћи решење за Вучићев опстанак. И њега и његове Владе. Кад се те реалне евентуалије доведу у везу са било каквим пречишћавањем у оквиру странке, која није настала жељом стварне добробити за Србију и српство, већ да се наплати напуштање Српске радикалне странке, ствари се знатно компликују, што никако не иде у прилог Вучићеве фикс идеје о Србији као фактору стабилности у региону.

Русија и ЕУ не иду заједно, нису чак ни клацкалица, а данашња Србија је одвећ ништавна да би могла њом да се користи, мада свим могућим и немогућим довијањима на том настоји..

Једно од бројних Вучићевих сликања и давања громопуцателних изјава збило се, прекјуче, на телевизији СНН, где је он, не схватајући да говори чисте небулозе, рекао и „чинимо све да бисмо били фактор стабилности, да унапредимо нашу економију, да будемо модерна држава, чинимо све да се прикључимо ЕУ – 2020. године.“ Да би завршио једним открићем: „Ми треба да урадимо наш домаћи задатак, али истовремено не смемо себи да нанесемо штету увођењем било каквих санкција Русији“.

Али, без извршења тог „домаћег задатка“, који свакако тражи да се следи ЕУ у свим њеним потезима, па, дакле, и увођењем санкција Русији, не значи ништа друго до потпуног урушавања Србије, заједно са влашћу, коју је својим гласом омогућила! Ко ће се пре освестити власт или гласачи, питање је које је немогуће разрешти. Поготову што Русија увођењем санкција свима који су њој увели санкције, најављује их и Србији, ако се прикључи потребама Европе, што значи крах и за ово мало пољопривреде што нам је остало, што је и крах политици коју води Вучићева Влада.

Може ли се Србија извући испод тог погубног губера, а да не компромитује прокламовану стабилност?

Слободан Турлаков

Објављено 09.08.2014
2006-2014  ©новинар.де