logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    365 пута прочитано    Датум: 2.08.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

koferceТреба бити поштен, па признати, тачно је ово што је Дачић рекао у интервјуу у „Куриру“. Али исто тако треба бити поштен, па признати: тачно је и ово што смо ми, у наставку, рекли. Наиме, оно што је СПС био, од Дачићевог доласка на његово чело, губи му се траг. Остали су видљиви само они који су њега подржавали, којима се он обилато реванширао, а што по својој природи није припадало идеологији те „начелне странке“.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 29.07.2014

***

То скретање и напуштање социјализма, почело је 2006, када је Дачићева фракција подржала мањинску Коштуничину Владу, који им је обилато узвратио, предајући им у власништво читав низ великих јавних предузећа, које је Дачић сместа попунио својим верним друговима, са задатком да њиховим приходима финансирају СПС, али и себе, чак ако би их тим и таквим „радом“ довео јавне пропасти. (Интересантно, и гувернер Србије, Кирби, то је приметио, како „У пракси имате компаније које предводе странке, што је веома скуп начин финансирања политичких странака“.)

Треба бити поштен, па признати да је Коштуничина немарна владавина разровала Србију, још и више и болније Динкићевом радиношћу, који се недавно хвалио да је најбоље сарађивао управо са Коштуницом, који му је оставио слободне руке, тако да је могао да ради што је хтео, што је и радио, распродајући све што је могло да се распрода, да би се Коштуница после хвалио како је за време његове Владе буџет био покривен, не помишљајући да је та покривеност дошла од распродаје, буд зашто, оно што су претходне генерације деценијама градиле. Уопште, треба већ једном признати, да је Коштуничина Влада више него почетак данашњег стања Србије, који су почетак увидели наши „амерички пријатељи“, па га чак прогласили за најуспешнијег европског премијера, и као таквог наградили, а он потрчао у Америку да прими ту награду, иако се није навршила година његовог премијеровања!

Пошто су тако Коштуничином издашношћу стали финансијски на ноге, стратешким споразумом са Тадићем, 2008, добили су и политичке бенефиције. Дачић, постаје вице премијер и министар унутрашњих дела, његов партијски заменик, Жарко Обрадовић, министар просвете, подпредседница Ђукић Дејановић председник Нар. Скупштине, њен колега Мркоњић министар саобраћаја. Дакле, Дачић устоличава оне који су њега устоличили, о чему би много тога имао шта да каже, уредник „Печата“, који, међутим, ћути, свакако с разлогом, који разлог и Дачић зна… и тако се круг поверења и његови узроци склапа и затвара, на срећу СПС –а, који током изборне кампање 2012, Дачић у Ужицу проглашава за продужетак Титове партије, па их ми од тада бележимо као СПС (т).

Наравно, ту није крај. Пада Тадић, ал пада и стратешки споразум, и ето Дачића са новим партнером СНС-ом, и новом степеницом навише у власти, остаје не само министар унутрашњих дела, већ постаје премијер, први до потпредседника Вучића, што њему ни мало не смета, као што му није сметало што је министарством унутрашњих дела, за време Тадића, владао пок. Мики Ракић, иначе његов земљак, Житорађанин!

Испред Дачића постоји само један циљ – каријера, која по природи ствари не зависи од његовог оскудног образовања, већ само од гибкости његовог карактера, спретности и спремности да чини све што му може користити. У интервјуу у „Куриру“ открио је да располаже и са Богом, који му је „послао две ствари: Нисам више Министар унутрашњих дела и предао се Шарић“. Фантазија.

Међутим, два дана раније, ипак се приклонио Вучићу, као сигурнијем земаљском Богу, па му се „бескрајно захваљује што више није министар унутрашњих дела!“ Но, у време реконструкције ове Владе, Зорана Михаиловић га је позвала да следи Вучићев пример и да као што се овај одрекао министра одбране, да се и он, као премијер, одрекне министраства унутрашњих дела, на што јој је Дачић, крајње арогантно и супериорно, одговорио, да му тако нешто не пада на памет!

То је гипкост карактера, да не кажемо оно што се обично каже за таквог човека, да је „намазан свим мастима“.

И тако, Дачић ускочи у министра иностраних дела, без знања енглеског, али са спретношћу која превазилази свако знање, па и језика. Шта више, идуће године ће бити и председавајући ОЕБС-а, дакле са перспективом – на пропутовању кроз Београд, без прилике да командује СПС (т)–ом, што иначе беспоговорно ради.

Збуњује и чуди откуд Богу захваљује за Шарићеву предају, сем ако тиме не сигнализира Шарићу како да се понаша, ако мисли да се извуче. А Банана, а Лазаревић, а смењени генерали полиције… Коначно, а Небојша Стефановић, који доста сигурно влада МУП-ом, најављујући даље истраге! Могу ли оне нешто да утичу на судбину Дачићевог непрестаног успона?

Једно, зачућуђује. Откуд Дачићева толика отвореност, он који стално говори да се не треба освртати на прошлост. Ко зна, он ништа не ради без разлога, па је у најави да има намеру да остане на челу СПС (т) рекао, да он није дошао на то место, као да је пао с неба, већ се борио, против четири кандидата и победио, упркос противљењу Милошевића из Хага!

У своје време, био је обичај међу титоистима, кад неко бива предложен за неку функцију, тај би са снебивањем и крајње скромним држањем, рекао једну уобичајену реченицу: „Ако другови мисле да ћу моћи да одговорим на том месту, ја прихватам њихов предлог“. Свака, ма и најмање испољена, амбиција, строго се кажњавала, као недостојна. А ево, Дачић не да исказује амбицију, већ открива и да се борио!

Међутим, Дачић се ових дана сасвим открио. „Не можемо да живимо у прошлости. јер смо ту прошлост променили, гласали смо за нови друштвени систем, за капитализам и не можемо са социјалистичким законима и идејама ни у капитализам ни у ЕУ. СПС мора да се запита, које су то црвене идеолошке тврђаве које бранимо, а које нашуштамо, и зато нам је потребна реформисана партија. Морамо да се променимо, да нас не би променили!“

Крупне и далекосежне речи.

У своје време, Трећа интернационала се са највећом строгошћу обрачунавала са немачким и аустријским социјалистима, предвођени Бернштајном и Кауцким, који су оптуживани да су ревизионисти, који желе да измене Марксове идеје.

Да данас, којим случајем, постоји Трећа интернационала, Дачић би би са реченим размишљањима, далеко горе прошао од Кауцког и Бернштајна, прогласили би га за издајника, ког се треба решити!

Да замешатељство буде веће, Дачић и данас не може да опрости Тадићу, што је спречио пријем СПС у нову Социјалистичку интернационалу. Из свега оног што смо рекли, није за Дачића проблем тај пријем као пријем, већ што је на тај начин изгубио шансу да се прогура у њено руководство, да постане један од њених лидера, што је њему у сваком послу главно – Његова каријера.

Међутим, садашња перспектива да, као министар иностраних дела, буде председавајући ОЕБС-а, можда му је милија од социјалистичког корифеја, утолико пре што и та Интернационала иде ка свом крају, коју ће заменити „Европски покрет Прогреса“, међу чијим оснивачима се налази и Тадић!

Дакле, намерио се јунак на јунака, време ће показати ко ће кога смаћи, сем ако се са својом гипкошћу и окретношћу, у којој има само једна принципијелност – лична каријера, не нађу руку под руку!

Шта сад ту тражи Вучић, са својим – убрзањем, чак и независно од оног његовог некултурног и арогантног одговора Менцингеру, коме признаје да је економски стручњак високог ранга, што он за себе, не може да каже. Али и без тих знања и искуства, он иде напред, смело одлучно, уверен да ће му године кроз које треба да прођемо, дати за право.

Колико смо таквих самоуверења већ прошли, и никад не дођосмо до тога „за право“. Али, Вучић непрестано оперише – поносом, који га ни сада не напушта, чак ни у часу кад је сменио седам директора државних предузећа, међу којима има и напредњака! Наћи ће друге, опет с поносом, а шта ће бити са смењеним, где ће њих да смести и удоми? Да не кажемо– устоличи!

Имао је Шешељ среће да није са овим радикалима дошао на власт. Они се сад зову – напредњацима, и тако му отимачинама и неспособношћу, откривају своју праву природу; додуше, под другим именом, дајући му тако бар неку сатисфакцију.

Обилазели такве мисли Вучића, у његовим ноћним морама?

И да ли је чуо оно што је рекао председник Извршног одбора СНС–а, Радомир Николић: „Људи умеју да буду незадовољни, ако не добију места за која верују да им припадају“?

Где ће са тим – незадовољницима?

Чији број има да расте, са Вучићевим реформама, које ни формално нису и њихове.

 

Слободан Турлаков

 

П. С.

Заборависмо да приупитамо: Шта би били са Дачићем и на ком би ђубришту био, да није било СПС-а?
Додуше, он тврди „Никоме у партији ништа не дугујем.“
Еј, лаковерни Милошевићу!

 

Објављено 02.08.2014
2006-2014 ©новинар.де

 




1 коментар у вези ““Да није било мене, СПС би био на ђубришту” – Бар би се знало где је”
  1. S verom u Boga ti ces uskoro na djubriste, debelo krme !


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo