Вести

Стеван Сремац је први увео у нашу књижевност појам – јексик, у својој приповеци „Јексик-аџија“, у којој нишком берберину, Мицку Мицићу, иако је посетио Христов гроб у Јерусалиму и издржао све прописане ритуале, по повратку, нису признали да је прави хаџија, и тако остао, на своју велику жалост и штету, само и тек – јексик.

пише Проф. др. Слободан Турлаков 19.07.2014

***

У последње време код нас је почело навелико да се оспоравају докторске титуле, што подсећа на Мицка, тј. да су да су то „јексик докторанти“.

Почело је, као што се зна, са Небојшом Стефановићем, новим министром унутрашњих дела, ранијим председником Народне скупштине, што је врло значајна чињеница.

Како то, да се за његов плагијат сазнало тек пошто је постао министар унутрашњих дела, тачније – чим је покренуо питање стања у том ресору, тј. како је тај ресор био раније вођен, пуних шест година од стране Дачића. Нема сумње, плагијат као чињеница могао је и требало је у већој мери да забрине Народну скупштину, јер је њен председник обмануо и понизио то високо народно представништво, чија је функција, неоспорно, значајнија од функције министра унутрашњих дела.

На тој чињеници, тј. да је питање плагијата његовог докторског рада, покренуто, тек кад је постао министар унутрашњих дела, дакле, кад је покренуо питање рада и резултате рада ранијег министра, кад се одједном дошло и на идеју плагијата, у ствари на питање његове смене са новог положаја, како би цела ствар нерада и хаоса у Министарству у претходном мандату – легла, као што је „лежала“ пуних шест година.

Другим речима, ми отворено сумњамо да је цела та ујдурма око плагијата вођена од стране самог Дачића, који је мајстор у вођењу интрига. Међутим, на два три дана пре но што је престао да буде шеф тог министарства, његов државни секретар, Владимир Божовић, дао је изјаву да у Министарству – влада нерад и хаос, и да нема одговорности, не само по питању азиланата, већ уопште, не помињући министрово име, као одговорног за такво стање, већ је само рекао да је министар – председник једне странке владајуће коалиције. Сад, пак, тај државни секретар, како јављају медији, фигурира као кандидат да замени Вучића, на месту шефа Бироа за координацију служби безбедности, дакле човек од поверења Николића и Вучића. Требало би да је тако. Видеће се.

Дачић је човек видра, који уме да се снађе у свакој ситуацији, поготову кад је његов положај у питању, што је доказао на почетку своје СПС председничке каријере, кад је успео да помоћу старих чланова а новоименованих подпредседника у СПС-у, њему оданих, истера из странке оног, који је по Милошевићевом налогу, требало Дачића да истера из странке!

И тако је Стефановић као јексик-доктор наука, био предмет неколико дана свих медија, а да би се колико-толико његов случај забашурио,, проглашен је за јексик доктора наука и Мића Јовановић, ректор „Мегатренда“, и Стефановићев ментор, иначе Дачићев лични пријатељ, који му је довео пола Владе на прославу 60. рођендана у „Метрополу“. Али, то не обавезује Дачића, као што га не обавезује ни „кућно пријатељство“ са Бананом, па ни са Лазаревићем његовим бившим шефом кабинета. За оба та и таква „пријатељства“, Дачић је оптужио своју околину из МУП-а што га нису обавестили који су то типови! Не помишљајући да је ствар избора кућних пријатеља, као што се од вајкада знало, ствар личног опредељања и личних симпатија.

Није нам познато колико се Стефановић ослањао на „дршку“, коју је стекао још за време мандата у Скупштини, тек ако је, по Вучићу, његов рад научно валидан, чуди да га је, и као таквог, поставио за министра унутрашњих дела, поготову што се та „дршка“ односила на економске науке, које, дабоме, немају никакве везе са полицијом; уосталом, као што ни Дачићева „новинарска професија“ није имала везе са ресором унутрашњих послова,. што смо ми и раније подвлачили, јер је Дачић седећи у тој фотељи, једино штитио све проблематичне директоре у јавним предузећима, које је он поставио, а која су њиховим радом и пљачком, доведени до пропасти. Изразили смо чак сумњу да су те и такве „радње“ у тим предузећима, чињена и ради касе СПС (т)-а.

Мића Јовановић је отишао са места ректора свог Мегатренда, али ако су му оспорили лондонски докторат, министар просвете није му оспорио онај ранији у Крању, али су зато оспорили његов, јер како то да експерт за физику има докторат за филозофске науке? Дакле, и министар просвете је јексик доктор, али и градоначелник Београда је уписан у јексик докторе, на Унион универзитету. Њима је придадата и гувренерка са сумњивим докторатом, али не и са њеном, више стотина хиљада динара, месечном платом!

Но, могуће је да ће се још наћи јексик-доктора, на политичким функцијама, што нема везе са њиховом способношћу у управљању државом, што је показала и Зорана Михајловић, која има прави докторат на државном факултету, али као министарка енергетике, није иза себе оставила никакав позитивни траг (обећавајући мини хидроцентрале!) сем што је са Динкићем, који нема докторат, упорно радила против „Јужног тока“, која упорност још није изгубила на енергији, иако је Михајловићка променила ресор.

Но, није ни она без резултата, који су необично цењени управо од стране Вучића. Наиме, није пропуштала ни једну прилику да не истакне Вучићеве изузетне способности, чак да је њихова странка срећна што има Вучића за лидера. Онда се једном мало повукла, у време кад су је пребацили са енергетике на саобаћај, али се брзо снашла,. Па је Црногорцима успела да каже, да је једини државник у регону управо Вучић, што је и њена конкуренткиња у уздизању Вучића, Јоксимовићка, министар за Брисел, потврдила!

Наравно, Вучић је ћутао, али Црногорци нису, тврдећи да је то неукусно и дрско, иако су у последње време Мило и Вучић у великом пријатељству. Бар за сада.

Дабоме, Вучић много више каже, кад ћути, мада му се то ретко дешава. Тако је пре десетк дана на седници Владе рекао отворено Дачићу. „Или хоће да буде опозиција или да учествује у Влади. Нека се изјасни.“ Наравно, као стари лисац, Дачић је прећутао, није дао одлучнан одговор.

Кад 18. јула, на дан 24 годишњице СПС (т) –а, Вучић долази и даје једну изјаву која ће и њега самога изненадити, ако је буде читао.

Наиме, пошто је Дачић поручио члановима СПС (т)-а „оставимо прошлост за собом, храбро кренимо у реформе и промене. Не можемо са социјалистичким идејама ни у капитализам, ни у ЕУ. Мењајмо се, да нас не промене“.Онда им је Вучић, као шеф Србије, спустио руку на раме: „Поштујем СПС (т). Влада је боља са њима, што ће показати и извештај за првих 100 дана њеног рада!“ Мада се то види, још како и колико. Независно од поплава, па и са њима, кад је Дачић, као премијер, био по том положају и шеф штаба за елементарне непогоде, кад није било чак ни довољно сирена! (Јављено је да је тај „извештај“ већ дала подпредседница Владе, Удовички, на преглед и одобрење америчком амбасадору Кирбију!)

Али, Вучићу као главном газди, све то не смета. Он је зато ту да му ништа не смета, сем ако је неко против њега лично.

И тако истиче: „И данас је на челу странке доказани лидер, који чува и брани СПС (т), много више него што он, Вучић, може да се брине о СНС“. (!!!) Просто, фантазија!

Шта више, Дачић је човек који је успео да „оствари контакт са свима у свету, који на шармантнији начин уме да се опходи са светским лидерима, и да, за разлику, од њега „намћорастог“, уме лакше и боље да пошаље поруку Србије“, што је Дачић показао пре неки дан у Дубровнику, кад је, ни од кога изазван, нашао за сходно да се удвара Хрватима и да изјави: „Дубровник је био мета уништавања и бомбардовања, што Србија, наравно осуђује“. Што је „понукало“ истог часа, хрватску потпредседницу и министарку иностраних дела, да похвали свог колегу из Србије: „Он је први и једини српски политичар који је признао злочин у Дубровнику!“

И наравно и дабоме, нико га за ту „шармантност“ није осудио, иако се зна да се Мило Ђукановић приликом своје прве посете Дубровнику извињавао Хрватима за пљачку и извесна рушења, што је као чињеница легло, и Дачић, ако је желео да подржи добре односе своје Владе са Црном Гором, није никако требало да то што је легло, придиже. Али, врага, он на све стране скупља поене, чак је и Путина принудио да се загрле и пољубе!

Али, ето, и Вучића је шармирао, па га је овако уздигао на рођендан СПС–а, лидера који је у Ужицу , током предизборне кампање 2012, прогласио СПС (т) за „настављача Титове партије!, тражећи, у том смислу, и повраћај Титовог споменика, на ужички Партизански трг, у ком су у време Ужичке републике 1941. побијени многи Срби, што се могло видети и на Изложби „У име народа“ у Историјском музеју Србије, коју је требало сви Срби да виде, па и сам триумвират са својим саветницима.

Дрскост, срамота или безобразлук!

Али, шта се може кад је велика тројка која је на власти, опересила себе од сваког српског националног осећаја.

Једноставно и истинито речено, Србија нема проблема са јексик- докторима наука, већ са јексик – државницима, што се свакодневно доказује почев од 5. октобра. Шта више, оно што њих најпре чини јексик- државницима, то је што су сви они јексик– Срби, што је њихова српска национална свест испод сваког нивоа.

У целом региону нема већег одрицања од своје националности, свуда, у свим земљама региона, национална се свест од државе подржава и афирмише, у свему! Само у Србији се она, готово, забрањује.

Смешна је и јадна њихова вера да ће једном бити на првом месту у региону!

Додуше, они су већ сада на првом месту, по томе колико је у Србији запостављена и заобиђена национална свест.

Ти бединици, што се шетају по свету по разним скуповима шефова држава, влада и ресора, нису успели да спознају своју инфериорност, управо у томе што су се у име уласка ЕУ, одрекли сваког националног бића, па и свести да нас само национализам може спасити.

Пре неки дан је један министар Албаније изјавио, „Ми смо против Србије и морално и војно надмоћнији“

Што је тачно!

А то је колико кривица толико и заслуга тих српских јексик-државника, који служећи страним интересима и диктатима, имају једини циљ да остану што дуже на власти, наравно и дабоме, на своју корист.

Зар један српски државник може и сме да прихвати овакву опомену канцеларке Меркеле: „Србија, ако будете добри, једном ћете можда ући у ЕУ“

Али, колико је тај триумвират неоспорни и трајни кривац за тако јадан и понижавајући положај Србије, толико је крив и сав народ који је гласао за њих, којим се гласовима подупиру у издаји управо тих гласача! Шта више, тај гласачки свет као да је изгубио памет, па тако Вучић може свашта да им говори. Па тако и о Закону о раду, којим они показују бригу о радницима, послу и оздрављењу привреде, а што значи „бољитак за срећу породице и Србије“!

Сад, ко је ту луд а ко дрзак и безобразан, ни сам Бог не зна. Тек 30 хиљада учесника у протестима против Закона о раду, нешто говори и каже.

Маркс је рекао да пролетаријат ступа у револуцију кад више нема шта да изгуби. Јасно је као дан, да триумвират у Србији чини све да радници дођу у то стање, кад више немају шта да изгубе. Дакле…

Тек, тешко онима који имају шта да изгубе!

Имајте то на уму, господо власници!

Слободан Турлаков

Објављено 19.07.2014
2006-20014 ©новинар.де