5. Кривотворина: Ратни циљ Јосипа Броза Тита је био ослобађање Југославије и препуштање југословенским народима и народностима да сами одлуче о политичком устројству државе након рата
***
Чињенично стање:
Први и једини Титов ратни циљ је био да преузме (преотме) власт над читавом Југославијом по сваку цену без обзира на број изгинулих (српских) грађана Југославије које је без самилости и слао у смрт (случај Сремског фронта је само један од многих) како би свој циљ и остварио. Међутим, Брозов и његове КПЈ крајњи политички циљ је био увођење личне Титове апсолутне власти у земљи у којој би се успоставила једнопартијска диктатура и која би се коначно преуредила тако да након њеног планираног нестанка након Брозове смрти једини губитници буду Срби и пре свега Србија. Да су комунисти желели да се докопају власти у Југославији како би је након тога преуредили по својим аршинима било је јасно још из међуратног периода и пре и након што је Броз постављен за генералног секретара партије. Тај свој циљ комунисти нису чак ни крили и то је било јасно како самим члановима и симпатизерима партије тако и онима који то нису били укључујући наравно и саму тадашњу власт.
Обзиром да су комунисти почели да се боре за остварење својих политичко-националних циљева чак и терористичким средствима, припремајући се за извођење револуције, тј. совјетског државног удара, били су као политичка организација забрањени („Обзнана“ 30. децембра 1920. г.) тако да су након тога радили из илегале и иностранства. Југословенски комунисти су још пре проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар 1918. г.) организовали и прогласили у новембру исте те године своју прву („Кусићку“) совјетску републику у Југоисточном Банату заједно са сличним републикама у Лабину и Птују. Комунисти организовани у савез „Пелагић“ су отворено позивали у марту наредне 1919. г. на совјетску револуцију по узору на бољшевичко искуство у Русији као свој крајњи политички циљ.[1] Познато је да су циљеви партије југословенских комуниста (Комунистичка партија Југославије од 1920. г.) коначно уобличени и дефинисани на свом Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. у Вуковару.
Према овом програму, југословенски комунисти су се отворено борили за стварање совјетске републике до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“. Држава би се преименовала у Совјетску Републику Југославију која би ушла у совјетску федерацију балканско-подунавских земаља, тј. совјетских република.[2] КПЈ се овог програма држала до краја све док коначно није и успела да се дочепа власти 1945. г. како би га реализовала. Програма се доктринарно држала све до Резолуције Информбироа од 28. јуна 1948. г. којом су Броз са својим Политбироом и Централним Комитетом КПЈ били избачени из међународне заједнице комунистичких (совјетских) партија и земаља па је тако пропао и програмски став о стварању регионалне федерације совјетских република (на челу са Јосипом Брозом Титом).
Када је Краљевина Југославија доживела разбијање споља у току Априлског рата 1941. г. и након тога окупирана и раскомадана, Брозу и његовој КПЈ се коначно указала историјска шанса да се докопају власти. Мора се истаћи да су комунисти у току Априлског рата били потпуно неактивни и да су чак саботирали мобилизацију и одбрану земље, а то све у оквиру генералне линије колаборације комуниста са нацистима коју су потписали Молотов и Рибентроп 23. августа 1939. г. У револуционарну акцију су ступили тек када их је Стаљин позвао да отпочну борбе против Немаца у Југославији како би се притисак Вермахта на СССР након „Барбаросе“ 22. јуна 1941. г. што више смањио. Међутим, Броз није у јулу 1941. г. отпочео никакву борбу против окупатора већ класичну совјетску револуцију за преузимање власти у земљи што је био почетак размимоилажења између Броза и Стаљина обзиром да је тада Стаљин одбацивао било какве револуционарне акције и захтевао искључиво борбу против Немаца. Тако је уместо борбе против окупатора Броз водио борбе против четника Драже Михаиловића и оснивао совјетске републике у Ужицу, Бихаћу, Јајцу. Уместо да Брозови партизани нападају Немце, Немци су нападали њих организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина. Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Наравно, између Броза и његове власти из Белог Двора над читавом Југославијом стајали су немачки Вермахт, ЈВуО, Италијани (до септембра 1943. г.), хрватско-бошњачке усташе и други, али једини прави и озбиљан непријатељ су му били четници Драже Михаиловића, тј. војска Краљевине Југославије која се није предала у Априлском рату и која је једина била легална и легитимна у земљи. Броз се против њих борио, тачније, водио је друге (практично Србе пречане) да то раде и ураде за њега и послератне великохрватске националне интересе.
Да су Броз и његови комунисти заиста и искрено желели да се боре за ослобођење Југославије од страних окупатора неби јула 1941. г. ни покретали своју сопствену борбу већ би се прикључили легалном и легитимном покрету за ослобођење земље, и то међународно признатог од стране анти-фашистичке коалиције, Драже Михаиловића. Броз није уважио ни Стаљинове захтеве из 1941. г. да своје партизане стави под команду Драже Михаиловића већ је наставио са грађанским ратом који је и отпочео, и то у сагласности са Антом Павелићем који га је и послао из Загреба у Србију 1941. г. Шта то стварно хоће Брозови партизани под руководством КПЈ показало се коначно и јавно у Јајцу на тзв. Другом заседању АВНОЈ-а. у ноћи 29./30. новембра 1943. г., мада је све било јасно и након Првог заседања тог истог АВНОЈ-а 26.-27. новембра 1942. г.
Ево шта је по питању власти Јосип Броз Тито изјавио обраћајући се делегатима Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу (дакле још пре половине рата):
“Ми немамо могућности да створимо једну легалну владу, јер нам то још међународни односи и прилике не дозвољавају. Али ми имамо право на једно, а то је: да у овим тешким околностима створимо једно политичко тијело, један политички орган, који ће окупити све народне масе, који ће окупити наш народ и повести га, заједно са нашом јуначком војском, у даље борбе које стоје пред нама, а које ће бити веома тешке.”[3]
На овом Првом заседању АВНОЈ-а је, у горњем контексту Титовог говора, изабран Извршни одбор и основано осам повереништава и то за просвету, народно здравље, унутрашње послове, социјалну политику, привреду, финансије, пропаганду и везу. Дакле, изабрана је и формирана нелегитимна и непризната влада са својих осам министарстава и то у јеку „народноослободилачке“ борбе против страних окупатора.
На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу (годину дана касније) Јосип Броз Тито је поднео рефетат под насловом „Развитак народноослободилачке борбе народа Југославије у вези са међународним догађајима“, а у коме је нарочито истакао следеће:
“Стварање Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије јесте једна од највећих тековина наше Народноослободилачке борбе до тог времена. Положени су темељи на којима се гради једно ново, праведније уређење у земљама Југославије, положени су темељи на којима се ствара истинско братство и равноправност свих народа Југославије, темељи једне праве, истински демократске, народне владавине…
…Данас је потребно да Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије постане заиста највише законодавно и извршно тијело народа Југославије. Данас је већ дошло вријеме да се створи један извршни орган у форми једне привремене владе, који ће бити способан да руководи свим пословима које мора да врши једна права народна влада.”[4]
Овај Брозов револуционарно-пучистички реферат је тако постао основом за доношење главних (државно-политичких) одлука Другог заседања АВНОЈ-а којима је коначно формално изведен државни удар у Југославији:
1. АВНОЈ се проглашава за врховно законодавно и извршно представништво за читаву земљу.
2. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) се проглашава новом владом Југославије.
3. Југословенској влади у избеглиштву се одузимају законска права.
4. Краљу се забрањује повратак у Југославију.
5. Нова Југославија ће бити федералистичка.
6. Брозу се додељује чин маршала.
7. Образује се комисија за утврђивање злочина окупатора и његових колаборациониста.
8. Потврђује се одлука Словеначког Народноослободилачког Одбора и Земаљског Антифашистичког Вијећа Народног Ослобођења Хрватске о прикључењу Југославији оних делова југословенске територије које је после Првог светског рата анектирала Италија.
На крају, када је Југославија коначно и била „ослобођена“ од стране Брозових „партизана-патриота“, Тито је организовао 11. новембра 1945. г. квази-изборе (са „ћоравим кутијама“) који су и формално требали да легализују његову отимачину власти. Наравно, „ослободиоци“ се након „ослобађања“ нису вратили у своје Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуне, Црне Горе… већ су остали (на власти) у Београду и Србији, а за њих је изграђен и посебан читав град (Нови Београд – „Титобург“) у коме су били смештени као Брозова преторијанска гарда.[5]
Другови Милован Ђилас и Коча Поповић заједно са нацистима у Босни марта 1943. г. при склапању пакта о сарадњи и заједничким војним дејствима против Равногорског покрета
Владислав Б. Сотировић
Mykolo Romerio universitetas
Politikos ir vadybos fakultetas
Politikos mokslų institutas
Vilnius, Lietuva
http://vsotirovic.home.mruni.eu
vsotirovic@mruni.eu
НАПОМЕНЕ:
[1] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988. Prva knjiga: Kraljevina Jugoslavija 1914–1918, Beograd: Nolit, 1988, str. 102.
[2] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988. Prva knjiga: Kraljevina Jugoslavija 1914–1918, Beograd: Nolit, 1988, str. 108-109.
[3] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 63.
[4] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 77.
[5] Да су се комунисти и њихови наоружани одреди у току рата борили превасходно за преузимање власти недвосмислено говори и један њихов документ из ЦК КПЈ из 1944. г. који се за време послератне Југославије чувао у неколико архива као строго тајни. У њему се црно на бело каже да је КПЈ током рата вешто прикривала да јој је долазак на власт главни ратни циљ, говорећи како наводно искључиво води борбу за ослобођење земље од страног окупатора (Архив Југославије, Београд, ЦК КПЈ 1944/473).
Да би сте послали коментар морате бити улоговани