Вести

5. Кривотворина: Ратни циљ Јосипа Броза Тита је био ослобађање Југославије и препуштање југословенским народима и народностима да сами одлуче о политичком устројству државе након рата

***

Чињенично стање:

Први и једини Титов ратни циљ је био да преузме (преотме) власт над читавом Југославијом по сваку цену без обзира на број изгинулих (српских) грађана Југославије које је без самилости и слао у смрт (случај Сремског фронта је само један од многих) како би свој циљ и остварио. Међутим, Брозов и његове КПЈ крајњи политички циљ је био увођење личне Титове апсолутне власти у земљи у којој би се успоставила једнопартијска диктатура и која би се коначно преуредила тако да након њеног планираног нестанка након Брозове смрти једини губитници буду Срби и пре свега Србија. Да су комунисти желели да се докопају власти у Југославији како би је након тога преуредили по својим аршинима било је јасно још из међуратног периода и пре и након што је Броз постављен за генералног секретара партије. Тај свој циљ комунисти нису чак ни крили и то је било јасно како самим члановима и симпатизерима партије тако и онима који то нису били укључујући наравно и саму тадашњу власт.

Обзиром да су комунисти почели да се боре за остварење својих политичко-националних циљева чак и терористичким средствима, припремајући се за извођење револуције, тј. совјетског државног удара, били су као политичка организација забрањени („Обзнана“ 30. децембра 1920. г.) тако да су након тога радили из илегале и иностранства. Југословенски комунисти су још пре проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар 1918. г.) организовали и прогласили у новембру исте те године своју прву („Кусићку“) совјетску републику у Југоисточном Банату заједно са сличним републикама у Лабину и Птују. Комунисти организовани у савез „Пелагић“ су отворено позивали у марту наредне 1919. г. на совјетску револуцију по узору на бољшевичко искуство у Русији као свој крајњи политички циљ.[1] Познато је да су циљеви партије југословенских комуниста (Комунистичка партија Југославије од 1920. г.) коначно уобличени и дефинисани на свом Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. у Вуковару.

Према овом програму, југословенски комунисти су се отворено борили за стварање совјетске републике до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“. Држава би се преименовала у Совјетску Републику Југославију која би ушла у совјетску федерацију балканско-подунавских земаља, тј. совјетских република.[2] КПЈ се овог програма држала до краја све док коначно није и успела да се дочепа власти 1945. г. како би га реализовала. Програма се доктринарно држала све до Резолуције Информбироа од 28. јуна 1948. г. којом су Броз са својим Политбироом и Централним Комитетом КПЈ били избачени из међународне заједнице комунистичких (совјетских) партија и земаља па је тако пропао и програмски став о стварању регионалне федерације совјетских република (на челу са Јосипом Брозом Титом).

Када је Краљевина Југославија доживела разбијање споља у току Априлског рата 1941. г. и након тога окупирана и раскомадана, Брозу и његовој КПЈ се коначно указала историјска шанса да се докопају власти. Мора се истаћи да су комунисти у току Априлског рата били потпуно неактивни и да су чак саботирали мобилизацију и одбрану земље, а то све у оквиру генералне линије колаборације комуниста са нацистима коју су потписали Молотов и Рибентроп 23. августа 1939. г. У револуционарну акцију су ступили тек када их је Стаљин позвао да отпочну борбе против Немаца у Југославији како би се притисак Вермахта на СССР након „Барбаросе“ 22. јуна 1941. г. што више смањио. Међутим, Броз није у јулу 1941. г. отпочео никакву борбу против окупатора већ класичну совјетску револуцију за преузимање власти у земљи што је био почетак размимоилажења између Броза и Стаљина обзиром да је тада Стаљин одбацивао било какве револуционарне акције и захтевао искључиво борбу против Немаца. Тако је уместо борбе против окупатора Броз водио борбе против четника Драже Михаиловића и оснивао совјетске републике у Ужицу, Бихаћу, Јајцу. Уместо да Брозови партизани нападају Немце, Немци су нападали њих организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина. Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Наравно, између Броза и његове власти из Белог Двора над читавом Југославијом стајали су немачки Вермахт, ЈВуО, Италијани (до септембра 1943. г.), хрватско-бошњачке усташе и други, али једини прави и озбиљан непријатељ су му били четници Драже Михаиловића, тј. војска Краљевине Југославије која се није предала у Априлском рату и која је једина била легална и легитимна у земљи. Броз се против њих борио, тачније, водио је друге (практично Србе пречане) да то раде и ураде за њега и послератне великохрватске националне интересе.

Да су Броз и његови комунисти заиста и искрено желели да се боре за ослобођење Југославије од страних окупатора неби јула 1941. г. ни покретали своју сопствену борбу већ би се прикључили легалном и легитимном покрету за ослобођење земље, и то међународно признатог од стране анти-фашистичке коалиције, Драже Михаиловића. Броз није уважио ни Стаљинове захтеве из 1941. г. да своје партизане стави под команду Драже Михаиловића већ је наставио са грађанским ратом који је и отпочео, и то у сагласности са Антом Павелићем који га је и послао из Загреба у Србију 1941. г. Шта то стварно хоће Брозови партизани под руководством КПЈ показало се коначно и јавно у Јајцу на тзв. Другом заседању АВНОЈ-а. у ноћи 29./30. новембра 1943. г., мада је све било јасно и након Првог заседања тог истог АВНОЈ-а 26.-27. новембра 1942. г.

Ево шта је по питању власти Јосип Броз Тито изјавио обраћајући се делегатима Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу (дакле још пре половине рата):

“Ми немамо могућности да створимо једну легалну владу, јер нам то још међународни односи и прилике не дозвољавају. Али ми имамо право на једно, а то је: да у овим тешким околностима створимо једно политичко тијело, један политички орган, који ће окупити све народне масе, који ће окупити наш народ и повести га, заједно са нашом јуначком војском, у даље борбе које стоје пред нама, а које ће бити веома тешке.”[3]

На овом Првом заседању АВНОЈ-а је, у горњем контексту Титовог говора, изабран Извршни одбор и основано осам повереништава и то за просвету, народно здравље, унутрашње послове, социјалну политику, привреду, финансије, пропаганду и везу. Дакле, изабрана је и формирана нелегитимна и непризната влада са својих осам министарстава и то у јеку „народноослободилачке“ борбе против страних окупатора.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу (годину дана касније) Јосип Броз Тито је поднео рефетат под насловом „Развитак народноослободилачке борбе народа Југославије у вези са међународним догађајима“, а у коме је нарочито истакао следеће:

“Стварање Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије јесте једна од највећих тековина наше Народноослободилачке борбе до тог времена. Положени су темељи на којима се гради једно ново, праведније уређење у земљама Југославије, положени су темељи на којима се ствара истинско братство и равноправност свих народа Југославије, темељи једне праве, истински демократске, народне владавине…

…Данас је потребно да Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије постане заиста највише законодавно и извршно тијело народа Југославије. Данас је већ дошло вријеме да се створи један извршни орган у форми једне привремене владе, који ће бити способан да руководи свим пословима које мора да врши једна права народна влада.”[4]

Овај Брозов револуционарно-пучистички реферат је тако постао основом за доношење главних (државно-политичких) одлука Другог заседања АВНОЈ-а којима је коначно формално изведен државни удар у Југославији:

1. АВНОЈ се проглашава за врховно законодавно и извршно представништво за читаву земљу.

2. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) се проглашава новом владом Југославије.

3. Југословенској влади у избеглиштву се одузимају законска права.

4. Краљу се забрањује повратак у Југославију.

5. Нова Југославија ће бити федералистичка.

6. Брозу се додељује чин маршала.

7. Образује се комисија за утврђивање злочина окупатора и његових колаборациониста.

8. Потврђује се одлука Словеначког Народноослободилачког Одбора и Земаљског Антифашистичког Вијећа Народног Ослобођења Хрватске о прикључењу Југославији оних делова југословенске територије које је после Првог светског рата анектирала Италија.

На крају, када је Југославија коначно и била „ослобођена“ од стране Брозових „партизана-патриота“, Тито је организовао 11. новембра 1945. г. квази-изборе (са „ћоравим кутијама“) који су и формално требали да легализују његову отимачину власти. Наравно, „ослободиоци“ се након „ослобађања“ нису вратили у своје Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуне, Црне Горе… већ су остали (на власти) у Београду и Србији, а за њих је изграђен и посебан читав град (Нови Београд – „Титобург“) у коме су били смештени као Брозова преторијанска гарда.[5]

 Другови Милован Ђилас и Коча Поповић заједно са нацистима у Босни марта 1943. г. при склапању пакта о сарадњи и заједничким војним дејствима против Равногорског покрета

Владислав Б. Сотировић
Mykolo Romerio universitetas
Politikos ir vadybos fakultetas
Politikos mokslų institutas
Vilnius, Lietuva
http://vsotirovic.home.mruni.eu
vsotirovic@mruni.eu