logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати    Аутор: Иван Максимовић    479 пута прочитано    Датум: 26.05.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

И српска Црква "тоне"...

И српска Црква “тоне”…

Недавно, истражујући записе о српским жртвама који би говорили на начин свакодневног живота пре него кроз статистику или какве „стручне“ форме, наишао сам на кратак текст Матије Бећковића. Писан за књигу о Јадовну и јамама усташких кољача у које су бацани свирепо убијени или не баш докрајчени Срби, као и свака жртва, тако и поменута посвета излази из граница просторних и временских одређивања и постаје општа.

Пише: Иван Максимовић / 26.05.2014.

***

Све што у себи носи величину, у размерама онога по чему га разазнајемо, носи и много дубљи смисао који и вертикално говори о разлозима који су га изазвали и тако нас на њих упозорава и опомиње на још нешто што нам је у том моменту иза хоризонта. У свом „пророчанству језика“ Бећковић објашњава:

Једна од окосница „КАЖЕ“ је пророчанство језика. Погледајте само како се јаме зову и замислите зашто се тако зову.  Рецимо: Јадовно. Тако је названо пре поклања у II светском рату. Значи није именовано оно што се већ догодило, него је предсказано оно што ће се тек догодити. Да је крштено после злочина, не верујем да бисмо показали такву проницљивост језика.

Таквих примера има много. Једини преживели из Глинске цркве зове се Љубо Једнак. Онај који је бранио једно од најсветијих начела свога народа звао се Гаврило Принцип. Онај који је извео војску  и народ из отаџбине звао се Радомир Путник. А тако су се звали и пре него што су своја имена доказали и оправдали. Као да име предодређује судбину, а живот иде по плану језика.

Пре свега ме је мучило зашто је сведочење о скрнављењу цркве 17. марта 2004. године на Косову и Метохији, онако подробно забележено и читавом свету предочено као ни једно до тада. Истина, постоје видео записи о уништавању православних храмова у Русији, оптерећени идејом о одбацивању религије као старомодног, током периода комунистичке владавине. Иако језиви и стравични, они ни изблиза нису онако живи, као овај на КиМ. Десило се то не из идеологије већ једино из паклене мржње и патолошке жеље да се истреби један народ и све његово само зато што је то што јесте и никакве кривице у њему више нема. Све што носи одређену „вредност“ (величину, снагу, силу) па тако и ово је требало заслужити. Као и многима који су желели да увиде „зашто“ и чиме смо то заслужили, преда мном је стајала „галерија“ погажених вредности. Њихови су врхови као копља над нама држали небо а сада погажени неминовно су допустили да се на наше главе сручи сва олуја коју смо одоздо изазивали. Она је у себи носила и поруку о будућем времену, можда и „упутство“ да избегнемо неко наредно страдање али не само ми.

Било би очекиваније да смо такав запис о рушењу добили из Метохије где је талас уништења био најразорнији. Многи данас мисле да то и јесте из тог подручја. Чудно је било да се то десило на путу којим је српска војска из Крушевца стигла на поље Косово. Дакле, у околини Подујева, на пар километара од места где смо не тако давно дозволили да се нађе административна линија раздвајања срца од тела Србије. Видимо, та линија је постала испрва дубока рана а онда и хируршки рез. Не баш коначан, будимо искрени према себи.

Та црква, тај храм, посвећен је Светом апостолу Андреју Првозваном. А то нам већ много говори.

Јер он беше први апостол Христов. Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био ученик св. Јована Крститеља, но кад Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, јагње Божје“ (Јов. 1, 36), Андреј остави свог првог учитеља и пође за Христом. Потом Господу приведе и свог брата Петра. По силаску Духа Светога паде му у део да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првог епископа, св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском.

Дакле он беше први позван да постане “ловац људи“, коцком му падоше ове области да у њима сведочи Христову истину и позива људе на спасење а у Кијеву „пободе крст на висини“.

Баш у треунутку када, зверски кидан на врху куполе, велики метални крст пада са крова овог храма, почињу и да се узнемирено оглашавју звона. Веровато да су тада почели и њих да обарају али тренутак се никако не поклапа „случајно“. Рушитељ крста у том тренутку подиже руку у знак фашистичког поздрава окрећући се ка свим странама, да га сви виде. И сви смо га видели.

Онај у чијој се Епархији све ово дешавало, владика Артемије, тада је упозоравао Русе да уколико се не пробуде све ће им то и тамо стићи.

Десет година касније у Кијеву се буди повампирени фашизам и тамо где су Руси дозволили да буде граница почиње буквално пресликани терор који смо ми доживели. Опет страда све православно од оних истих (из позадине) као код нас и исто тако сурово.

Ни ми нисмо схватили поруку, камоли Руси. Јер прошле јесени, десет година после страхотног мартовског Погрома, на територији окупираног Косова и Метохије организују се „избори“ по закону „државе“ оних који су српску земљу разорили и још увек жестоко разарају. Посебно важан био је север Косова, насељен Србима и коме је, као што смо видели не издаја, већ једино велеиздаја могла да тај отпор сломи. Српска власт није бирала средства да убеди свој народ да се у што већем броју појаве на тим изборима и дају пристанак отцепљењу овог дела Србије од њеног остатка – без поговора. „На прстима сакате руке“ могу се избројати они који су устали и дигли глас против. Србија се са овом срамном смрћу сагласила и остала мирна и хладна као површина планинског језера.

А да ли су сви занемели? Одакле је стигао глас опомене? Из дубине земље. На десетине земљотреса погађало је у тих неколико срамних дана север Косова и Метохије. Не један, не десет – већ неколико десетина њих. Код најјачих, епицентар је био у селу Самодрежи, баш код цркве где су се причестили српски витезови пред одлазак у бој тог најсветијег дана. У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света каже Владика Николај Велимировић – највећи Србин после Светог Саве, како га је преподобни Јустин Ћелијски називао.

Реч „Самодрежа“ довољно говори. Самодржећи или – самодржавност је изворна српска реч за суверенитет. Иначе, ово је црква Светог Јована Претече код кога најпре беше Свети Андреј Првозвани а то је и породична слава српског Вожда Карађорђа.

Данас се црква Светог Јована Претече у селу Самодрежи налази у јако тешком материјалном стању. Кров јој је уништен, над олтарском апсидом је пробијена велика рупа (најсветије место на кугли земаљској, где сам Господ столује), стакла на прозорима и врата су поломљени, звоник и зид око цркве су порушени, њена унутрашњост је претворена у јавну депонију и тоалет, за људе и стоку“.1)

И одатле, из дубина под овим разореним и оскрнављеним храмом, стизао је глас који нисмо желели да саслушамо, кога смо свесно игнорисали.

Учинише људи неправду према Богу, па се они расрдише на Бога. О, људи, ко има право на кога да се срди?

Затворише безбожни уста и помислише: да не спомињемо име Божје, да би га нестало из овога света! О, жалосни људи, ваша су уста у мањини у пространом свету. Јесте ли видели и чули, како брана чини реку гласном? Без бране река беше нечујна и мутава; и гле, брана јој отвори грло! Свака кап доби језик.

И ваша ће брана учинити то исто: отвориће грло безгласним, и напуниће мутаве говором. Ако престану ваша уста да исповедају име Божје, уплашићете се чујући да га исповедају чак и бесловесни и немушти. Заиста вам кажем: ако ви заћутите, камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и сви људи избришу име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком записао је Владика Николај Велимировић на јеванђеље о спасењу људи и потопу свиња (Матеј 8, 28-34; 9, 1. Зач. 28).

По неким гласовима, брана код Ваљева којом је требало акумулацијом воде потопити ваљевску Грачаницу – задужбину Немањића, попустила је и поплавила Србију.

Колико смо пре самих поплава заиста били упозорени?

Међутим, братољубље, несебичност, пожртвованост коју је српски народ показао у тим данима засенио је све оне који су деценијама систематски радили на уништењу српског светосавског духа. Показало се да је ово рањено и измрцварено српско тело, упрљано разним светским ђубретом и поробљено европским и западњачким идејама пропасти, ипак успело да очува бит која непромењена пулсира кроз време и векове. На нама је да изаберемо “средство” којом ћемо да сперемо сво блато које смо годинама скупљали.


Стални дописник портала Новина.де;

Иван Максимовић, Косовска Митровица

Објављено 26.05.2014
2006-2014 ©новинар.де




1 коментар у вези “Колико смо пре самих поплава заиста били упозорени?”
  1. Izdajnicka srbijanska vlada izvodeci politicki neobavestene i obmanute Srbe sa Kosova i Metohije da dobrovoljno glasaju na siptarskim “izborima” je sama dala pravni legtamitet pred MZ siptarskim “izborima” i sa time potvrdila svoj izdajnicki i antisrbski rad.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo