Вести

Избори су прошли. Које победио, победио је. Ко је изгубио, изгубио је. Оставке пљуште на све стране али и ти политички губитници морају да живе и чекају неке нове прилике. Шта остаје нама грађанима? Па исто. Мало ко у данашњој Србији, после свега што смо проживели, може да се похвали и каже да је баш он неки добитник и да је задовољан сопственим животом. Атмосвера и нарушени међуљудски односи не могу да се надокнаде никаквим материјалним добрима које у таквом амбијенту ствараш.

Пише: Драгомир Билић, 19.03.2014

***

Зато многи који се осећају материјално супериорним, у односу на већину, форсирају неку мржњу према сопственој земљи. У томе им свесрдно помаже већина исфрустриране ткз интелектуалне елите, и већ довољно тешку ситацију, чини још гором. Том броју треба додати и велики број ителектално инфериорних, који ће за све пропуштене животне прилике, да подрже такав став и сторе слику потпуног незадовољства. Па што онда гласате? Не знате? Ја знам! Гласате зато јер се надате да ће те ваше не задовољене животе да среди неки политички баја и тиме само упадате у још већу фрустрираност. Суштина свог политичког деловања, наших а и страних политичких фактора, у последњих тридесет година и јесте била да од обичних грађана направе политичке зависнике. Ретки су они који су у Србији одбранили свој људски и морални интегритет. Али их има и од таквих треба учити.
Демотивација је почела још у време Милошевића, када су фрусрирани наставници, због својих тобоже угрожених егзистенција, унели клицу фрустрације и у нашу децу, којој су кроз приватне часове наплаћивали своје штрајковање. На то су се надовезали и родитељи који су штитећи своју децу још више нарушавали углед таквог образовног система. Без перспективност свршених средњошколаца и низак ниво знања, додатно су урушавали систем. У пљачкашкој приватизацији, тадашња омладина је проналазила само негативне примере које је следила. Припадност некој од партискх опција била је једнако друштвено штетна као и припадност неком мафијашком клану. И једна и друга опција су само узимали од друштва и нису стварали вредност на општем нивоу. Сваки покушај дрштвеног оздрављења гушен је кроз такзване независне и зависне медије.

Бесмислене дебате, непризатих „величина“ свакодневно су употпуњавале целокупну збрку и замагљивале видике грађанима који су своју „интелектуалност“ црпели из тих телевизијских кутија. Општа неодговорност за јавно изговорену реч тих, интелектуалних претендената на опште мишљење, направило је дубоку рану у друштвеном промишљању. Тиме су створили свеопшти утисак инфериорности код већине грађана и подстакли ирационалну мржњу према сопственој земљи. То је помогло и политичко- мафијашкој елити да своје деловање поистовети до нивоа некаквог месијанства. Заменом теза и узурпацијом демократских права, дошли смо до тога да се многи сећају комунизма као оличења праведности и социјалног добра. То у суштини није тачно и потпуно је погрешно. Комунизам је друштво сивила које ти даје привид сигурности али те чини немаштовитим и одређеним ка једном политичком избору. Страхопоштовање и повијене главе пред носиоцима власти се брзо заборављају. Доба дисидената, се фетижизира до нивоа романтике, а ти појединци су и робијали због својих идеја. Шпијуна тј „ друштвено одговорних грађана“ је било у свакој улици. Једино добро је било то што смо тада имали неколико десетлећа мање и наши родитељи су нам уливали веру и самопоуздање у боље сутра. То боље сутра је дошло данас и ми ако хоћемо да живимо боље морамо да узмемо живот у своје руке. Ми немамо право због наше деце да будемо малодушни и да говоримо како је све пропало. Какву поруку ми њима, тим речима, шаљемо. За шта да уче, раде, оснивају породице, имају децу, за коју будућност. Било је и горих пропасти у свету од ове наше. Видите те ј….е Немце. Пола света их порушило у другом светском рату а где су за тридесет година били и где су сад. Они су се хомогенизовали прво у оквиру својих породица а затим сви радили на заједничком циљу. Свој победнички металитет форсирали су кроз свеопшти аспект деловања почев од образовања, културе, спорта итд. То раде све нације почев од Руса до Северно Корејаца. Све сем нас.

Шта нам је чинити.

Као прво да се одмакнемо од тих кутија које нам одузимају нормалан живот.

Да се вратимо себи, више комуницирамо са својим ближњима и осталим у нашем окружењу.

Да поново у својим породицама уведемо институцију недељног ручка где ћемо покушати да своја позитивна искуства усменим путем пренесемо на своју децу. ( Ручак не мора, у овој немаштини, да буде обилан али свечан да, а и нај важније је то породично окупљање па макар јели и маст и леба.)

Да деци читамо књиге пред спавање или да им сугеришемо за неке лепе књиге које смо ми читали у младости. ( Свака добра књига има своју универзалну поуку и поруку)
Да идемо у биоскоп, позориште,оперу,да гледамо балет, разне коцерте итд. Свако према својим могућностима али суштина је да нас буде више где се размењују те добре енергије и оплемењује дух.
Да покушамо да свакодневне проблеме решавамо са осмехом.

Да не будемо бахати у саобраћају, да устанемо старијима у јавном превозу.

Да кажемо увек добар дан и довиђења када се поздрављамо са неким или улазимо код неког у кућу.

Е сад би могао овако до сутра, али суштина је у томе да ми будемо позитивни да та своја позитивна осећања поделимо са што више људи и тиме створимо наш амбијент у коме ћемо ми мали људи бити задовољни.
Морамо да схватимо да су победе на изборима ипак ствар само појединих политичара и да ми не трчимо ту трку. Победа нас малих људи је у томе да ми створимо своје концетричне кругове у којима ће комуникација бити пристојна срдачна и добронамерна. Ако будемо чекали да нам било која политичка опција то омогући бојим се да ће још три живота наших потомака бити протраћено. Јесте живот суров али то је зато што ми сами не желимо да га омекшамо. Све успешне и културне нације имају позитиван и цивилизован став у својим земљама. О томе се итекако води рачуна код њих. Али зато све негативности извозе и стварају хаос где могу. Јер тако само учвршћују своју хармоничност и просперитетност. Сви воле „позориште ал не у својој кући“.

Цане Партибрејкерс има једну феноменалну секвенцу на You tube кроз реченицу коју упућује раднику на грађевини- „ јел те воли жена“. Тиме је погодио сву смисао рада и постојања једног човека. Јер због чега тежак рад ако немаш љубав која те чека тамо где идеш после тог напорног рада.

Мислите о томе и трудите се да те љубави буде што више.

Сав смисао тешког рада који вам ови политичари обећавају пада у воду без тога. Рад сам по себи не може да буде циљ. Ово што нам се сада сервира је још само један од начина на који нас тај исти запад уводи у робовласништво.
Господо Политичари размислите и ви о овоме јер само је срећан онај народ који воли. Тешког рада има и на робији само што робијаши нису срећни.

Нормално је да хоћемо да живимо од свог рада, али да живимо.

Пише: Драгомир Билић

Objavljeno 27.03.2014

2006-2014 novinar.de