Вести

Место где се до данас налазила бина. (Клик за увећање панораме)

Симбол али и једно од главних оруђа српске борбе, отпора и истрајности, данас је размонтирано и у деловима однесено на плац комуналног предузећа у северном делу града. Ради се о бини на коју су се, као на истинској позорници живота пуног драме, неизвесности и неочекиваних преокрета, какав јесте на Косову и Метохији, попели баш сви државни и локални политичари који су ишта значили у животу ове државе од американаца креираног обарања режима Слободана Милошевића па до данас.

Припремио: Иван Максимовић 27.03.2014.

***

 Један од од оних тренутака када на свом образу осећате туђу срамоту јесте свакако био и данашњи „подвиг“ надлежних за обављање посла уклањања и слабљења српског отпора. „Паук“ задужен за одношење непрописно паркираних возила данас је одвезао и, по некима, лоше „паркирану“ бину. Баш ону на чије даске се пењањем без обезбеђења наоколо, пењањем уз обезбеђење под којим све наоколо крца и пуцкета као лед, па до оних који се никада нису хтели попети знало ко шта мисли без да се и чује шта је рекао.

Са ње се упозоравало, бодрило, храбрило и јавно слале поруке да се нећемо предати.

Са ње се лагало, варало, замазивале су се очи народу да се не предајемо и да ћемо ствари вратити на почетак а онда се обзнањивало да улазимо у фазу када ће нас цео свет признати а не као до сада…

Са ње су се тек двапут огласили људи тражећи слободу за онога који је одавно избегавао тих неколико степеника, ваљда пењући се уз неке друге.

Уз звуке пада металних цеви, плоча и осталих делова ове бине за неколико сати уклоњена је традиција непрестане борбе од неколико векова.

Они који су ту искрено долазили знају о чему пишем.

Они који су ту долазили са неким скривеним циљевима правили су се и правиће се да никада нису знали о ово о чему пишем.

Они који нису желели да знају, можда су најбоље знали али их је најмање занимало.

Данас су многи прлазили крај тог места. Углавном разочарани јер знају да ово јасно поручује како отпора више нема, барем не организованог какав је до недавно био. „Како нам се чини? Па, видиш да се свађамо са њима“? „Оцрни их“, „одлично, сада смо безбедни и све друго нам је важније“,„јел ово значи крај отпора“? Разочарење, гнев, јед.

Било је и оних који су раширених руку ходали вичући на сав глас „сад могу да шетам“ као да никада нигде другде не могу да шетају. А баш су они главом без обзира, спаљене целокупне имовине и уништеног посла једва и животе спасили баш уз јужну обалу Ибра.

И опет, било је и неких који можда нису ни приметили да је то уклоњено. Мада, таквих је најмање.

Ветар увија прашину и кесе уз огољене фасаде зграда. Људи се у пролазу окрећу и са чудом, а неки и на глас коментаришучи у изненађењу, гледају на ово као на својеврсно место злочина. Тек неколико возача је са олакшањем прихватило вишак простора за паркинг.

Паук подиже и спушта краке на делове металне конструкције као неки џиновски скелет. Све то односе тек два радника. Један од њих каже да ово ниједна телевизија није снимила, ни један новинар није био ту да забележи, бар их он није видео. Њему се ово не чини страшним. „Јел ово односите на плац ЈКП“? „Да, да. Све ће бити тамо“. Као да се сваки час може вратити та гомила и поново намонтирати. А план за преуређење простора и проширење пута који ће то заувек онемогућити као да је бајка.

Најоптимистичнији став о овоме јесте када неко после свих пораза, у овој поодмаклој фази дода „ово је почетак раја“…

Стални дописник портала Новинар.Де;

Иван Максимовић, Косовска Митровица, Србија

Објављено 27.03.2014
2006-2014 ©новинар.де