Вести

ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Његова Светост Патријарх Иринеј
ОТВОРЕНО ПИСМО
ПРЕДМЕТ: НЕ ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ!

10. март 2014

***

Ваша Светости,

Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј најавио је саветовање у Истамбулу, 9. марта 2014. године, како би се придобиле хришћанске православне цркве за коришћење грегоријанског уместо јулијанског календара. У том смислу су придобијена и многа удружења у Републици Србији, да би се начинио утисак о масовном прихваћању овог предлога.

Ваша Светости,

Уверени смо да нећете пристати на прихватање грегоријанског календара, јер би се њиме нарушила и оскрвнавила српска културна баштина, српска повјест и српски обреди – везани за крсне славе православних српских породица. Прихватањем 25. децембра за слављење Божића, напустио би се и омиљени дан Крсне Славе Ђурђевдана, те би 6. маја сваке године захватала туга вернике, а чак и би се тако осећали и Срби муслиманске и Срби католичке вере, који су тога дана излазили на потоке, језера и планинске изворе, где су млади правили венчиће од пролећног цвећа – стављали их на главу и носили у своје куће и станове, вешајући их на зидове, уз слике својих предака.

А зар бисмо ми, православни Срби, склонили с 28. јуна и Свети Видовдан, кад се (побожно) сећамо борбе српске војске против турског окупатора на Косову 1389. и тадашњег витештва Милоша Обилића?

Да не спомињемо и друге празнике, дубоко усађене у српску душу, него да будемо уверени, да нам нове међусрпске поделе не требају, а оне би биле страховите, да се прихвати у Српској православној цркви грегоријански календар. Распарчало би то и Цркву, и Државу, и Народ.

Доста нам је подела, јер су наговестиле наше (скоро) ишчезнуће. Од православних Срба су створени други народи (и прозвани – несрпским): Хрвати, Бошњаци, Македонци, Румуни, Црногорци… а од делова Српске православне цркве: Хрватска православна црква, Македонска православна црква, Румунска православна црква, Црногорска православна црква… а српски језик су прозвали: хрватским, македонским, бошњачким, црногорским… И све ове ломове на српском народном ткиву су подстицали и спроводили (с Турском и западноевропским колонијалним силама) папа и установе Римокатоличке цркве, па је сигурно, да је садашњи предлог за прелазак на грегоријански календар – нова разарајућа мина против српског народа и Српске правослвне цркве.

Ваша Светости,

Поред ратова против Срба и других Словена, Ватикан и Запад су многе противсловенске мере спровели преко српских (словенских) државника, научних установа и цркава. Такву стратегију је наговестио и Адолф Хитлер пре Другог светског рата. Обавестио је новинаре, да ће Немци успети, у будућности, спроводити своје намере у другим земљама помоћу тамошњих државника. Написао је то, поред осталог, и у „Мајн компфу“:

„… Али, ја ћу то спровести једно за другим… Наша је статегија у томе, да непријатеља уништимо изнутра, да га доведемо до тога – да он сам себе победи“.[1]

И Хитлерова предвиђања се обистињују и у српским земљама. Српски државници и интелектуалци већ наступају против Српства. Између осталог, значајано је што је новинар Велиша Кадић објавио садржај о уклањању имена српског језика у Црној Гори. Званично је (мада потпуно ненаучно, као и у Босни и Херцеговини српски је проглашен босанским језиком) у Подгорици проглашен српски језик – црногорским. На исти начин је то обавила у Подгорици аустроугарска власт 1916, а ето, то учини и власт Мила Ђукановића – ових година. Тачно онако како је Хитлер то предвиђао. Објављено у „Новостима“.[2]

Савремени немачки филозоф, Карлхајнц Дешнер је написао књигу о нехришћанском понашању римских папа, те оправдава грчке и српске државнике и свештенике у Средњем веку, што су Римокатоличку цркву означавали за јеретичку, богумилску, паганску… Против ње су морали предузимати најтемљније мере, јер је папа имао и своје емисаре у свакој држави, па и Србији. Они су заговарали прелазак православних верника у католичанство, промену јулијанског календара и прихватање папске власти – злочиначких одлика.[3]

Ваша Светости,

Ево примера, да је Римокатоличка црква и у Средњем веку покушавала да стави под своју управу све православне цркве. Делове од њих је откидала и проглашавала им вернике унијатима, а многе је вернике и покатоличила. Но, српски државни и црквени органи су (мада пред опасношћу и под окупацијом Турске) давали отпор и тако је сачувана Српска православна црква и велики део њених верника – све до 20. столећа, кад су комунисти и фашисти начинили, вештачке православне цркве – македонску, хрватску и црногорску.

Значи, хришћанске католичке државе су још у време Србије, у 15. столећу, обећавале Србима помоћ против Турака, под условом да прихвате римокатоличку веру. Тако је фрањевац Јован Капистран нудио (1455) деспоту Ђурђу Бранковићу да прихвати унију с Римокатоличком црквом и грегоријански календар. Но, српски владар је знао да су като-личке државе подржавале турска освајања православних држава: Византије, Бугарске и Србије, па је одговорио:

„Кад бих то учинио, важио бих, у очима својих поданика, као старац који је изгубио памет“.[4]

У преобраћању православних Срба у римокатоличку веру, ангажовао се лично папа Климент Осми 1599. године. Писао је Српском патријарху Јовану Кантули (1591-1614):

„Треба, прије свега, да се одречете источне шизме и признате власт римскога Папе“.

Српски патријарх није одговорио, него је с Ватиканом прекинуо сваку везу. Сазвао је, у манастиру Морачи, Велику народну скупштину, 13. децембра 1608. године, која је за-кључила – да се понуди српска краљевска круна једном од принчева италијанске породице Савоја, под условом да принц прихвати православну веру и да се крунише „по закону Светог Саве и његова оца Светог Симеона и брата му Првовјенчанога Светога Кра-ља Стевана“. Патријарх Јован је обавестио принца Савоја и о обавези да му се потомци крсте по православном обреду. Патријарх пише нијансом српског језика из Црне Горе, ни-јансом из Његошевог Горског вијенаца:

„… да ће увјек бити за Велику Вјеру, зашто у наше стране нећемо никако ни језу-јита, ни никога другога, који би пук христјански обраћао на закон римски, зашто потле би могло бити велика скандала међу народом“.[5]

Ваша Светости,

Не одричимо се Дана Светог Саве, који је у души сваког Србина; не померајмо Савиндан у неку празнину, или неки бездан. Следимо мисли честитог Ђурђа Бранковића и не губимо памет и следимо савет Светог Патријарха Јована – да будемо увек за Велику Вјеру.

С поштовањем,

Регионални савез српско-руског пријатељства
,,Свети Серафим Саровски“
Сремски Карловци

________________________________________

[1] Адолф Хитлер: „Mein Kampf“, Превод Радомира Смиљанића, Зрењанин, „Екопрес“, 2001, Србија, страна 527.

[2] Велиша Кадић: „Новости“, дневни лист, Београд, 15. јула 2012.

[3] Дешнер, Карлхајнц: «Политика римских папа у XX веку», књига прва, „Фонд истине о Србима“, Београд, 2004.

[4] Константин Јиречек: Историја Срба, књига друга, стр. 165. и 243-4.

[5] Јо¬ван Н. Томић: Пећски патријарх Јован и покрет Хришћана на Балканском полуо-стрву 1592-1614, Београд, 1903. стр. 117-8.