Од греха огрубела и огуглала, равнодушна и самозадовољна, Бачка је рањена, али гле, још умрети неће.. У Вароши су припреме за долазак новог свештеника и одлазак досадашњег пароха на нову парохију.После 3-4 године, по устаљеном неписаном правилу Владике бачког врши се рокада свештеника. Скоро сви јунаци из претходних прича „Тутора“ су у цркви и око ње.
ФГ Истина је само једна, 21.02.2014
***
Свештеникова кућа недалеко, пуна је људи и ту су Појац Мита, Милисав керамичар, Невен Далматинац и др.
– Паз’те људи да не окрзнете стол’це, то је болан Луј Седамнајсти-говори Варошки прота иначе родом из Коњица, док му верници износе намештај у велики камион испред поповског стана.
– Ди ћемо са шанком и бифеом? – пита појац.
– Стан’де, то ће на пр’колцу…
Недуго после тога направише паузу. Док седе и пију расхлађене сокове и пиво, свештеник се отворио:
– Јој парохијани моји ал’ми је тешко-поп бризну у плач и кроз сузе настави: Ја сам вас заволио и не знам како ћу без вас.. Ја без вас не мерем! Не мерем!Ако ме је већ премјешт’о мог’о је у Нови Сад због малог и његове школе, а не у неку селендру!
– Господ’не, а јел ваш син не иде у Београд на богословију?
– Иде Мито, али лакше му је oтић’ из Новог Сада! Он ти је за четр’ес минута аутопутем до Београда!
– Не сикирајте се господ’не, биће једаред и Нови Сад.
– Да, али када? Ја сада живим, шта ће ми посље кад остарим? – још се више растужи домаћи парох пореклом из Коњица.
– Па јел нисте могли да ургирате прико вашег пријатеља Порвирија да вас не примешта? – пита Појац.
– Ма какви Мито, док ми је секретар Епархије Владан Глиста чит’о ђе идем, Викарни сједи у фотељи, гледа у плафон и прави се невјешт.. Ма неће он прстом мрднут, а толко смо се дружили, шалили и фудбал играли, али ништа не вриједи… Све сам радио како су тражили, и оно с Катол’цима и све сам промијенио на литургији, али не вриједи… – сузе му саме иду.
Гледајући га, појцу Мити и Невену се стегну срце, па опросте они свом попи све његове новотарије и екуменизам.
Да би променио атмосферу и скренуо причу на другу тему, појац Мита би питао:
– Ди вам је Господ’не она „пеглица“, баш је лепа била.. Она с којом сте дошли?
– Ко зна ђе је то Мито, има скоро три године од тада, а посље ње промијенио сам још три аута, док нисам купио Мерџана. – опет се домаћем попу врати осмех на лице.
– Оче а какав је овај нови поп што долази?-пита Невен Далматинац.
– Какав ће бит’ – тежак човјек, ма ваш Бачванин, прави се паметан, ал’нека баш волим, баш волим, добиће он „брата“ па нек види што ће онда, ха, ха – цинично и злурадо смешка се домаћи поп у одласку.
– Та шта диваните, имаћемо два Господина у Вароши? – пита појац Мита чудећи се.
– Ма јашта! Јој што ће вам бит’ весело, ха, ха, ха!
– Господ’не та зашто то Владика ради?
Једаред је за Туциндан приместио 20 попова, и уместо Божићног славља, Епархија је личила на избегличке колоне!
На то питање домаћи поп се тргне и са грчем на лицу хтеде да каже све шта му је на срцу:
– Ма зато што је… зато што је… ђу.. кр.. мшкбкх!!! Ма нећу о томе! Нећу о томе! – поп са страхом у очима и кнедлом у грлу почне да бежи од сваког даљег разговора на ту тему.
Недуго после у црквеној порти у ишчекивању новог свештеника, Архијерејског намесника и самог Владике скупило се доста народа.
Леп топао јесењи дан измамио је доста шетача у Вароши који незаинтересовано пролазе поред порте.
Појац Мита, Мислисав крамичар, Тутор Власта и Невен Далматинац разговарају испред црквене ограде.
Милисав је љут. Сина су му у седмом разреду посетили инспектори, јер је на некој друштвеној мрежи на интернету написао: „Смрт педерима!“
Социјални радник по налогу тужилаштва прети одузимањем детета и стављањем породице под надзор.
– Мајко моја, видите оно! – показује Милисав керамичар својим саговорницима на три свештеника који шетају корзом, а који су дошли на дочек владике из суседних парохија.
Један је у роза мантији, други у белој, а трећи у плавој која више подсећа на раднички мантил.
Милисав љут и у жељи да их постиди и да направи скеч, залети се у њиховом правцу и снажним мајсторским рукама загрли их сву тројицу:
– Харе кришна браћо, харе кришна!!! – узвикне Милисав из свег гласа.
Свештеници престрављених погледа, образ уз образ од Милисавовог снажног стиска и загрљаја, збуњени и уплашени почеше мрдати главом и муцајући говорити:
– Не…гггрешка, не…гггрешка, то је грешка, ми смо свештеници – промуца један, док други тихо додаје: Православни свештеници…
– Молим?! Опростите, али стварно опростите, ја сам мислио да сте ви моји Кришнаисти, личите на њих, имају исте такве хаљине! – Милисав се прави да је погрешио и тобоже ce извињава.
– Ништа, у реду је! – извлаче се свештеници из снажног загрљаја.
– Опростите још једном, али никада нисам видео православне свештенике у дугиним бојама..
– У реду је, у реду је! – брзо одмичући, свештеници одговарају: То је из првих векова… Сведочимо радост и љубав, јер црно је тужно и одбојно!
***
На другом крају Вароши, у журби због доласка Владике, Намесник и вероучитељ из треће приче, одлазе код рестауратора који би требало да рестаурира стари Храмовни иконостас.
Вероучитељ је намеснику препоручио овог мајстора, јер је педантан, тачан и заиста стручњак, а и њему је већ однео свој стари резбарени сто на рестаурацију.
Мајстор је пола Мађар пола Словак и у лицу је сав љубичаст од шваргли и крвавица које немилосрдно тамани.
- – Мајсторе, јел може то да иде за 3000 евра? – пита Намесник.
- – Али господине, за онај у Намесништву сте дали 8000 евра и скоро је упропаштен. Ово је озбиљан посао, и позлата је скупа.
- – Мајсторе пустите сад то, то је радио брат од једног нашег свештеника. Ако ово може за 4000 евра, и плаћање када добијемо ренту за земљу, посао је договорен.
После договора, намесник и вероучитељ излазе, а домаћин их прати. На капији се вероучитељ хвата за џепове и примети:
– Јој заборавих телефон и цигарете на столу!
Док намесник иде према ауту, вероучитељ и мајстор се вратише унутра. Вероучитељ се поново хвата за џеп и каже:
– Баш сам смешан, нисам видео да су цигарете и телефон у горњем џепу! Него мајсторе, оних 300 евра за рестаурацију мог стола, е то набаците на цену за иконостас.
Мајстор затечен, само климне главом.
Касније је својој жени препричао разговор и посету православног свештеника и вероучитеља питајући се:
– Зар је ово могуће? Зар и код Православних? Зар тај децу да учи вери? Ово је крај света!
– Ма српска посла, обична циганија! – мајсторова супруга иначе новопробуђена фолксдојчерка само одмахне руком.
***
У исто време, испред Цркве народ се окупио чекајући долазак Викарног владике и јерејску примопредају дужности.
Са десне стране главног улаза стоји намесник.
Појац Мита носи богослужбену књигу, а од куће са селидбе и утовара иде домаћи парох пореклом из Коњица.
Биба скојевка, иначе благајник ЦО прилази, и у присуству домаћег попа обраћа се Намеснику:
– Намесниче, оче прото, зашто сте нам преместили нашег попу? Ми смо на њега навикли, он је нама добар!
– Ко га је преместио? Могао је да тражи да не буде више привремени парох већ стални, и Владика би му то одобрио, али је у писму Владици тражио Нови Сад, а потребе Цркве су у Госпођинцима. – хладно и без емоција као какав џелат одговара намесник.
– Али у Госпођинцима већ има један попа.
– Има ко мисли о томе сестро, ваше је да се молите! – учитељски строго одговара Намесник.
Појац Мита и остали, изненађено су очима хватали поглед домаћег пароха, немо питајући зашто је тражио премештај у Нови Сад.
Схватајући да је он плакао, не зато што одлази од њих, него зато што иде у Госпођинце, а не у Нови Сад.
На примопредају журећи од рестауратора, долази и вероучитељ који је и општински одборник, а који је у Градски парламент ушао на листи групе грађана блиској Цркви.
Тај вероучитељ већ помињан у причама „Тутор“ је искрени екумениста, владикин жбир од кога зазиру сви свештеници, а Намесник ништа не ради док њега не пита.
После завршене примопредаје и вечерње службе, сви улазе у свештеникову кућу и седају за сто, док викарни владика седа у фотељу поред стола, дижући једну босу ногу на хоклицу и питајући свештенике:
– Дакле, колико ова парохија реституцијом треба да добије земље?
– Четр’сто дулума, хоћу рећ’ сто ектара Владико. – одговара сада већ бивши парох.
– Хм, доообро.. – смешкајући се, рече Викарни све нервозно цупкајући једном ногом у такту Морзеове азбуке.
Викарном звони телефон, и он ужурбано напушта просторију говорећи саговорнику:
– Хало! Овде сам у оној Вароши… А тај? Ма тај је нека слепчина: вози голфа петицу. Ма реци му рента је 600 евра по хектару и исплата унапред, ваљда му није много!
Када је Владика изашао, тутор Власта рече и Намеснику и целој свити за столом:
– Не смемо допустити на лицитацији за закуп црквене земље, да земљу у власништву Парохије лицитира онај маџарски тајкун из Темерина. Ми не смемо ни привирити у њи’ове парохије када је лицитација, а он нама овде набија цену аренде.
– Ман’те се Туторе вашег дивана, ко понуди више, тај ће и да оре, а одакле том тајкуну новци, то се мене не тиче па и да је сам Миклош Хорти.-отезајући „поклопи“ га нови варошки парох Јовица звани стеница.
***
Сутрадан на Литургији беседећи, Нови парох Јовица наставља да се упознаје са парохијом:
– Драааги парохијаани, као нови парох, желим да наставим ди је стао мој претходник и брат у Христу, и са задовољством вас обавештавам: Спремајте се на пут за Ниш на прославу Миланског едикта! Места су ограничена, а списак је већ направљен. Можете ићи и са нашом браћом из сестринске цркве, и они имају аутобус.
Убрзо настане комешање и Биба скојевка гласно упита пароха:
- – Како нема места, па ја сам тај стадион градила на омладинској акцији и учествовала на Слету? Ја прва треба да идем! Ја хоћу да идем!!
- – Полако Бибо, не сикирај се, има више од полак празних места у афтобусу, а биће још еСкурзија, и’ћемо и у Сремске манастире. – намерно одговара Појац чекајући реакцију новог попе.
- – Та какав Срем!? Држ’те се ви своје цркве. У Срему нема ништа паметно! Овај храм је исто светиња, а ја сам исто духовник, а коме се не свиђа нек’ иде код оних секташа и расколника у Кулу! – одбруси Појцу нови парох.
- – То је болесна духовност – надовезује се љигави вероучитељ, све ваше духовне потребе можете задовољити у нашем храму код нашег новог пароха!
- – Али зар нису Свети Романови, од 1000 храмова у Петерсбургу и Москви, ишли на хиљаде километара даље да се исповиједају код стараца по пустињама и скитовима? – упита Невен Далматинац.
- – А јеси ли ти Романов? И како би тај духовник имао увид 24 часа у твој живот? – узвраћа вероучитељ.
- – А како би мој парох имао увид 24 часа у мој живот када ме види два пута годишње: када свети водицу и када ми реже колач, и шта ћемо ако је свештеник пао у гријех?
- – Па шта ако је пао у грех? Свете Тајне су валидне, а ти си човек једне књиге и сумњиве еклисиологије! – уноси се вероучитељ.
- – Јесу валидне и то нико не спори, зато и долазимо на Литургије, јер и зарђала жица преноси струју, али како се исповиједати педеру, блуднику, наркоману? Ако слијепац води слијепог, оба ће у јаму пасти. – брани се Невен.
Нови парох Јовица прекида дискусију и износи нафору. Народ је у колони и поп дели нафору. Прилази му једна жена и тихим гласом га пита:
- – Оче, нисте прочитали да сам поклонила две вреће брашна за просфору. Што кажу: што да десница да не види левица, али код нас се то увек читало и тако се други опомену да помогну.
- – Е да… – обраћа се нови парох свима. Од саде ће се читати само поклони у новцима. Ми најбоље знамо шта нама треба па ћемо купити брашно, уље, вино. Натуре више нема!
- Тутор коjи је поред пароха држао посуду са нафором, не могавши да оћути рече свештенику тихо на уво:
- – Господ’не нека људи доносе, не ваља одбити нечији труд и љубав, а ми то брашно можемо продати пекару и о’ма уплатити дуг за струју.
- – Рек’о сам вам Туторе да се манете вашег дивана! Овде сам ја попа! – поп ућуткује тутора.
- – Добро ондак, да напишемо на црквена врата: „Примамо само кеш“.- тихо и кроз зубе рече Тутор, на шта поп Јовица од беса отргне Тутору посуду са нафором, која се делимично проспе на под пред згранутим верницима у остатку колоне.
Вероучитељ прилази новом пароху и даје му акт који је управо стигао. Поп Јовица чита:
– У Вароши се оснива још једна парохија и на њој се поставља парох из Куле… – кисело се осмехну нови парох док чита владикин акт. Затим шапне вероучитељу: Да је Бог хтео брата и он би га им’о!
На то се вероучитељ зацени од смеха.
Њихов разговор чуо се до певнице, па се Појац и Тутор само погледаше:
– Још ћемо ми мој Мито кукати за оним из Коњица. – тихо Појцу говори тутор Власта.
– С коња на магарца мој Туторе, с коња на магарца! – одговара Појац.
***
Следећег дана Невен Далматинац и отац Сава ревнитељ сумирају утиске од претходног дана:
– Оче Саво какав је овај нови поп Јовица и онај други што долази из Куле?
– Јовица је посебна прича, а онај из Куле је уцењен и овде је по казни, јер није ништа учинио поводом „расколника“ у Кули, како они зову манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у том граду.
Баш ми се жалио, каже: „Шта сам могао, они су то легално купили, нису украли, полиција их не јури, не праве инциденте, живе мирно, и шта сам требао да урадим, да запалим салаш?“
Човек ми се баш изјадао.
- – Вероучитељ ми је опет држао предавање.
- – Чувај га се Невене. Тај је повезан са свима посебно од када је у Градској власти. Моја парохијанка из Јавног комуналног је добила отказ јер није хтела да преко фирме плати рачун 28.000 динара за јагњетину испод сача, који су увеч Велике Госпоине направили попови у гостиони славећи Храмовну славу у Граду.
Два пута смо га хватали као студента да је крао паре са целивајућих икона.
– Узимао са икона?? Јањетина увеч Велике Госпе? Па тада је пост?
– Невене, он је екумениста до сржи, а тамо се у име „љубави“ толерише и прашта све, осим да јавно говориш против екуменизма, новотарства и критикујеш јавно безакоње црквене јерархије.
То је новотарски дух који сам давно упознао на Богословском факултету у Београду, када сам видео како им је досадно на Литургији, јер им је све исто и стално се понавља.
За Светог Марка 8.маја када се служи веома ретка литургија Светог Марка у великом Марковом храму у Београду, ниси могао ући од богослова новотараца у онолики храм.
Они траже егзотику и езотерију. Својим чулима и жељама они би потчинили и Цркву и Светитеље, а камоли обичне вернике. За њих је и свет мали, јер Бог постоји, али и биоенергија, телекинеза, летећи тањири, све је то његово, и он је изнад свих глупих Аврамовских религија.
Из таквог духа са тог окупираног факултета где је све релативизовано, излазе и екстремисти који заврше са испитивањем кривице Бога за стварање зла, па до изучавања одбачених гностичких и других апокрифних јеванђеља, разглабања о устројству цркве, херметичности, бизнису..
Почну о хришћанству све нападајући га, а заврше питањем није ли нечастиви написао Библију.
Недалеко од њих, прекопута, Милисав керамичар је лепио плочице у једној кући. Видевши поново свештеника у плавој мантији, овај пут само њега без осталих, притрча му са леђа, ухвати га за раме и упита:
– Мајсторе, имаш ли можда француски кључ?!
Окренувши се поп згрануто и препаднуто врховима усана прошапута:
– Па зар опет?
– Ајој, па опет погреших! Стварно опростите, мој ортак мајстор Дуле има исти такав комбинезон, а треба ми кључ да заврнем цев. Не знам како сам вас помешао!-тобоже изненађен Милисав се правда, док преко пута поп Сава ревнитељ и Невен падају од смеха, схватајући да је ова комеНдија одавно прерасла у трагедију.
Извор: ФГ Истина је само једна
… [Trackback]
[…] Information on that Topic: novinar.de/2014/02/23/tutor-prica-deveta-dugino-poselo.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Information here on that Topic: novinar.de/2014/02/23/tutor-prica-deveta-dugino-poselo.html […]