Вести

Кад угледасмо једну „становницу нехигијенских насеља“, како пребира по контејнеру, упитасмо је да ли ће да гласа. Она нас одмери, па одсече:„ ‘Ћу да гласам, ако плате!“ Бар нека фајдица!

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 23.02.2014

***

После прошлих избора причало се како је Динкић међу тим „становништвом“ у нишком округу, за новац нашао многе гласаче, а ових дана је председник Демократске ромске странке у Новом Саду, јавно изнео глас да су, на прошлим изборима, били плаћени од ДС-а, што су ови одмах демантовали, што је за одговарајуће, неподмитљиве, органе било довољно да пређу преко сведочанства председника РДС , тј. да ништа не покрећу, што су дужни да учине.

Како прошлих избора, тако ће и ових, јер то је већ давнашња пракса. Али сад више није само уз помоћ реченог „становништва“, већ и Срба и осталог света, јер живот је све скупљи, а незапосленост све већа, па бар нека једнократна помоћ.

Друго је, наравно, питање – одакле странкама паре? Не само за куповину гласова, већ и за толика шетања страначких шефова широм Србије по толиким митинзима. Иако постоје државни органи задужени да зађу у ту загонетку, до сада се још није десило да се било који огласио. А и што би?

У Србији све што је противзаконито, застарева. Уосталом она и није самостална и независна држава, на закону заснована, већ једна недефинисана скупина којом владају страни тајкуни, који овде имају своје испоставе и своје агенте што раде за њих, који овде чине, тзв. – Владу.

Председник Николић је пре неки дан рекао: „дошло је време да Србију воде одговорни људи.“ Што значи само једно, да ови који су до сада владали, нису одговорни. Но, и кад би били одговорни, не би имали коме да одговарају, а најмање Скупштини, пошто тзв. народни посланици зависе од њих. Они не само да су их поставили, већ могу и да их најуре!

Другим речима, и ови, као и претходни, избори су бесмислени и непотребни, јер оно зашто су расписани, и сада и раније, не постоји, не може да се успостави да постоји, јер све што један државни систем чини државом, не зависи од домаћих фактора, већ само и искључиво од страних, од њихових потреба и њихових планова.

Како ти тзв. домаћи фактори, немају никакве самосталности у одлучивању, а најчешће нису ни способни, пошто су по том основу и проналажени и устоличавани по препорукама толиких страних служби којима смо изрешетани, то се и не може од њих било шта друго очекивати, у предизборној кампањи, сем узајамног олајавања, за које је та кампања и установљена.

Све оно што се с нама дешава је лоше позориште, које се шета и по другим земљама, јер се из командног центра чини све да мира и спокоја нема, јер они само у турбулентним стањима могу да нађу задовољење својих потреба и намера.

Зато и није чудо што се Први потпредседник (П.п) у оставци, хвалише на све стране да смо ми земља безбедна, приписујући, наравно, ту околност својој владавини, мада смо сви свесни да је то зато што још нисмо дошли на ред да се нешто и овде узбурка. Можда је то заслуга и Срђе Поповића, који је са својим Отпором, почео овде, па сад гостује около поучен овдашњим искуством. Тек, он је и у Украјини, а и у БиХ.

А ко зна, можда ће се и из овог изборног кампанисања, неки метеж изродити, већ и зато што они који га воде, свакојаким лажима провоцирају једни друге. Како другачије тумачити речи П.п-а, „Постоји могућност да се сви, после избора, уједине против нас и формирају владу која би зауставила започете реформе“.

Наравно, до тог „уједињења“ неће доћи ни спонтано, ни самоиницијативно, зато се ваљда и влада у оставци труди на континуитету у омиљењу Западу, непрестано изјављујући да му је одана. При томе, српски народ уопште није у игри, нити се сумња у његову „нелојалност“. У противном, зар би премијер дозволио себи да се хвали да су „најзначајнији резултати Владе: Бриселски споразум, борба против криминала и корупције“, што је сваком иоле мислећем Србину , у ствари, њихов највећи пораз и лаж.

Одиста, у часу док се овде слави Дан државности, тог истог 15. фебрауар у Пољској, Чешкој и Словачкој држе се Маршеви за српско Косово, што је сместа нестало из медија и са екрана, али што је нашло одјека на Космету, чију су бригу предали оном Вулину. који више ни сам не зна, шта је и где је.

По ономе шта је све рекао у последње време, рекло би се да и сам премијер то исто не зна.

Наиме, док је пре неки дан тврдио да је „одувек био националиста“, на збору у Ужицу је позвао грађане (ваљда, Србе, јер других и нема) „да не гласају по националној припадности, већ по идејној!“ Тврдећи да је „коалиција СПС-а настављач идеје братства и јединства… То сам морао да кажем, овде у Титовом Ужицу!“

У оном Ужицу где је 1941, у тзв. Ужичкој Републици, извршен први покољ Срба, под Титовом командом!

То исто, само мало другачије, рекао је и током предизборне камапање за прошле изборе, тј. да је његов СПС настављач Титове партије… и нико, и словима н и к о, да тог човека који се отворено шегачи са Србима, опомене да је у Ужицу, које је прво страдало од Тита и његових комуниста! Шта више, у лице им је рекао, да имају више памети, вратили би Титов споменик на Партизански трг! Која неотесаност!

Да срамота те коалиције буде већа, потрудио се и Палма, као председник странке Српско јединство, позивајући грађане да гласају за њихову коалицију, Титовог „братства и јединства“!

Па да је опљачкао целу Колубару, и да сад зависи од премијерове заштите, морао је, као носилац странке „Српско јединство“, да устукне, да не прихвати његов позив, да се Срби не поводе за својом националном припадношћу у гласању.

За Палму пишу да је почео као таљигаш; дакле вукли су га коњи. А Миша Анастасијевић је својим рукама вукао лађе кроз Ђердап, да би постао најбогатији Србин, онај који је подигао и поклонио ону велику зграду на Студентском тргу, „српском отачаству“. Могао је тако и Палма, што се од њега, као способног човека и Србина, могло очекивати.

Али, премијер се није зауставио на оном што је рекао у Ужицу, већ је на у социјалистичком Универзитету Мегатренд, одржао предавање поводом 166. годишњице Комунистичког манифеста.

Да не улазимо у бројне небулозе које је премијер изрекао пред вајним професорима тог Универзитета, који су га стојећи и уз аплауз дочекали, тек да поменемо једну: „Левичар је онај који ће вам пружити руку… Потребна нам је левица, да бисмо живели као нормални свет, који не би био такав да није прихватио левичарске идеје. На њима је заснована и Европа, и зато у њу идемо.“

Леле, кад би та „Европа“ сазнала коме и чему има да захвали што живи као нормални свет, ко зна не би ли нам увела санкције.

Додуше, председник државе је, и нехотице, извадио ствар, изјашњавајући се „за економски систем по стандардима ЕУ“. Мада, је л’те, систем чине – људи, па би се пре свега требало заложити да се пронађу ти људи. Али, ко?

П.п. није тако и толико мењао плочу као његов премијер, па је поручио гласачима, да „ако добијемо поверење грађана инсистираћемо на оздрављењу економије и успостављању стабилне и правне државе“, обећавајући да ће о „положају радника расправљати одмах – после избора!“ Ипак, треба нам још четири године да уредимо Србију“.

Наравно, није заборавио ни своје сталне муштерије, тајкуне, али се тако занео да је одвалио нешто што изазива само смех.

„Кад тајкуне склонимо са грбаче имаће тек тада наша еконоимија шансе да напредује, и наши радници да раде и пољопривредници да буду на својим њивама!“

И док П.п. још увек види тајкуне на грбачама грађана, радника и сељака, његова Портпаролка их је уклонила. „Вучић је први који је зауставио власт тајкуна.“

Међутим, изјављујући да ће „Србија бити добро место за улагање“, што ће и представници шест странака, на панелу „Блиц“- а потврдити, „требају нам само инвестиције“, не помишљајући, при том, да Србија позива странце да је докрајче, да извуку из ње , као из суве дреновине, последње капи.

Ако постоје тајкуни, они који су се обогатили уз помоћ претходних власти, ови их садашњи, из колегијалних разлога, не прогањају, упркос непрестане борбе против корупције и криминала ! Искрено речено, било би боље кад би се ти тајкуни са својим пара упрегли у обнову домаће индустрије, пољопривреде и економије уопште.

Уз јавно обећање, да ће имати сва права на зараду, да ће свој новац моћи и смети да оплођују широм Србије, чак под државном бригом и протекцијом, бар оноликом колико се даје страним тајкунима, или… иначе и у противном да ће држава наћи начина ригорозног обрачуна са њима. Наравно, не на начин П.п-а причом и обећањима, из ко зна којих лукративних разлога, већ без одлагања и сместа, онако како је Путин то учинио у Русији.

Дакле, уместо страних тајкуна, помоћи домаће, рачунајући да ће они наћи у себи довољно патриотског капацитета да крену у обнову своје рођење земље. Једноставно речено, треба позвати све који имају средстава, независно од тога како су до њих дошли, а сигурно и способностима, да се осете Србима и да не гледају њену пропаст, крај постојања свог богатства, ко зна где уложеног.

Шта Србија има од тога што ће Мишковић седети у затвору, ако буде и седео? Зар није боље да му се омогући да опет преузме и откупи малопродајну прехрамбену мрежу, и да му се у тој намери помогне. Јер он је, без двоумљења, способан човек.

Што би хрватски тајкун, Тодорић, са својим ланцем „Идеја“, узимао паре српском становништву, а не наш Мишковић. Ми треба да се поносимо нашим богаташима, поготову ако су своје богатство стекли без садејства власти, што до сада није био увек случај. Тајкуни се нападају, обећавају им се хапшења, а политичарима који су преко провизије и државним набавкама од њих милионе зарадили, о њима ништа, што каже Динкић, длака му на глави неће фалити!

Шта више, у свакој правној држави требало би далеко више и ригорозније кажњавати власт која је дозволила да буде корумпирана, јер она је свуда, па и код нас, другим и другачијим обећањима и средствима постајала власт.

Коначно, питање је да ли ЕУ, својим захтевима за преиспитивањем лоповлука око приватизације, збиља искрена. Поготову што је та корупција, на бази отвореног тржишта и либерализације, дошла као њен пелцер … или, што и сама признаје, да је до гуше затрпана корупцијом.

Или, што рече премијер: „У тренутку демократског заноса, догодио нам се економски слом. Имали смо неуспешну приватизацију и масовно отпуштање радника, фабрике су продаване у бесцење…“

Шта кажу на то Динкић, Коштуница, Тадић, (на чије се очи све то збило), који сада у Тунису, на тзв. „Прогресивној алијанси“ , чији је и он прошлогодишњи оснивач био, прича о проблему „незапослености у Србији, у којој је 1/3 младих у опасности да проведе живот у сиромаштву“.

Уосталом, у сиромаштву је провео своју младост и сам премијер, на које се сада позива, откривајући да је са села, а да је као студент спавао на патосу у Студентском дому… са којих је приземља, преко политике и социјализма, стигао до премијера, обилазећи цео свет, постајући Бриселским споразумом општепозната личност, чак и тамо где нису знали ни где је Србија и Космет. И пет пут узастипце доручковао у друштву највећих пријатеља и часника Америке, молећи се заједно са њима, за срећу Америке, да би сада затворио Олимпијаду у Сочију и одмах потом одлетео директно за Лондон. С којим парама?

Треба бити способан, да не кажемо рођен, за такве летове. Али, изгледа, ни ово му није доста, најавио се за кандидата председника Републике, само је нестрпљив, много му је да чека чак 2017, већ , да би загорчао живот једном исто тако са села, а садашњем председнику, гласно размишља како би било добро, у свем оном што се сад мења, променити и председника. Дакле, што пре…мада не баш одмах…

Најпре да се види, шта ће бити са оном лепотицом у Украјини, колико ће јој Запад помоћи у реинсталирању на председнички трон.

А ко зна, можда и ми имамо неко лепо женско чељаде са таквим амбицијама. Политичким.

Слободан Турлаков

Објављено 23.02.2014
2006-2014 ©новинар.де