Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 09. фебруар 2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Десети настава

Најдрастичнији одговор на круцијално питање: зашто је Тито из Србије која је устала у рат против Нацизма за Слободу и Ослобођење – побегао у нацистичку марионету НДХ: када је “маја 1942. на рутинске немачке операције ‘чишћења’, Тито реаговао на њему својствен начин”: “брзо се са својим снагама повукао у Црну Гору где је нападао локалне националисте, да би потом направио круг и вратио се у Херцеговину и југозападну Босну – где се поново чувао од војски Осовине”!

“Ти потези су јавности – представљани” – као некакве “значајне партизанске војне офанзиве”!

***

Детаљни коментар Десети наставак

(Странице од 122 do 126 – други део)

“Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”

За читaоца овај одговор – зашто је Тито из Србије која је устала у рат против Нацизма за Слободу и Ослобођење – побегао у нацистичку марионету НДХ – мора да значи ослобођење од навикнутости на све дуго наметане лажи – Истина се мора сагледавати здравом памећу и поштеном и чистом савешћу – јер… и у односу на чувене Титове ‘офанзиве’ – Макдауелово Сведочанство Истине нас води у сасвим различитом правцу од присилно усађене навикнутости на лажи: “Маја 1942. на рутинске немачке операције ‘чишћења’, Тито је реаговао на њему својствен начин”: “брзо се са својим главним снагама повукао у Црну Гору где је нападао локалне националисте, да би потом направио круг и вратио се у Херцеговину и југозападну Босну… где се поново… чувао од војски Осовине”!

Међутим – “што је такође постало карактеристично – ти потези су савезничким официрима и јавности – представљани” – као некакве “значајне партизанске војне офанзиве”!

Ово проглашење уистину “поспрдног назива” – бежања: ‘офанзивама’ – највероватније је најадекватнији и за такозване Титове “пролетерске бригаде”:

“Крајем пролећа 1942, комунистичке снаге имале су пет” такозваних “пролетерских бригада’ од по хиљаду људи, углавном сачињених од Црногораца који су услед Титовог упада у ту област постали бескућници” – и баш бежање тих бригада – британска дезинформација је прогласила некаквим… ‘офанзивама”!?!

Поспрдност се наравно наставља бекством у Босански Петровац, који ће доцније, ако је за веровати, постати чак и мистериозна британска база са некаквим аеродромом за свечани дочек велечасника америчке медије који ће хрлити на поклоњење ‘маршалу’ рекламиранoм као ‘чувеним’ – због… ‘офанзива’:

“24. Јуна 1942. – и то према комунистичким изворима – када је постојала озбиљна опасност да ће се руски и британски отпор Нацизму урушити – опет није било никаквих извештаја о акцијама са Титове стране”!

Зашто? Зато што су тих чувених пет пролетерских бригада почеле “још дубље да се повлаче у планинске забити западне Босне око Босанског Петровца, недалеко од границе са Далмацијом, делимично у италијанској зони операција”!

Бежање се наставља и наствља: “поред повлачења на југ, у Црну Гору или близу ње, у пролеће 1943, и каснијег улажења у јужну Далмацију” – Зашто? Зато “да би се добило пуно британско признање у лето и јесен 1943. – Тито и већи део његових ударних снага остали су и даље у махом пустим и војно безначајним пределима око Босанског Петровца – све до Титовог бекства и прихвата у британској бази у Италији, у пролеће 1944.”

Титово ‘бекство’ од чега?

Британско ‘прихватање’ Тита да га спасу ‘прихватом’ – од чега?

Исто као и дејства Усташа – тако су и “Титова главна дејства била уперена” искључиво – “против српских националних снага у Западној Југославији”!

Дакле, “далеко од великих концентрација немачких трупа, саобраћајница и других важних ратних циљева” – далеко од рата – Тита спасавају као и Усташтво – због концентрисаности на геноцид на српским живљем у НДХ и на покушај уништења српских локалних четничких равногорских јединица које су браниле голоруки српски живаљ…

Међутим, британска дезинформација наставља да Титово злочинство поистовећује са усташким, и Титову све директнију сарадњу са Немцима – наставља да приказује као “офанзиве’:

Баш у раздобљу с краја 1942. и почетком 1943. које “обележава почетак редовног прилива обавештајних извештаја о грађанском рату који су комунисти започели у западној Југославији”, обележава и прилив “спорадичних извештаја о наводној сарадњи комуниста са немачким властима у неколико крајева Југославије.” То после рата, потврђују и “немачки официри, стручњаци за Југоисточну Европу, који својим британским и француским колегама помињу ‘фаталну привлачност’, пре рата примећену између немачких нациста и руских комуниста – а током рата између нациста и југословенских комуниста“! И наравно Макдауел не мимоилази да су “у мају 1943. Титови представници (Коча, Ђилас, Велебит) преговарали са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом, највишим представником немачке војске у НДХ” – и истиче издају: “Немачка команда за Југоистог била за Титов предлог сарадње у случају савезничког искрцавања на јадранској обали Југославије” – али је… “Хитлер одбацио овај предлог”!

Међутим, упркос сарадњи са Немцима, а можда баш и због те сарадње, “у априлу 1943, део Титових снага поново је ушао у Црну Гору како би покренуо помесне присталице да нападну националне снаге” – али је и тада као и увек до тада – Тито чим је „под притиском – одмах повукао своје главне снаге још даље на југ и исток, што су комунистички кругови у својим дојавама објашњавали као очајнички покушај повезивања са албанским и бугарским комунистичким одредима.”

Испоставило се наравно да леп изговор пара вреди:

Баш у “том периоду су британски официри за везу први пут послати у Титов штаб”! Зашто? Зато јер је “главни представник за југословенска и југоисточно-европска питања премијера Черчила, бригадир Фицрој Маклејн, открио… да су главне комунистичке снаге врло близу пропасти, па чак и на ивици потпуног уништења.” Сама чињеница да Маклејн то није ‘открио’ раније – а свакако да јесте – али да је објавио тек сада – поставља питање:

Уништења од кога? Уништење – не од Нацизма јер Тито није ни ратовао против Нацизма – већ напротив:

Титу уништење поново прети од истог оног Српског Родољубља од каквог је побего из Србије!

Зато је Черчилов Маклејн то објавио тек сада – да би лажно уверио британску јавност да Тито мора да се спасе!

И заиста спас Титове мисије био је на видику: у “општој слици тадашњих збивања, коју у својим поратним написима дали бригадир Маклејн и други извори наклоњени Титу” – открива се једна од најподлијих манипулација рата:

“Наиме – по паду Италије у септембру те године – извесни британски официри и представници су делујући незванично успели да организују да десетак италијанских дивизија у западној Југославији преда своје комплетно наоружање, опрему и залихе Титовим комунистима! Истовремено, неки британски званичници задужени за Југоисток – затхевали су од Италијана да – не предају ништа од свог војног материјала снагама легитимне Југословенске владе у отаџбини” – Михаиловићевим снагама које су наводно… “и даље биле признате од британских и америчких власти”!?!

Тиме је оним што је називала некаквим ‘спасавањем’ Тита – Мржња против Срба почела да подло наоружава Тита за његов крвави повратак у Србију!

Та подлост је наставиљена јачањем Тита укључењем Усташа у његове ‘чувене’ непоуздане ‘пролетере’! И иако би се на овакво злочиначко сједињење са фашистичким крволоцима очекивала бар некаква “званична британска реакција” – логична ако се такав злочин припрема против наводно и даље признатог савезника – генерала Михаиловића и Равне Горе – реакција је – “изостала” – исто као што је “изостала” чак и “када су поједини британски официри или представници подстицали не само италијанско војно особље – већ и официре и припаднике озлоглашеног хрватског фашистичког режима (Усташе) да се прикључе Титу” – и иако је Тито дочекао Усташе наравно са добродошлицом јер је одувек био у дослуху са њима па у доброј мери и под њиховом командом – “изостанак британске реакције” и активно учешће британских официра и представника у наговарању Усташа да се прдруже Титу непобитно доказује и британско знање о вези Тито–Усташе већ од пре почетка рата… и британски разлог због којег је Тито из Србије побегао у НДХ!

Претварање Тита у крвожедног усташоизоидног гробара Србије настављено је и заузимање територија које су испразнили Италијани:

“Титова војска је тада великом брзином заузимала многе делове дотадашње италијанске зоне у Далмацији.” Међутим, немачке трупе су уз сарадњу усташких трупа такорећи без “икаквог отпора Тита и његових представника” преузеле “највећи део бивших италијанских територија” – и “током зиме 1943-1944, Титов штаб је поново успостављен у области Босанског Петровца, док су му остале снаге биле расуте на територији западне Југославије” – на територији НДХ – и акција сада наоружаних Титових трупа наставља се “углавном на ограничена узнемиравање националних насеобина на западу праћених снажном реакцијом локалних српских снага коју Маклејн бележи као ‘грађански рат са обновљеним жаром’.”

Међутим, иако у том периоду нараста громадно западно рекламирање ‘грађанског рата’, углавном да би се подигао измишљени значај ‘маршала’ Тита у западном јавном мњењу – ипак: “поратно сведочење бригадира Маклејна – не указује ни на једнуТитову операцију против Немаца у том периоду времена”!

Иако мора да је свестан да је у питању лажни изговор – за Макдауела је ипак “зачуђујућа општа неактивност Титових главних снага противу Немаца у том раздобљу – упркос присуству тада већ поприличног броја британских и америчких изасланика, и нагомилавања англо-америчке логистичке подршке Титу”!

Међутим – зашто би било ‘зачуђујуће’ да Тито који од почетка рата па до тада – није био активан против Немаца – да је ‘пасиван’ и тада? Зато се чини као да није логично Макдауелово објашњење неактивности: “глађу и ниским моралом партизана, о чему су извештавали британски обавештајци из своје мисије при Титовом штабу”! Јер… гладовао је српски народ на територијама НДХ којег су и партизани и усташе гонили и убијали – док се у фамозном ‘партизанском Главном штабу’ навелико кркала помоћ ‘англо-америчке логистичке подршке’ која није ни била намењена ратовању против Нацизма већ ‘коначном решењу’ ‘Српског питања’!

Да је капитулацијом Италије наоружање италијанских трупа дато генералу Михаиловићу који је био у рату са Нацизмом – издаја коју је мржња припремала негујући лажи о Титу – не би се уопште догодила! Али… Српски живаљ са територија НДХ – који су упркос четничком отпору био у безглавом бекству од комбинованог терора Усташа и Партизана – искоришћени је чак и за рекламне нападе тајно координисане са Немцима:

“Тај дуги период неактивности Титових ударних снага почетком 1944. прекинула су два изненадна и снажна партизанска напада на велике немачке гарнизоне, по свом јединственом карактеру збунивши британске обавештајне кругове у Каиру и у штабу у Алжиру. Та два Титова прилично одлучна удара погодила су прво Бихаћ, у западној Босни, потом Тузлу, у централној Босни, а оба су била усмерена не само на квислинге него и на регуларне немачке трупе. По ономе што сам успео да сазнам, њих нису ни наложили ни предложили британски или амерички саветници код Тита. Мада неуспешни и са немалим губицима – ти напади су одражавали растуће Титово ослањање на ‘плаћенике’ који су већ бежали из локалних квислиншких јединица блиских Италијанима или Немцима.” И овде изгледа као да Макдауелу недостају извесна обавештења: Усташе и остали фашистички квислинзи нису бежали…

…њих је тајна завера плански укључивала у Титове редове!

Ове замерке, иначе изванредно обавештеном Макдауелу, очигледно произилазе из чињенице да ни Макдауел, исто као ни његов шеф генерал Донован, па и OSS као такав – нису знали о постојању завере. То Макдауел као да потврђује објашњавајући Титове ‘нападе’ – у којима су “партизани страховито потучени од искључиво српских националних јединица и без присуства икаквих нмачких јединица у том делу Босне” – да иако је било “разних сугестија о циљевима тих операција”, кaо на пример “да се задиви совјетска војна мисија која се после дугог одлагања Москве и поновљених молби Британца коначно придружила Титовом штабу” – Макдауел ипак сматра најбитинијим “да су та два напада почетком 1944. током целог рата – једини нашој обавештајној служби познати примери неких заиста значајних напада Титових ударних јединица на Немце” – иако… он уз то иронично напомиње да је “важно приметити да је врло професионална совјетска војна мисија код Тита, састављена од високо рангираних официра, показивала”:

“Отворен презир према партизанским војним подухватима, и претходним и тадашњим”!

У следећем наставку трећи део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Девети наставак, странице књиге од 122 до 126 – (други део))

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ТИТО ОДБИЈА СТАЉИНОВА НАРЕЂЕЊА ДА СЕ БОРИ ПРОТИВ НЕМАЦА И ДА САРАЂУЈЕ СА МИХАИЛОВИЋЕМ (други део)

Маја 1942, немачка Врховна команда за Југоисток, смештена у Београду, покре¬нула је и против националних и против Титових снага у западној Југославији једну од својих рутинских и повремених операција ‘’’чишћења’’, какве су потом биле уобичајене за немачку окупацију у источној Европи и западној Русији. Као што су стране обавештајне службе на терену откриле и како су потврдили и кому¬нистички извори, Тито је реаговао на њему својствен начин: брзо се са својим главним снагама повукао у Црну Гору где је нападао локалне националисте, да би потом направио круг и вратио се у Херцеговину и југозападну Босну, где се поново чувао од војски Осовине. Што је такође постало карактеристично, ти потези су савезничким официрима и јавности представљани као значајне парти¬занске војне офанзиве.

Крајем пролећа 1942, комунистичке снаге имале су пет такозваних „проле¬терских бригада“ од по хиљаду људи, углавном сачињене од Црногораца који су услед Титовог упада у ту област постали бескућници. Према извештајима комунистичке високе команде, у фочанским голетима где су се поново повукли, гладни и болесни, судбину су делили са великим бројем небораца, званично вођених као „војници“. (Поспрдан назив за њих, углавном чланове породица „пролетера“, престареле или премладе за војна дејства, био је „родољуби“; прим. приређивача)

Према комунистичким изворима, 24. јуна 1942 – када се немачка офанзива у Русији и северној Африци ближила врхунцу и када је постојала озбиљна опасност да ће се руски и британски отпор урушити – опет није било никаквих извештаја о акцијама са Титове стране. Наиме, тих пет „бригада“ и пратиоци почели су још дубље да се повлаче у планинске забити западне Босне око Босан¬ског Петровца, недалеко од границе са Далмацијом, делимично у италијанској зони операција. Поред повлачења на југ, у Црну Гору или близу ње, у пролеће 1943, и каснијег улажења у јужну Далмацију да би се добило пуно британско признање у лето и јесен 1943, Тито и већи део његових ударних снага остали су и даље у махом пустим и војно безначајним пределима око Босанског Петровца, све до Титовог бекства и прихвата у британској бази у Италији, у пролеће 1944.

Британске и америчке обавештајне службе у штабу у Каиру су проучавањем комунистичке документације за јесен 1942. и зиму 1942–1943 утврдиле да су главне партизанске снаге биле углавном распоређене у граничном планинском региону између Босне и Далмације код Босанског Петровца, али да су неке мање јединице биле смештене дубоко у западној Босни у појасу између река Врбаса и Босне. У том периоду, локалне црногорске комунистичке снаге биле су активне на југу. Међутим, како показује каирски материјал састављен од немачких, кому¬нистичких и националистичких извора, Титова главна дејства била су уперена против српских националних снага у западној Југославији, далеко од великих концентрација немачких трупа, саобраћајница и других важних циљева.

То раздобље – с краја 1942. и почетком 1943 – обележава почетак редовног прилива обавештајних извештаја о грађанском рату који су комунисти започели у западној Југославији, и спорадичних извештаја о наводној сарадњи комуниста с немачким властима у неколико крајева Југославије.

Да бих, међутим, донекле разјаснио ову последњу ставку у прегледу прилика у Југославији, наглашавам да је до Хитлеровог напада на Совјетски Савез, јуна 1941, званична комунистичка линија у Југославији, као и у совјетској Русији, била да су Британија и Француска – а не нацистичка Немачка – агресори. Бри¬тански обавештајни извештаји цитирали су јавне изјаве комунистичких лидера из 1940, да је главни задатак комуниста Југоисточне Европе да „спрече планове Велике Британије и Француске.“ Још важније, током рата су и британске и фран¬цуске обавештајне службе прикупиле доказе о повременим контактима помес¬них комунистичких лидера са нацистима у немачкој војсци или управи. После рата, немачки официри, стручњаци за Југоисточну Европу, су својим британс¬ким и француским колегама помињали „фаталну привлачност“, пре рата при¬мећену између немачких нациста и руских комуниста, а у рату између нациста и југословенских комуниста. (Др Милораду М. Драшковићу са Хуверовог инсти¬тута Универзитета Станфорд у Калифорнији дугујем следеће доказе о сарадњи између Тита и немачких власти у Југославији. Од пролећа 1943, када је наша обавештајна служба на Југоистоку први пут открила Титову намеру да појача грађански рат с националним снагама, главни немачки дипломатски представ¬ник у марионетској Хрватској, Сигфрид Каше /Sigfried Kasche/, обавестио је немачко Министарство спољних послова да Тито жели да постигне споразум са немачким војним снагама. Двојица немачких послератних аутора отишли су и корак даље, и јавили да су у мају 1943. Титови представници преговарали са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом /Glaise von Horstenau/ „највишим представником немачке војске у Хрватској“, нудећи Немцима пуну сарадњу у случају англо-америчког искрцавања на јадранској обали Југославије. Ови аутори даље указују да је немачко војно и дипломатско особље на Југоистоку било за Титов предлог, али да га је Хитлер одбацио. /Валтер Хаген, Скривено ратиште, (Walter Hagen, Die Geheime Front, Zurich), 1950, и Рудолф Кислинг, Хрвати (Rudolph Kiszling, Die Kroaten, Graz-Koln, 1956)

У априлу 1943, део Титових ударних снага поново је ушао у Црну Гору како би покренуо своје помесне присталице да нападну националне снаге. Током маја, и националисти и комунисти у том јужном делу западне Југославије претр¬пели су тешке нападе трупа које су комунистички извори називали немачким, а наши званични извештаји локалним квислинзима, сарадницима Италијана или Немаца, уз подршку регуларне италијанске војске и неких мањих, такође регу¬ларних немачких јединица, повучених са њихових редовних положаја у северо¬западној Југославији.

Као и до тада, Тито је под притиском одмах повукао своје главне снаге још даље на југ и исток, што су комунистички кругови у својим дојавама објашња¬вали као очајнички покушај повезивања са албанским и бугарским комунис¬тичким одредима. У том периоду су такође британски официри за везу први пут послати у Титов штаб и јединице, а главни представник за југословенска и југоисточно-европска питања премијера Черчила, бригадир Фицрој Маклејн, открио да су главне комунистичке снаге биле врло близу пропасти, па и на ивици потпуног уништења. (У својој послератној студији о Титу, бригадир Маклејн цитира Александра Ранковића, једног од Титових најближих ратних сарадника, који му је с тим у вези казао да „никада нисмо били у горој ситуацији /мислећи на јун 1943/ (…) За нас је одувек били најважније да очувамо кадрове које смо по тако огромној цени изградили у последње две и по године. А сада им прети опасност да буду збрисани“. /Јеретик (The Heretic), стр. 188–91/)

У мојим забелешкама о америчкој, британској и немачкој документацији нема никаквих података о локацији, покретима и акцијама комунистичких ударних снага наредне јесени и почетком зиме 1943. године. Но, општу слику тадашњих збивања дали су, у својим поратним написима, бригадир Маклејн и други извори наклоњени Титу. Наиме, по паду Италије у септембру те године, извесни бри¬тански официри и представници су делујући незванично успели да организују да десетак италијанских дивизија у западној Југославији преда своје комплетно наоружање, опрему и залихе Титовим комунистима. Истовремено, неки британ¬ски званичници задужени за Југоисток тражили су од Италијана да не предају ништа од свог војног материјала снагама легитимне југословенске владе – и даље признате од британских и америчких власти.

Званична британска реакција изостала је чак и када су поједини британски официри или представници подстицали не само италијанско војно особље, већ и официре и припаднике озлоглашеног хрватског фашистичког режима да се прикључе Титу, где су дочекани с добродошлицом. Титова војска је тада вели¬ком брзином заузимала многе делове дотадашње италијанске зоне у Далмацији. Недуго затим, међутим, немачке регуларне трупе су из своје сталне базе у севернозападној Југославији веома хитро, заједно са три немачке СС дивизије састављене понајвише од домаћег становништва, и уз садејство једног броја хрватских квислиншких јединица, преузеле највећи део бивших италијанских територија уз мали или никакав отпор Тита или његових представника. Подаци наших обавештајних служби за Југоисток, на основу немачког материјала, утвр-дили су да је немачка Висока команда у то време пре свега била забринута због могућег великог англо-америчког искрцавања из Италије у западну Југославију, уз продор према северу зарад запречавања немачког повлачења из Италије.

Током зиме 1943-1944, Титов штаб је поново успостављен у области Босан¬ског Петровца, док су му главне снаге биле расуте по околним врлетима у цен¬тру западне Југославије. Обавештајни извештаји за Југоисток у том раздобљу сачињени на основу немачких и националистичких извора се углавном слажу с комунистичким да су војне акције на западу биле ограничене поглавито на узне¬миравање националистичких насеобина на западу, праћеног снажном реакцијом локалних српских снага. Бригадир Маклејн бележи да се у том периоду „грађан¬ски рат водио са обновљеним жаром.“ (н.д., стр. 203)

Испрва је, међутим, Титов штаб прогласио општи успех против национал¬них снага у Црној Гори, Херцеговини и на подручју Лике и Далмације, али су се те тврдње постепено свеле на помињање дејстава само у Црној Гори. Током јануара и фебруара 1944, немачка команда преустројила је некадашњу италијан¬ску зону операција користећи гарнизоне са локалним хрватским квислиншким трупама, распоређеним по кључним месним центрима, и три немачке СС диви¬зије састављене од људства с подручја Југославије и држане у резерви за случај националистичких или комунистичких напада или англо-америчког ваздушног десанта из Италије.

При том, неколико најбољих, искључиво немачких јединица задржало је своје сталне гарнизонске позиције на западу и у севернозападној Југославији, далеко од зона активног грађанског рата али у приправности за могући англо-амерички покрет ка горњем Јадрану. Поратно сведочење бригадира Маклејна не указује ни на једну Титову операцију противу Немаца у том периоду вредну помена.

Уместо тога, и његови подаци се слажу са нашим обавештајним налазима и наглашавају даљи наставак грађанског рата, у знатној мери вођеног између локалних националних снага и комуниста у Лици, Херцеговини и Црној Гори, током 1944. Зачуђујућа општа неактивност Титових главних снага противу Немаца у том раздобљу – упркос присуству тада већ поприличног броја бри¬танских и америчких изасланика, и нагомилавања англо-америчке логистичке подршке Титу – може се делом објаснити глађу и ниским моралом партизана, о чему су извештавали британски обавештајци из своје мисије при Титовом штабу.

Но, тај дуги период неактивности Титових ударних снага почетком 1944. пре¬кинула су два изненадна и снажна партизанска напада на велике немачке гарни¬зоне, по свом јединственом карактеру збунивши британске обавештајне кругове у Каиру и у штабу у Алжиру. Та два Титова прилично одлучна удара погодила су прво Бихаћ, у западној Босни, потом Тузлу, у централној Босни, а оба су била усмерена не само на квислинге него и на регуларне немачке трупе. По ономе што сам успео да сазнам, њих нису ни наложили ни предложили британски или аме¬рички саветници код Тита. Мада неуспешни и са немалим губицима ти напади су одражавали растуће Титово ослањање на ‘’плаћенике’’ који су већ бежали из локалних квислиншких јединица блиских Италијанима или Немцима.

Било је, усто, сугестија да је један од циљева тих операција био и да се задиви совјетска војна мисија која се – после дугог одлагања Москве и поновљених молби Британца – коначно придружила Титовом штабу. Мени најбитније, међу¬тим, јесте да су та два напада почетком 1944. током целог рата једини нашој обавештајној служби познати примери неких заиста значајних напада Титових ударних јединица на Немце. Важно је приметити и да је врло професионална совјетска војна мисија код Тита, састављена од високо рангираних официра, показивала отворен презир према партизанским војним подухватима, и прет¬ходним и тадашњим.

Но Тито је, у пролеће 1944. и недуго после та два неуспела покушаја, опет на своју иницијативу са својим главним јединицама извео офанзиву против српских националних снага нешто источније, у централној Босни. То је било пропраћено и великом комунистичком пропагандном кампањом да му је циљ да нападне важне здружене снаге Немаца и генерала Михаиловића, што су као истину здушно прихватили они Британци и Американци већ убеђени у кому¬нистичку тврдњу да је Михаиловић сарадник окупатора. Но и тада су многи у то сумњали, после прецизних сазнања наших обавештајаца о размештају Немаца и квислиншких снага. Срећом, оптужба је потпуно поништена извештајем једног британског официра за везу, за кога комунисти нису знали да је сведок цело¬купне операције. У њој су партизани страховито потучени од искључиво срп¬ских националистичких јединица и без присуства икаквих немачких јединица у том делу Босне.

Наставиће се…

***
***
***

У следећем наставку трећи део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

ФЕЉТОН „СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“ као ПДФ

1 ДЕО СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ 2 ДЕО СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ