Вести

Прва епизода серије Равна гора је поделила Србију. Упркос „рестловима комунистичке догме“ и њиховом подмладку који су демонстрирали испред зграде РТС-а тражећи да се серија не емитује, гледаност је била рекордна. Парадоксално је да су се после прве серије комунистички рестлови повукли док су се побунили Равногорци, мислећи људи по Србији и историчари којима је приступ медијима забрањен, тражећи скидање серије са репертоара.

15. јануар 2014.; Лични став: Радосав Лазић

***

Прљави рат је тако избио на површину и заједно са ђубретом од серије постао јавно добро. „Тешко да има једног аналитичара наше стварности, колумнисте, новинара, публицисте – који до данас није зашиљио оловку на „Равној гори“ или на мојој маленкости. Кад бих све читао, био би ми потребан резервни живот“ изјавио је тим поводом Радош Бајић у свом тексту „Топли зец на Равној гори“. Анализа чланка показује да је Бајић не само читао све, већ да је читао с пажњом. С још већом пажњом је одговарао на нападе омаловажавајући оне који „шиље“, избегавајући одговоре.

„Спремни на готовс и унапред багателишући, намргођено су о „Равној гори“ писали чувени писци и бивши амбасадори – али и драматурзи који у својој професионалној каријери нису смислили ни скеч“, каже Бајић. Писали су осведочени професионалци попут Цвијановића, Лазанског, Кесића… Понешто су замерили – али су и хвалили“.

Цвијановић наглашава како су: „Последње две деценије у Србији прошле у послу без кога се није честито дао обавити ниједан други – у спознавању сопствене историје, по највишој могућој цени, плаћајући допунске часове изгубљеним животима, територијама, падом у беду и ропство“.

Сем прве три речи све је тачно, и превише. У последње две деценије покушавамо да изађемо из узрочно последичне клацкалице на коју смо дочекали Априлски рат. Зато Самарџић подсећа на историјски фалсификат у серији: „Дража, видевши Дрину, каже: “Србија!““. У Краљевини Југословији постојало је девет бановина, шест са српском већином и српском управом. Тих шест бановина чиниле су Србију. Границу на Дрини су поставили нацисти 1941 а комунисти 1945 потврдили. „Дражина група се налазила у Дринској бановини“. Бајић лаже аминујући комунистичко нацистички фалсификат.

Цвијановић истиче и „спознајни процес“ очекујући „велики утицај на артикулацију новог српског буђења“ уочавајући „ да серија изгледа неће рушити табуе о пожртвованим ослободиоцима партизанима већ да ће у сличном патриотском кључу први пут приказати и четнике“. Одушевљен могућим спознајним процесом Цвијановић истиче реченицу из прве епизоде: „Енглези ће нас оставити на цедилу“.

Нама се чини оправданим питање, зашто се Бајић није вратио две недеље у назад, на догађаје од и око 27 марта, па их приказао у светлу новооткривених чињеница о: рату, пакту, комунистима, парама, Енглезима..? Остаје да нагађамо, или Институти иза којих се Бајић заклања нису знали за чињенице, или је то прејака доза освешћивања, коју још не можемо да поднесемо. Зашто смо изнова „склоњени“ од истине? Биће интересантно ако се осведочени професионалци (међу којима има и забрањених) још једном огласе, јер серија није скинута са репертоара после прве епизоде. Истовремено нас припремају за наставак снимања али и филм.

„Јавио се и уважени историчар пуковник у пензији, позивајући не знам кога, он ваљда зна – да ми се забрани даљи рад на пројекту. Онако официрски, одсечно, или – као некад?“, коментарише Бајић.

Ивану Ђиковићу је засметало како је Бајић легендарни Шести пук у првој епизоди свео на депешу. Ево шта је прескочио: „Командир 111. ловачке ескадриле, капетан Војислав Поповић је, оставши без муниције, свој “хокер фјури” сударио са водећим авионом МЕ-110 у немачкој формацији и тако жртвовао свој живот у одбрани отаџбине. Подвиг свог командира је пратио и поручник Милорад Танасић, устремивши свој апарат у најближи Ме-109“. „Њихове јуначке ваздушне борбе против неупоредиво јачег непријатеља као и немерљива оданост отаџбини и војничкој заклетви заслужили су ваљда својих 15. минута славе“.

Ђиковић подсећа на преко 2200 погинулих и додаје: „Бомбе су уништиле и Народну библиотеку, чије се рушевине и данас налазе на Косанчићевом венцу. Изгорело је 300.000 књига а међу њима и око 1000 рукописних књига из средњег века, владарске повеље и други световни и црквени историјски документи. Шестог априла није горео само Београд, нити је горео само папир. Горела је историја српског народа. Очигледно ни то није било пресудно за радњу “историјског” серијала“.

„Оваквих људи је било много, и превише за једну серију. Међутим, чак и ако аутору поменуте личности нису важне, рекао бих да му није важна ни историја, будући да је очигледно избегава. Неупоредиво боље него што је Далибор својевремено ескивирао “месершмите” у “Партизанској ескадрили”“ констатује Ђиковић.

Сетимо се и изјаве фелдмаршала фон Клајста на суђењу после рата: „Ваздушни напад на Београд 1941. године имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Од свега гледаци су добили штиглића с сломљеним крилом, којим се забашурују и чин издаје и „културни геноцид“ над Србијом, док се негира успех бранилаца: херојски отпор, педесетак оборених немачких авиона и око хиљаду погинулих немачких војника. Ипак победу носи сцена са папучама која је са непревазиђеном пенетрацијом моментално постала хит на друштвеним мрежама.

Треба одати признање и Господину Драгашу, једном од забрањених, који се огласио као ретки мислећи опозиционар. Он комплетну серију одбацује: „Дугачке и досадне сцене су само у функцији да ова серија траје што дуже и да тако највећу корист из ње извуче компанија Бајић фамилија, јер је све прављено за њихово финансијско мешетарење националним темама.“

Зечевић из СУБНОР-а каже како: „Потомцима четника и поштоваоцима равногорског покрета серија може добро доћи у покушајима рехабилитације четника, али то је јалов посао, историја се не може мењати, шта је било, било је“. Из приказаног у серији јасно је да су до сад многи рехабилитовани, Дража понајмање.

Зечевића појачава Бјелогрић: „Народи које желе да буду озбиљни не преиспитују своју историју после 60 година. Ја мислим да постоји неки период од 25 до 30 година док су још савременици живи када се одређени догађаји могу преиспитивати. После тога озбиљни народи то више не раде. Питање четника и партизана може да буде занимљиво уметницима, историчарима. Могу да се снимају филмови, серије, али ми као друштво не треба да мењамо став, да мењамо уџбенике, не треба нашу децу да збуњујемо.“

Тешко је бити паметан на оволку памет. (Не)срећом по нас рече после стотинак година Стариков: „Уништење Руске Империје 1917 године представља најграндиознију операцију британске обавештајне службе у читавој њеној историји“, са чиме су се Руси „озбиљно“ сагласили. Тачно је да се у револуционарним и контрареволуционарним дешавањима осуђују и убијају владари попут Романових, али се истовремено убиство детета у колевци, истог презимена подводи под „затирање“.

По комунистима труба је сад враћати одузето, рехабилитовати и давати сатисфакције потомцима чији су преци под чисткама и лажним оптужбама ликвидирани, или су бранећи земљу проглашени издајницима. Рецепт Бјелогрлић/Зечевић можда има смисла код држава из окружења, које су то постале јуче. Србија траје мало дуже, а зна се и чије је шта и ко је кога и због чега, стога је рецепт из окружења неприменљив. Живи били. Опет као да нису сви потомци затрти, преживелих а ојађених има, иначе не би било серије. Шиканирати их и даље а то називати освешћењем креативно је колико и јалова крава.

Серија није испунила задатак „дати објективан приказ историје Србије у периоду 1941-1945“ наглашава и Господин Крсмановић, бивши начелник Војног архива. „Кључ „новог приступа“ у тумачењу историје је у прихватању чињенице да је Југославија наставила да постоји и након априлског слома и примирја, да је пуковник, па генерал Михаиловић легитимни припадник ове војске која је постојала и коју су признале све савезничке земље, као и да је био надлежан да одређује стратегију и тактику отпора, што је и радио.“

Крсмановић истиче: „Комунисти су били партијска војска која је окупацију искористила за реализацију револуције и преузимање власти силом. У саопштавању ових истина Бајић има слободу, али она не сме излазити из чињеничних оквира“. Исто тако: „Србија је сувише дуго чекала на ову тему да би се задовољила са исподпросечним, историјски нетачним и досадним. Србија заслужује боље!“. Оно што смо добили је „брука у свим сегментима“, неистине и стари трик „покренути дуг пројекат који гарантује вишегодишње финансирање“.

Ово су делови из бројних приказа оних који су „шиљили“ плајваз како се изрази Бајић. Сви су се они по једном огласили и изнели своје ставове, са мислећих, аргументованих позиција. Јасно је да би Бајић по систему „пси лају ветар носи“ са њима безобразно лако изашао на крај, искористивши и то за своју промоцију. Али ту је и особа која Бајића посебно нервира, кога он наравно не помиње именом како се не би којим случајем очешао о његову бесмртност. Реч је о Милославу Самарџићу.

„Пишу као скрибомани и свезналице, као велики познаваоци свега и свачега, као кључари правде и стручњаци за филмску уметност“ каже Бајић за Самарџића, и то у множини. Ево и како изгледа Фејсбук „скрибоманија“ методом случајног узорка, док иде одјавна шпица: „Потом гледамо још један класичан историјски фалсификат. Немци 4. маја 1941. долазе у Планиницу и хапсе таоце, мада у ово место нису дошли до 6. децембра 1941. године (Операција „Михаиловић“). Ова сцена је „пресечена“ документарним филмом, који приказује Немце како пале куће и одводе таоце – а то је у ствари било у октобру 1941“.

По Бајићу (они) Самарџић „своје једноумне погледе изнели су и износе такозвани неприкосновени експерти и самопрокламовани власници тапија на заоставштину четничког покрета“. Ево и једног од једноумних Самарџићевих погледа: „.Прву наредбу против Јевреја (и Цигана) немачки командант Србије издао је 31. маја, док је Аћимовић овде чита 1. маја, одмах после наредбе о комунистима. Такође, Аћимовић није држао Хитлерову слику на зиду“.

Несрећник који прецизношћу хирурга сецира сваки кадар тражећи а не налазећи жито је врхунски професионалац и један од „забрањених“ Милослав Самарџић. О Равногорцима је написао педесет (50) књига. Додајмо књиге му се тренутно преводе на енглески (САД), руски и словеначки језик. На словеначком му је 2012 већ објављена књига “Sodelovanje partizanov z okupatorjem“.

Самарџић у својим књигама цитира хиљаде докумената. Упознао је и интервјуисао десетине Чичиних пратилаца војника и официра, пре него је Радош и ушао у то двориште. Тешко је такав калибар прогласити самозванцем, јер он је и кључар и стандард и недостижни идеал. Јесте код Срба мали проблем то што је жив. Да није све би могло да му се призна и много тога дода. Можда би изашо и „на телевизор“. Док се власт не промени за Самарџића остаје само пљувачина, у трећем лицу множине док нови стручњаци по мери система из друге руке дубокоумно разглабају о томе.

Такође забрањени господин Владимир Димитријевић за Самарџића истиче да је то особа која само тражи пуну истину о добу које је само наизглед прошло. „Јер, на власти су неотитоисти, који и даље иду путем Брозовим, путем с којег не скрећу, путем у пропаст нашег народа и државе“ нагласио је Димитријевић.

Димитријевић подсећа да из Самарџићеве архиве „Сазнајемо да не постоји никакво Дражино наређење за истребљење муслимана, као и то да су извештаји Павла Ђуришића о борбама са муслиманима, па чак и осветама које су том приликом чињене (због претходних злочина босанских и санџачких усташа над Србима), такође фалсификат“.

Самарџић је творац чувене кратице „комунистички фотошоп“ коју користе бројне историјски институти који су подржали серију. Тако Чедомир Антић, сматра да је „серија у великој мери верна научном тумачењу Другог светског рата“ јер, сматра он, „аутор досад није желео да слави или унизи ни четнике ни партизане“.

Изненађење предствља академик Ковачевић: „Многи су очекивали навијачки серијал, а реч је о сјајном документу са чињеницама које нисмо научили у школи. Реч је о истинитој, дирљивој и одлично урађеној причи која се бави реконструкцијом историјских догађаја и која је рађена искључиво у служби онога што је требало одавно да знамо. Мало у шали и помало озбиљно кажем да ћемо поново кренути у основну школу“.

Како рече Самарџић „он директно не критикује Дражу и четнике и не хвали Тита и партизане, али је његов утицај на Бајића највећи, а његова заблуда најфаталнија“. Стога и овде остаје отворена опција да уважени академик није знао детаље Априлског рата. Ово је решиво ако је стварно спреман да поново крене у школу како сам рече. Он то можда дугује генерацијама које његова дела знају напамет.

Самарџић је коментарисао да „од кад се заратило четници у свакој сцени једу и пију, а још нису опалили метак“. Да ли то значи да су немачки авиони и војници попадали сами? „Већи фалсификат је што наоружана група комуниста Немцима (4.маја 41, прим а.) поставља заседу. Немци се враћају другим путем, па заседа пропада, међутим, њихова јединица је ту! Другим речима, сада испада да прве јединице нису биле четничке, већ партизанске, и то чак и у селима испод Равне Горе!“.

Дража је војнички занат учио од најбољих, на најгорим могућим местима борећи се против најкрволочнијих, технички најопремљенијих. Куманово, Цер, Колубара, Албанска голгота, пробој Солунског фронта… Човек који је чинове и медаље за храброст добијао у борби, који је преко Албаније пренео митраљезе које је дужио иако је сво тешко оружје остављено још у Метохији.

Човек који је после Првог светског рата командовао у краљевој гарди је представљен као добродушни вођа десперадоса из америчких вестерна. Официри му се свађају пред војском, док му је војска представљена као полудивља хорда која се не уздиже изнад нагона. Без дисциплине и без узвишених слободарских циљева. Ако тако изгледају командант и војници Гвозденог пука који наставља традицију Мишића, Путника, Степе и легендарног српског војника онда тешко нашој националној моћи. У стварном животу трећепозивци мајора Гавриловића су изгледали боље.

Изглед и понашање четника се уклапају у једну од изјава главног консултанта серије Др Момчила Павловића из Института за савремену историју, серија има за циљ „промену свести код грађана Србије“. Тешка изјава, срећом чули смо је недавно од Немаца. Јасно је да је с овог аспекта Самарџићево запажање сувишно јер маши суштину: „Да су консултанти били др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, избегле би се грешке у датумима и многим фактима (на пример, они знају да се пре рата аеродром налазио у Земуну а не у Батајници)“.

Кад је постало јасно да их је Самарџић из Фејсбук илегале растурио ко дете звечку, изненађење. Председништво Удружења драмских уметника Србије додељује Бајићу специјалну Повељу за допринос слободи стваралаштва у тумачењу новије српске историје и то једногласно. Бајић је „отворио питања о најосетљивијем периоду српске историје“ наводи се у саопштењу. Кажу „Овом причом први пут, из историјски тачног и објективног угла, говори о трагици српског народа 1941 године и о аутентичним протагонистима те велике трагедије, без идеолошких предрасуда, без амбиције и намере да се створе нове поделе, да се равногорци претворе у анђеле, а да партизани буду демонизовани и каљани, истинито се приказују беспућа и национални суноврат српског народа у време Другог светског рата“. Шах и мат, реч је о елити.

А ко је председник Удружења драмских уметника Србије?

Нисте знали?

Рећи ће вам сјајни ТВ критичар Дејан Јеремић на сајту „Колумниста“ – још један критичар сваке епизоде серије. То је дакле Миладин Шеварлић, који је, сасвим случајно – понављано, случајно – уједно и главни драматург Бајићеве серије.

А у којој партији је некада био Шеварлић? Поред осталог. То јест осталих. Партија.

У ЈУЛ-у. Мира Марковић… Да, сад се сећате!

Поред Априлског рата остаје да заборавимо оно чиме смо до јуче збуњивани по школама Титове директиве уочи Априлског рата: “1. Задатак свих мобилисаних чланова КПЈ је, на првом месту, да утичу на стварање расула у Југословенској војсци, да шире забуну међу официрима и војницима и убеде их да је пораз последица некомпетентности официрског кадра, што би значило крај њиховом било каквом ауторитету“. Самарџић подсећа: „У одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели, комунисти се априла 1941 нису устручавали да пуцају у леђа југословенским војницима, као на пример у Крагујевцу“.

„Недела се не треба стидети онда кад се о њима говори већ онда кад се чине“, подсетио би Солжењицин. Док смо код Солжењицина запитајмо се и да ли су ове елите насађене крајем прошлог века брука и понижење за сопствени народ? Иако су у њих стране агентуре уложиле преко 70 милиона евра чини се да би могли боље, или народ од њих очекује превише. Још једна илузија.

За издају народа се никад не врбују најбољи, већ грешком амбициозни, спремни на све. Не бива другачије иако се пара имало. Најбољи могу да се уцене, склоне или ликвидирају, али не и да се купе привилегијама. По инсталирању у систем елита(?) је почетком века спровела модерну сечу кнезова, уклањајући боље од себе. Они не желе да признају себи како је у обавештајном свету „мир само наставак рата другим средствима“, али одрађују. Оно што су у рату победе у миру су награде, светске и домаће. Једна оваква Повеља од себи сличних се свакако броји.

Најбољи од елите(?) добијају најгоре. Хаг, кривичне пријаве, хапшења пред камерама, лажне афере, маратонска ислеђивања, јавни линч део су овог маштовитог репертоара. Тако је Самарџић убијен међу првима, јер је и Крагујевац међу првима постао „ослобођени град“. Још увек је мртав, нема га у медијима. Још увек незгодан за помињање и цитирање …

Незгодан је и пријем серије код грађана Србије. Од бојкота спавањем, што пиплметри не броје, до полемика и питања како их није срамота. Многи су престали да гледају серију у потпуности се ослањајући на Самарџићеве коментаре. Још једно неочекивано добро.

За многе је серија промашај за народ и погодак за Фамилију. Други у њој проналазе више, безобразну манипулацију. За већину грађана Србије серија је ђубре: органско, неорганско и генетски модификовано. Док не дође до промене свести у врху екрана би свакако требало написати „изнајмљен термин“. Наставак снимања о трошку Србаља не долази у обзир. Ову иницијативу потписао би и Сократ лично.

Објављено у јануарском броју Ресавског поштоноше

Преузето са портала ПОГЛЕДИ

http://www.pogledi.rs/slobodni-strelci-protiv-sistema/