Pošto uredništvo sajta novinar.de smatra da su dokazi i zaključci u SAD zbranjenog spisa američkog pukovnika Makdauela “Streljanje istorije” od presudnog značaja kao svedočanstvo istine za raščišćavanje prisilno nagomilanih laži o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata na prostorima bivše Jugoslavije;

novinar.de sa prijateljima; 06. januar 2014

***

o sakrivanju ključne uloge Srba u Drugom svetskom ratu i njihovom presudnom doprinosu Pobedi; i zato što su te nametnute laži sržni razlog zbog kojeg su danas Srbima i Srbiji ugroženi opstanak i budućnost kao Nacije i Države – zato uredništvo uz svaki pojedini nastavak “Streljanja istorije” prilaže “Detaljni komentar” fokusiran na najznačajnije Makdauelove dokaze, poente i zaključke – ali proširene iz istorijske i iz današnje perspektive, u nadi da će to posetiocima sajta, pogotovo mlađim generacijama, omogućiti direktniji uvid kako u same laži ali i u istinu koja bezpogovorno raskrinkava te laži – raskrinkavanje koje ih nepobitno utvrđuje kao bitne za današnje rasuđivanje a zarad buđenja Srba kao Nacije – oslobođenjem Istine!

Delove “Detaljnih komentara” i delove knjige “Streljanje istorije” možete preuzeti iz svakog pojedinog nastavka ukoliko to želite. Po završetku publikovanja svih 25  nastavaka, uredništvo će vam obezbediti mogućnost preuzimanja kompletnog teksta “Detaljnih komentara” i kompletnog teksta knjige “Streljanje istorije” kao pdf dokument.

***

Reklamni tekst za Osmi nastavak

Brigadir Maklejn: “U najkritičnijoj fazi rata Tito se još više udaljio od vojno značajnih područja na istoku Jugoslavije – povlačeći se ka crnogorskoj granici – gde ’ga više od tri meseca – niko nije uznemirivao‘!”

“Povodom te iste kritične 1942, kada su mu njegovi savetnici predložili da se glavne partizanske snage vrate u Srbiju – gde su nemačke linije bile najranjivije”, Tito odlučno izjavljuje: “u Srbiji nemamo uslova da uspešno ratujemo” – “prilike su nepovoljne” – “u Srbiji bismo se samo istopili” – “naša elita bi u Srbiji stradala”! “Dok se sudbina Drugog svetskog rata odlučivala na istoku – Tito se na zapadu prvenstveno bavio kako će se posle rata dospeti do vlasti nad Jugoslavijom” – iako ga je Staljin upozorio da su lžni “izveštaji o saradnji Mihailovića sa Nemcima”! “Sovjetski generalštab nije imao poverenja u snagu partizanske vojske – zato se Staljin u Teheranu suprotstavio Čerčilovoj tvrdnji o snazi i učinku partizana!

Iako je Mihailović bio “jedinstven u celoj Jugoistočnoj Evropi po svojoj sposobnosti da i vojnim operacijama i mirovnim incijativama objedini najbolje demokratske snage regiona” – Čerčil se isključivo zalagao za Titovu naklonost”!

Čudno je da su baš Ustaše koje je Tito infiltrirao u Crvenu Armiju – obezbedile Titu da Crvena Armija – prilikom upada u Srbiju – pomogne Titu!

***

Detaljni komentar

Osmi nastavak Stranice od 109 do 117 – (drugi deo)

Podnaslov

“Staljinovo opredeljenje za nacionalnu opciju tokom Drugog svetskog rata”

“Edvard Kardelj”, kaže Makdauel, “sledeći po važnosti u komunističkom rukovodstvu posle Tita, u zvaničnom biltenu Vrhovnoh Štaba napisao je da su narodno oslobodilački odbori privremeni nosioci vlasti’’ sve dok ‘’ne bude moguće uspostaviti zvaničnu državnu vlast’’. Međutim, “već septembra 1942. Tito je – otvoreno se suprotstavljajući Staljinovim nalozima – izdao direktivu da ’treba prestati sa pominjanjem privremene prirode vlasti narodno oslobodilačkih odbora i naglasiti – njihovu trajnost i postojanost kao organa vlasti’’ – kako je to posle rata, “Moša Pijade, vodeći teoretičar”, objasnio: “Ime odbora bilo je usklađeno sa konkretnom ratnom situacijom na terenu i potrebama ustanka.” Iako je nejasno na koji se to ustanak poziva, Pijade smatra da se “zasluga našega rukovodstva pokazala ne samo u usvajanju tog oblika uprave već i u tome da je (Titovo rukovodstvo) bilo svesno da borba za oslobođenje zemlje ne može biti uspešna ako se – uporedo sa borbom protivu okupatora – ne uništava stari državni aparat – i ne zamenjuje novom, revolucionarnom vlašću’’!

“Ukratko, od jeseni 1941. i zvanični dokumenti KPJ razotkrivaju Tita kao… tokom celoga rata suštinski suprotstavljenog Staljinovim direktnim naređenjima da sarađuje sa (onim što je ostalo) od društvenog i političkog poretka Kraljevine Jugoslavije. Pri tom, valja pretpostaviti da je Staljin – u ulozi ruskog ‘nacionalnog’ ratnog vođe – Titu najviše zamerao propust da Rusiji 1942. u dovoljnoj meri vojno pomogne napadima na glavne nemačke linije snabdevanja, sirovinsku bazu i trupe u vreme kada su Hitlerove ofanzive pretile da probiju i rusku i britansku odbranu na Istoku.”

Zar ovaj “propust” nije odgovor na pitanje zašto je Tito pobegao u NDH – zato što su Srbija i Ravna Gora vodili rat protiv nacizma – a NDH je bila nacistička marioneta – što znači da ‘propust’ – nije bio nikakav ‘propust’ – već dokaz Titove saradnje sa neprijateljem!

“U vezi s time, valja obratiti pažnju i na izjavu britanskog brigadira Maklejna, da se u najkritičnijoj fazi rata Tito još više udaljio od vojno značajnih područja na istoku Jugoslavije – povlačeći se ka crnogorskoj granici – gde ’ga više od tri meseca – niko nije uznemirivao‘.” Zato, kaže Makdauel, “navodim i javnu izjavu predsednika Tita iz 1953, povodom te iste kritične 1942, kada su mu njegovi vojni savetnici predložili da se glavne partizanske snage vrate u Srbiju (gde su nemačke linije komunikacija bile najbrojnije i najranjivije)”:

‘’Bio sam tada odlučno protivu toga, rekavši da u Srbiji nemamo uslova da uspešno ratujemo da su prilike nepovoljne, i da bismo se tamo samo istopili. Naša elita bi tamo stradala – pet brigada politički izuzetno svesnih i zrelih kadrova! Kazao sam da treba ići gde možemo naći masovnu podršku u zapadnu Bosnu’’!

Na šta Mkdauel dodaje:

“Još udaljeniju od istinskog rata’’!

Zašto su u Srbiji “prilike nepovoljne” za Titotovo “uspešno ratovanje”?

Zašto bi se Titovo “jezgro” u Srbiji “istopilo” i “elita stradala”?

Zato što je Srbija u aktivnom ratu protiv nacizma – a Tito nije!

Zato bi se čak i nasilno mobilisani “izuzetno svesni i zreli kadrovi” Titovog “jezgra” u Srbiji “istopili” jer bi shvatili da se Ravna Gora i Srbija bore za oslobođenje – a ne iluzorni NOB i NOR!

Zato Tito beži na teritorije još “udaljenije od istinskog rata” jer kao i u NDH tako i u Drljevićevoj NDCG je lakše naći “masovnu podršku” među obezglavljenim izbeglicama od ustaškog i ustašozidnog terora i obmanuti ih da stupaju u “odrede” nekakve “vojske” koja se navodno bori za nekakvo oslobođenje, iako, “dok se sudbina Drugog svetskog rata odlučivala na istoku – Tito se prvenstveno bavio kako će posle rata dospeti na vlast nad Jugoslavijom”, i zato “još novembra 1942. on obaveštava Moskvu”:

“Upravo smo u toku nečega nalik vladi, koju ćemo nazvati narodno oslobodilačkim odborom Jugoslavije”!?! Na suprot Staljinovim naređenjima, i pogotovo na suprot odsudnim bitkama za pobedu u ratu – “u roku od 12 meseci Tito je završio formiranje svoje zvanične vlade koja se – iako bez istinske vlasti osim u zabitim i goletnim delovima zapadne Jugoslavije – sučelila i sa legitimnom vladom u Londonu i sa važećim naredbama Moskve, iako već od “5. Marta 1942. Moskva upozorava Tita ne samo na obazrivost – već podržava i argument jugoslovenske kraljevske vlade u izbeglištvu:

“…dolazimo do utiska da pristalice Velike Britanije i jugoslovenske vlde imaju dosta razloga da sumnjaju da Titov partizanski pokret poprima komunistički karakter, sa ciljem sovjetizacije Jugoslavije”!

“…ne možemo se složiti sa tvrdnjom da London i jugoslovenska vlada pomažu osvajače”!

“…iskreno vas molimo da preispitate vašu taktiku i odeređene poteze, i učinite sve što je do vas na istinskom stvaranju jednog širokog, opštenarodnog fronta zarad zajedničkog cilja – izgona zavojevača”!

Sve to je Moskva uzastopno ponavalja tokom rata! Čak i sam Staljin ide toliko daleko da javno upozorava:

“Izveštaji o saradnji jugoslovenskih nacionalnih snaga sa Nemcima… mogu biti lažni”!

Iako se danas slobodno može postaviti pitanje koje Makdauel, u doba dok je pisao ovaj rukopis, nije postavio: kome je Tito bio podređen? Ili… da li je uopšte bio podređen? Danas je očigledno ono što Makdauelu nije bilo dostupno da shvati – da je Titov “komunistički karakter”, kako ga je Makdauel nazvao – bio ustvari proustaški… upravo fašistički karakter – ali ipak… tek iz Makdauelovog Svedočanstva proizilazi Istina – dokazom da Moskva ne smatra da londonska vlada u izbeglištvu, pa prema tome i Mihailović i Ravna Gora – ne pomažu osvajače – ne sarađuju sa okupatorom – i da je Moskva baš zato za zaista opštenarodni front zarad “izgona zavojevača” – što znači i zarad izgona fašista – pa prema tome i zarad izgona i Ustaštva – jer je to stvarni ‘zajednički cilj’ – da taj ‘zajednički cilj’ – nije Titov ‘front’ za zločinačko uništenje Srbije!

Ne zalazeći u analizu sovjetskih namera prema Istočnoj i Centralnoj Evropi, uključujući naravno i Jugoslaviju – čitajući danas Makdauela dolazi se do čudnog zaključka o Čerčilova “četiri minuta” – kojima je presudio Istočnoj Evropi – stavljajući je pod sovjetsku vlast… kao uvod u Hladni rat – ali – što je neizmerno važnije – stavljajući kamen temeljac stvaranju post-hladnoratovske Evrope kao pokorne globalističke marionete… koja će sa SAD obaviti prvi oružani napad Zapada od završetka Drugog svetskog rata – naravno na Srbiju – a takoče i rasturanje bivše Jugoslavije dodelom teritorija ratnim saradnicima Nacizma, restauracijom austrougarskog rasističkog evropskog podjarmljenja, i naravno zavođenjem Holokausta i okupacije nad Srbijom… sve to kao nastavljanje Titovog i Pijadinog rasističkog ‘lomljenja kičme Srbiji’ zarad zločinačkog poništenja suvereniteta Srbiji kao državi i “konačnom rešenju” rasističkog “Srpskog pitanja” – istrebljenjem Srba kao Nacije!

Staljinovo nepoverenje u Tita Makdauel objašnjava odlukom “da Titu – ne pruži nikakvu vojnu pomoć sve do jeseni 1944. – i odbijanje da pošalje makar i manju sovjetsku misiju u Titov Vrhovni štab sve do februara 1944. – i to tek posle dugog britanskog insistiranja”, i dokazuje Staljinovo nepoverenje u Tita takođe i Staljinovim “dugotrajnim insistiranjem na slanju visokorangirane sovjetske misije kod generala Mihailovića, i na održavanju diplomatskih odnosa – bez britanskog posredovanja – s legitimnom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu – što su Čerčil i Ruzvelt” naravno… “uporno ignorisali”!

“Valja takođe znati da nezavisno od Titovog odbijanja da sluša Staljinove naloge, ni sovjetski vođa ni sovjetski generalštab nisu imali poverenja u snagu i sposobnosti glavnine partizanske vojske. Takvu procenu Tita Staljin je izneo ne samo u Teheranu – suprotstavivši se Čerčilovoj tvrdnji o snazi i učinku partizana – već se to moglo zaključiti i iz brojnih, nimalo laskavih. izveštaja i javnih opaski sovjetskih oficira – konačno priključenih partizanskim snagama tek pri kraju rata”!

Vrlo je značajno da je “sve je to uostalom bilo poznato i obaveštajnim krugovima na Jugoistoku, kao i brigadiru Maklejnu, sudeći po izvodima iz njegove poratne studije navedene u mom poglavlju o Titu (sledeći nastavak) – i “da je za ograđivanje druga dva Saveznika od takve politike odgovoran premijer Čerčil lično – zbog odbijanja da uvaži procene svojih stručnih službenih savetnika”!!!

Čerčilova zavedenost, upravo podređenost “slušanju nepoznatih osoba“ nastavljena je i po završetku rata i zato su “nažalost, i poratni analitičari zanemarili obilje dokaza o sovjetskoj podršci generalu Mihailoviću i nacionalnim snagama. Sovjeti su Mihailovića poznavali ne samo kao izvanrednog vojnika, već i kao ‘progresivnog konzervativca’ – ne kao nikakvog šovinistu, nego umerenog panslovena zainteresovanog za neku vrstu Balkanske frederacije ili konfederacije – što je Britanija blokirala” – iako je “Moskva bez sumnje bila dobro obaveštena o OSS-ovoj misiji Sajca i Mensfilda kod Mihailovića tokom 1943. i 1944; o pokušajima Konstantina Fotića, jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, da se makar silom zaustavi građanski rat u Jugoslaviji; kao i o istinskoj zagrejanosti predsednika Ruzvelta za tu zamisao… sve dok premijer Čerčil nije Ruzvelta od nje odvratio!”

To se “odrazilo u predlogu Moskve u zimu 1943. na 1944. za zajednički saveznički napor da se zaustavi građanski rat u Jugoslaviji i usklade dejstva dva pokreta otpora. Posebno naglašavam opšte prenebegavanje zvanične note koju je sovjetski ambasador uručio britnskom Forin Ofisu 21. decembra 1943, a koja se pominje u Čerčilovim Memoarima”:

“Sovjetska vlada je spremna da učini sve što je u njenoj moći da bi se postigao kompromis između suprotstavljenih strana, zarad ujedinjenja svih jugoslovenskih snaga otpora u interesu zajedničke borbe svih Saveznika’’. (Closing the Ring, p. 468)

I doista, Mihailović je bio “jedinstven u celoj Jugoistočnoj Evropi po svojoj sposobnosti da i vojnim operacijama i mirovnim incijativama objedini najbolje demokratske snage regiona.”

Međutim, u prkos “uporednog predloga ambasadora Fotića u Vašingtonu i prvobitnog povoljnog reagovanja predsednika Ruzvelta na tu inicijativu, što je za posledicu imalo i slanje misije Sajca i Mansfilda kod generala Mihailovića, u okviru pokušaja generala Donovana i Stejt Departmenta da postignu sporazum kojim bi se građanski rat u Jugoslaviji prekinuo dogovorom nacionalnih snaga i većinskog dela partizanskog pokreta, zarad ‘zajedničke borbe svih Saveznika’ – a to su želeli i general Mihailović i lokalni partizanski rukovodioci” jer se “radilo se o podudaranju interesa Moskve, Vašingtona i Jugoslovena, što je obećavalo da će svi Saveznici sarađivati na postizanju mira – no, sve to je – blokirao London – to jest premijer Čerčil lično – koji bi najviše dobio da je uvažio ove Staljinove stavove”!

I pošto je Čerčil i po završetku rata nastavio da sledi “kobne i pogrešne naloge anonimnih osoba” – on “u svojim Memoarima, posle navođenja pomenutog sovjetskog predloga – Čerčil ga ni na koji način – ne komentariše”! A nije ni čudno da ga ne komentariše jer već u – “sledećem pasusu Memoara – Čerčil citira njegovu poruku Titu od 8. januara 1944”:

“Rešio sam da Britanska vlada više ne pruža nikakvu pomoć Mihailoviću – već isključivo vama”! (Zatvaranje kruga, str. 471) I takoreći kao da se pravda Titu, u “istom delu Memoara Čerčil kaže da ukupna anglo-američka pomoć nacionalnim snagama do tada nije bila veća od onoga što bi stalo u ‘nekoliko aviona’, i da je veza prekinuta već u jesen 1943”!

“Umesto da ubrza poraz Nemaca i Jugoslaviji pruži mogućnost da slobodno odabere put u budućnost – Čerčil kao da svodi čitavu jugoslovensku situaciju na dvoboj sa Sovjetima – za Titovu naklonost”!?!

I kao da baš zbog toga – zbog sticanja “Titove naklonosti” – Čerčil dodaje:

“Iskreno se nadam da će vojna misija koju vam sovjetske vlasti upravo šalju dobro sarađivati sa angloameričkom misijom pod brigadirom Maklejnom”!?!

Iako smo naviknuti da Tita shvatamo kao komunistu, i iako ovo Makdauelovo poglavlje opovrgava tu našu naviku, i iako ovo poglavlje Svedočanstva Istine postavlja vrlo čudna i do sada nepitana pitanja – kao na primer – ko je kome bio podređen, i – ko se zaista kome dodvoravao za “naklonost” – Tito Čerčilu ili Čerčil Titu – ipak… uprkos Makdauelovog rasvetljavanja Titovih laži, podvla i obmana – ovo poglavlje dovodi i do najčudnijeg pitanja: uz međusobni poznati ugovor između Tita i Pavelića srednjih tridesetih – prilozi Majkla Radenkovića u uvodu Makdauelovom zabranjenom rukopisu “Streljanje istorije” nedvosmisleno i bezpogovorno dokazuju trajanost Titove povezanosti sa Ustaštvom postavljanjem ustaškog komandanta vazduhoplovstva za komandanta posleratnog jugoslovenskog vazduhoplovstva i… što je još značajnije – postavljanjem ustaškog generala Marka Mesića za svog ličnog predstavnika u Crvenoj Armiji! Vrlo je čudno da obaveštajna služba Crvene Armije prihvati na Titov savet preživele Ustaše Plave divizije koja je predvodila nacistički napad na Staljingrad… kao nekakvu “oslobodilačku jugoslovensku vojsku”! I uprkos Makdauelovim bezpogovornim dokazima o znanju i sovjetske obaveštajne i političke službe da se na tlu Jugoslavije za Pobedu u drugom svetskom ratu borio general Mihailović – a ne Tito – čudno je da su baš Ustaše koje je Tito infiltrirao u Crvenu Armiju – obezbedile Titu da Crvena Armija – prilikom upada na teritoriju Srbije – ne cele Jugoslavije nego isključivo na teritoriju Srbije – pomogne njemu – Titu – a ne Mihailoviću!

Iako za sada još nema odgovora na ovu nelogičnost… ipak je nesumnjiv zaključak da je Titova najveća podvala tokom Drugog svetskog rata – bila prevara Staljina i Crvene Armije infiltriranjem Ustaša u njihove redove – zato da bi inflitrirani Ustaše odigrali presudnu ulogu da Tito dođe na vlast – prevarivši Crvenu Armiju da je Tito ratovao protiv Nacizma – a ne Srbija i Mihailović!

Naravno… bez ove ustaške prevare… zapravo usluge… Tito nikad ne bi uspeo da zauzme Srbiju – za čime su Ustaše čeznule – zbog čega je tokom rata Hitler pretio Srbiji i Mihailoviću… ustaškim krvoprolićem…

U sledećem nastavku prvi deo Makdauelovog poglavlja “Tito odbija Staljinova naređenja da se bori protiv Nemaca i da sarađuje sa Mihailovićem”. Ostale objavljene delove feljtona možete pogledati OVDE.

pripremio Časlav M.Damjanović/novinar.de

***
***
***

 

Robert Makdauel

KLJUČNA ULOGA SRBA U DRUGOM SVETSKOM RATU

S T R E LJ A NJ E  I S T O R I J E

Osmi nastavak, stranice knjige od 109 do 117 – (drugi deo))

Majkl Blagoje Radenković

DA SE NE ZABORAVI

 

STALJINOVO OPREDELJENJE ZA NACIONALNU OPCIJU TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA ( drugi deo)

I, dok se sudbina Drugog svetskog rata odlučivala na Istoku, partizanski dokumenti otkrivaju da se Tito prvenstveno bavio planovima o posleratnom dolasku na vlast u Jugoslaviji. Tako je još novembra 1942. Moskvu obavestio:

‘’Upravo smo u toku uspostavljanja nečega nalik vladi, koju ćemo nazvati Narodnooslobodilačkim odborom Jugoslavije’’.

No, uprkos njegovom neobaziranju na izuzetno kritične trenutke na ruskom frontu, Moskva je na to odgovorila prilično blago:

‘’Stvaranje Narodnooslobodilačkog odbora za Jugoslaviju je veoma potrebno (…) (ali) ne smete propustiti da tom Odboru date opštenarodni jugoslovenski i svepartijski, antifašistički karakter (…) Nemojte na njega gledati kao na neku vladu (…) Nemojte ga sučeljavati sa jugoslovenskom vladom u Londonu (…) (jer će) pitanje režima u Jugoslaviji, kako ga vi vidite, doći na red po slomu nemačko-italijanske koalicije, kada zemlja bude oslobođena od zavojevača’’. (Moša Pijade, str. 20)

No, nasuprot svih takvih izričitih naloga, u roku od dvanaest meseci Tito je završio formiranje svoje zvanične vlade koja se – iako bez ikakve istinske vlasti osim u zabitim i goletnim delovima zapadne Jugoslavije – sučelila i sa legitimnom vladom u Londonu i sa važećim naredbama Titovih nadređenih u Moskvi. Iz razumljivih razloga mi još nemamo uvida u potpunu zbirku poruka između Moskve i Tita. No, i iz onoga što je delimično objavljivano jasan je jaz između Staljinove taktičke obazrivosti i Titovog radikalizma. Tako mu, u poruci od 5. marta 1942, Moskva preporučuje ne samo obazrivost, već i podr¬žava osnovni argument jugoslovenske kraljevske vlade u izbeglištvu:

‘’Uvidom u sve dostupne informacije dolazimo do utiska da pristalice Velike Britanije i jugoslovenske vlade imaju dosta razloga da sumnjaju da (Titov) partizanski pokret poprima komunistički karakter, sa ciljem sovje¬tizacije Jugoslavije (…) U ovakvim trenucima, međutim, osnovni zadatak je ujedinjenje svih antinacističkih struja, uništenje neprijatelja i nacionalno oslobođenje (…) Ne možemo se složiti sa tvrdnjom da London i jugosloven¬ska vlada pomažu osvajače. Mora da je reč o velikom nesporazumu. Iskreno vas molimo da ozbiljno preispitate vašu taktiku i određene poteze, i učinite sve što je do vas na istinskom stvaranju jednog širokog, opštenarodnog fronta (…) zarad zajedničkog cilja – izgona zavojevača (…) U tom smislu preduzmite hitne mere i obavestite nas o njima’’. Pa, još jednom:

‘’Pobeda nad fašističkim banditima i oslobođenje od zavojevača su nepo¬sredni, osnovni i najvažniji zadaci, koji nadilaze sve ostale (…) Nemojte pitanja vaše borbe sagledavati isključivo s vašeg, nacionalnog već i sa inter-nacionalnog stanovišta britansko-američko-sovjetske koalicije’’. (Isto, str. 9, 11) U drugoj pak poruci, Staljin upozorava da izveštaji o saradnji jugoslo¬venskih nacionalnih snaga sa Nemcima ‘’mogu biti lažni’’.

Te i slične poruke između Staljina i Tita zahtevaju ozbiljno razmatranje u svetlu njihovog istorijskog značaja. ‘’Smesta učinite što je potrebno i odmah nas obavestite’’ se stalno ponavlja kao ključ za razumevanje Staljinove politike u Jugoslaviji. To su direktna i hitna naređenja nadređenog podređenom. Njih Titu – dotle relativno nižem sovjetskom operativcu u inostranstvu – upućuje tadašnji glavnokomandujući svetskim komunističkim pokretom. Suzdržavanje Staljina, poznatog po nemilosrdnosti prema svojim i domaćim i stranim agen¬tima, u ovom slučaju otkriva njegovu duboku rešenost da potpunim odlaganjem ideologije u drugi plan za vreme rata doprinese pobedi nad Hitlerom, i njego¬vom uništenju.

Time se, usto, može objasniti i njegova odluka da Titu ne pruži nikakvu vojnu pomoć sve do jeseni 1944. Time se objašnjava i njegovo odbijanje da pošalje makar i manju sovjetsku misiju u Titov Vrhovni štab sve do februara 1944, i to tek posle dugog britanskog insistiranja. I time se, delimično, može objasniti njegovo dugotrajno insistiranje na slanju visokorangirane sovjetske misije kod generala Mihailovića, i na održavanju diplomatskih odnosa, bez britanskog posredovanja, s legitimnom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu – što su i Čerčil i Ruzvelt uporno ignorisali.

Valja takođe znati da nezavisno od Titovog odbijanja da sluša Staljinove naloge, ni sovjetski vođa ni sovjetski generalštab nisu imali poverenja u snagu i sposobnosti glavnine partizanske vojske. Takvu procenu Tita Staljin je izneo ne samo u Teheranu, suprotstavivši se Čerčilovoj tvrdnji o snazi i učinku partizana, već se to moglo zaključiti i iz brojnih, nimalo laskavih izveštaja i javnih opaski sovjetskih oficira – konačno priključenih parti¬zanskim snagama tek pri kraju rata. Sve je to uostalom bilo poznato i oba¬veštajnim krugovima na Jugoistoku, kao i brigadiru Maklejnu, sudeći po izvo¬dima iz njegove poratne studije navedenim u mom poglavlju o Titu. Uz to stalno sovjetsko nepoverenje prema Titu kao ratnom vođi i prema par¬tizanima kao vojnoj sili, i naši obaveštajni podaci i zapisnici s Teheranske konferencije, kao i Maklejnova studija, nedvosmisleno potvrđuju da je zvanična sovjetska politika tokom većeg dela rata podržavala legitimnu jugoslovensku vladu i generala Mihailovića i njegove snage. Pri tom, valja zaključiti da je za ograđivanje druga dva Saveznika od takve politike odgovoran premijer Čerčil lično, zbog odbijajanja da uvaži procene svojih službenih savetnika. Naža¬lost, i poratni analitičari zanemarili su obilje dokaza o sovjetskoj podršci generalu Mihailoviću i nacionalnim snagama. Retki izuzeci su brigadir Maklejn i Robert Li Vulf, profesor sa Harvarda i ratni analitičar OSS-a, koji su inače bili naklonjeni Titu još za vreme rata. Tako Maklejn piše da bar do leta 1942:

‘’Rusi nisu ni politički ni vojno bili od pomoći Titu. Radio Moskva (…) partizane gotovo nije ni pominjala, a i kada jeste, hvalila bi četnike (…) Zatim je, avgusta 1942, stigla vest da su Sovjeti i jugoslovenska kraljevska vlada svoja međusobna poslanstva unapredili u ambasade.’’

Maklejn dalje navodi da je septembra te iste godine Tito bio ljut na Sovjete zbog takvog stava, šaljući im depešu s pitanjem zašto ne poklanjaju nikakvu pažnju partizanskoj borbi, te da su mnogi veoma nezadovoljni izveštavanjem Radio Moskve i njene redakcije za srpskohrvatski program. Pišući o stal¬nim sovjetskim naporima da Britanci prihvate razmenu vojnih misija između sovjetskog Generalštaba i generala Mihailovića, Brigadir Maklejn posle rata i dalje greši tvrdeći:

‘’Izgleda da su Rusi Mihailoviću pripisivali veću političku i vojnu važ¬nost nego što je zasluživao. Moguće je i da su imali sumnji u Tita, i da su gledali sebi da obezbede rezervnu mogućnost’’. (Isto, str. 155)

No, u svetlu naših poratnih, zvaničnih saznanja o doprinosu generala Mihailovića i njegovih snaga porazu nemačke ofanzive na Istok 1941. i 1942, ovakvi sovjetski napori da se bliže povežu s njime tokom 1942. samo potvrđuju Staljinovu politiku podrške nacionalizmu kao uslovu da se održi na vlasti.

U svojoj posleratnoj knjizi o novijoj istoriji Balkana profesor Vulf, koji se poput Maklejna ne može optužiti da drži stranu generalu Mihailoviću, navodi depešu od 5. marta 1942, upućenu iz Moskve Titu: ‘’Šta vam je, na primer, trebalo da osnivate posebnu, proleterske brigadu (…) Zar zaista nema drugih jugoslovenskih rodoljuba – mimo komunista i njiho¬vih simpatizera – sa kojima biste mogli da sarađujete u zajedničkoj borbi pro¬tivu stranih zavojevača?’’

Tom prilikom profesor Vulf dalje kaže:

‘’Istovremeno, Rusi su izrazili sumnju u Titove optužbe da je jugosloven¬ska vlada u izbeglištvu stala uz Nemce. Moskva je nastavila da Mihailovića javno hvali kao hrabrog borca protivu njih. Pozne 1941, Rusi su predložili da pošalju vojnu misiju i pomoć četnicima (nacionalistima) (…) Ambasador jugoslovenske kraljevske vlade u Moskvi izjavio je: ‘Ovde u Rusiji nemoguće je pročitati ili čuti bilo šta protivu Mihailovića. Ako i ima optužbi pro¬tivu njega u stranoj štampi, one se ne prenose u ovdašnjoj’.’’

Takvu podršku nacionalnim snagama profesor Vulf objašnjava na sle¬deći način:

‘’Sasvim je moguće da je Staljin, teško pritisnut Nemcima i veoma zavisan od pomoći Saveznika – koje nije dobro poznavao niti im je odviše verovao – 1941, 1942, i 1943. smatrao veoma važnim da ne izaziva njihovo podozrenje (…) No, krajem 1943. shvatio je da je Zapad (Čerčil i Ruzvelt) prihvatio Tita. Tako se početkom 1944, uveren da će uz pomoć Zapada konačno pobediti Nemce i time spasti i SSSR i sopstveni režim, i on otkravio spram Tita.’’

Vulf, međutim, ipak primećuje da je u proleće 1944. Staljin još održavao veze sa jugoslovenskom vladom i da je čak predložio:

‘’da se jedna jugoslovenska brigada (…) koja će se boriti pod monarhistič¬kim znamenjima, osnuje u SSSR-u…’’ (Balkan našega doba /The Balkans in Our Time, Cambridge 1956, pp. 224, 225)

Svoje napore da razumem i pravilno ocenim sve te delove i deliće mozaika u odnosima između Staljina, srpskih nacionalista u Jugoslaviji i jugoslo¬venske vlade u izbeglištvu tokom rata, ne mogu međutim a da ne upotpunim pozivajući se na moje razgovore, tokom jednog vikenda ubrzo po okončanju rata, sa generalom Donovanom iz OSS-a. Naime, oslanjajući se uglavnom na što smo saznavali iz ‘’poverljivih izvora’’, složili smo se da je Moskva – može biti još od 1941, a od 1942. zasigurno – uspostavila sopstvenu obaveštajnu mrežu u Jugoslaviji, preko koje je doznala da Tito ne sluša njena naređenja, možda i pod uticajem komunista-disidenata na terenu. Tako je saznala i za velike i uspešne vojne poduhvate generala Mihailovića i njegove sabotaže u zemlji i van nje. Pri tom smo uzimali u obzir da su Sovjeti generala Mihailovića dobro pozna¬vali ne samo kao izvanrednog vojnika već i kao ‘’progresivnog konzervativca’’ – nikakvog šovinistu, nego umerenog panslovena zainteresovanog za neku vrstu Balkanske federacije ili konfederacije.

Tada sam, bez udela generala Donovana u tome, zaključio da bi se Staljin – čak i da je Tito pristao da sa svojom glavninom udari na Nemce – oprede¬lio za održavanje diplomatskih odnosa sa jugoslovenskom kraljevskom vla¬dom i pokušavao da uspostavi vojnu saradnju sa generalom Mihailovićem. Jer 1942, kada je jugoslovenska vlada u izbeglištvu Moskvi predložila ‘’ugovor o prijateljstvu’’, Sovjeti su odmah ponudili značajniji ‘’ugovor o međusobnoj pomoći’’, što je jugoslovenska vlada veoma rado prihvatila – samo da bi tu ini¬cijativu blokirala Britanija. Upravo je u vezi s tim je sovjetski ambasador pri jugoslovenskoj vladi – što znači sâm Staljin – izjavio da Sovjeti ‘’smatraju partizanom svakoga ko se bori protivu Nemaca, što znači i generala Mihailo¬vića’’. (Constantin Fotitch /Konstantin Fotić/, str. 172–173)

Staljinovo nastojanje da što potpunije iskoristi mogućnosti jugoslovens¬kog otpora Nemcima može se, naime, ilustrovati i njegovom upornošću da od 1942. do pozne 1944. obezbedi britansku podršku za uspostavu zajedničkih bri-tansko-američko-sovjetskih vojnih misija pri Glavnom štabu generala Mihai¬lovića. Jer, Moskva je besumnje bila dobro obaveštena o OSS-ovoj misiji Sajca i Mansfilda kod generala tokom 1943. i 1944, o uporednim pokušajima Kon¬stantina Fotića, jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, da se makar silom zaustavi građanski rat u Jugoslaviji, kao i o istinskoj zagrejanosti predsed¬nika Ruzvelta za tu zamisao dok ga premijer Čerčil nije od nje odvratio.

Sve to, sagledano u celini, pruža nam osnov za procenu predloga Moskve u zimu 1943. na 1944. za zajednički saveznički napor da se zaustavi građanski rat u Jugoslaviji i usklade dejstva dva pokreta otpora. Posebno naglašavam i bez¬malo opšte prenebregavanje zvanične note koju je sovjetski ambasador uručio britanskom Forin Ofisu 21. decembra 1943, a koja se pominje u Čerčilovim Memoarima. Njen tekst glasi:

‘’Sovjetska vlada je svesna zategnutih odnosa između Maršala Tita i Narod¬nooslobodilačkog odbora Jugoslavije s jedne strane, i Kralja Petra i njegove Vlade s druge. Međusobni napadi i oštre osude (…) ometaju borbu za oslobođenje Jugoslavije. Sovjetska vlada deli ocenu Britanske da (…) je nužno iznaći osnov za saradnju te dve strane. Sovjetska vlada (…) je spremna da učini sve što je u njenoj moći da bi se postigao kompromis između suprotstavljenih strana, zarad ujedinjenja svih jugoslovenskih snaga otpora u interesu zajedničke borbe svih Saveznika’’. (Closing the Ring, p. 468)

I mada ovaj stav mnogi olako proglašavaju praznoslovljem ili taktičkom varkom, smatram da takvi ili nedovoljno poznaju činjenice ili nedovoljno logički rasuđuju. Valjalo bi ga, zapravo, procenjivati u skladu sa svime što znamo na osnovu razmene poruka između Staljina i Tita, te Staljinovog stava tokom Teheranske konferencije – uz poznato sovjetsko uvažavanje Mihailovića kao vojnika i naprednog čoveka – i ruskog mnogo puta ponovljenog pokušaja da izdejstvuju slanje svoje misije u Mihailovićev Glavni štab.

Smatram pri tom korisnim da ukažem na još neke elemente očitog sovjetskog uvažavanja generala Mihailovića. Kao što sam već naveo, general Donovan i ja smo se po završetku rata složili da su Sovjeti uspeli da osnuju sopstvenu obaveštajnu službu u Jugoslaviji, i to ne samo među partizanima već i među snagama generala Mihailovića. Razmatrajući neke poduhvate nacionalnih snaga pomenuo sam jedan naš ‘’poseban izvor’’, izuzetno cenjen i od britanske i francuske obaveštajne službe na Jugoistoku. Taj profesionalni obaveštajac iz jedne od država Jugoistočne Evrope (ne iz Jugoslavije) nije, naime, nikako verovao Titu, hvaleći generala Mihailovića i Staljinov način vođenja rata. Prilično sam siguran da je taj oficir svoje izveštaje o stanju u Jugoslaviji redovno slao i u Moskvu.

Da je Vašington odobrio američke, britanske i francuske predloge na nivou celog područja krajem 1942, ja bih tada prokrstario celom Jugoslavijom oslonjajući se na kontakte koje bi on preporučio. Toliko je bilo naše poverenje u njega. Po njegovoj proceni general Mihailović bio je: ‘’jedinstven u celoj Jugoistočnoj Evropi po svojoj sposobnosti da i voj¬nim operacijama i mirovnim incijativama objedini najbolje demokratske snage’’ regiona.

Naime, elementi programa njegovog nacionalnog pokreta, koje sam razmatrao u odeljku posvećenom njegovim snagama i njihovim poduhvatima, te generalovi poznati napredni stavovi iz dana njegove međuratne službe u svojstvu vojnog atašea Jugoslavije u Bugarskoj i Čehoslovačkoj, njegovo strateško vođenje rata, kao i izostanak bilo kakvog neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu, uprkos oružanim sukobima s jugoslovenskim partizanima, sve to mora da je bilo dobro poznato sovjetskoj obaveštajnoj službi, i Staljinu lično.

Na osnovu svega što sam saznao, stoga, smatram da sovjetska operativa u Jugo¬slaviji nije mogla a da Moskvu ne obavesti o rastućem razočarenju pomesnih partizanskih vođa Titom i njegovim najbližim saradnicima, i njihovo – tokom 1943. i 1944 – sve veće poverenje u mudrost i dobre namere generala Mihailo¬vića. Kako sam naveo u poglavlju o delanju nacionalista pod generalom Miha¬ilovićem, ti lokalni partizanski rukovodioci su američkim i britanskim oficirima za vezu sve otvorenije govorili da u generalu vide umerenog nacio¬nalistu koji bi, dođe li na vlast, Jugoslaviju objedinio u slobodi i napretku. (Valja naime znati da su već u ranu jesen 1942. naši posebni obaveštajni izvori dojavljivali o takvim slučajevima.)

Tu procenu potvrđuje i veoma bitna izjava generala Mihailovića tokom našeg poslednjeg razgovora krajem oktobra 1944, kada me je zamolio da Visokoj komandi u Kazerti prenesem sledeće, što sam uključio i u svoj zvanični izveštaj:

‘’General Mihailović mi je podrobno objasnio da bi i ovako zakasnela anglo-američka intervencija u Jugoslaviji, sa ciljem nametanja kontrole i nad nacionalnim snagama i nad partizanima, bila izuzetno prihvaćena ne samo od njega lično i ostalih nacionalističkih vođa u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji, Lici, i Sloveniji, nego i od većine partizanskih vođa u tim krajevima, izuzimajući Crnu Goru’’.

I upravo na takvim uvidima i svojih agenata u Jugoslaviji je i Staljin najve¬rovatnije zasnivao svoje napore da Sovjeti, Britanci i Amerikanci zajedno rade na zaustavljanju jugoslovenskog građanskog rata, i time doprinesu što sko¬rijem porazu Nemaca na Istoku. Na sličnim ocenama je verovatno bila zasno¬vana i pomenuta sovjetska nota britanskom Forin Ofisu, od 21. decembra 1943.

Naime, tako uporno Staljinovo nastojanje na ‘’objedinjavanju svih efektiva jugoslovenskih naroda zarad zajedničkih interesa Saveznika’’, valja objasniti i željom za postizanjem što bliskije međusobne saradnje samih Saveznika, tokom završnih faza rata na Jugoistoku. To mi se čini utoliko značajnijim ako se posmatra u sklopu uporednog predloga ambasadora Fotića u Vašingtonu i prvobitnog povoljnog reagovanja predsednika Ruzvelta na tu inicijativu, što je za posledicu imalo i slanje misije Sajca i Mansfilda kod generala Mihai¬lovića, u okviru pokušaja generala Donovana i Stejt Departmenta da postignu sporazum kojim bi se građanski rat u Jugoslaviji prekinuo dogovorom nacio¬nalnih snaga i većinskog dela partizanskog pokreta, zarad ‘’zajedničke borbe svih Saveznika’’. A to su želeli i general Mihailović i lokalni partizanski rukovodioci. Radilo se, naime, o podudaranju interesa Moskve, Vašingtona i Jugoslovena, što je obećavalo da će svi Saveznici sarađivati na postizanju mira. No, sve to je blokirao London, to jest premijer Čerčil lično – koji je imao najviše da dobije da je uvažio ove Staljinove stavove – sledeći kobne i pogrešne naloge anonimnih osoba.

U svojim memoarima, posle navođenja pomenutog sovjetskog predloga, Čerčil ga ni na koji način ne komentariše. Ako to povežemo sa sličnim odnosom u njego¬vim sećanjima prema bitnim sovjetskim potezima i predlozima, takvi propusti da ih makar i formalno razmotri u svetlu saradnje Sovjeta i Zapada se bar meni čine veoma neobičnim, pa i znakovitim. Naime, pozor spram onoga što premijer propušta da pomene samo mi se uvećava čitanjem sledećeg pasusa u njegovim memoarima gde je reč o ličnoj poruci Titu, od 8. januara 1944, u kojoj piše: ‘’Rešio sam da Britanska vlada više ne pruža nikakvu pomoć Mihailoviću, već isključivo Vama’’. (Zatvaranje kruga, str. 471)

Pri tom, valja imati na umu da je u istom delu Čerčil priznao da ukupna anglo-američka pomoć nacionalnim snagama dotle nije bila veća od onog što je stalo u ‘’nekoliko aviona’’, a da je i ona prekinuta već u jesen 1943.

Umesto zajedničke savezničke akcije u Jugoslaviji da bi se ubrzao poraz Nemaca i narodima Jugoslavije pružila mogućnost da slobodno odaberu put u budućnost, i u opreci sa stavovima i Staljina i Ruzvelta, tom porukom Čerčil kao da svodi celu jugoslovensku situaciju na britanski dvoboj sa Sovjetima za Titovu naklonost. U tom duhu, on dodaje:

‘’Iskreno se nadam da će vojna misija koju vam sovjetske vlasti upravo šalju dobro sarađivati sa anglo-američkom misijom pod brigadirom Maklejnom’’. (Isto)

Naravno, potpuno je jasno da se Staljinova podrška generalu Mihailo¬viću i nacionalnim snagama u Jugoslaviji ne sme posmatrati bez uzimanja u obzir opasnosti od potpunog sovjetskog vojnog sloma tokom prvih godina rata. Staljin je, besumnje, sve vreme imao na umu i posleratnu sovjetsku dominaciju ne samo nad Istočnom već i Srednjom Evropom, što je koliko je mogao kao cilj sledio i tokom rata. No, ubeđen sam – proučavajući njegovu svest o temeljnim vojnim, privrednim, društvenim te, posledično, i političkim nedostacima sovjetskog sistema – da smo mi, Amerikanci, tokom rata imali pameti, volje i odlučnost da sledimo sopstvene ciljeve, koristeći se našim preimućstvima i snagom kako u odnosu na Sovjete tako i na Veliku Britaniju, i Staljin i Čerčil bi bili prinuđeni da nam se pridruže u izgradnji uslova za mir i napredak u Jugoslaviji – te sledstveno i u Evropi, kao i celom svetu.

Sve ovo tvrdim imajući na umu sve izraženiju borbu mnogih mladih i obra¬zovanih ljudi u samom Sovjetskom Savezu protivu produžavanja zala staljinis¬tičke epohe, s nadom da će doći vrema kada ćemo s njima moći da podelimo spoznaju odgovornosti i našeg, Slobodnog sveta, za stanje u svetu.

 

Kraj osmog nastavka.

 

U sledećem nastavku prvi deo Makdauelovog poglavlja “Tito odbija Staljinova naređenja da se bori protiv Nemaca i da sarađuje sa Mihailovićem”. Ostale objavljene delove feljtona možete pogledati OVDE.

 

Nastaviće se…