Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 06. јануар 2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Осми наставак

Бригадир Маклејн: “У најкритичнијој фази рата Тито се још више удаљио од војно значајних подручја на истоку Југославије – повлачећи се ка црногорској граници – где ’га више од три месеца – нико није узнемиривао‘!”

“Поводом те исте критичне 1942, када су му његови саветници предложили да се главне партизанске снаге врате у Србију – где су немачке линије биле најрањивије”, Тито одлучно изјављује: “у Србији немамо услова да успешно ратујемо” – “прилике су неповољне” – “у Србији бисмо се само истопили” – “наша елита би у Србији страдала”! “Док се судбина Другог светског рата одлучивала на истоку – Тито се на западу првенствено бавио како ће се после рата доспети до власти над Југославијом” – иако га је Стаљин упозорио да су лжни “извештаји о сарадњи Михаиловића са Немцима”! “Совјетски генералштаб није имао поверења у снагу партизанске војске – зато се Стаљин у Техерану супротставио Черчиловој тврдњи о снази и учинку партизана!

Иако је Михаиловић био “јединствен у целој Југоисточној Европи по својој способности да и војним операцијама и мировним инцијативама обједини најбоље демократске снаге региона” – Черчил се искључиво залагао за Титову наклоност”!

Чудно је да су баш Усташе које је Тито инфилтрирао у Црвену Армију – обезбедиле Титу да Црвена Армија – приликом упада у Србију – помогне Титу!

***

Детаљни коментар

Осми наставак Странице од 109 до 117 – (други део)

Поднаслов

“Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”

“Едвард Кардељ”, каже Макдауел, “следећи по важности у комунистичком руководству после Тита, у званичном билтену Врховнох Штаба написао је да су народно ослободилачки одбори привремени носиоци власти’’ све док ‘’не буде могуће успоставити званичну државну власт’’. Међутим, “већ септембра 1942. Тито је – отворено се супротстављајући Стаљиновим налозима – издао директиву да ’треба престати са помињањем привремене природе власти народно ослободилачких одбора и нагласити – њихову трајност и постојаност као органа власти’’ – како је то после рата, “Моша Пијаде, водећи теоретичар”, објаснио: “Име одбора било је усклађено са конкретном ратном ситуацијом на терену и потребама устанка.” Иако је нејасно на који се то устанак позива, Пијаде сматра да се “заслуга нашега руководства показала не само у усвајању тог облика управе већ и у томе да је (Титово руководство) било свесно да борба за ослобођење земље не може бити успешна ако се – упоредо са борбом противу окупатора – не уништава стари државни апарат – и не замењује новом, револуционарном влашћу’’!

“Укратко, од јесени 1941. и званични документи КPЈ разоткривају Тита као… током целога рата суштински супротстављеног Стаљиновим директним наређењима да сарађује са (оним што је остало) од друштвеног и политичког поретка Краљевине Југославије. При том, ваља претпоставити да је Стаљин – у улози руског ‘националног’ ратног вође – Титу највише замерао пропуст да Русији 1942. у довољној мери војно помогне нападима на главне немачке линије снабдевања, сировинску базу и трупе у време када су Хитлерове офанзиве претиле да пробију и руску и британску одбрану на Истоку.”

Зар овај “пропуст” није одговор на питање зашто је Тито побегао у НДХ – зато што су Србија и Равна Гора водили рат против нацизма – а НДХ је била нацистичка марионета – што значи да ‘пропуст’ – није био никакав ‘пропуст’ – већ доказ Титове сарадње са непријатељем!

“У вези с тиме, ваља обратити пажњу и на изјаву британског бригадира Маклејна, да се у најкритичнијој фази рата Тито још више удаљио од војно значајних подручја на истоку Југославије – повлачећи се ка црногорској граници – где ’га више од три месеца – нико није узнемиривао‘.” Зато, каже Макдауел, “наводим и јавну изјаву председника Тита из 1953, поводом те исте критичне 1942, када су му његови војни саветници предложили да се главне партизанске снаге врате у Србију (где су немачке линије комуникација биле најбројније и најрањивије)”:

‘’Био сам тада одлучно противу тога, рекавши да у Србији немамо услова да успешно ратујемо да су прилике неповољне, и да бисмо се тамо само истопили. Наша елита би тамо страдала – пет бригада политички изузетно свесних и зрелих кадрова! Казао сам да треба ићи где можемо наћи масовну подршку у западну Босну’’!

На шта Мкдауел додаје:

“Jош удаљенију од истинског рата’’!

Зашто су у Србији “прилике неповољне” за Титотово “успешно ратовање”?

Зашто би се Титово “језгро” у Србији “истопило” и “елита страдала”?

Зато што је Србија у активном рату против нацизма – а Тито није!

Зато би се чак и насилно мобилисани “изузетно свесни и зрели кадрови” Титовог “језгра” у Србији “истопили” јер би схватили да се Равна Гора и Србија боре за ослобођење – а не илузорни НОБ и НОР!

Зато Тито бежи на територије још “удаљеније од истинског рата” јер као и у НДХ тако и у Дрљевићевој НДЦГ је лакше наћи “масовну подршку” међу обезглављеним избеглицама од усташког и усташозидног терора и обманути их да ступају у “одреде” некакве “војске” која се наводно бори за некакво ослобођење, иако, “док се судбина Другог светског рата одлучивала на истоку – Тито се првенствено бавио како ће после рата доспети на власт над Југославијом”, и зато “још новембра 1942. он обавештава Москву”:

“Управо смо у току нечега налик влади, коју ћемо назвати народно ослободилачким одбором Југославије”!?! На супрот Стаљиновим наређењима, и поготово на супрот одсудним биткама за победу у рату – “у року од 12 месеци Тито је завршио формирање своје званичне владе која се – иако без истинске власти осим у забитим и голетним деловима западне Југославије – сучелила и са легитимном владом у Лондону и са важећим наредбама Москве, иако већ од “5. Марта 1942. Москва упозорава Тита не само на обазривост – већ подржава и аргумент југословенске краљевске владе у избеглиштву:

“…долазимо до утиска да присталице Велике Британије и југословенске влде имају доста разлога да сумњају да Титов партизански покрет поприма комунистички карактер, са циљем совјетизације Југославије”!

“…не можемо се сложити са тврдњом да Лондон и југословенска влада помажу освајаче”!

“…искрено вас молимо да преиспитате вашу тактику и одеређене потезе, и учините све што је до вас на истинском стварању једног широког, општенародног фронтa зарад заједничког циља – изгона завојевача”!

Све то је Москва узастопно понаваља током рата! Чак и сам Стаљин иде толико далеко да јавно упозорава:

“Извештаји о сарадњи југословенских националних снага са Немцима… могу бити лажни”!

Иако се данас слободно може поставити питање које Макдауел, у доба док је писао овај рукопис, није поставио: коме је Тито био подређен? Или… да ли је уопште био подређен? Данас је очигледно оно што Макдауелу није било доступно да схвати – да је Титов “комунистички карактер”, како га је Макдауел назвао – био уствари проусташки… управо фашистички карактер – али ипак… тек из Макдауеловог Сведочанства произилази Истина – доказом да Москва не сматра да лондонска влада у избеглиштву, па према томе и Михаиловић и Равна Гора – не помажу освајаче – не сарађују са окупатором – и да је Москва баш зато за заиста општенародни фронт зарад “изгона завојевача” – што значи и зарад изгона фашиста – па према томе и зарад изгона и Усташтва – јер је то стварни ‘заједнички циљ’ – да тај ‘заједнички циљ’ – није Титов ‘фронт’ за злочиначко уништење Србије!

Не залазећи у анализу совјетских намера према Источној и Централној Европи, укључујући наравно и Југославију – читајући данас Макдауела долази се до чудног закључка о Черчилова “четири минута” – којима је пресудио Источној Европи – стављајући је под совјетску власт… као увод у Хладни рат – али – што је неизмерно важније – стављајући камен темељац стварању пост-хладноратовске Европе као покорне глобалистичке марионете… која ће са САД обавити први оружани напад Запада од завршетка Другог светског рата – наравно на Србију – а такоче и растурање бивше Југославије доделом територија ратним сарадницима Нацизма, рестаурацијом аустроугарског расистичког европског подјармљења, и наравно завођењем Холокауста и окупације над Србијом… све то као настављање Титовог и Пијадиног расистичког ‘ломљења кичме Србији’ зарад злочиначког поништења суверенитета Србији као држави и “коначном решењу” расистичког “Српског питања” – истребљењем Срба као Нације!

Стаљиново неповерење у Тита Макдауел објашњава одлуком “да Титу – не пружи никакву војну помоћ све до јесени 1944. – и одбијање да пошаље макар и мању совјетску мисију у Титов Врховни штаб све до фебруара 1944. – и то тек после дугог британског инсистирања”, и доказује Стаљиново неповерење у Тита такође и Стаљиновим “дуготрајним инсистирањем на слању високорангиране совјетске мисије код генерала Михаиловића, и на одржавању дипломатских односа – без британског посредовања – с легитимном југословенском владом у избеглиштву – што су Черчил и Рузвелт” наравно… “упорно игнорисали”!

“Ваља такође знати да независно од Титовог одбијања да слуша Стаљинове налоге, ни совјетски вођа ни совјетски генералштаб нису имали поверења у снагу и способности главнине партизанске војске. Такву процену Тита Стаљин је изнео не само у Техерану – супротставивши се Черчиловој тврдњи о снази и учинку партизана – већ се то могло закључити и из бројних, нимало ласкавих. извештаја и јавних опаски совјетских официра – коначно прикључених партизанским снагама тек при крају рата”!

Врло је значајно да је “све је то уосталом било познато и обавештајним круговима на Југоистоку, као и бригадиру Маклејну, судећи по изводима из његове поратне студије наведене у мом поглављу о Титу (следећи наставак) – и “да је за ограђивање друга два Савезника од такве политике одговоран премијер Черчил лично – због одбијања да уважи процене својих стручних службених саветника”!!!

Черчилова заведеност, управо подређеност “слушању непознатих особа“ настављена је и по завршетку рата и зато су “нажалост, и поратни аналитичари занемарили обиље доказа о совјетској подршци генералу Михаиловићу и националним снагама. Совјети су Михаиловића познавали не само као изванредног војника, већ и као ‘прогресивног конзервативца’ – не као никаквог шовинисту, него умереног пансловена заинтересованог за неку врсту Балканске фредерације или конфедерације – што је Британија блокирала” – иако је “Москва без сумње била добро обавештена о OSS-овој мисији Сајца и Менсфилда код Михаиловића током 1943. и 1944; о покушајима Константина Фотића, југословенског амбасадора у Вашингтону, да се макар силом заустави грађански рат у Југославији; као и о истинској загрејаности председника Рузвелта за ту замисао… све док премијер Черчил није Рузвелта од ње одвратио!”

То се “одразило у предлогу Москве у зиму 1943. на 1944. за заједнички савезнички напор да се заустави грађански рат у Југославији и ускладе дејства два покрета отпора. Посебно наглашавам опште пренебегавање званичне ноте коју је совјетски амбасадор уручио бритнском Форин Офису 21. децембра 1943, а која се помиње у Черчиловим Мемоарима”:

“Совјетска влада је спремна да учини све што је у њеној моћи да би се постигао компромис између супротстављених страна, зарад уједињења свих југословенских снага отпора у интересу заједничке борбе свих Савезника’’. (Closing the Ring, p. 468)

И доиста, Михаиловић је био “јединствен у целој Југоисточној Европи по својој способности да и војним операцијама и мировним инцијативама обједини најбоље демократске снаге региона.”

Међутим, у пркос “упоредног предлога амбасадора Фотића у Вашингтону и првобитног повољног реаговања председника Рузвелта на ту иницијативу, што је за последицу имало и слање мисије Сајца и Мансфилда код генерала Михаиловића, у оквиру покушаја генерала Донована и Стејт Департмента да постигну споразум којим би се грађански рат у Југославији прекинуо договором националних снага и већинског дела партизанског покрета, зарад ‘заједничке борбе свих Савезника’ – a то су желели и генерал Михаиловић и локални партизански руководиоци” јер се “радило се о подударању интереса Москве, Вашингтона и Југословена, што је обећавало да ће сви Савезници сарађивати на постизању мира – но, све то је – блокирао Лондон – то јест премијер Черчил лично – који би највише добио да је уважио ове Стаљинове ставове”!

И пошто је Черчил и по завршетку рата наставио да следи “кобне и погрешне налоге анонимних особа” – он “у својим Мемоарима, после навођења поменутог совјетског предлога – Черчил га ни на који начин – не коментарише”! А није ни чудно да га не коментарише јер већ у – “следећем пасусу Мемоара – Черчил цитира његову поруку Титу од 8. јануара 1944”:

“Решио сам да Британска влада више не пружа никакву помоћ Михаиловићу – већ искључиво вама”! (Затварање круга, стр. 471) И такорећи као да се правда Титу, у “истом делу Мемоара Черчил каже да укупна англо-америчка помоћ националним снагама до тада није била већа од онога што би стало у ‘неколико авиона’, и да је веза прекинута већ у јесен 1943”!

“Уместо да убрза пораз Немаца и Југославији пружи могућност да слободно одабере пут у будућност – Черчил као да своди читаву југословенску ситуацију на двобој са Совјетима – за Титову наклоност”!?!

И као да баш због тога – због стицања “Титове наклоности” – Черчил додаје:

“Искрено се надам да ће војна мисија коју вам совјетске власти управо шаљу добро сарађивати са англоамеричком мисијом под бригадиром Маклејном”!?!

Иако смо навикнути да Тита схватамо као комунисту, и иако ово Макдауелово поглавље оповргава ту нашу навику, и иако ово поглавље Сведочанства Истине поставља врло чудна и до сада непитана питања – као на пример – ко је коме био подређен, и – ко се заиста коме додворавао за “наклоност” – Тито Черчилу или Черчил Титу – ипак… упркос Макдауеловог расветљавања Титових лажи, подвла и обмана – ово поглавље доводи и до најчуднијег питања: уз међусобни познати уговор између Тита и Павелића средњих тридесетих – прилози Мајкла Раденковића у уводу Макдауеловом забрањеном рукопису “Стрељање историје” недвосмислено и безпоговорно доказују трајаност Титове повезаности са Усташтвом постављањем усташког команданта ваздухопловства за команданта послератног југословенског ваздухопловства и… што је још значајније – постављањем усташког генерала Марка Месића за свог личног представника у Црвеној Армији! Врло је чудно да обавештајна служба Црвене Армије прихвати на Титов савет преживеле Усташе Плаве дивизије која је предводила нацистички напад на Стаљинград… као некакву “ослободилачку југословенску војску”! И упркос Макдауеловим безпоговорним доказима о знању и совјетске обавештајне и политичке службе да се на тлу Југославије за Победу у другом светском рату борио генерал Михаиловић – а не Тито – чудно је да су баш Усташе које је Тито инфилтрирао у Црвену Армију – обезбедиле Титу да Црвена Армија – приликом упада на територију Србије – не целе Југославије него искључиво на територију Србије – помогне њему – Титу – а не Михаиловићу!

Иако за сада још нема одговора на ову нелогичност… ипак је несумњив закључак да је Титова највећа подвала током Другог светског рата – била превара Стаљина и Црвене Армије инфилтрирањем Усташа у њихове редове – зато да би инфлитрирани Усташе одиграли пресудну улогу да Тито дође на власт – преваривши Црвену Армију да је Тито ратовао против Нацизма – а не Србија и Михаиловић!

Наравно… без ове усташке преваре… заправо услуге… Тито никад не би успео да заузме Србију – за чиме су Усташе чезнуле – због чега је током рата Хитлер претио Србији и Михаиловићу… усташким крвопролићем…

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

***
***
***

 

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Осми наставак, странице књиге од 109 до 117 – (други део))

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

СТАЉИНОВО ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА НАЦИОНАЛНУ ОПЦИЈУ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ( други део)

И, док се судбина Другог светског рата одлучивала на Истоку, партизански документи откривају да се Тито првенствено бавио плановима о послератном доласку на власт у Југославији. Тако је још новембра 1942. Москву обавестио:

‘’Управо смо у току успостављања нечега налик влади, коју ћемо назвати Народноослободилачким одбором Југославије’’.

Но, упркос његовом необазирању на изузетно критичне тренутке на руском фронту, Москва је на то одговорила прилично благо:

‘’Стварање Народноослободилачког одбора за Југославију је веома потребно (…) (али) не смете пропустити да том Одбору дате општенародни југословенски и свепартијски, антифашистички карактер (…) Немојте на њега гледати као на неку владу (…) Немојте га сучељавати са југословенском владом у Лондону (…) (јер ће) питање режима у Југославији, како га ви видите, доћи на ред по слому немачко-италијанске коалиције, када земља буде ослобођена од завојевача’’. (Моша Пијаде, стр. 20)

Но, насупрот свих таквих изричитих налога, у року од дванаест месеци Тито је завршио формирање своје званичне владе која се – иако без икакве истинске власти осим у забитим и голетним деловима западне Југославије – сучелила и са легитимном владом у Лондону и са важећим наредбама Титових надређених у Москви. Из разумљивих разлога ми још немамо увида у потпуну збирку порука између Москве и Тита. Но, и из онога што је делимично објављивано јасан је јаз између Стаљинове тактичке обазривости и Титовог радикализма. Тако му, у поруци од 5. марта 1942, Москва препоручује не само обазривост, већ и подр¬жава основни аргумент југословенске краљевске владе у избеглиштву:

‘’Увидом у све доступне информације долазимо до утиска да присталице Велике Британије и југословенске владе имају доста разлога да сумњају да (Титов) партизански покрет поприма комунистички карактер, са циљем совје¬тизације Југославије (…) У оваквим тренуцима, међутим, основни задатак је уједињење свих антинацистичких струја, уништење непријатеља и национално ослобођење (…) Не можемо се сложити са тврдњом да Лондон и југословен¬ска влада помажу освајаче. Мора да је реч о великом неспоразуму. Искрено вас молимо да озбиљно преиспитате вашу тактику и одређене потезе, и учините све што је до вас на истинском стварању једног широког, општенародног фронта (…) зарад заједничког циља – изгона завојевача (…) У том смислу предузмите хитне мере и обавестите нас о њима’’. Па, још једном:

‘’Победа над фашистичким бандитима и ослобођење од завојевача су непо¬средни, основни и најважнији задаци, који надилазе све остале (…) Немојте питања ваше борбе сагледавати искључиво с вашег, националног већ и са интер-националног становишта британско-америчко-совјетске коалиције’’. (Исто, стр. 9, 11) У другој пак поруци, Стаљин упозорава да извештаји о сарадњи југосло¬венских националних снага са Немцима ‘’могу бити лажни’’.

Те и сличне поруке између Стаљина и Тита захтевају озбиљно разматрање у светлу њиховог историјског значаја. ‘’Сместа учините што је потребно и одмах нас обавестите’’ се стално понавља као кључ за разумевање Стаљинове политике у Југославији. То су директна и хитна наређења надређеног подређеном. Њих Титу – дотле релативно нижем совјетском оперативцу у иностранству – упућује тадашњи главнокомандујући светским комунистичким покретом. Суздржавање Стаљина, познатог по немилосрдности према својим и домаћим и страним аген¬тима, у овом случају открива његову дубоку решеност да потпуним одлагањем идеологије у други план за време рата допринесе победи над Хитлером, и њего¬вом уништењу.

Тиме се, усто, може објаснити и његова одлука да Титу не пружи никакву војну помоћ све до јесени 1944. Тиме се објашњава и његово одбијање да пошаље макар и мању совјетску мисију у Титов Врховни штаб све до фебруара 1944, и то тек после дугог британског инсистирања. И тиме се, делимично, може објаснити његово дуготрајно инсистирање на слању високорангиране совјетске мисије код генерала Михаиловића, и на одржавању дипломатских односа, без британског посредовања, с легитимном југословенском владом у избеглиштву – што су и Черчил и Рузвелт упорно игнорисали.

Ваља такође знати да независно од Титовог одбијања да слуша Стаљинове налоге, ни совјетски вођа ни совјетски генералштаб нису имали поверења у снагу и способности главнине партизанске војске. Такву процену Тита Стаљин је изнео не само у Техерану, супротставивши се Черчиловој тврдњи о снази и учинку партизана, већ се то могло закључити и из бројних, нимало ласкавих извештаја и јавних опаски совјетских официра – коначно прикључених парти¬занским снагама тек при крају рата. Све је то уосталом било познато и оба¬вештајним круговима на Југоистоку, као и бригадиру Маклејну, судећи по изво¬дима из његове поратне студије наведеним у мом поглављу о Титу. Уз то стално совјетско неповерење према Титу као ратном вођи и према пар¬тизанима као војној сили, и наши обавештајни подаци и записници с Техеранске конференције, као и Маклејнова студија, недвосмислено потврђују да је званична совјетска политика током већег дела рата подржавала легитимну југословенску владу и генерала Михаиловића и његове снаге. При том, ваља закључити да је за ограђивање друга два Савезника од такве политике одговоран премијер Черчил лично, због одбијајања да уважи процене својих службених саветника. Нажа¬лост, и поратни аналитичари занемарили су обиље доказа о совјетској подршци генералу Михаиловићу и националним снагама. Ретки изузеци су бригадир Маклејн и Роберт Ли Вулф, професор са Харварда и ратни аналитичар OSS-а, који су иначе били наклоњени Титу још за време рата. Тако Маклејн пише да бар до лета 1942:

‘’Руси нису ни политички ни војно били од помоћи Титу. Радио Москва (…) партизане готово није ни помињала, а и када јесте, хвалила би четнике (…) Затим је, августа 1942, стигла вест да су Совјети и југословенска краљевска влада своја међусобна посланства унапредили у амбасаде.’’

Маклејн даље наводи да је септембра те исте године Тито био љут на Совјете због таквог става, шаљући им депешу с питањем зашто не поклањају никакву пажњу партизанској борби, те да су многи веома незадовољни извештавањем Радио Москве и њене редакције за српскохрватски програм. Пишући о стал¬ним совјетским напорима да Британци прихвате размену војних мисија између совјетског Генералштаба и генерала Михаиловића, Бригадир Маклејн после рата и даље греши тврдећи:

‘’Изгледа да су Руси Михаиловићу приписивали већу политичку и војну важ¬ност него што је заслуживао. Могуће је и да су имали сумњи у Тита, и да су гледали себи да обезбеде резервну могућност’’. (Исто, стр. 155)

Но, у светлу наших поратних, званичних сазнања о доприносу генерала Михаиловића и његових снага поразу немачке офанзиве на Исток 1941. и 1942, овакви совјетски напори да се ближе повежу с њиме током 1942. само потврђују Стаљинову политику подршке национализму као услову да се одржи на власти.

У својој послератној књизи о новијој историји Балкана професор Вулф, који се попут Маклејна не може оптужити да држи страну генералу Михаиловићу, наводи депешу од 5. марта 1942, упућену из Москве Титу: ‘’Шта вам је, на пример, требало да оснивате посебну, пролетерске бригаду (…) Зар заиста нема других југословенских родољуба – мимо комуниста и њихо¬вих симпатизера – са којима бисте могли да сарађујете у заједничкој борби про¬тиву страних завојевача?’’

Том приликом професор Вулф даље каже:

‘’Истовремено, Руси су изразили сумњу у Титове оптужбе да је југословен¬ска влада у избеглиштву стала уз Немце. Москва је наставила да Михаиловића јавно хвали као храброг борца противу њих. Позне 1941, Руси су предложили да пошаљу војну мисију и помоћ четницима (националистима) (…) Амбасадор југословенске краљевске владе у Москви изјавио је: ‘Овде у Русији немогуће је прочитати или чути било шта противу Михаиловића. Ако и има оптужби про¬тиву њега у страној штампи, оне се не преносе у овдашњој’.’’

Такву подршку националним снагама професор Вулф објашњава на сле¬дећи начин:

‘’Сасвим је могуће да је Стаљин, тешко притиснут Немцима и веома зависан од помоћи Савезника – које није добро познавао нити им је одвише веровао – 1941, 1942, и 1943. сматрао веома важним да не изазива њихово подозрење (…) Но, крајем 1943. схватио је да је Запад (Черчил и Рузвелт) прихватио Тита. Тако се почетком 1944, уверен да ће уз помоћ Запада коначно победити Немце и тиме спасти и СССР и сопствени режим, и он откравио спрам Тита.’’

Вулф, међутим, ипак примећује да је у пролеће 1944. Стаљин још одржавао везе са југословенском владом и да је чак предложио:

‘’да се једна југословенска бригада (…) која ће се борити под монархистич¬ким знамењима, оснује у СССР-у…’’ (Балкан нашега доба /The Balkans in Our Time, Cambridge 1956, pp. 224, 225)

Своје напоре да разумем и правилно оценим све те делове и делиће мозаика у односима између Стаљина, српских националиста у Југославији и југосло¬венске владе у избеглиштву током рата, не могу међутим а да не употпуним позивајући се на моје разговоре, током једног викенда убрзо по окончању рата, са генералом Донованом из OSS-а. Наиме, ослањајући се углавном на што смо сазнавали из ‘’поверљивих извора’’, сложили смо се да је Москва – може бити још од 1941, а од 1942. засигурно – успоставила сопствену обавештајну мрежу у Југославији, преко које је дознала да Тито не слуша њена наређења, можда и под утицајем комуниста-дисидената на терену. Тако је сазнала и за велике и успешне војне подухвате генерала Михаиловића и његове саботаже у земљи и ван ње. При том смо узимали у обзир да су Совјети генерала Михаиловића добро позна¬вали не само као изванредног војника већ и као ‘’прогресивног конзервативца’’ – никаквог шовинисту, него умереног пансловена заинтересованог за неку врсту Балканске федерације или конфедерације.

Тада сам, без удела генерала Донована у томе, закључио да би се Стаљин – чак и да је Тито пристао да са својом главнином удари на Немце – опреде¬лио за одржавање дипломатских односа са југословенском краљевском вла¬дом и покушавао да успостави војну сарадњу са генералом Михаиловићем. Јер 1942, када је југословенска влада у избеглиштву Москви предложила ‘’уговор о пријатељству’’, Совјети су одмах понудили значајнији ‘’уговор о међусобној помоћи’’, што је југословенска влада веома радо прихватила – само да би ту ини¬цијативу блокирала Британија. Управо је у вези с тим је совјетски амбасадор при југословенској влади – што значи сâм Стаљин – изјавио да Совјети ‘’сматрају партизаном свакога ко се бори противу Немаца, што значи и генерала Михаило¬вића’’. (Constantin Fotitch /Константин Фотић/, стр. 172–173)

Стаљиново настојање да што потпуније искористи могућности југословенс¬ког отпора Немцима може се, наиме, илустровати и његовом упорношћу да од 1942. до позне 1944. обезбеди британску подршку за успоставу заједничких бри-танско-америчко-совјетских војних мисија при Главном штабу генерала Михаи¬ловића. Јер, Москва је бесумње била добро обавештена о OSS-овој мисији Сајца и Мансфилда код генерала током 1943. и 1944, о упоредним покушајима Кон¬стантина Фотића, југословенског амбасадора у Вашингтону, да се макар силом заустави грађански рат у Југославији, као и о истинској загрејаности председ¬ника Рузвелта за ту замисао док га премијер Черчил није од ње одвратио.

Све то, сагледано у целини, пружа нам основ за процену предлога Москве у зиму 1943. на 1944. за заједнички савезнички напор да се заустави грађански рат у Југославији и ускладе дејства два покрета отпора. Посебно наглашавам и без¬мало опште пренебрегавање званичне ноте коју је совјетски амбасадор уручио британском Форин Офису 21. децембра 1943, а која се помиње у Черчиловим Мемоарима. Њен текст гласи:

‘’Совјетска влада је свесна затегнутих односа између Маршала Тита и Народ¬ноослободилачког одбора Југославије с једне стране, и Краља Петра и његове Владе с друге. Међусобни напади и оштре осуде (…) ометају борбу за ослобођење Југославије. Совјетска влада дели оцену Британске да (…) је нужно изнаћи основ за сарадњу те две стране. Совјетска влада (…) је спремна да учини све што је у њеној моћи да би се постигао компромис између супротстављених страна, зарад уједињења свих југословенских снага отпора у интересу заједничке борбе свих Савезника’’. (Closing the Ring, p. 468)

И мада овај став многи олако проглашавају празнословљем или тактичком варком, сматрам да такви или недовољно познају чињенице или недовољно логички расуђују. Ваљало би га, заправо, процењивати у складу са свиме што знамо на основу размене порука између Стаљина и Тита, те Стаљиновог става током Техеранске конференције – уз познато совјетско уважавање Михаиловића као војника и напредног човека – и руског много пута поновљеног покушаја да издејствују слање своје мисије у Михаиловићев Главни штаб.

Сматрам при том корисним да укажем на још неке елементе очитог совјетског уважавања генерала Михаиловића. Као што сам већ навео, генерал Донован и ја смо се по завршетку рата сложили да су Совјети успели да оснују сопствену обавештајну службу у Југославији, и то не само међу партизанима већ и међу снагама генерала Михаиловића. Разматрајући неке подухвате националних снага поменуо сам један наш ‘’посебан извор’’, изузетно цењен и од британске и француске обавештајне службе на Југоистоку. Тај професионални обавештајац из једне од држава Југоисточне Европе (не из Југославије) није, наиме, никако веровао Титу, хвалећи генерала Михаиловића и Стаљинов начин вођења рата. Прилично сам сигуран да је тај официр своје извештаје о стању у Југославији редовно слао и у Москву.

Да је Вашингтон одобрио америчке, британске и француске предлоге на нивоу целог подручја крајем 1942, ја бих тада прокрстарио целом Југославијом ослоњајући се на контакте које би он препоручио. Толико је било наше поверење у њега. По његовој процени генерал Михаиловић био је: ‘’јединствен у целој Југоисточној Европи по својој способности да и вој¬ним операцијама и мировним инцијативама обједини најбоље демократске снаге’’ региона.

Наиме, елементи програма његовог националног покрета, које сам разматрао у одељку посвећеном његовим снагама и њиховим подухватима, те генералови познати напредни ставови из дана његове међуратне службе у својству војног аташеа Југославије у Бугарској и Чехословачкој, његово стратешко вођење рата, као и изостанак било каквог непријатељства према Совјетском Савезу, упркос оружаним сукобима с југословенским партизанима, све то мора да је било добро познато совјетској обавештајној служби, и Стаљину лично.

На основу свега што сам сазнао, стога, сматрам да совјетска оператива у Југо¬славији није могла а да Москву не обавести о растућем разочарењу помесних партизанских вођа Титом и његовим најближим сарадницима, и њихово – током 1943. и 1944 – све веће поверење у мудрост и добре намере генерала Михаило¬вића. Како сам навео у поглављу о делању националиста под генералом Миха¬иловићем, ти локални партизански руководиоци су америчким и британским официрима за везу све отвореније говорили да у генералу виде умереног нацио¬налисту који би, дође ли на власт, Југославију објединио у слободи и напретку. (Ваља наиме знати да су већ у рану јесен 1942. наши посебни обавештајни извори дојављивали о таквим случајевима.)

Ту процену потврђује и веома битна изјава генерала Михаиловића током нашег последњег разговора крајем октобра 1944, када ме је замолио да Високој команди у Казерти пренесем следеће, што сам укључио и у свој званични извештај:

‘’Генерал Михаиловић ми је подробно објаснио да би и овако закаснела англо-америчка интервенција у Југославији, са циљем наметања контроле и над националним снагама и над партизанима, била изузетно прихваћена не само од њега лично и осталих националистичких вођа у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Лици, и Словенији, него и од већине партизанских вођа у тим крајевима, изузимајући Црну Гору’’.

И управо на таквим увидима и својих агената у Југославији је и Стаљин најве¬роватније заснивао своје напоре да Совјети, Британци и Американци заједно раде на заустављању југословенског грађанског рата, и тиме допринесу што ско¬ријем поразу Немаца на Истоку. На сличним оценама је вероватно била засно¬вана и поменута совјетска нота британском Форин Офису, од 21. децембра 1943.

Наиме, тако упорно Стаљиново настојање на ‘’обједињавању свих ефектива југословенских народа зарад заједничких интереса Савезника’’, ваља објаснити и жељом за постизањем што блискије међусобне сарадње самих Савезника, током завршних фаза рата на Југоистоку. То ми се чини утолико значајнијим ако се посматра у склопу упоредног предлога амбасадора Фотића у Вашингтону и првобитног повољног реаговања председника Рузвелта на ту иницијативу, што је за последицу имало и слање мисије Сајца и Мансфилда код генерала Михаи¬ловића, у оквиру покушаја генерала Донована и Стејт Департмента да постигну споразум којим би се грађански рат у Југославији прекинуо договором нацио¬налних снага и већинског дела партизанског покрета, зарад ‘’заједничке борбе свих Савезника’’. А то су желели и генерал Михаиловић и локални партизански руководиоци. Радило се, наиме, о подударању интереса Москве, Вашингтона и Југословена, што је обећавало да ће сви Савезници сарађивати на постизању мира. Но, све то је блокирао Лондон, то јест премијер Черчил лично – који је имао највише да добије да је уважио ове Стаљинове ставове – следећи кобне и погрешне налоге анонимних особа.

У својим мемоарима, после навођења поменутог совјетског предлога, Черчил га ни на који начин не коментарише. Ако то повежемо са сличним односом у њего¬вим сећањима према битним совјетским потезима и предлозима, такви пропусти да их макар и формално размотри у светлу сарадње Совјета и Запада се бар мени чине веома необичним, па и знаковитим. Наиме, позор спрам онога што премијер пропушта да помене само ми се увећава читањем следећег пасуса у његовим мемоарима где је реч о личној поруци Титу, од 8. јануара 1944, у којој пише: ‘’Решио сам да Британска влада више не пружа никакву помоћ Михаиловићу, већ искључиво Вама’’. (Затварање круга, стр. 471)

При том, ваља имати на уму да је у истом делу Черчил признао да укупна англо-америчка помоћ националним снагама дотле није била већа од оног што је стало у ‘’неколико авиона’’, а да је и она прекинута већ у јесен 1943.

Уместо заједничке савезничке акције у Југославији да би се убрзао пораз Немаца и народима Југославије пружила могућност да слободно одаберу пут у будућност, и у опреци са ставовима и Стаљина и Рузвелта, том поруком Черчил као да своди целу југословенску ситуацију на британски двобој са Совјетима за Титову наклоност. У том духу, он додаје:

‘’Искрено се надам да ће војна мисија коју вам совјетске власти управо шаљу добро сарађивати са англо-америчком мисијом под бригадиром Маклејном’’. (Исто)

Наравно, потпуно је јасно да се Стаљинова подршка генералу Михаило¬вићу и националним снагама у Југославији не сме посматрати без узимања у обзир опасности од потпуног совјетског војног слома током првих година рата. Стаљин је, бесумње, све време имао на уму и послератну совјетску доминацију не само над Источном већ и Средњом Европом, што је колико је могао као циљ следио и током рата. Но, убеђен сам – проучавајући његову свест о темељним војним, привредним, друштвеним те, последично, и политичким недостацима совјетског система – да смо ми, Американци, током рата имали памети, воље и одлучност да следимо сопствене циљеве, користећи се нашим преимућствима и снагом како у односу на Совјете тако и на Велику Британију, и Стаљин и Черчил би били принуђени да нам се придруже у изградњи услова за мир и напредак у Југославији – те следствено и у Европи, као и целом свету.

Све ово тврдим имајући на уму све израженију борбу многих младих и обра¬зованих људи у самом Совјетском Савезу противу продужавања зала стаљинис¬тичке епохе, с надом да ће доћи врема када ћемо с њима моћи да поделимо спознају одговорности и нашег, Слободног света, за стање у свету.

 

Крај осмог наставка.

 

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

Наставиће се…