Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 02.01.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за седми наставак

“Стаљин је био спреман да док траје рат – жртвује интересе и циљеве комунизма”! Зато је “наредио Титу – кога је претходно поставио за вођу југословенских комуниста – да се уздржи од супротстављања југословенској влади у избеглиштву, и да у земљи – сарађује са генералом Дражом Михаиловићем”!

“Сâм совјетски комунистички апарат” одиграо је управо најзнчајнију улогу ослањајући се на Черчилово а доцније и Рузвелтово “слушање непознатих особа које су се” de facto “држале антисавезничке” и управо антикомунистичке “линије” – иако Стаљин није “подржавао Титова настојања да Југославију стави под контролу” – и иако је “Молотов рекао Идну на Техеранској конференцији 1943. да би било ‘боље имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита – јер би онда добијали – поузданије информације‘!”

“Упркос инструкцијама Москве, од јесени 1941. па до јесени 1944. – “Тито је главнину своје војске намерно држао на западу земље” – углавном на територији НДХ – “на стотине километара удаљену од главних нацистичких снага, битних саобраћајница и војно значајних ресурса”! Претварајући се да се превасходно бави идеологијом коју је етикетирао као некакву комунистичку револуцију – “Тито је намерно своје језгро држао удаљеним од главних нацистичких снага” – што је бепоговоран доказ да Тито – није активно учествовао у рату против Нацизма – и што оповргава ослободилачку улогу НОР-а и НОБ-а као таквих!

“Стаљин Титу највише замера пропуст да Русији 1942. војно помогне нападима на главне немачке линије снабдевања, сировинску базу и трупе у време када су Хитлерове офанзиве претиле да пробију и руску и британску одбрану на Истоку.”

***

Детаљни коментар

Седми наставак (странице 99 до 108 (први део))

Поднаслов

“Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”

Иако Макдауел почиње ово поглавље подацима обавештајне Службе који недвосмислено потврђују да је током рата и одмах после њега, када су се Черчил и Рузвелт упињали да му удовоље, Стаљин “своју политику спроводио ослањајући се – не толико на своје могућности – колико водећи рачуна о својим слабостима” и да је управо на “таквој поставци Черчил дозволио, а Рузвелт чак и подржао Стаљина – да наметне целој Источној и добром делу Средње Европе њој духовно стран комунизам” – јер је искључиво “обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу – на којој је инсистирао председник Рузвелт – омогућила Стаљину да упркос озбиљним манама и слабостима свог система – преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно – масовно дезертерство”, па “чак и отворену побуну делова Црвене армије” – Макдауел ипак сматра да се: “америчко разумевање доприноса наших совјетских савезника ратној победи – премало ослања на чињенице” – јер “по сазнањима и британских и француских војних обавештајаца, поткрепљеним подацима из средњоевропских и источноевропских војнообавештајних извора – највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио je”:

“Сâм совјетски комунистички апарат – мешајући се у рад команде Црвене армије”!?!

Овај на први поглед чудан закључак Макдауел документује даљим продубљивањем суштинске чињенице на коју је већ раније указао – зато “што су и премијер Черчил и председник Рузвелт – мимо савета обучених обавештајаца, официра и дипломата – слушали непознате особе које су се – свесно или несвесно – држале комунистичке ‘линије”!

Пошто ће ту чињеницу Макдауел доцније у потпуности развити у свом Сведочанству Истине као – пресудан “узрок трагичних последица и током и по завршетку рата” – може се слободно претпоставити – прво, да је “слушање непознатих особа” чак битан разлог због којег је овај његов рукопис забрањен у САД, и друго, што је важније, да је део совјетског комунистичког апарата, или део Коминтерне – независно чак и од Стаљина – сарађивао под видом утицја непознатих особа у здруженој завери која ће се на крају обелоданити као наговештај тајне здружености Запад-Нацизам-Комунизам…

Објашњавајући Стаљинов став, Макдауел као да баш зато сматра да “што се пак тиче Југоисточне Европе, а нарочито Југославије, Стаљин је био спреман да док траје рат – жртвује интересе и циљеве комунизма” за шта је “посебно, и знаковито” да је “наредио Титу – кога је претходно поставио за вођу југословенских комуниста – да се уздржи од супротстављања ауторитету југословенске краљевске владе у избеглиштву у Лондону, а да у самој земљи – сарађује са генералом Дражом Михаиловићем, министром војним те владе и командантом југословенских националних снага на терену! Штавише, готово до средине 1944. Стаљин је покушавао – иако узалуд – да и западне савезнике наговори да му помогу при превазилажењу разлика у успостављању сарадње између партизана и националиста – не би ли се тиме убрзао Хитлеров слом”! Сходно томе, иако је “на савезничкој конференцији у Техерану 1943. тачна Стаљинова конструктивна и кооперативна улога” – он се ипак њоме уствари “супротставио Черчиловом веома преувеличаном приказу снаге и значаја Титове војне моћи”!

Као доказ тога Макдауел инсистира да су “послератни коментари Техеранске конференције – нетачно представили наводе завршног саопштења тврдећи да су се три савезника сложила да пруже ‘сву могућу подршку Титовим партизанима’ – јер “како су му неки британски учесници указали – оригинални текст заједничког комуникеа био је на руском и помињао – само ‘партизане’ – како Руси зову све герилце – будући да су Совјети одавно генерала Михаиловића и званично сврстали у ‘партизанске’ команданте који завређује савезничку помоћ”!

“Стаљиново потоње противљење тој првотној Черчиловој замисли – која се може и данас приписати несхватљивим променама Рузвелтовог става током саме конференције – и мада то не умањује нашу осуду Стаљинових злодела – треба му признати невероватну спремност – током рата, и свакако у његовом сопственом интересу – да пристане на обимне англо-америчке војне операције на Југоистоку, иначе подручју традиционално од изузетне стратешке важности за Русију. Такав Стаљинов став потврђује не само његов страх од побуне доброг дела Црвене армије већ и размере његове зависности од материјалне и новчане помоћи Сједињених држава… јер да није било те помоћи – не само да Стаљину одани делови Црвене Армије не би били у стању да окупирају Источну и део Средње Европе при крају рата – већ би и он сам изгубио власт на целом поменутом простору – на којем – по завршетку рата – не би било комуниста”!

Оптужбом катастрофалоног “премалог ослањања на чињенице” Макдауел доказује и трагичну чињеницу да је “сâм совјетски комунистички апарат” одиграо управо најзнчајнију улогу ослањајући се на Черчилово а доцније и Рузвелтово “слушање непознатих особа које су се” de facto “држале” антисавезничке па и “комунистичке” – или управо антикомунистичке “линије”!

“Наиме, већ 1941. Хитлер је отворено кренуо у почетну фазу делимичне и привремене замене Русије Југоисточном Европом као извором стратешких војних сировина. Суочен са Хитлеровом завојевачком политиком на Југоистоку, Стаљин се определио за одржавање мира по сваку цену, што је Хитлера навело да помисли да би се Совјети распали под одлучним војним ударом. И тако се безмало и десило – не толико услед снаге и обима немачког напада – колико због распада система у самој Русији и Црвеној армији, где је дошло до отворене и свеобухватне побуне”!

Осим тога, амерички, “британски и француски професионални обавештајни извори у оквиру Команде за Југоисток били су убеђени, с правом, да је Генералштаб Црвене армије успео да у Југославији успостави сопствену обавештајну мрежу – потпуно независну од југословенских комуниста и њиховог партијског апарата на терену.” Заснован на његовим властитим опажањима, један Макдауелов “извештај 1944. из Каира се умногоме поклапа са тим британским и француским проценама”, када је “о немачком нападу на Титов штаб и о његовом бекству Британцима у Италију написао следеће”:

“Став Русије у односу на тренутне Титове невоље могао би бити од ширег значаја. Већ месецима, наиме из разних обавештајних кругова до нас долазе наговештаји – да Руси не подржавају одвише Титова настојања да целу Југославију стави под контролу. Иако Србија према Титу задржава непријатељски став, Совјети… су се показали – реалистичкијим од текуће службене британске политике. Совјетска мисија код Тита, састављена углавном од професионалних кадрова Црвене Армије, уочила је велике слабости његовог положаја чак и пре необично успешног немачког десанта.”

Иако је врло проблематично због чега “немачки десант на Дрвар”, који Черчил рекламира као “чувен” – Макдауел назива такорећи иронично “необично успешним” – о чему ће бити речи у потоњим наставцима – али он чињенично закључује, прво, да “нема сумње да су Руси изузетно свесни значаја Србије на Балкану”, и друго, да су “прилике у Србији тренутно веома повољне за Савезнике” – и да “без обзира хоће ли Британија искористити те услове или не, Стаљин вероватно хоће” – подржавајући Србе чак упркос “њиховом противљењу комунизму” – да би их довео “у пријатељску сарадњу са Русјиом као највећом словенском силом… Ова моја процена показала се у потпуном складу с предлогом совјетског министра иностраних послова, Молотова, британском колеги Ентонију Идну на Техеранској конференцији 1943. ‘да би било боље имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто би смо добијали поузданије информације.‘ Таква изненађујућа Молотовљева изјава да је генерал Михаиловић поузданији извор обавештајних података од Тита у погледу општег стања у Југославији – потврђује нашу ратну процену (процену OSS-а) у Команди за Југоисток: Црвена Армија поседује неку своју везу са националним снагама Југоисточне Европе под вођством генерала Михаиловића.” И баш зато Макдауел истиче “да су совјетски обавештајци располагали меродавнијим подацима него званични, непознати и непоуздани информанти на које су се ослањали Черчил и Рузвелт”! И зато баш овој чињеници Макдауел “посвећује делове његове студије који се баве ратном политиком”:

“За почетак, навео бих радио поруку Москве Титу од 1. јула 1941, непосредно по првом немачком удару на Совјетски Савез, са Стаљиновим порукама које се у суштини – нису мењале до пред крај 1944”:

“Без оклевања организовати партизанске одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих материјала, аеродроме; разарати пруге, телеграфске и телефонске мреже; спречавати кретање војника и муниције. Организовати сељаке да крију жито и терају стоку у шуму. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља, како би се осећао као у опседнутој тврђави.”

Чињеница је да Тито – претварајући се да је концентрисан превасходно на идеологију коју је етикетирао као некакву комунистичку револуцију – то није учинио ни тада нити доцније јер није чинио ништа за добробит Победе у рату. Напротив, својим разбојничким и из ратне перспективе бесмисленим провокацијама – Тито је смишљено довео само до окупаторских репресалија над српским народом, које је он итекако припомогао усташоизоидним убијњем српских домаћина, и покушајима да преварама, издајством и подвалама онеспособи рат Равне Горе против Нацизма – како током свог боравка у Србији који је прогласио лажним устанкаком – тако и током читавог трајања рата које је Тито провео на територији НДХ скривајући се на територијама апсолутно ирелевантним за ратна дејства… како ту устврђује и Макдауел:

“Упркос тим подробним упуствима команде у Москви, од јесени 1941. па до јесени 1944. – то јест од самог почетка својих војних акција” – “па до доласка великих совјетских снага на границе Југославије – Тито је главнину своје војске намерно држао на западу земље” – на територији НДХ – “на стотине километара удаљену од главних нацистичких снага, битних саобраћајница и војно значајних ресурса”!

Можда овде треба допунити Макдауела јер, за разлику од разбојничких убистава, стварне “војне акције” су једино дејства оних који су у стварном рату против непријатеља – што и сам Макдауел доказује да Тито није био; и да Совјети на крају рата нису ушли у Југославију – већ искључиво у Србију – што наговештава потврду тајног завереничког утицаја!

Међутим, Макдауелова наведена чињенична дефиниција да је “Тито намерно своје војске држао удаљеним од главних нацистичких снага” – недвосмислено и бепоговорно доказује не само да Тито није активно учествовао у рату против Нацизма, већ такође апсолутно оповргава ослободилачку улогу НОР-а и НОБ-а као таквих!

Сходно томе, Макдауел доказује да се и “касније Стаљинове наредбе Титу – мимо првобитних, детаљних војно-политичких налога и упутстава – да Стаљин прецизно, чак врло стрпљиво, свом подређеном у Југославији понавља да – док траје рат – занемари све своје идеолошке и политичке интересе и искрено сарађује са легитимном југословенском владом у Лондону”, јер јe “од виталног значаја покрет водити под паролом уједињеног националног фронта” – зато јер је сада у рату “битно ослобођење од фашиста – а не социјалистичка револуција”!

Међутим, “Тито не само да је одбио да послуша та сасвим јасна и одређена упутства и ограничења већ се упустио у дуготрајно и истрајно формирање властите политичке организације, директно сучелне” не само “легалној југословенској влади” већ чак “и наређењима из Москве” што се “из партизанских докумената у поседу Савезника очитује у Титовим наредбама и објашњењима подређенима”:

“Нашим партизанским одредима командује Врховни Штаб и Централни комитет Комунистичке партије Југославије, постепено их устројавајући у јединствену ослободилачку армију под нашим непосредним вођством и потпуном контролом.”

Фашистичке групације сарадника окупатора у садејству са Усташама проглашене ослободилачким “одредима” некакве “војске” која нити постоји нити активно учествују у рату – “врховни штаб” који егзистира само у имагинацији Черчила, бригадира Маклина, окусу вискија, диму томпуса и мамурлуку Черчиловог сина Рандолфа – “централни комитет” који егзистира једино у Time магазину, најстручнијем ондашњем а и данашњем “експерту” за прање мозга јавном мњењу – “ослободилачка армија” која постоји једино у лажној митологији рекламерског слављеништва ‘маршализације’ у Анцију – “непосредно вођство” које бар у односу на Србију не постоји јер је под усташком контролом… што све заједно значи постоји фанатизам “партијског језгра” који чак и данас спречава комунисте да схвате да су били изиграни – исто као и обични партизани – које Пијаде са расистичким презрењем сматра “бескућницима” – и постоји Стаљин: којег се морало изиграти! И зато, да би се прикриле измишљотине – зато је фашизам етикетиран као некакав антифашизам – зато што је ово скрнављење циља Победе Другог светског рата итекако одговарало издаји – како то Макдауел назива “слушањем непознатих особа” – под чијим је потпуним утицајем Черчил био од самог почетка рата а доцније и Рузвелт!

И баш зато “на свим подручјима макар под привременом партизанском управом” – наравно на забаченим територијама НДХ и неким другим за рат апсолутно неважним територијама – “Тито наређује успостављање ‘народно ослободилачких одбора’! По његовим инструкцијама, чак и ако су се припадници старих помесних власти ‘показали честитим’ – њих ‘треба заменити новим одборницима са свим овлашћењима за вршење власти осим строго војним’ – која, пак, припадају партизанским јединицама” – или… управо “усташким командантима” како су у извештајима и савезничких па чак и немачких обавештајаца потписани они који су били задужени за одбир савезничких мисија на терену; и који су, чудотворно знајући унапред локације њихових спуштања падобранима – убијали неповољне… на лицу места! Иако је запрепашћујуће де је извор о “хрватским командантима” и убијању мисија документација о Холокаусту над Јеврејима, и да се на то ни данас не обраћа пажња – ипак је чињеница да Макдауел – не спомиње ове елементе у свом забрањеном спису – потпуно логична јер Макдауел документује свеукупну ратну ситуацију рашлањујући ко јесте а ко није био стварни учесник рата и ко јесте а ко није заслужан за Победу!

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”.  Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Седми  наставак, странице књиге од 99 до 108

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

СТАЉИНОВО ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА НАЦИОНАЛНУ ОПЦИЈУ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У овом одељку посвећеном ратној политици Стаљина, намера ми је да докажем да је, мимо свег свог зла и маничности он, током рата, умногоме испољио већу мудрост у раду с премијером Черчилом и председником Рузвелтом него они с њим. Наиме, подаци Службе недвосмислено потврђују да је током рата и одмах после њега, када су се њих двојица упињали да му удовоље, он своју политику спроводио ослањајући се не толико на своје могућности, колико водећи рачуна о својим слабостима. Управо у таквој поставци Черчил му је дозволио, а Рузвелт га чак подржао, да наметне целој Источној и добром делу Средње Европе њој духовно стран комунизам.

На општијем плану, током четрнаест послератних година проведених у Министарству војске у Вашингтону – у својству аналитичара који не узима у обзир само снагу већ и недостатке комунистичких режима Европе и Азије – уочио сам озбиљност урођених слабости тих система, нарочито на њиховом врху. Но, ми и данас углавном сматрамо да они своју политику спроводе сигурни у исправност својих безбедносних и других процена.

Анализа постојећих података Службе, међутим, открива да самопоуздање врхова комунистичке власти не произлази из уверености у сопствену снагу, колико из свести о нашој неспремности да искористимо све могућности да их подријемо с њихових недостатака – којих је комунистичка врхушка веома свесна – на свим нивоима. Јер, само је обимна америчка помоћ у оружју, транспорт¬ним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила Стаљину да упркос озбиљним манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије, које је подробно описао Џулијус Епстајн (Julius Epstein) у својој студији Операција ‘’Казна’’ (Operation Keelhaul). Ваља такође имати на уму да историју Совјетске Русије наново сагледава, па делимично изнова и пише, нова генерација руских интелектуалаца, тако да се можемо надати да ће и ти увиди постати део интелектуалне баштине света.

Но, и америчко разумевање доприноса наших совјетских савезника ратној победи се премало ослања на чињенице. Јер, по сазнањима и британских и фран¬цуских војних обавештајаца, поткрепљеним подацима из средњоевропских и источноевропских војнообавештајних извора, највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сâм совјетски комунистички апарат, мешајући се у рад команде Црвене армије.

Уз то, приметио сам да су и Американци и Британци прецењивали или пот¬цењивали професионалну способност совјетског официрског кадра. Наиме, током рада за Британску војнообавештајну службу 1918. на Кавказу и у окол¬ним подручјима, и посматрања белогардејских официра у борби на живот и смрт са првобитном ‘’Црвеном армијом’’, схватио сам да је у њено стварање Троцки од почетка мудро укључио велики број руских официра-некомуниста. То ми је после Првог светског рата потврдило и неколико немачких официра с дугим искуством у Русији. Пољски официри које сам 1942. упознао на Средњем истоку беху такође закључили слично о Црвеној армији на основу сазнања из руских и немачких извора. Од њих сам усто добио доста података о текућем стању у тој војсци, који су се поклапали са информацијама из других извора. Наиме, при процени пуне важности целине тог материјала ваља знати да је по избијању Другог светског рата Црвена армија постала прворазредна војна сила, бар по источноевропским мерилима. Њена основна, можда и једина слабост било је мешање партијских комунистичких кадрова у војна питања, вероватно ради спречавања официра од каријере да стекну већи утицај у совјетској власти.

Тек са свиме тиме на уму могуће је схватити заиста страшан значај недавне Епстајнове студије Операција ‘’Казна’’, којом се описује наш удео у насилној репатријацији хиљада и хиљада црвеноармејаца-дезертера који су се, устајући противу Стаљина, придружили Немцима. Американци, мимо те књиге, немају на располагању готово ништа друго из чега би разумели ту несумњиво шокантну епизоду из Другог светског рата, а тако ће нажалост остати све док се не промени безбедносна класификација тог материјала. Наиме, за амерички народ оно што је од значаја у случају Операције ‘’Казна’’ не би требало да буде толико устанак делова Црвене армије против Стаљина и комунистичког устројства, и утицај те побуне на војна дејства, већ то што су и премијер Черчил и председник Рузвелт, мимо савета обучених обавештајаца, официра и дипломата слушали непознате особе које су се – свесно или несвесно – држале комунистичке ‘’линије’’.

Што се тиче самог настанка устанка у Црвеној армији током Другог светског рата, или тачније низа таквих устанака, податке које поседујем добио сам непо¬средно од поратних руских, пољских и финских информаната у чију поверљи¬вост нисам имао разлога да сумњам. Но, пре даљег разматрања тог питања ваља истаћи да се – успешном одбраном Петрограда, Москве и Стаљинграда од Хитлеровог покушаја да заузимањем и искоришћавањем тих кључних руских политичких центара што пре оконча рат на Источном фронту – Црвена армија осведочила као национална одбрамбена сила, кадра да потуче и најбоље немачке снаге верујући у праведност своје борбе.

Значајно је при том упоредити тај успех са неуспехом Стаљинове окупа¬ције малене Финске – иначе, стратешки исправног потеза у очекивању Хит¬леровог напада на Русију – када се та иста војска показала у сасвим другом светлу. Наша обавештења о томе за време рата била су, разумљиво, спорадична и нејасна. Из онога што сам, међутим, сазнао од мојих поратних иформаната – од којих су неки у том рату и непосредно учествовали – постало ми је јасно да се Црвена армија показала неспособном, или невољном, или и једно и друго, да потуче невелике финске војне ефективе. У светлу података мени доступних из свих могућих извора, сматрам стога да је устанак противу Стаљина и почео том финском епизодом.

Наиме, мимо успешне одбране Петрограда, Москве и Стаљинграда, током Другог светског рата Црвена армија водила је, заправо, два упоредна рата унутар Русије. Један се састојао од отворених и осведочених битака јединица оданих Стаљину са Немцима, а други од углавном непознатих борби противу Стаљина и његове власти. Међу стотинама хиљада црвеноармејаца, ратних дезертера, поратни совјетски подаци разликују три главне мада променљиве групе:

– дезертере који су се заједно с Немцима непосредно борили противу Црвене армије,

– ‘’партизане’’ који су се борили и противу Немаца и стаљиниста и, коначно,

– бегунце који су се цео рат крили по руским шумама и мочварама, живећи од онога што би добили или опљачкали од цивилног становништва.

Спрам те позадине, значи, ваља процењивати Стаљинову улогу у рату. Хит¬лер се наиме одлучио да свеопштим ратом завлада источноевропским и руским виталним ресурсима, и тако победи и Велику Британију и Русију пре него се Американци одлучујуће умешају. Насупрот тога, присиљен на рат, Стаљин се определио да Немце успорава док се Сједињене Америчке Државе не придруже Британији, да би сви заједнички победили непријатеља на свим фронтовима. Но на основу података наше Службе које ни премијер Черчил ни председник Руз¬велт нису искористили, а за које западна јавност углавном није ни знала, Стаљин је изгледа био спреман на безмало сваку идеолошку жртву на домаћем плану, и сваки политички уступак Западу, само да сачува власт. Зарад тога, привремено је, а да то Савезници нису ни захтевали, одложио и идеологију и сва спољна обележја комунизима у Русији и обратио се, док је непосредна опасност по њега и његов режим трајала, традиционалном руском патриотизму и национализму.

Што се пак тиче Југоисточне Европе, а нарочито Југославије, био је спреман да док траје рат жртвује интересе и циљеве комунизма за које се дотле тако упорно залагао. Посебно, и знаковито, наредио је био Титу, кога је претходно поставио за вођу југословенских комуниста, да се уздржи од супротстављања ауторитету југословенске краљевске владе у избеглиштву у Лондону, а да у самој земљи сарађује са генералом Дражом Михаиловићем, министром војним те владе и командантом југословенских националних снага на терену. Штавише, готово до средине 1944. покушавао је, узалуд, да и западне Савезнике наговори да му помогну при превазилажењу разлика и успостављању сарадње између партизана и националиста, не би ли и тиме убрзао Хитлеров слом.

Такав однос потврђује и оно што сам чуо од бројних британских официра у Каиру, учесника на савезничкој конференцији у Техерану 1943, а што је сасвим у складу са њеним поратним приказом у Черчиловим Мемоарима, и, посебно, Стаљинове конструктивне и кооперативне улоге у тим разговорима. Стаљин се међутим супротставио Черчиловом веома преувеличаном приказу снаге и зна¬чаја Титове војне моћи. Морам при томе истаћи и да су послератни коментатори Техеранске конференције нетачно представили наводе завршног саопштења тврдећи да су се три Савезника сложили да пруже ‘’сву могућу подршку Тито¬вим партизанима’’.

Како су ми неки британски учесници указали, оригинални текст заједничког коминикеа био је на руском и помињао само ‘’партизане’’, како Руси зову све герилце, будући да су Совјети одавно генерала Михаиловића и званично свр¬стали у ‘’партизанске’’ команданте који завређују савезничку помоћ.

И не само ти британски учесници већ и сам Черчил у Мемоарима помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке војне операције на Југо¬истоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима у Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отвори Бос¬фор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка севе¬роистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.

Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратеш¬кој замисли – које ћу подробније размотрити у одељцима ове студије посвећеним Черчилу и Рузвелту – на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током саме конференције. И мада то не умањује нашу осуду Стаљинових злодела, треба му признати неве¬роватну спремност – током рата, и свакако у његовом сопственом интересу – да пристане на обимне англо-америчке војне операције на Југоистоку, иначе подручју традиционално од изузетне стратешке важности за Русију. По нашим ратним и поратним сазнањима, на основу Епстајнове Операције ‘’Казна’’, такав Стаљинов став нам потврђује не само његов страх од побуне доброг дела Црвене армије већ и размере његове зависности од материјалне и новчане помоћи Сједињених Држава.

Јер, по мишљењу многих британских и француских војних стручњака, да није било те подршке у виду читавих фабрика и тона злата, као и огромне помоћи у транспортним средствима, одећи и храни, не само да Стаљину одани делови Црвене армије не би били у стању да окупирају Источну и део Средње Европе при крају рата, већ би и он сам изгубио власт а на целом поменутом простору по завршетку рата не би било комуниста.

Што се тиче позадине Стаљинове ратне политике, ваља разумети да се и пре рата Југоисточна Европа – с Југославијом као средиштим – налазила у жижи совјетских стратешких интересовања колико и у доба Рускога царства. Заправо, радило се пре о питању одбране него о могућем нападу: важно је било спре¬чити да Босфор и доње Подунавље, са својим железничким и путним трасама, не падну у руке неке Русима непријатељске силе. Током појачане дипломатске делатности пред Други светски рат, совјетска политика била је усмерена не толико на тражење активних савезника у Југоисточној Европи, колико на поку¬шаје да се то подручје искористи као заштитни појас неутралних земаља.

У случају великог рата, наиме, тиме би се тај простор Немцима ускратио као полазиште за обимне војне операције у правцу јужне Русије и њених великих налазишта стратешких сировина, као и према Блиском истоку, ослоњеном о још важнију руску сировинске базу. У суштини, совјетска предратна политика признавала је немачку војну надмоћ и настојала да што више одложи улазак у општи рат, бар до постизања неке војне равнотеже.

Због потпунијег разумевање Стаљинове ратне политике, поновио бих извод из једне од мојих студија са Универзитета Мичеген, написане пре Хитлеровог напада на Русију 1941: ‘’Основна стратегија совјетске Русије постала је јасна: избегавати рат, док друге велике силе ратујући или припремајући се за рат не исцрпу своје ресурсе, и тиме олакшају комунизацију капиталистичке Европе изнутра. Совјетска влада може закључити да јој већа дугорочна опасност прети од великих капиталистич¬ких држава Британије и САД, него од Хитлерове Немачке. Истовремено, совјет¬ском руководству је свакако јасно да демократске државе највероватније неће никада заратити са Русијом. С друге стране, совјетски Генералштаб мора такође знати да Европа западно од Русије не производи довољно хране нити, за разлику од Русије, има довољно сировина за војне потребе. Ако ове године (1941) Хитлер не успе да победи Британију и тако отвори себи пролаз морима ради увоза онога што му треба, совјетским вођама мора бити јасно да ће он, у очајном настојању да задовољи своје стратешке потребе, напасти свог савезника, Русију.’’

Наиме, већ 1941. Хитлер је отворено кренуо у почетну фазу делимичне и привремене замене Русије Југоисточном Европом као извором стратешких вој¬них сировина. Суочен са Хитлеровом завојевачком политиком на Југоистоку, Стаљин се определио за одржавање мира по сваку цену, што је Хитлера навело да помисли да би се Совјети распали под одлучним војним ударом. И тако се безмало и десило, не толико услед снаге и обима немачког напада колико због распада система у самој Русији и Црвеној армији, где је дошло до отворене и свеобухватне побуне.

Стаљиново прорачунато прибегавање руском патриотизму током рата не би ли спасао свој режим од урушавања одразио се и на његову политику према Југо¬славији. Доказе за то добијали смо и нашим редовним обавештајним каналима у оквиру Команде за Југоисток. Док сам био на месту војног аташеа у Багдаду почетком 1943, то се потврдило и у мојим контактима са командантом и офици¬рима савезничких пољских снага, својевремено фактичких руских заробљеника који су са Русима успоставили пријатељске и корисне односе. Друга и сасвим различита потврда такве совјетске политике налази се у књизи Јеретик ( The Heretic) британског бригадног генерала Фицроја Маклејна (Fitzroy MacLean), из које ћу опширно цитирати.

Наиме, наши британски и француски професионални обавештајни извори у оквиру Команде за Југоисток били су убеђени, с правом, да је Генералштаб Црвене армије успео да у Југославији успостави сопствену обавештајну мрежу, потпуно независну од југословенских комуниста и њиховог пар¬тијског апарата на терену. Мада заснован на мојим властитим опажањима, један мој извештај 1944. из Каира се умногоме поклапа са тим британским и француским проценама. Наиме, о немачком нападу на Титов штаб и о њего¬вом бекству Британцима у Италију написао сам следеће:

‘’Став Русије у односу на тренутне Титове невоље могао би бити од ширег значаја. Већ месецима, наиме, из разних обавештајних кругова до нас долазе наговештаји да Руси не подржавају одвише Титова настојања да целу Југосла¬ивју стави под контролу. Иако Србија према Титу задржава непријатељски став, Совјети своје званичне пропагандне нападе ограничавају на одређене поје¬динце међу Србима. У том погледу, бар, Руси су се показали реалистичнијим од текуће службене британске политике. Совјетска мисија код Тита, састављена углавном од професионалних кадрова Црвене армије, уочила је велике слабости његовог положаја и пре необично успешног немачког десанта. Нема сумње да су Руси изузетно свесни значаја Србије на Балкану и у пансловенском покрету (…) Прилике у Србији су тренутно веома повољне за Савезнике, а нарочито за поједине наше земље-чланице. Без обзира хоће ли Велика Британија искори¬стити те могућности или не, Стаљин вероватно хоће, и то подржавајући неког српског вођу који би, мада одан монархији и српском противљењу комунизму, Србе повео у пријатељску сарадњу са Русијом као највећом словенском силом… Искључујући генерала Михаиловића, верујем да има бар неколико српских националних првака који би такву улогу прихватили.’’

Ова моја ратна процена показала се у потпуном складу с предлогом совјетског министра иностраних послова, Молотова, британском колеги, Ентонију Идну (Anthony Eden) на Техеранској конференцији, да би било ‘’боље имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације’’. (Спољни односи Сједињених Америчких Држава. Дипломатски документи. Конференција у Каиру и Техерану 1943. Вашингтон 1961, страна 575, /Foreign Relations of the United States. Diplomatic papers. The Conference at Cairo and Teheran 1943. Washington, D. C., 1961, p. 575/) Таква изненађујућа Молотовљева изјава да је Генералштаб генерала Михаиловића поузданији извор обавештанијих података од Титовог у погледу општег стања у Југославији, потврђује нашу ратну процену у Команди за Југоисток, да Црвена армија поседује неку своју везу са националним снагама Југоисточне Европе под вођством генерала Михаиловића. Желим да нагласим, због историјског значаја те чињенице, да су совјетски обавештајци располагали меродавнијим подацима него незванични, непознати и непоуздани информанти на које су се ослањали Черчил и Рузвелт – чему пак посвећујем делове ове моје студије који се баве њиховом ратном политиком. Судећи по својој стварној ратној политици на терену у Југославији и на целом Југоистоку, Совјети су делали на основу следећих сазнања: пре свега, главнина разних народа у Југославији и већина осталих на Југоистоку не само да нису веровали у комунизам већ су га мрзели. Њему је донекле нагињао само незнатан део становништва. Велика већина сељака имала је своју земљу и веома се поносила својим друштвеним уређењем и историјском баштином. У држави су премоћна већина становништва били Срби, још поноснији са свог заслуженог угледа као вештих, одлучних и истрајних герилаца у борби за очување свога наслеђа. Уз то, Срби су били изузетно верни својој, српској династији која је наставила да влада и Југославијом, по њеном стварању после Првог светског рата.

Узимајући све то у обзир, уз одлучујући војни допринос генерала Михаило¬вића и његових Срба у заустављању Хитлеровог наступања на Источном фронту 1941. и 1942. и Стаљиново усвајање национал-патриотизма, лако је закључити због чега је он, све време рата, покушавао да се повеже са националним борцима генерала Михаиловића, и да их подржи. Зато ћу и овде и другде навести примере такве политике, користећи се Стаљиновим наређењима Титу нама доступним по завршетку рата, а која и многи данашњи аналитичари занемарују.

За почетак, навео бих радио поруку Москве Титу од 1. јула 1941, непосредно по првом немачком удару на Совјетски Савез, са Стаљиновим инструкцијама које се у суштини нису мењале до пред крај 1944:

„Без оклевања организовати партизанске одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих мате¬ријала, аеродроме; разарати пруге, телеграфске и телефонске мреже; спречавати кретање војника и муниције. Организовати сељаке да крију жито и терају стоку у шуму. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља, како би се осећао као у опседнутој тврђави.“ (Цитат једног југословенског историчара, који је др Милорад Драшковић навео у свом раду Коминтерна и устаничка делатност Комунистичке партије Југославије током 1941–1942. /The Comintern and the Insurrectional Activity of the Communist Party of Yugoslavia in 1941–1942/, изне¬том на симпозијуму Коминтерна: Кључни историјски моменти /The Comintern: Historical Highlights, New York, 1966, p. 193/, одржаном 1966. у Њујорку)

Но, упркос тим подробним упуствима команде у Москви, од јесени 1941. па до јесени 1944 – то јест од самог почетка својих војних акција па до доласка великих совјетских снага на границе Југославије – Тито је главнину своје војске намерно држао на западу земље, на стотине километара удаљену од главних нацистичких снага, битних саобраћајница и војно значајних ресурса. И касније Стаљинове наредбе Титу понављале су – мимо првобитних, детаљних војноопе¬ративних налога – и политичка упутства. Прецизно, чак врло стрпљиво, Стаљин је свом подређеном у Југославији писао да, док рат траје, занемари све своје иде¬олошке и политичке интересе и искрено сарађује са легитимном југословенском владом у Лондону.

У суштини, Стаљин је настојао да у Југославији успостави што и у СССР-у – удружени патриотски фронт отпора иностраном непријатељу. Цитирам један његов допис Титу:

‘’Подли немачки напад на СССР (…) јесте и удар на слободу и независност свих народа. Одбрана СССР-а је стога и одбрана свих народа окупираних од Немачке (…) Тиме се пружа прилика и народима Југославије да успоставе један удружени ослободилачки покрет противу немачког окупатора (…) Од виталног је значаја тај покрет водити под паролом уједињеног националног фронта. Ваља имати на уму да је за сада битно ослобођење од фашиста, а не социјалистичка револуција’’ (Исто, стр. 192).

Тито не само да је одбио да послуша та сасвим јасна и одређена упутства и ограничења већ се упустио у дуготрајно и истрајно формирање властите политичке организације, директно сучелне легалној југословенској влади и наређењима из Москве. Ово је очито из веродостојних партизанских докумената у поседу Савезника, с Титовим наредбама и објашњењима подређенима:

‘’Нашим партизанским одредима командује Врховни штаб и Централни коми¬тет Комунистичке партије Југославије, постепено их устројавајући у јединствену ослободилачку армију под нашим непосредним вођством и потпуном контролом’’.

Истовремено, на свим подручјима макар под привременом партизанском управом, Тито наређује успостављање ‘’народноослободилачких одбора’’ као ‘’органа нове власти која би заменила све остатке старе’’. По тим инструк¬цијама, чак и ако су се припадници старих помесних власти ‘’показали чести¬тим’’, њих ‘’треба заменити новим одборницима (…) са свим овлашћењима за вршење власти осим строго војним’’ – која, пак, припадају локалним партизан¬ским јединицама.

Едвард Кардељ, следећи по важности у комунистичком руководству после Тита, у званичном билтену Врховног штаба написао је да су народноослободилачки одбори ‘’ привремени носиоци власти’’ све док ‘’не буде могуће успоставити званичну државну власт’’. Већ септембра 1942, међутим, Тито је – отворено се супротстављајући Стаљи¬новим налозима – издао директиву да ‘’треба престати са помињањем привремене природе власти народноослободилачких одбора и нагласити њихову трајност и постојаност као органа власти’’.

После рата, уз то, Моша Пијаде – један од водећих теоретичара југословенског комунизма – написао је следеће о тим одборима:

‘’Њихово име било је усклађено са конкретном ратном ситуацијом на терену и потребама устанка. Заслуга нашега руководства показала се не само у усвајању тог облика управе већ и у томе да је (Титово руководство) било свесно да борба за ослобођење земље не може бити успешна ако се, упоредо са борбом противу окупатора, не уништава стари државни апарат и не замењује новом, револуцио¬нарном влашћу…’’ (Слободан Драшковић, стр. 198–200, потцртавање Р. Макдауел)

Укратко, од јесени 1941. и званични документи Комунистичке партије Југославије разоткривају Тита као слободног стрелца, током целога рата суштински супротстављеног Стаљиновим директним наређењима да сарађује са (оним што је остало) од друштвеног и политичког поретка Краљевине Југославије. При том, ваља претпоставити да је Стаљин – у улози руског ‘’националног’’ ратног вође – Титу највише замерао ‘’левичарење’’ у виду пропуштања да Русији 1942. у довољној мери војно помогне нападима на главне немачке линије снабдевања, сировинску базу и трупе у време када су Хитлерове офанзиве претиле да про¬бију и руску и британску одбрану на Истоку.

У вези с тиме, ваља обратити пажњу и на изјаву британског бригадира Маклејна, да се у најкритичнијој фази рата Тито још више удаљио од војно зна¬чајних подручја на истоку Југославије, повлачећи се ка црногорској граници где ‘’га више од три месеца нико није узнемиривао ‘’. Наводим и јавну изјаву пред¬седника Тита из 1953, поводом те исте критичне 1942, када су му његови војни саветници предложили да се главне партизанске снаге врате у Србију (где су немачке линије комуникација биле најбројније и најрањивије):

‘’Био сам тада одлучно противу тога (…) рекавши да у Србији немамо услова да успешно ратујемо (…) да су прилике неповољне, и да бисмо се тамо само истопили. Наша елита би тамо страдала – пет бригада политички изузетно свес¬них и зрелих кадрова. Казао сам да треба ићи где можемо наћи масовну подршку (…) у западну Босну’’ (још удаљенију од истинског рата)’’

***

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”.  Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

Крај  седмог наставка.

Наставиће се…