logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Србија, Србија, Друштво    Аутор: Иван Максимовић    590 пута прочитано    Датум: 3.01.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Са трибине српског удружења "Ћирилица" одржане у Косовској Митровици

Са трибине српског удружења “Ћирилица” одржане у Косовској Митровици

„Када више немамо институције државе Србије, које би штитиле свој народ на било који начин, онда морамо сами да се организујемо као народ, чувајући своје писмо, свој језик, свој идентитет. Морамо се бранити на тај начин док опет не будемо под територијалним интегритетом  и осталим прерогативима државе Србије“ рекао је за портал Новинар.Де потпредеседник удружења „Ћирилица“ Миодраг Којић.

Припремио; Иван Максимовић / 02.01.2014.

***

Недавно је ово удружење одржало трибину на тему „Језик и писмо су снага народа“ у амфитеатру Филозофског факултета у Косовској Митровици,измештеног из Приштине. Којић је тада врло сажето изнео значај писма једног народа, у овом случају српског.

„Питање писма је питање суверенитет а једне земље. Тамо где нема ћирилице, то није српска држава. То није ни мало сучајно, почев од севера Србије Бајмок, Суботица па овамо до југа Прешева и Бујановца и ево овде на Косову и Метохији“.

Могли би смо да кажемо да је српски народ, оцењујући по ратовима, апсолутно непобедив. То смо на крају свих ратова редовно доказивали. Ко год да нас је нападао, на крају смо ми побеђивали. Схвативши да немамо против кога више да се доказујемо ми смо ушли у рат против себе који још увек траје с обзиром на то ко нам је противник. Ту смо још једном доказали своју снагу. Мукама стечене српске земље и државу крваво смо распарчали на комаде побеђујући себе у корист својих непријатеља.

Још један рат који водимо прилично смо привели крају. Противника, оличеног у матерњем језику и српској ћирилици, сатерали смо до ивице амбиса и нагнути над њима подигли нож да им задамо и последњи ударац и гурнемо их у историју, одакле су и дошли.Стављајући тако печат на храбар и непобедив српски народ претварајући га у слуге понизне какве је овај пропадљиви свет ретко имао прилике да види у историји а можда и никада када се о издаји сопствене државе ради.

Срећом, у српском народу, још увек има људи који се неће дати не само олако већ, изгледа, баш никако.  Такви су и чланови удружење „Ћирилица“ из Београда који воде борбу непрестану за српско писмо и језик.

Аустро-угарски бајонети донели латиницу у Србију

Веома је важно знати чиме се служимо у свакодневном животу где писмо заузима велики део. Повереник удружења „Ћирилица“, за Косовску Митровицу, професор Александар Ђикић објаснио је да латиница никако не може да буде српско писмо јер јер у Србију стигла „на бајонетима“ 1915-те године.

„Аустријска војска окупира Србију, српска војска иде преко Албаније, на Голготу, али с аустријском војском не долази само војска. Долази и ново писмо. Те 1915. године у Србију долази латиница. Не добровољно, тако што смо је ми звали или тражили него је дошла на бајонетима. И то не било каква латиница. Није дошла немачка латиница, није дошла ни шпанска или француска. Дошла је управо хрватска латиница коју данас видимо на улицама свих наших градова, и Београда и Косовске Митровице нажалост, па и у Републици Српској све више и више“.

 Потпредседник удружења „Ћирилица“, Миодраг Којић, свој увод је започео речима које мало ко у Србији сме јавно да изговори:

„Окупили смо се да покажемо да озлоглашена тачка 6 немачког Бундестага, о промени свести српског народа, још није почела да важи. А ми, који смо овде присутни, гарантујемо да она никада неће ни заживети“.

Ово је наишло на опште одобравање присутних.

 

“Не ћирилици” – да Јасеновцу?

Током трибине приказан је документарни филм кога је ово удружење начинило од видео материјала из телевизијских информативних емисија а део су и сами снимали на одређеним местима где се сасвим добро види да за латиницом не постоји никаква потреба.

Између осталог у том филму, Хрвати који се агресивно залажу за забрану ћирилице у хрватским градовима, на новинарско питање да ли супротив употребе ћириличних натписа на јавним местима одговарају громогласним „НЕ ћирилици“!Један од њих додаје„ма каква ћирилица,какве глупости“ а преовладава мишљење да су они нису за то борили. Нису их питали те се нису ни изјашњавали да ли су се можда борили за тековине и наслеђе Јасеновца и неколико десетина јама око Јадовна у којимсу на најзверскије начине убијени, пре свих , Срби. Том усташком идеологијом да се „једна трећина побије, једна покатоличи а преостала да се протера из Хрватске“ почињен је један од најстрашнијих и свакако најмонструознији злочин фашистичких савезника у које је и тадашња Хрватска спадала а ни садашња се није изјаснила против.

 Због таквог односа према српском народу и његовој култури, постоји једно овакво удружење. На поменутој трибини у Косовској Митровици гости учесници били су гуслари Милан Ковачевић и Станко Хаџић, народни појац из Зубиног Потока Вукоје Утвић и Слободан Додић из удружења „Винчанско писмо“. Учешће је, из здравствених разлога, отказао једино песник Добрица Ерић, иначе Председник удружења „Ћирилица“ а трибину је отворио Миодраг Којић недвосмисленим речима рекавши да нема случаја у свету да се једно писмо затире и прогања стотинама година као што је случај са нашом ћирилицом.

„Нигде на свету нема да се писмо једног народа прогања и затире стотинама година. Писмо на коме је записано све највредније у српској историји. Писмо којим је сведочио и Свети Сава и са којим су Срби културно настали, као нација и без ког ми престајемо да постојимо као посебна, цивилизована нација. Браћо и сестре, крађом српског језика и српске ћирилице чупа нам се корен којим смо утемељени и ми нестајемо као народ и уктапамо се у неке нове народе, новокомпоноване, без порекла, са лажним идентитетом и украденим именом. Ако се такав притисак мора трпети у српским земљама које су под директном и нескривеном окупацијом, као што је то овде на Косову и Метохији или у Црној Гори, српској Босни или Републици Српској Крајини, зашто надлежне институције не спречавају на територији Србије отимање српског језика и затирање српске ћирилице“.

Све што је ћирилично, порушено је

Присутни су током излагања такође приметили да је на Влади Србије велика одговорност за очување писма, језика и свеукупне српске културе.

„Влада… Имали смо такозване изборе пре месец дана и јесте ли видели једно ћирилично слово на тим листићима, на том „изборном материјалу“? (Нисмо ни излазили, одговарају окупљени.) Видели смо на интернету, телевизијама, новинама. Нема! Они много добро знају шта раде. Зашто руше гробља? Па, не носе они то камење да поплочају дворишта. Руше, једноставно, јер је на надгробним споменцима ћирилно писмо. Све где постоји ћирилица, све је срушено“.

Оснивачи и представници удружења „Ћирилица“, у духу своје мисије домаћинима су уручили поклоне и то заиста, веома посебне.

Осим ћириличних тастатура, које су за нас морале да се израђују чак у Кини, и то по наруџбини чланова удружења „Ћирилица“, Филолошком факултету поклоњене су и ретке књиге које је са руског превела Сава Росић која је сва ова дела бесплатно превела.

„Срећна сам што што сам овде и што овакве књиге постоје“ рекла је Росићева. Једна од књига поклоњених Филолошком факултету јесте и „Технологија превласти путем манипулације свешћу“ која је „прво развијена у америчким научним институтима па су онда увели такозвану демократију.Све је рло росто кад се зна за јадац, народски речено. Врло је препоручујем. Не знам колико пута сам је читала док сам гланцала превод, још бих је читала али немам времена за то. Нико није хтео да је изда, морала сам сама да је издам јер сматрам да је веома потребна, посебно сада“. За једно од важнијих делова ове књиге, Росићева наводи поглавље о језику. „Ја сам мислила да је то помодарство што нам кваре језик – није. Најкраће речено, као што аутор ове књиге каже, сваки занат има свој алат. Који је алат за размишљање? Појмови. Ако они успеју да нам помуте појмове, шта ми смислено умемо да схватимо или пронађемо? Ништа“. 

Сава Росић је изнела и једну занимљивост поводом појављивања ових књига у Србији и приближила и остале њиховим будућим читаоцима. Она је додала да су неки издавачи ипак пристали да издају књиге али латиничним писмом због чега је на крају сама морала да плати њихово објављивање.

 „Не ћирилици“ као израз слободе?

Темом уништења српске ћирилице, од веома прорачунатих и прикривених начина до оних отворених и агресивних бави се документарни филм „Где нестане ћирилице, нестане и Срба“ кога су посетиоци ове трибине имали прилике да погледају.

Први моменат овог филма на који је гледаоцима посебно указана пажња јесте догађај од пре две године када су у Пријепољу два одборника тражила да им се, по закону и Уставу, званична документа достављају на службеном ћириличном писму.

Друга ствар на коју је организатор желео да укаже јесте такође изузетно актуелна и важна. Од приказаних латиничних натписа широм Београда, који су летос снимани, приказан је и један на згради у самом центру Београда који гласи „београдски културни центар“.

„Е то је тај центар у коме је пре неки дан почела изложба о шиптарским страдањима на Косову и Метохији. Све то тако полако креће „нама ништа није битно“ а онда видимо и видећемо како се завршава“ упозорава Којић.

Како отрежњење и сагледавање ненасилне али видљиве окупације Србије не би изазвале сувише мучан и поражавајући осећај члан овог удружења, гуслар Милан Ковачевић, показао је своје умеће на овом традиционалном српском инструменту.

О томе како и на који начин се латиница увлачи у српско биће, у наставку је говорио Александар Ђикић.

„Не кажу они нама „хоћете ли латиницу ИЛИ ћирилицу“ него као „може и једно и друго“. А то и једно и друго, то је највећа опасност. То „друго“, та латиница, је дошло са окупацијом. То је окупационо писмо.

Осим што нам избор “није понуђен” Ђикић објашњава којим се још начинима намеће туђинско латинично писмо и како то прихватамо гушење свог писма и језика.

„Ако би сте судили по писму које можете видети на натписима, медијима, телевизији, рекли би сте да окупација није ни прошла. А можда и није, и многи кажу да није. Ми се и даље служимо том латиницом, наводно равноправно. Испада да само ми имамо два писма. Немају га га чак ни Кинези који су огроман народ, немају га ни Руси, ни Немци, ни Французи… Само ми имамо ту „привилегију“ да имамо два писма. А у ствари се ради о гушењу и гашењу, једног јединог писма које имамо а које је српска ћирилица.

Ми смо једно несрећно удружење какво ниге више не постоји и не можемо да замислимо да, на пример, у Хрватској постоји друштво за одбрану латинице. Ми постојим јер наша српска држава, не води о томе рачуна. Питању језика и писма она прилази врло површна. Намерно или случајно у то нећу да улазим. Устав Србије, чланом 10, гарантује српској ћирилици првенство. Односно, то је једино службено писмо. Правници знају како то може да се заобиђе. Једно је службена употреба, друго јава и слично. Онда нам кажу у реду, сав Скупштински материјал ћете добијати писан ћирилицом али ће зато све остало бити на латиници“ навео је Ђикић “невидљиву” методологију заокруживања духовне окупације.

Миодраг Којић се пита да ли се то српски народ повео за „лажним“ мозговима.

„Као да смо се повели за лажном српском елитом која се већински стиди и гади свога народа и његовог језика и ћирилице и којој је све страно милије и ближе. Зато је тешко, онима који не живе у Београду, у престоном српском граду, да верују да је наш Београд самоокупиран добровољно и без видљивог физичког присуства окупационе стране силе. То је потпуно уочљиво, пре свега на јавним натписима од улица и тргова, до стварања новог, вештачког, уличног „Фејсбук језика“, једног од нарођења како Православног духа тако и народне свести. Губљења самопоштовања и достојанства упркос и Уставној и законској одредби о обавезној употреби српског језика и ћирилице“ констатовао је Којић.

 

Дозвољавање примата латиници – злочин и према сопственој деци

Без намере да врши одређено истраживање али нажалост и без потребе, Ђикић је пренео једно своје искуство које је, када обратимо макар мало пажње, свеприсутно јер је постало део наше свакодневнице.

„Пре неколико месеци сам се враћао с пута и наишао сам на групу од 30-так деце која су негде путовала, из неке београдске школе. Били су узраста од 11-12 година, рецимо. Имали су неке лепе, беле капе и потписивали се на њима, ваљда за успомену. Од свих тих потписа ја сам разазнао само један потпис, неки Урош, који се потписао ћирилицом. Та деца су наша будућност. То је злочин који мичинимо према нашој деци.

Ми не кажемо да треба знати само ћирилицу и ништа више. Наравно, треба знати језике, бити образован али на првом месту мора се знати свој идентитет. Наш идентитет је, у ово време, а судећи према односу према нашем богатству а то је једна једина српска ћирилица – је врло лош“рекао је Ђикић током свог излагања.

Опасност од губљења писма или искварења језика, одавно је престала да буде тек предмет расправе и постала очигледна, свеприсутна и претећа стварност.

„Јер ми јасно видимо, да се пред нашим очима, топе не само национални симболи као што су српски језик и српска ћирилица, већ заједно са њима полако се гасе и институције српске државности. Нестанак, заједничке нам отаџбине, није више академско питање већ сурова истина недостојна наших часних предака. Али ми, као народ, морамо бити свесни да тамо где одзвања наша реч да је то наша држава. Без обзира ко у њој влада“.

А да на косову и Метохији одзвања српска реч свесна свог трајања и особености, показао је народни појац из Зубиног Потока Вукоје Утвић који се баш овом приликом прикључио удружењу „Ћирилица“ у борби за очување српског језика и писма.

Други могу, ми морамо – у борбу за очување идентитета

Ово удружење је прошле године скупљало потписе за петицију којом би се од Матице српске из Новог Сада захтевао прекид штампања „Српско – хрватског правописа“ који непрестано доживљава нова и допуњена издања. Мислећи да чине потез какав савремени цивилизовани свет признаје и поштује као средство борбе за нечије мишљење, чланови удружења су доживели не мало изненађење које је Којић верно пренео.

„Када смо однели захтев народа, јер ми смо глас народа, у ту Матицу српску, добили смо надимак „ћирилични талибани“ и то су све новине прнеле. А онај ко би требао да брани српски језик и српску ћирилицу, члан САНУ, академик Иван Клајн који је иначе италијаниста али он ведри и облачи српском лингвистиком, он каже да смо ми агресивни. А није приметио оне тамо што по Хрватској ломе двојезичне табле, шетају у усташким униформама и хоће да обнове оне усташку забрану из ’41-ве године о забрани ћирилице у свакодневној употреби. Чак 650 хиљада потписа против ћирилице има а чије сакупљање је организовала чак и католичка „црква“. То Иван Клајн није приметио али је приметио неколико нас који смо тражили да се поштује Устав и закон Републике Србије. То вам је земља апсурда“.

 Учесници су своја излагања завршили тиме шта  даље чинити и то речима после којих се више нема шта додати осим дела и живог укључења у борбу за језик и српску ћирилицу.

„Шта је наш задатак? Морамо изнутра да се вратимо себи, изнутра да будемо јаки. Све што радимо споља је козметика ако изнутра нисмо јаки, ако не знамо идентитет а пре свега које нам је писмо. Да би смо било шта урадили у нашој борби прво морамо да победимо себе, да знамо шта имамо, чиме располажемо, колико смо јаки а много смо јаки ако се вратимо себи, па тек онда да кренемо у борбу“поручио је Ђикић шта ваља чинити свима који желе да се отргну и спасу себе од дављења у стране и недобронамерне идеје.

Којић је једноставним позивом на борбу до краја позвао на учешће и истрајавање за највише и једине исправне, здраворазумне циљеве па, како је говорио Његош, иако племе моје „сном мртвијем спава“ иако нас је толико „за сламку међу вихорове“ нека зато буде борба непрестана до српске слободе у пуном смислу, широм српских земаља“.

Стални дописник портала новинар.Де;

Иван Максимовић, Косовска Митровица, Србија




2 коментара у вези “Косoвска Митровица: „Језик и писмо су снага народа“ (видео)”
  1. […] Аутор: Иван Максимовић Датум: 3.01.2014, Новинар.де […]

  2. […] Аутор: Иван Максимовић Датум: 3.01.2014, Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo