logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    603 пута прочитано    Датум: 20.12.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

deo_6Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима;  20 децембар 2013

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Шести наставак

На супрот “Черчилу који намерно прећуткује Дражин допринос – немачки команданaт, генерал Валтер Кунце”, сматра Дражу “најопаснијим непријатељем; Химлер сматра да је основа за било какав успех у Србији – ликвидација Михаиловића”; – па чак “и сам Хитлер у обраћању нацији на нову 1943. признаје да – прави узрок тешкоћама током 1942. у северној Африци и на Балкану – лежи у упорним покушајима саботаже и парализе”!

“Михаиловићеве сталне саботаже, уз веома разноврстан пасивни отпор, успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде!”

“Снабдевање фронтова није само успорено – него заустављено! И Ромел, али и друге операције – заустављене су због тешкоћа на Балкану”: “до почетка лета 1944. генерал Михаиловић и његова српска национална организација успешно су прошли испит ефективног отпора немачкој окупацији и експлоатацији – као и ефективног отпора југословенским комунистима који су покушавали да се лажно потврде – као једини делотворан и конструктиван фактор у земљи!”

***

Детаљни коментар

Шести Наставак

(Странице 73 до 98 – (други део)

Поднаслов

“Операције на југоистоку генерала Драгољуба Драже Михаиловића”

Осим што Макдауел документује Истину Историје: “Нацисти и комунисти су и стратешки и тактички настојали да сломе вољу за отпором националиста под командом Михаиловића плански тероришући цивилно становништво” – због чега су “Срби по глави становника претрпели највеће губитке од свих европских народа осим можда Пољака… укључујући и хиљаде и хиљаде у западним српским крајевима масакрираних од усташа!” – он такође документује и срж Дражине ратне ефикасности: “Као што је Михаиловић неуморно тврдио, највећа немачка стратешка, али и тактичка рањивост није била на фронтовима – већ у позадини на коју су се Немци ослањали на велики број домаћих помагача и њихове себичне интересе и користољубље…” И зато што је Дражин мото био “користи непријатеља да поразиш непријатеља” – зато му је у првом плану била инфлитрација! Дража је “под диверзијом подразумевао ослањање на непријатеља за оружје, муницију, експлозив (отимање од непријатеља) – будући да савезници нису чак ни покушали да га снабдеју чак нити пешадијским наоружањем”! Наравно савезничка лажна пропаганда здружена са титоистичким лажима је пропагирала огромну – измишљену помоћ у оружју Михаиловићу – а сакривала од јавности и историје огромну оружану помоћ Титоизму током 1944. На супрот лажима – Михаиловић је “сматрао да велики број мањих саботажа далеко више шкоди непријатељу од једног силовитог удара” – попут пољског генерала Андерса да герилско ратовање значи – родољуба има свуда а нема их нигде – јер je народ магла у којој нестају родољуби…”

Исту ову тактику коју је Михаиловић успешно спроводио у рату против Нацизма “совјетске команде су упућивале Титу радио порукама приликом напада на СССР” а такође и годинама током рата – али их је Тито – пошто није био учесника рата против Нацизма – “упорно и доследно игнорисао током целог рата”! Вредно је овде допунити Макдауелов Сведочанство Истине: Титова тактика су биле масовне репресалије над српским народом! Прво репресалије од стране нацистичких окупатора изазване титоистичким бесмисленим убиствима немачких војника, а доцније репресалије савезничким бомбардовањем на Титов захтев које је лажним извештајима Тито претворио у мсакрс српских цивила… и да не спомињемо непрестани покољ Усташа са којима је сарађивао… док се његово не-ратовање своди на измишљотине спектакуларних фатаморгана… Међутим, исто као и Обавештајна служба OSS, и Михаиловић је итекако био “свестан везe КПЈ са нацистима током рата” знајући “све од Титовог одласка из Београда у Чачак са Јашом Рајтером до преговора Ђиласа, Коче и Велебита у Загребу”! “Хитлер је већ 4. маја 1941. прогласио крај државе Југославије, казнивши је због српског пуча у Београду и потоње слабе одбране земље. Осим Равне Горе стотинак дана тињала је побуна народа у Србији, Босни и Црној Гори коју се зауставиле тек немачке репресалије 100 за 1! Тај покољ се наравно разликовао од масовног покоља Срба у марионетској држави Хрватској, који није имао никакве везе са том наредбом, будући дело хрватских фашиста на том подручју.”

“Већ у првој фази од маја до октобра 1941. Михаиловић је одвраћао своје људе од освете и усмерио их на пружање подршке савезничким ратним напорима”! И док “немачке операције одмазде јесу захтевале додатну мобилизацију трупа у марионетским државама, што је довело до повлачења неколико стотина хиљада сељака и радника са њихових уобичајених послова” што је “у Југославији довело до великог уништења сировина неопходних немачкој привреди” – ипак, “по признању самих Немаца штета” коју су Михаиловићеве снаге начиниле “транспортним средствима је огромна.” Зато су “у раној фази рата Нацисти противудар назвали ‘Михаиловић’ и уценила га на 200.000 динара”, а “Ттитово име придодато је Михаиловићевом на потерницама – тек 1943. када су Немци схватили да савезници напуштају Дражу.” Иако Макдауел то не каже, очигледно је да су Немци стављајући на потерницу и Тита очигледно неизмерно допринели тадашњем бесомучном западном рекламирању непостојећих Титових заслуга… То доказују, на супрот “Черчилу који намерно не спомиње Дражин допринос – немачки команданaт, генерал Валтер Кунце”, који сматра Дражу “најопаснијим непријатељем, а Химлер сматра да је основа за било какав успех у Србији – ликвидација Михаиловића” – па чак “и сам Хитлер у обраћању нацији на нову 1943. признаје да – прави узрок тешкоћама током 1942. у северној Африци и на Балкану – лежи у упорним покушајима саботаже и парализе”!

“Михаиловићеве сталне саботаже, уз веома разноврстан пасивни отпор, успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде! Значи снабдевање фронтова није само успорено – него заустављено! И Ромел, али и друге операције – заустављене су због тешкоћа на Балкану”!

То је непобитан доказ да су Михјаиловићеве саботаже упорне – сталне – и непрестане – а не “спорадичне” – како су за рачун Тита подаци били лажно “обрађивани по разним савезничким канцеларијама” како би истина била стрељана а лажи “прилагођене спољној политици”! То стварно и непрекидно ратно дејство и кључни допринос Победи Југословенске војске у отаџбини под командом генерала Михаиловића резултирао је многе честитке Дражи, Равној Гори и Србији од стране највиших савезничких војних команданата…

Међутим, “пораз Немаца у Стаљинграду 1942. преокренуо је немачке снаге у Србији на агресивне нападе на Равну Гору и на сам Михаиловићев штаб. У овим нападима су осим немачких снага учествовале и усташке снаге а Тито се максимално заложио за нападе на националне јединице понекад у сарадњи са Немцима и њиховим квислинзима усташама…” Међутим, агресивност немачких снага и њихових сарадника “током 1943. само увећава опсег Дражиних саботажа! Пад морала немачких трупа је резултат Дражиног фактора психолошке саботаже коју Стаљин наређује и Титу – ‘застрашивање непријатеља да се осећа као у опседнутој тврђави’ – што Тито није никад послушао” – нити чинио – због чега су “Немци – неуспешно – покушали контакт са Михаиловићевим антинацистима… што је довело до панике квислинга”!

Тада је “Западне Србе требало заштити о троструког непријатеља – Немаца, комуниста и усташа који су зарад властитих циљева служили сад нацисте сад комунисте…” док су “тврдокорни партизански комунистички врх, и немачка висока команда стално сарађивали – и фактички и психолошки – на даљем заоштравању грађанског рата” јер током целог рата – “Немци сматрају Дражу за свог главног непријатеља!”

“Огромна већина железничких радника припадала је Михаиловићевој организацији. Железнички саобраћај био је паралисан! Транспорт Дунавом такође! Ова такозвана трећа фаза одвијала се не само 1943. већ и током првих шест до осам месеци 1944.” а такозвана “четврта фаза почела је крајем лета 1944. када је Дража позвао на мобилизацију… Но, с почетка 1944. дошло је до велике немачке операције Treibjagd због опасности коју су Дражини напади представљали за немачке трупе које су се повлачиле из Албаније, Грчке и Југославије што се очитује и у Хитлеровој изјави с краја августа 1944. да је ‘нека врста комунистичке опасности боља је од снажења Михаиловића’ од кога је Хитлер до краја рата зазирао као од симбола јединог конструктивног елемента на Балкану”!

“Укратко, до почетка лета 1944. генерал Михаиловић и његова српска национална организација… успешно су прошли испит ефективног отпора

немачкој окупацији и експлоатацији – као и ефективног отпора југословенским комунистима који су покушавали да се лажно потврде – као једини делотворан и конструктиван фактор у земљи!”

“Оно што је било истина у лето 1944, мада тада непризнато, досада је више него потврђено сазнањима обавештајних служби за време рата и после њега, и заслужује да уђе у званичну историју: српски генерал Дража Михаиловић, као војник и национални вођа, заслужио је поштовање и поверење свих значајних чинилаца југословенског друштва, будући најбољи предводник југословенских народа и за прелазни период после рата, и усто поштован и од угледних савезничких војних и дипломатских лидера… Но, до краја те године, Дражу Михаиловића су напустила сва три главна Савезника, а под њиховим притиском и његови краљ и влада, док га је британско и америчко политичко вођство на све могуће начине изоловало…

…доводећи тиме и до његовог судског убиства.“

 

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

***
***
***

 

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Шести  наставак, странице књиге од 73 до 98

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ОПЕРАЦИЈЕ НА ЈУГОИСТОКУ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА (ДРУГИ ДЕО)

При том, напомињем да немам никаквих сазнања да ли је за време рата било непосредног контакта између генерала Михаиловића и Совјета. Наравно, док је у међуратном периоду био војни аташе у Бугарској и Чехословачкој, зна се да је тадашњи пуковник Михаиловић одржавао пријатељске али и потпуно коре¬ктне односе са тамошњим совјетским амбасадама. Као што ћу навести касније у овој студији, и совјетска влада је настојала да успостави своју војну мисију на високом нивоу при штабу генерала Михаиловића, не би ли то довело до сарадње Тита и његовог партизанског покрета са националистима.

Овакви увиди у стратешко и политичко размишљање генерала Михаиловића могу нам, наиме, омогућити да боље схватимо одређене стратешке и тактичке замисли битне за операције југословенских националиста. У светлу како ратних тако и поратних сазнања рекао бих да су током рата националисти у исто време водили два рата на три фронта:

– пре свега, отворени офанзивни рат против Немаца, понајвише у источној Југославији;

– углавном ‘’подземни’’ офанзивни рат против Немаца у суседним подручјима Мађарске, Румуније и Бугарске, и

– рат против комуниста који су предводили југословенске партизане, већим делом отворен али са значајним тајним елементима, вођен највећим делом у западној Југославији.

Уз то, и нацисти и комунисти су, и стратешки и тактички, настојали да сломе вољу за отпором националиста под командом генерала Михаиловића плански тероришући цивилно становништво. На основу не само наших обавештајних сазнања током рата него и поратних разговора с немачким официрима, тврдим да су геноцид, и претња њиме, чинили битан део Хитлерових ратних планова и дејстава на свим фронтовима, будући да су Немци рачунали да немилосрдно примењен у почетној фази напада, геноцид смањује укупне губитке и омогућава веће искоришћење локалне радне снаге за подршку њиховим офанзивама.

На основу онога што знам, не видим зато разлога да сумњам у тврдњу да су Срби претрпели највеће губитке по глави становника од свих европских народа осим можда Пољака. У ово не убрајам хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и деце које су у западним српским крајевима масакрирале усташе хрват¬ског марионетског режима, уз подршку нациста. С великим болом генерал Михаиловић ми је описивао дилему с којом га је суочила нацистичка кампања геноцида. У приликама које су му се чиниле као питање националног и савез¬ничког опстанка, одабрао је да цивилно становништво посматра као и сопс-твене трупе, то јест, као оне чији је губитак урачунат. У томе је изгледа следио неку древну српску традицију.

Међутим, као што ми је сâм казао, сваки командант мора у крајњем исходу да постигне равнотежу између губитака и победа. Током 1941. и до половине 1942 – када је, по његовој процени, Совјетима претио крах који је могао продужити и проширити Хитлерову доминацију над Европом – генерал је жртвовао своје цивиле заједно са војском. У складу са њему својственом скромношћу, никад није тврдио оно што ћу као чињеницу изложити у овој студији, то јест да су те жртве преокренуле општу ситуацију на фронтовима у корист Савезника, што су и Хитлер и савезнички команданти на терену сматрали заслугом Срба и гене¬рала Михаиловића. Но током 1943. и потом, почео је да одбија да излаже цивиле масовним немачким одмаздама уколико и Савезници не ангажују своје трупе за значајније офанзивне акције на Југоистоку.

У нашим разговорима, генерал Михаиловић је често тврдио да, као и Хитлер, и он у својој стратегији мора занемарити ограничења наметнута националним границама, и цело југоисточно полуоствро посматрати као једну операциону целину. Уз свега неколицину аналитичара из тридесетих година двадесетог века, и он је схватао да Хитлер мора – вероватно следећи савет свог економ¬ског саветника Шахта – да уклопи привреду, саобраћајну и комуникациону мрежу, па и политичку мисао Југоистока у своју сферу утицаја, ради потпуне експлоатације тог виталног подручја у рату. Оно чиме се генерал Михаиловић разликовао од велике већине задужених за савезничко ратно планирање било је његово савршено јасно, здраворазумско, стратешко схватање да би управо полуге којима се Хитлер дотле служио у Југоисточној Европи – не би ли је коначно заузео – могле, у рату који је генерал водио, бити употребљене за оне¬могућивање локалних административних тела на која се Хитлер ослањао за искоришћавање помесних ресурса и њихов транспорт. Као што је генерал неу¬морно тврдио, највећа немачка стратешка, али и тактичка рањивост није била на фронтовима већ у позадини.

Ова слабост, наиме, није била само материјална већ и људска – Немци су се морали ослањати на велики број домаћих помагача, добрим делом равнодушних према одржавању огромне и компликоване машинерије немачке подршке фрон-товима. По Михаиловићом схватању, и Хитлер и Стаљин – обојица посвећени безобзирном ширењу личне власти – засновали су ту моћ, и код куће и у Европи, не на осећањима заједништва попут љубави према отаџбини или на стварном идеолошком убеђењу, већ на себичним интересима и користољубљу. То је 1941. материјално и психолошки утицало на брзо урушавање совјетског отпора немач¬ком напредовању – све док се Стаљин није потврдио као велики вожд, лукаво се обраћајући урођеном руском патриотизму и панславизму, и заснивајући своју ратну политику на њима. Генерал Михаиловић се зато при својим тајним подухватима у марионетској Мађарској, Румунији и Бугарској усредсредио да погрешне мотиве нациста при њиховом ширењу на Југоисток током тридесетих година двадесетог века искористи као оружје против њих.

Но, наше обавештајне службе су тек крајем 1942. преко својих „тајних извора“ почеле да схватају значај илегалног рата који је српски националис¬тички покрет водио још од 1941. То сам укратко поменуо у уводу ове студије а и другде. Али, због њене осетљивости, ту материју генералу Михаиловићу нисам могао помињати у нашим разговорима, као што ми ни он очито није могао у потпуности поверити своје мишљење о англо-америчком тетосању Тита као савезника. С друге стране, моје искуство на тајним задацима у британској вој¬нообавештајној служби у Првом светском рату и историографско занимање за герилски рат, послужили су ми да омогућим генералу да ми пружи прилично јасан увид у своја схватања на ту тему и да ми отворено прича о свом начину коришћења таквих борбених дејстава. Верујем, такође, да му је могућност да тако слободно разговарамо значила много.

Темељи на којима је он развио своје концепте тајних операција описаћу у тексту који следи, позивајући се на његове речи током недеља које смо про¬вели заједно пешачећи или јашући по терену, у условима сасвим у складу са његовим замислима о неконвенционалном рату. Наиме, основ његове доктрине могао би се сажети у изреку: „Користи непријатеља да поразиш непријатеља.“ Генерал Михаиловић се веома интересовао за јерменског револуционара, гене¬рала Антраника, који је већ као младић ратовао против Турака на Балкану, да би ми 1918. казао следеће: „Неће недостајати ни наоружања ни муниције докле год их непријатељ буде имао.“ Ту мисао генерал Михаиловић је проширио река¬вши: „Убаци се међу непријатеља ради информација, диверзија и саботаже.“ Под „убацивањем“ имао је на уму инфилтрирање својих људи у непријатељске структуре и подривање рада непријатељског особља. По његовом схватању, вој¬нообавештајни рад састојао се од сагледавања безброј материјалних и психо¬лошких фактора. Наиме, попут Британаца у борбама на Блиском истоку у Првом светском рату, и он је схватио значај уклањања или уништавања чак врло једноставних делова на транспортним средствима и комуникационим системима неприја¬теља, нарочито када су резерве тих делова биле мале. Под диверзијом подразу¬мевао је ослањање на непријатеља за оружје, муницију и експлозив, будући да Савезници нису ни покушали да га снабдеју чак ни пешадијским наоружањем. Саботажу је, пак, морао усмерити првенствено на немачке транспорте реком или железницом у правцу руских или британских фронтова, али најзначајнији вид саботаже био му је психолошки – срачунавање свих дејстава на умањивање спремности Немаца и њихових марионета да делују и реагују одлучно. Веро¬ватно најважнија генералова максима била је „Упознај непријатеља.“

У свему томе – а касније сам добио прилику да проучим и друге доктрине „неконвенционалног ратовања“ – препознао сам основну сличност у схватању овог питања између југословенских националиста и Совјета. Још када се узме у обзир генералово непрекинуто занимање за тај облик ратовања као и чиње¬ница да је совјетска вештина „партизанског ратовања“ била добро позната у источно-европским војним круговима много пре Другог светског рата, верујем да се још као војни аташе у Софији и Прагу пуковник Михаиловић позабавио општом темом неконвеционалног рата. Са друге стране, ваља имати на уму да је свуда где се такав начин ратовања дуже упражњавао било мало варијација у основним начелима.

Међу тактичким аспектима неконвенционалног ратовања које је генерал Михаиловић сматрао битним било је извођење великог броја мањих саботажа на широком простору које, добро и унапред осмишљене, далеко више шкоде непријатељу од неколико силовитих удара. Немачки експерти са којима сам разговарао о томе по завршетку рата препознали су то и сами из искустава са совјетским саботажама, називајући их доктрином „стратешке концентрације и тактичке дисперзије.“ Послератне провере на терену, које је вршила америчка војна инжењерија, поткрепиле су генералову тезу да то везује максималне непријатељске снаге, уз логистичке проблеме произишле из њихове раштрка¬ности, што често умањује снагу непријатељевог одговора.

Наша испитивања подржала су и даљу тезу генерала Михаиловића да ће јед¬ном демонстрирана способност извођења великих саботажа, уз такође доказану спремност да се прихвати одмазда – и тек повремено прибегавање стварним сабо-тажама са пратећим губицима у људству – знатно повећати груписање одбрам¬бених снага непријатеља. Доктрину и тактику генерала Михаиловића и српских националиста и њихових тајних, заграничних савезника – нашим обавештајним службама познатих као „специјални извори“ – немачка Висока команда у Бео¬граду сматрала је одговорним за озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима, дотура стратешких сировина Немачкој, као и за везивање немачких трупа критично потребних за одсудне битке 1941. и 1942.

Психолошки, саботаже су у непријатељским редовима и међу квислинзима изазивале збуњеност, осујећеност и беспомоћност, што су наше обавештајне службе непобитно утврдиле током 1943. С тим у вези, генералу су се нарочито свидела два израза која сам чуо од команданта савезничких пољских трупа на Блиском истоку, генерала Андерса, прихваћена пак од совјетских стручњака за герилско ратовање: „Партизана има свуда, а нема их нигде“ и „Народ је магла у којој нестају партизани“.

Најбољи начин да завршим овај општи преглед војних замисли које су нацио¬налисти користили против Немаца јесте навођење текста наредби совјетске Високе команде радијом упућених Титу при Хитлеровом нападу на Совјетски Савез 1941. Те наредбе су наиме безмало у потпуности подржавале национа¬листичку доктрину, али их је Тито упорно и доследно игнорисао све време рата:

„Без оклевања организовати партизанске одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих мате¬ријала, аеродроме; разарати пруге, телеграфске и телефонске мреже; спречавати кретање војника и муниције. Организовати сељаке да крију жито и терају стоку у шуму. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља, како би се осећао као у опседнутој тврђави.“

Та наређења – које је Тито пренебрегавао – схватао сам као истински израз доктрине герилског рата какав је генерал Михаиловић водио противу Немаца. Гледајући уназад, сматрам несрећом што јавност Британије у САД никад није имале прилике да се упозна са тим чудесним и за Савезнике изузетно важним видом ратовања коришћеним у Другом светском рату, при специјалним опера¬цијама генерала Михаиловића.

Но, пре разматрања националистичког делања против Немаца накратко ћу се осврнути и на релативно малу улогу националиста у већим борбама противу Тито¬вих партизана, да бих одбацио и те оптужбе. Генерал је, наиме, био и јасан и искрен када ми је објашњавао тај аспект својих обавеза као врховног команданта Југосло¬венске војске у отаџбини, војске легитимне југословенске владе у избеглиштву. У вези с тиме, ваља имати на уму да је 1944. један број помесних партизан-ских команданата и цивилних руководилаца некомуниста постао незадовољан Титовим вођством и његовим све очитијим усредсређивањем на сопствену пар¬тијску и државничку каријеру. Такви су британским и америчким официрима у поверењу све чешће говорили да генерала Михаиловића сматрају умереним националистом и да мисле да би он био способан да уједини земљу у слободи и напретку, ако би дошао на власт. Наши „посебни извори“ су, почевши од 1942, у неколико наврата такође слали сличне извештаје.

Услед такве процене Титових особина, генерал Михаиловић ми је рекао да је од почетка рата сматрао да, препуштен властитим способностима и могућностима, Тито није кадар да угрози опстанак националиста и њихову борбу против Немаца. Због тога се, и стратешки и тактички, мимо психо¬лошког рата, генерал посветио углавном сузбијању раста партизанских снага у западној Југославији, за то задуживши своје локалне команданте. На почетку рата, наиме, такође на основу извештаја из партизанске орга¬низације, закључио је да Тито нема намеру да се троши нападајући Немце. Попут наших обавештајних служби, генерал је био свестан веза југословен¬ске комунистичке партије са нацистима током рата. (Овај рукопис будући тек ‘’прва рука’’, аутор је наговестио фусноту са намером да објасни ову тврдњу. Но, пре тога је умро. Претпостављам да је имао на уму сарадњу КПЈ са нацистичком тајном службом Абвер пре Брозовог одласка из Београда у пратњи Јаше Рајтера, немачког официра у униформи, на слободну тери¬торију ујесен 1941, те тајне преговоре Коче Поповића, Влатка Велебита и Милована Ђиласа са Немцима у Загребу 1943. пре Неретве и Сутјеске, када је склопљен договор о међусобном ненападању, и заједничкој борби про¬тиву Савезника у случају њиховог искрцавања на Балкан – који је Хитлер потом лично поништио. Прим. М.Б.Раденковића)

У нашем последњем разговору, крајем октобра 1944, генерал ме је замо¬лио и да англо-америчкој Високој команди у Казерти изложим његову процену тадашњих политичких прилика у Југославији.

Ево шта сам навео у својој изјави:

„Генерал Михаиловић ми је подробно објаснио да би, и овако касно, евен¬туалну англо-америчку интервенцију у Југославији – зарад успостављања кон¬троле и над националистима и над партизанима – радо прихватио не само он и остали националисти у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији,

Лици и Словенији, него и већина локалних (како је наглашавао) партизанских вођа у тим истим подручјима, са изузетком Црне Горе.“

Генерал је тврдио да би такав подухват захтевао само нешто англо-америчког штапског особља и мање специјалне падобранске јединице, већ припремне при Штабу у Барију. Уз то, у то време сам већ од господина Нојбахера, Хитлеровог личног представника у Високој команди за Југоисток, добио уверавања да би таква симболична интервенција са наше стране била сигнал да нам се предају све немачке трупе у Југославији, под условом да их не изручимо Совјетима.

На основу претходне анализе личности генерала Михаиловића и његових стратешких и тактичких замисли, ваља рећи нешто и о конкретним дејствима националиста током 1941, 1942, 1943. и 1944. Ова студија, међутим, није место за шире разматрање техничких аспеката разних националистичких подухвата нити сам ја лично професионално обучен за такав задатак. За почетак, међу¬тим, истакао бих да је важно – пошто су „герилски“ ратови или „мали ратови“ у многим деловима света постали неизаобилазан чинилац у америчкој спољној политици – да шири сегменти нашег интелектуалног естаблишмента, медија, а нарочито јавности, схвате домете и ограничења тих облика оружане борбе, и могућности да се не само одупремо таквој тактици, него и да је примењујемо.

Данас, наиме, имамо једно језгро младих америчких стручњака у тој области. Међутим, мало људи схвата да постоје још стотине, ако не и хиљаде сјајних Американаца међу нама, пореклом из Источне Европе, који су прошли кроз ватру неконвенционалног рата, и отвореног и подземног отпора нацистичкој окупацији у својим матичним државама, пре но су пристигли на наше обале. Међу најбољима од њих су „Михаиловићеви људи.“

Генерално говорећи, југословенске националистичке операције против Немаца излагаћу у општим цртама и хронолошки, пратећи четири главне фазе рата како их је генерал Михаиловић класификовао:

Прва, током 1941, и првих немачких напада на Југославију и Грчку;

Друга, пред крај 1941. и током 1942, за време најјачих и најодсуднијих немачких офанзива у Русији и на Источном Средоземљу и у сектору Северне Африке;

Трећа, током 1943. и првих шест до осам месеци 1944, када су немачке снаге на Руском и источномедитеранском-северноафричком фронту изгубиле стратешку, па и тактичку предност; када су Руси започели своје коначно, мада споро напредовање, и када – због Рузвелтове лоше анализе и погрешне политике коју је водио заједно са Черчилом – англо-америч¬ким снагама није дозвољено да подрже руску офанзиву продором из горњег Јадрана до долине Дунава, како је испрва предложио Черчил, а Стаљин подржао на Техеранској конференцији, као што је у први мах учинио и председник Рузвелт; и

Четврта, у другој половини 1944, када су Совјети стигли на источну границу Југославије, а Англо-американци поново пропустили да дејствују са Јадрана кроз долину Дунава, и убрзају пораз нациста не само на фронтовима него и у самој Немачкој, чиме би предупредили неу¬мерене совјетске амбиције у погледу Источне и Централне Европе.

Својом хронологијом ћу укратко покрити и упоредно супротстављање национа¬листа Титовој партизанској револуцији, и позабавити се њиховим отвореним и тај¬ним дејствима, од огромног значаја за ометање немачке експлоатације Југоистока и немачких веза са руским јужним и британским источно-средоземним фронтом.

Ту бих поново истакао преломне тренутке 1941. и 1942, када су немачке офан¬зиве на та подручја биле на врхунцу, и кад је отпор српских националиста на Југо¬истоку имао истински стратешки и тактички значај – да би 1943. и 1944, када је искривљена слика о југословенском отпору постала позната у иностранству, његова улога заправо била сведена на прост тактички допринос коначном немачком слому, са савезничког пропуста да делују у спрези са генералом Михаиловићем.

Наиме, Хитлер је још 4. маја 1941. прогласио крај државе Југославије, казни¬вши је због српског пуча у Београду и потоње слабе војне одбране земље. Но већ у другој недељи маја, тадашњи пуковник Михаиловић развио је заставу устанка противу Немаца на Равној Гори, у Србији. Са свиме тиме свет је добро упознат. Мање је, међутим, позната, и мање цењена осим међу обавештајцима – као што сам чуо и од самог генерала Михаиловића – чињеница да је читавих стотинак дана у свим важним деловима Србије, Босне и Црне Горе – а вероватно и другде – пламтео спонтан и самоникао масовни устанак противу окупатора. Затечени и запрепашћени Немци и њихови домаћи сарадници су неко време држали једино главне градове и саобраћајнице. По оцени британских стручњака општенародна побуна угушена је тек октобра 1941. године, и то само захваљујући буквалном извршењу Хитлерове наредбе да се за сваког убијеног немачког војника стреља стотину цивила.

Тај покољ се наравно разликовао од масовног покоља Срба у марионетској држави Хрватској, који није имао никакве везе са том наредбом, будући дело хрватских фашиста на том подручју.

Но, Михаиловићево устројавање спонтаних устанака помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође. Имао сам прилике да о томе разговарам и са националистичким и партизанским официрима, као и британским и француским професионалцима током рата, а после рата да прибавим и оцену генераловог рада од компетентних немачких, источноевропских и совјетских извора. Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро кориснијој дужности пружања што делатније подршке главним Савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.

Описујући, стога, улогу и успехе генералa Михаиловића у 1941. години, иста¬као бих да је он дао пример како се организују мале, обучене и убојите борбене јединице и акције саботаже против много надмоћнијих немачких снага и њихо¬вих комуникација – што му је и омогућило да 1942. оконча интеграцију отпора националиста не само у Србији, већ донекле и у средишњој и западној Југосла¬вији и, што је најважније, у суседним земљама Југоистока. Али српски допринос укупном савезничком војном прегнућу 1941. није био безначајан ни по себи.

Цитирам из своје студије написане на Универзитету у Мичигену крајем 1941, засноване на подацима из „отворених“ извора, али проверене и анотиране од стране британских експерата, у то време из пословних разлога присутних у САД.

„У разматрању губитака нанетих Немачкој услед Хитлерових дивљачких удара на Србе, ваља узети у обзир и његов значајан неуспех не само у Југославији већ и у суседним „марионетским државама“ – Мађарској, Румунији и Бугарској – у производњи и транспорту домаћих стратешких војних добара за Немачку, и гомилању немачких трупа и опреме у близини руске границе. Немачке опера¬ције одмазде захтевале су додатну мобилизацију трупа у „марионетским“ држа¬вама, што је довело до повлачења неколико стотина хиљада сељака и радника са њихових уобичајених послова. У Југославији, нацистичке репресалије довеле су до великог уништења сировина неопходних немачкој привреди, те железничких пруга и пратеће опреме, што су чинили и Немци и родољуби. Иако се нафта из Румуније шаље у Немачку, за производњу и превоз других, за њу важних стратешких материјала из српског дела Југославије недостаје радника, опреме, и домаћих транспортних средстава. Услед тога у овој, веома критичној години рата, помоћ коју је Хитлер очекивао од Југоисточне Европе озбиљно је умањена.

По признању самих Немаца, штета начињена транспортним средствима у региону као целини је огромна. Дунав, као највећу саобраћајницу која повезује центар немачке индустрије и совјетски фронт, националисти су затворили за саобраћај током немачких репресивних дејстава тако што су притворили све речне пилоте. Данас је та река и даље у блокади, бар делимично због рушења мостова на њој, и могла би остати запречена недељама, па и месецима. Пруге у источном, то јест српском делу Југославије – уз водоток Дунава, војно веро¬ватно најзначајнији железнички систем Југоистока у овом тренутку – темељито су саботиране и оштећене.

Све то морамо посматрати у светлу највеће слабости немачке ратне машине на источним фронтовима – мањкавости постојећег транспортног система за снабдевање немачких трупа суочених са Русима и Британцима (…) Широм Југо¬истока, Немачка је принуђена да држи веома јаке гарнизоне, а непрекидно исцр¬пљивање људства, опреме и залиха, и мањак превозних средстава услед герил¬ских саботажа несумњиво ће се наставити.“

О водећој улози и значају генерала Михаиловића и његовог националистичког покрета отпора у тако раној фази рата 1941, сведочи и то да је немачка Висока команда за Југоисточну Европу свој противудар назвала Михаиловић и уценила његову главу на 200.000 динара. (За детаље, а нарочито цео текст нашироко дељене изјаве немачке Високе команде – која генерала напада због „оружане побуне против немачких окупационих снага“ – и нуђења ове суме за његово хва¬тање, види: Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима / Mihailovich According to German Documents), стр. 29–31)

То је био први од два позната покушаја атентата на генерала Михаиловића. Титово име придодато је генераловом тек 1943, када је Немцима постало јасно да су Британци одлучили да напусте Михаиловића и да у највећој могућој мери подрже комунистичког вођу. Нажалост, упркос подацима сачуваним у архивама војнообавештајних служби, послератни коментатори су углавном настојали да озбиљно успоравање почетног напредовања главних немачких снага на Руском фронту објашњавају као просту последицу пуча у Београду, који је довео до Хитлерове инвазије Југославије. И мада су то, бесумње, били битни фактори у редоследу догађаја, одлучујући чинилац, када је српска страна у питању, није дошао са врха српског руководства у Београду већ са терена. Права заслуга при¬пада српском сељаку, појединим помесним вођама и генералу Михаиловићу.

Генерал је, наиме, одувек веома инсистирао на разјашњењу свих тих еле¬мената Британцима или Американцима који су долазили у његов штаб, али је такође порицао било какву своју „генијалност“ у вези тога. Историографске истине ради, напомињем да је упркос британском напуштању националиста и преношења англо-америчке подршке на Тита, генерал Михаиловић у разговору са мном понављао да је 1941 – док Јапан још није увукао САД у рат и док Стаљин својим трупама још није пружио довољну мотивацију за отпор Немцима – једино саможртвеност британске империјалне војске у Северној Африци и у источноме¬дитеранским пределима спречила рано остварење Хитлерових намера.

Дејства српских националиста и тајне операције њихових савезника у Мађар¬ској, Румунији и Бугарској, свих под командом генерала Михаиловића, током 1942. биле су битно другачије од оних из 1941. Не само да је Немачка претња Русији и Британији на источним фронтовима била на врхунцу, већ су нам и наша обавештајна сазнања казивала да је допринос генералових снага у борби про¬тиву те претње достигао стратешки значај, који је могао постати одлучујући фактор на источним фронтовима.

Гледајући уназад, стога, после много размишљања схватио сам да би у било којој истински свеобухватној и дефинитивној историји Другог светског рата 1942. требало да буде описана као „година велике југословенске или српске контраофанзиве.“ Да бих објаснио ту своју тезу, широј јавности можда веома проблематичну, укратко бих навео поједине прилике током 1942. које су могле додатно увећати стратешки значај несумњивог доприноса генерала Михаило¬вића Савезницима.

За боље сагледавање позадине неопходне за правилно схватање тих прилика, навешћу своја три закључка из Трећег поглавља о Југоисточној Европи и Хитле¬ровој општој стратегији.

Пишући наиме о догађајима из 1918, рекао сам:

„У позној фази Првог светског рата, када је Немачка безмало била пред извес¬ним поразом на фронту у Француској, добро стратешко и тактичко коришћење Дунавске долине, Црног мора, и Каквказа готово су избациле Британију из рата и довеле до тога да Немачка завлада ресурсима Русије и Средњег истока“; а о Другом светском рату написао сам следеће:

„Хитлер је рачунао да ће Турска поново одиграти ту улогу (савезника против Русије и Британије), и велике италијанске и немачке офанзиве 1941. и 1942. на Источном Средоземљу и у северно-афричком региону биле су уперене не само на Суецки канал и Средњи исток већ и на навођење Турака да напусте своју неутралност и приђу Хитлеру. Пречесто, амерички посматрачи пропуштају да помену да је, уз величанствени отпор српских националиста, и потенцијална турска улога у рату натерала Хитлера да 1941. и 1942. преусмери војску и друге ресурсе са критичног Руског фронта, где су те снаге врло лако могли изазвати слом совјетског отпора током преломног периода велике совјетске слабости.“

Из једне од мојих мичигенских студија позне 1941. цитирам:

„Као 1918, немачке снаге продрле су дубоко у јужну Русију, дошавши до Крима и Дона. (…) Али (…) уколико Немачка још једном искористи своју кон¬тролу над Југоисточном Европом и Црним морем, и поново окупира Кавказ, њена војска славиће победу у северном Ирану. У том случају, Хитлер ће бити на добром путу да постигне оно што је за длаку измакло Кајзеру 1918. (То јест да победи Русију и Британију освајањем лежишта стратешких сировина јужне Русије, Кавказа, централне Азије и Средњег истока)“.

То је, дакле, позадина спрам које се морају вредновати офанзиве српских националиста 1942.

И Ратни мемоари премијера Черчила сведоче о растућој бризи са којом је пратио немачку претњу 1942, и три могућности које су стајале пред Хитлером – мимо јавности добро познате офанзиве генерала Ромела у Северној Африци, зарад заузимања Суецког канала и отварања Немцима поморског пута до по Бри¬танце животно важних нафтоносних поља у Персијском заливу. Немачке опције биле су наиме:

1) офанзива из Југоисточне Европе кроз јужну Русију, Кавказ и северни Иран, до стратешки богате руске централне Азије и Персијског залива;

2) продор из Југоисточне Европе кроз Турску до истих циљева, и

3) комбинација три истовремене офанзиве на Средњем истоку, кроз јужну Русију, Турску и Суецко подручје. Имајући све то на уму, обавештен сам од британских професионалаца у Каиру да је премијер Черчил поставио гене¬рала Хенрија Вилсона (касније награђеног титулама сер Хенри и фелдмар¬шал лорд Вилсон) да успостави команду у Персијском заливу која би могла да се избори са овом троструком претњом. У склопу тога, генерал Вилсон је од премијера добио задатак да установи и британску Команду за Блиски исток у Каиру и Англо-америчку команду за Средоземље у Алжиру.

Крајем лета 1942. имао сам част да и ја допринесем савезничком разматрању тих питања. Каирска мисија америчког генерала Ендруса, коју помињем другде, усмерила је сву своју пажњу на ту вишеструку немачку претњу, и он је веома брзо схватио стратешки значај Југоисточне Европе као базе без које Немци ни на који начин не би били у прилици остваре своје намере. Уз то, колико ми је познато, први који су Вашингтону скренули пажњу на на потенцијално кључну улогу Турске у Хитлеровим ратним плановима и за време кризе 1942, биле су наше, америчке дипломате у Анкари и Каиру. Током рата, наиме, Турска се држала неутралности са спознаје да би – услед свог стратешког положаја на споју Средоземља са Црним морем, те лежећи на траси главне железничке пруге између Југоисточне Европе и Средњег истока – победа било Немаца било Руса значила крај њене независности. Природне симпатије велике већине Турака биле су уз Британију и САД, и веровали су у Хитлеров пораз. Но, с добрим разлогом нису били убеђени у спремност Англо-американаца да се суоче се послератном претњом Стаљина као ратног победника.

Године 1942, савезничке обавештајне службе на Источном Медитерану постале су врло свесне немачких напора да уведу Турску у рат као свог савез¬ника, као и извесне турске подршке решавању турског проблема на тај начин. Такође смо знали за поштовање између Турака и југословенских националиста, чији су се узајамни интереси и наде за будућност у великој мери подударали. Нашу главну бригу, међутим, чинило је то да је не само тадашња немачка офан¬зива у јужној Русији, већ да би и свака будућа кроз Турску ка Средњем истоку, зависила од немачких комуникација Дунавом и пругама које су пролазиле кроз источну Југославију, Мађарску, Румунију и Бугарску.

То су наиме чињенице очигледно непознате већини послератних комента¬тора, а које су 1942. довеле до јачања англо-америчког интересовања на кључ¬ним нивоима власти за отворене и подземне кампање на Југоистоку, вођене под командом и по наређењима генерала Михаиловића. Упркос одлуци да подржи Тита и напусти Михаиловића услед својих погрешно заснованих напора да очува поратни статус Британије, премијер Черчил је – по мишљењу многих британских професионалаца као и по моме – био врло свестан шта је генерал учинио за Савезнике 1942. Иако у својим Мемоарима он наизглед приписује војни неуспех немачких кампања на источним фронтовима искључиво српском пучу у Београду и потоњој немачкој инвазији Југославије 1941 – без помињања икаквог удела генерала Михиаловића – познато је да је приватно са великим уважавањем говорио о необично важном учинку Михаиловићевих отворених и тајних војних дејстава током 1942.

Но, највеће признање националистичким операцијама у том стратешки одлучујућем периоду 1942, током и после рата, долази од немачких војних и политичких служби. Тако генерал Валтер Кунце (Walter Kuntze), тадашњи командант Југоисточне Европе, у свом телеграму од 10. јула 1942. описује генерала Михаиловића као „најопаснијег непријатеља“. Хајнрих Химлер, шеф Гестапоа, написао је у писму од 17. jула 1942: „Основа за било какав успех у Србији и целој Југоисточној Европи је Михаиловићева ликвидација“. (Авакумовић, н.д., 54–55)

Но највеће немачко признање генералу Михаиловићу и његовим војним и тајним снагама за допринос Савезницима током 1942. дао је сâм Хитлер у свом годишњем обраћању немачком народу за Нову 1943. годину.

Цитирам један део тог говора:

„Прави узрок тешкоћама (током 1942.) у Северној Африци и на Балкану (Југо¬источној Европи) лежи у упорним покушајима саботаже и парализе. (…) Њихове сталне саботаже, уз веома разноврстан пасивни отпор, успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде.“

Ваља обратити пажњу на оно што је Хитлер у својој изјави о немачким неус¬песима на источним фронтовима, у тој одлучујућој 1942. години, заправо рекао:

Прво, да је снабдевање фронтова не само успорено, већ и заустављено;

а) да се то односи на северноафрички сектор, и немачку офанзиву генерала Ромела ка Суецком каналу и Средњем истоку, и да се исто догађа и

(б) „другде“ због тешкоћа „на Балкану“ (или у Југоисточној Европи), при чему се мисли на јужноруски фронт; Друго, да се догађају „упорне“ и „сталне“ саботаже што подразумева дугу, сталну, систематску кампању, а не спорадичне инциденте;

Треће, да „сталне саботаже“ и „упорне“ акције као и „заустављање“ немачке подршке фронтовима – па и „паралисање“ немачких операција – указују на одсудно спречавање снабдевања источних ратишта;

Четврто, израз „ уз веома разноврстан пасивни отпор“ указује да се ради о систематским, технички софистицираним дејствима, много убојитијим од обич¬них заседа и рушења неких објеката какве изводе групе сељака. Само су таква дејства могла натерати Хитлера да тако понижавајуће, јавно призна свој неуспех током 1942, и навести Химлера да изјави да је за било какав успех „у целој Југо¬источној Европи“ (логистичкој бази за стаљинградско и јужноруско, као и севе¬роафричко и средњоисточно ратиште) неопходна „Михаиловићева ликвидација“. Пошто је такве доказе прихватила и наша обавештајна служба предложио сам да се 1942. назове „годином велике југословенске (или српске) контраофанзиве.“

Већ колико средином августа 1942, три главна британска заповедника (војске, морнарице и ваздухопловства) на Средњем истоку и у источносредоземном сек¬тору послали су поруку генералу Михаиловићу чији један део цитирам:

„Са дивљењем пратимо операције од непроцењивог значаја за нашу зајед¬ничку, савезничку ствар, којима Ви руководите.“

Првог децембра 1942, шеф британског Империјалног штаба у Лондону, непо¬средно одговоран премијеру Черчилу као министру рата, послао је поруку гене¬ралу Михаиловићу у којој каже да цени „изванредна прегнућа Југословенске војске (…) и непобедивих четника под Вашом командом, који се даноноћно боре у најтежим условима.“

За Нову 1943. годину, генерал Ајзенхауер, тадашњи савезнички командант на медитеранском ратишту и као главнокомандујући америчких трупа у том сек¬тору, послао је следећу поруку генералу Михаиловићу:

„Америчке оружане снаге у Европи и Африци поздрављају свог брата по оружју, и славне и неустрашиве војне јединице под вашом стаменом командом. Ти храбри људи који су Вам се придружили како би истерали непријатеља из своје отаџбине, уз највеће жртве потпуно су посвећени борби за заједничке циљеве Уједињених нација. Нека им њихова борба донесе потпуни успех.“

Кад је, наиме, амерички генерал Патрик Хурли (Patrick Hurley) дошао на Средњи исток у пролеће 1943. као лични изасланик председника Рузвелта, он ми је казао да такве поруке и њихов садржај нису пука дипломатска куртоазија но истинске оцене наше владе, као и британске, обе свесне колико су заслужне снаге генерала Михаиловића. У нашем дугом поратном разговору о ратним дешавањима у Југоисточној Европи, генерал Донован, ратни шеф ОЅЅ, поменуо ми је поруку генерала Ајзенхауера, рекавши да је срећан што смо барем тада „и званично признали српске заслуге за укупни ратни напор.“ Таквих и слич¬них детаља и прилика сећам се као признања одговорних британских и америч¬ких војних команданата огромном доприносу генерала Михаиловића и његове војске немачком поразу током тог најкритичнијег периода рата 1942.

Стратешки врхунац целог рата на Истоку – достигнут 1942. неуспехом Немачке да заузме Стаљинград и настави продор ка Кавказу и даље, и неуспехом Турске да отвори своју капију према Средњем истоку – готово да није имао непосредног утицаја на тактичке прилике у Југославији 1943. Насупрот погрешном утиску који су створили неки истраживачи и коментатори, а који сам и сâм донекле имао током рата – неки од најжешћих ратних окршаја одиграли су се између национа¬листа и Немаца, као и између националиста и партизана управо те године.

То сам и написао у свом извештају Савезничком главном штабу почетком новембра 1944:

„После 1943, улога Немаца у Југославији свела се у суштини на одбрамбену, то јест на одговор на националистичке акције, но у облику изузетно агресивних немачких напада не само на националистиче снаге на терену, него и на штаб генерала Михаиловића.“

Тако је званична немачка новинска агенција DNB 19. маја 1943. из Берлина известила да су немачке војне и СС формације са хрватским (квислиншким) сна¬гама, „отвориле нову офанзиву у Босни против банди које предводи Михаиловић.“

А Donauzeitung је јула 1943. пренео немачки извештај да су „Михаиловићеве снаге бројне и добро наоружане (…) Биће потребно много времена да се српске снаге униште.“

Уз то, немачки материјал за тај период до којег су дошле наше обавештајне службе, класификован као тајни, био је још суморнији. Како је забележено у поглављу о партизанским операцијама, Тито се 1943. максимално заложио да партизани што жешће нападају националистичке заједнице и војне јединице у западној Југославији – понекад у сарадњи с Немцима или њиховим квислинзима.

Поред отворених војних дејстава, годину 1943. су по свему судећи обележиле још успешније саботаже националних снага против немачких комуникација на Југоистоку и немачке експлоатације стратешких сировина. И сам генерал Миха¬иловић ми је рекао да је први пут те године био у могућности да помогне сеља¬цима да смање допрему пољопривредних добара у немачка складишта и центре за снабедевање. Званични немачки записи, доступни после рата, показују да су Немци добијали мање тих добара из Србије под окупацијом него што је било предвиђено трговинским уговорима са југословенском владом, потписаним пре доношења немачке директиве о реквизицији. Господин Нојхаузен, немачки ратни економски управитељ Србије, на свом суђењу 1947. казао је да су „Михаи¬ловићеви људи“ у огромној мери смањили прилив производа какав су Немци, на основу својих пажљивих процена, очекивали. То је још једна сличност између тактике генерала Михаиловића и совјетске доктрине о „партизанском рату.“ Заинтересованима за техничке аспекте ваља рећи да су отприлике две године, колико је генералу требало да своја подземна дејства усаврши, по оцени немач¬ких стручњака после рата сматране оптималним временом за њихово плани¬рање и извршење. А то само увећава заслуге генералових илегалаца на терену још 1942. године.

Од значаја у вези с тиме су и докази прикупљени током и после рата од наших обавештајних служби који указују на критичан пад морала немачких снага на Југоистоку током 1943. То је изгледа у причној мери био резултат невероватног утицаја „фактора психолошке саботаже“, који ми је Михаиловић истицао и који су стално понављали у наређењима Титу из Москве.

Та обавезујућа упутства ваља зато поново цитирати: „Неопходно је користити сва средства за застрашивање непријатеља, тако да се осети као у опседнутој тврђави.“

Дејство тог чиниоца на пад морала немачких снага и њихових квислинга под ударом како стварних тако и психолошких напада 1943, стално су наглашавали наши „посебни извори“ и тада и у првој половини 1944. Генерал Михиаловић ми је то само потврдио говорећи о настојањима немачких официра да успоставе контакт са познатим антинацистима у неколико подручја на Југоистоку. То је изазвало приличну панику међу тамошњим домаћим квислинзима. Ваља, даље, подсетити на разне планове и дејства националних снага током 1943, илустроване следећим наводима из неколико извора. Тако се фебруара 1943, у личној поруци Хитлер пожалио Мусолинију на све бројније покушаје италијанских окупационих снага у Југославији да се договарају са националним снагама, написавши:

„ (…) Руководство Михаиловићеве организације увелико се спрема да раз¬оружа и уништи твоје снаге у Херцеговини и Црној Гори. (…) Сматрам да је у интересу нашег заједничког подухвата да твоји третирају Михаиловића и његов покрет као заклете непријатеље сила Осовине, и преклињем те, Дуче, да у том смислу издаш одговарајуће заповести својим командантима. Ликвидација Миха¬иловићевог покрета сада неће бити лака, због снага којима располаже (…)“. (Из наведеног дела Дејвида Мартина, стр. 149. Цео текст ово кључног ратног доку¬мента везаног за Југославију, налази се у Les Lettres secretes echangees par Hitler et Mussolini, Париз 1949, стр. 149–54)

Хитлерову бригу о јачини националних снага и њиховим намерама делио је и Тито, чији су изасланици почетком 1943. покушали у да уговоре прекид ватре са Немцима, како би упутили главнину својих трупа против њих у југозападној Југославији. (О неким аспектима преговора између партизана и Немаца видети поглавље о партизанским операцијама.)

Када су ти покушаји пропали, немачка Висока команда је априла и почетком маја 1943. започела комбиновану операцију против националних снага и парти¬зана под називом Шварц (Schwartz), „у којој је Михаиловићев штаб обележен као главна мета Вермахта и Луфтвафеа“. (Авакумовић, н.д, стр. 174) Док је генерал био делимично заокупљен борбом против Немаца и усташа у такозваној Незави¬сној држави Хрватској у западној Југославији, немачка војска је предузела неус¬пешне кораке – нарочито током операције зване Моргенлуфт (Morgentluft) јула 1943 – за уништење његових војних одреда у Србији. У том периоду такође – после британског прихватања Тита – немачка Висока команда у Београду пону¬дила је 100.000 марака у злату, као награду оном који би ухватио било Михаи¬ловића, било Тита.

Дејствима националних снага 1943. у западној Југославији није посвећена пажња коју заслужују. По ономе што сам чуо од генерала Михаиловића, као и на основу онога што сам после рата сазнао од првака националних снага, схватио сам да је у том периоду генерал био суочен са три неодложна захтева: Први је био прека потреба да се заштите западни Срби, изложени трострукој претњи уништења од Немаца, комуниста, и усташа – хрватских фашиста који су зарад властитих циљева служили сад нацисте сад комунисте;

Други је од генерала тражио да се нада англо-америчкој окупацији крајњег запада Југославије, у оквиру општег напредовања од Јадрана према Дунаву, и затим до Беча;

Трећи је био да ће у западној Југославији, безмало једином подручју где је партизански покрет задобио некакву народну подршку – која се касније исто¬пила услед комунистичког екстремизма – можда успети да помири своје снаге и умерене елеменате у помесним партизанским командама. На тој нади, како ми је рекао, темељио је своја очекивања да ће вође на терену, и националне и пар¬тизанске, временом створити заједнички фронт противу страног непријатеља и домаћих зала.

Такав став су неки западни национални команданти и поједини хрватски партизански руководиоци и спроводили. Нажалост, и тврдокорни партизански комунистички врх и немачка Висока команда стално су радили, и фактички и психолошки, на даљем заоштравању грађанског рата. С личне заокупљености питањем психолошког рата, у послератном периоду стекао сам јасније разуме¬вање његових размера у Југославији, и то не само како су се њиме служили наци¬сти и комунисти, већ и националисти. (За те увиде, као и толике друге у ратни сукоб у Југославији, много дугујем Славку Н. Бјелајацу, предратном официру и члану Југословенског главног штаба, који је у рату био један од команданата националних снага у западној Југославији, а по његовом завршетку дуго један од мојих блиских и цењених колега у вашингтонском Одељењу за копнену војску)

У једном извештају с почетка 1944. сажео сам дејства националних снага у западној Југославији током 1943, углавном се ослањајући на званичне британ¬ске изворе. Цитирам:

„Дејства националних снага умногоме су обликовали велики и непрекидни Титови напори да их уништи на западу, нарочито током пролећа и јесени. У суштини, радило се о продужетку партизанских офанзива започетих у Лици и Далмацији крајем 1942, из нове базе у западнобосанским планинама код Босан¬ског Петровца. Отпор националних снага, нарочито у Лици, спречио је парти¬занско ширење у Далмацију, тако да су с пролећа 1943. углавном локалне нацио¬налне снаге успеле поново да заузму српска села у западној Босни Током лета 1943. Тито је опет употребио своју главнину против националних снага на југу – у Црној Гори, Херцеговини и, у мањој мери, у централној Босни. Још гневна због опште офанзиве националних снага током 1942, немачка Висока команда искористила је ситуацију 1943. да своје и квислиншке трупе пошаље у западну, централну и југозападну Југославију, противу тамошњих националиста и оних у Србији.

Два пута су немачка званична обавештења објавила потпуни крах глав¬нине националних снага. Не само том приликом, националисти су тврдили да су Немци и партизани сарађивали да би уништили генерала Михаиловића и његов покрет на западу. Места и датуми из званичних немачких и партизанских депеша снажно подупиру те оптужбе. Немачки документи из 1943. такође пру¬жају доказе да су Немци и тада сматрали националисте за свог главног неприја¬теља. Чак су немачки извори крајем лета и у јесен 1943. говорили о њиховом капацитету за продужавање борбе на дуже време.“

У погледу даљих борби између Немаца и националних снага током 1943. гене¬рал Михаиловић ми је рекао да су на основу искустава стечених 1942. и почетком 1943. команданти националиста на терену успели да обуче своје официре и вој¬нике тактици намењеној ублажавању немачке одмазде против цивила. Овде се не мисли на подземне операције већ на поступке прихваћене међународним конвенцијама. Пуковник Алберт Сајц је приликом наших послератних сусрета критиковао неке националистичке јединице на подручју којим је прошао 1943. и почетком 1944, због њихове претеране спремности да се суоче с непријатељем у условима, или на местима, у којима је могло доћи до цивилних жртава иако је било и других могућности. Такав став је можда трајао и даље али, на основу наших сазнања током рата, изгледа да је број цивилних жртава у последње две године рата био знатно мањи него 1941. и 1942. Иако је такво стање можда делом било последица немачког суздржавања због надолазећег пораза и одмазде, немачки поратни извори показују да су националне снаге тактички усавршиле распоређивање малих одреда на шира подручја током 1943. Пуковник Сајц так¬тику генерала Михаиловића из 1943. и 1944. сажима следећим његовим речима:

„Увек предводи или пружај пример. Познај терен као свој длан. Обучавај људе, и борце и сељаке, да пријављују сваки покрет и дејство непријатеља. Искорени издајнике и брбљивце. Нападај само када можеш стећи предност. Постарај се да ти борци буду чврсти, увежбани и сити. Користи што је могуће мање снаге. (…) Никада не пружај непријатељу прилику да те нападне. Удари га јако, а онда нестани док је још у шоку.“ (н. д, стр. 39) И Дејвид Мартин преноси следеће препоруке које је сазнао из својих сусрета са националистима, а које сам и ја чуо од генерала Михаиловића, као плод њего¬вих размишљања из 1943:

„Да би имао употребљиве информације, прибављао храну, преносио оружје, поспешивао своје кретање, од пресудне је важности да покрет отпора има велики број својих људи у ‘квислиншкој’ власти и њеним оружаним снагама. Укратко, покрет отпора мора поседовати поприличан сопствени ‘квислиншки’ покрет у ‘квислиншкој’ власти непријатеља.“ (исто, 153)

Ова последња ставка се посебно односи на извештаје које су стално потврђи¬вали наши „посебни извори“ већ од краја 1942.

Дејвид Мартин такође даје примере саботажа националних снага против Немаца живописним речником својих британских „тајних извора“, који добро одсликава суштину сазнања мени доступних из других извора. Цитирам:

„Кашичица песка сипана у кућиште осовине теретног вагона начинила би од њега крш у року од неколико месеци. На хиљаде теретних вагона је на тај начин онеспособљено: прошли би диљем Балкана док се штета не би открила, ису¬више касно да Немци било шта учине. Још један омиљени трик био је да се узме неколико комада угља из станичног дворишта, да се они пресеку, делови издубе и напуне тротилом, па поново споје и залепе. Ти комади били би стављени при задњем крају тендера за угаљ уз локомотиву која ће кроз неколико сати кре¬нути за Мађарску, Бугарску или Румунију (…) После седамдесет до сто кило¬метара дошло би до необјашњиве експлозије. Воз би стао. Екипу за поправке и резервну локомотиву би тада морали слати из неког већ оптерећеног железнич¬ког чвора. У међувремену, возови би стајали и, уколико би све било изведено како треба, Немци никад не би сазнали шта се десило и ко је вин (…) Пљачке возова извођене су веома редовно (…) Пљачка би била откривена тек при отва¬рању фургона у Атини, Будимпешти или Софији…“ (исто, 178-79)

Важан додатак Мартиновом опису саботажа националних снага током целог рата је и следећа изјава његових званичних британских контаката:

„На хиљаде потврђених сведочанстава о саботажама и пљачкама возова које су извели Михаиловићеви људи достављено је савезничким владама. Теретни вагони су испадали из строја после само два месеца, локомотиве се необјашњиво кочиле, фургони пристизали на одредишта запечаћени – али празни, фабричке машине се редовно квариле… Произвођене су лажне бомбе, пруге затваране под изговором да предстоји бомбардовање – то су биле методе четничких герилаца. Када је било стратешки потребно, мостови су потпуно разарани и предузимане велике акције упркос масовних немачких одмазди. О таквим дејствима постоје многобројни записи, од 1941 до јесени 1944.“ (н.д., стр. 179)

У вези с тиме, Дејвид Мартин такође указује на један од кључних чинилаца при успеху ових саботажа, а то је да је „огромна већина железничких радника припадалa Михаиловићевој организацији.“ То су наглашавали и наши спе¬цијални извори не само у Југославији већ, што је битније, и у Мађарској, Руму¬нији и Бугарској, где су фашистички режими и немачка Висока команда једнако пазили да не претерају са репресијом над неопходним службама.

Одговорно тврдим да је генерал Донован, 1943. и 1944. покушавајући да при¬добије председника Рузвелта да одобри једну велику мисију ОЅЅ-а при штабу генерала Михаиловића, намеравао да, на основу сазнања из наших специјалних извора, још више развије и користи могућности националних снага за саботаже по Мађарској, Румунији и Бугарској, не би ли се и тиме убрзао немачки слом на источним фронтовима. Уз, наравно, организоване раднике и друге прогресивне групе, тајне организације под Михаиловићевом контролом у тим подручјима укључивале су и веома битне шверцерске и црноберзијанске групе.

Током рата било је нашироко познато, и по новинама под немачком контро¬лом и писано, да су постојале читаве лоповске мреже дуж немачких комуника¬ција ка истоку, а нарочито уз Дунав, и да је у њима било и немачких цивила па и војника. То су ми потврдили палестински ционистички извори који су напра¬вили тајне канала за спасавање јеврејских породица из Источне Европе. Генерал Донован се надао да би се сви ти елементи могли довести под окриље наших дејстава. Понављам при том оно што сам написао у поглављу о америчкој поли¬тици, да је он у свом извештају са напоменама о приликама у Југославији 1943. и 1944, истицао да су југословенски националисти:

„продрли у локалне непријатељске органе власти, раширили своју оба¬вештајну мрежу унутар њих, да врше диверзије са циљем заплене непријатељске опреме и залиха, а првенствено ради смањења и успоравања испоруке добара и производа из Југославије непријатељским фабрикама и фронтовима, као и оме¬тања пролаза непријатељских трупа и материјала кроз Југославију и суседна подручја на путу ка ратиштима.“ Генерал Донован се надао да бисмо преко сталног америчког представништва при штабу генерала Михаиловића и ми, преко свих тих група, стекли приступ локалним немачким властима у целој Југоисточној Европи.

Иако је из њихових књига јасно да су и Дејвид Мартин и пуковник Сајц били добро упознати са тајним операцијама националних снага у Југоисточној Европи током рата, они су пропустили да наведу конкретне циљеве и локације. Наравно, ни ја нисам задржао копије нити белешке у вези извештаја наших специјалних извора који су стизали до мене. Али, пошто су се у њима понављали одређени називи места обележаваних и на поверљивим штапским картама у Каиру, могао сам касније, у Вашингтону 1945, да ослањајући се на сећање реконструишем неке податке који се данас смеју објавити. У погледу непосредних одредишта немачких пошиљки железницом преко веома важног центра у Будимпешти, иначе на удару саботажа, најчешће понављани називи локација од севера према југу, 1943. и 1944, били су Сирет, Јаши, Галати, Браила, Констанца, Варна, Бур¬гас, Истамбул и Солун.

Морам при том опет нагласити да је већина немачких пошиљки, нарочито оних намењених јужноруској зони, ишла Дунавом, до истовара бродова по раз¬ним приобалним железничким станицама и речним лукама од Будимпеште до Црног мора, како би се избегло стварање великих циљева за савезничке бом¬бардере. Идентификујући подцентре српских националних снага за железничке саботаже којима је руководио српски тајни штаб у самом Београду, наводим их по учесталости помињања: Брод, Нови Сад, Сегедин, Темишвар, Арад и Орадеа. Такође памтим неколико примера саботажа пруга и железничких постројења која ћу помињати касније, посебно Сату Маре у северној Румунији.

Делом тих операција у западној и централној Бугарској руководило се изгледа из подцентра националистичких снага у Нишу. У Хомољским планинама на крајњем североистоку Србије се по свему судећи налазио важан центар за тајне радио везе са оперативцима ван Југославије. На то сам скренуо пажњу људима из ОЅЅ-а и, у инструкцијама од генерала Томаса Родерика (Thomas Roderick) по мом одласку у Југославију наложено ми је да испитам њихову могућу корист по нас.

Уобичајени обавештајни извештаји из немачких извора 1943. и 1944, иако у том погледу оскудни, јављали су о некаквим сталним „покушајима“ саботажа на следећим железничким линијама при главној траси између Будимпеште и Солуна: Будимпешта, Черновци–Лавов, Будимпешта–Јаши–Лавов или Одеса, Будимпешта–Констанца–црноморске луке. Немачки обавештајци помињали су пругу Будимпешта–Београд–Софија–Бургас–Варна као битну за слање вој¬ног терета из Немачке до црноморских лука јужне Русије. Упркос том знатном ослањању Немаца на неколико релативно малих пруга од Будимпеште до руске границе, и до румунских и бугарских црноморских лука, морам поновити свој утисак, стечен проучавањем целокупности наших извора, да су немачке линије саобраћаја кроз Југоисточну Европу Дунавом, који је и каналима повезивао јужну Немачку са Црним морем, представљале несумњиво најзначајније кому¬никације у Другом светском рату.

Пошто су највећи део забележених саботажа на тој артерији извеле подземне организације, било ратни профитери и црноберзијанци било шверцери од заната, нема одвише изгледа да ће се доћи до додатних детаља мимо већ утврђених о коришћењу таквих агената за рад у тајним организацијама генерала Михаило¬вића током рата. Једини важан изузетак у том погледу за који знам су прилично добро познате отмице дунавских речних пилота, које су извели српски национа¬листи како бих их спасили принудног рада за Немце. Генерал је отворено при¬знао и пуковнику Сајцу и мени да је дошао до велике количине немачког војног материјала за своје снаге у Србији преко професионалних шверцера или црно¬берзијанаца који су продрли у неку од локалних немачких организација.

У поређењу, наиме, са 1942-ом годином, дејства националних снага 1943. могу се описати као врло методично и хладнокрвно нагризање преосталих немачких резерви – и материјалних и психолошких – после пропасти Хитле¬рове велике офанзиве 1942. Ваља такође приметити да се трећа фаза операција националних снага на коју је указивао генерал Михаиловић одвијала не само 1943. већ и током првих шест до осам месеци 1944, када су немачке снаге на Руском ратишту и у Источном Медитерану изгубиле не само стратешку него и добар део тактичке инцијативе. Тада су наиме Руси свој главни продор започели без журбе, али – због лоше процене британског и америчког политичког и вој¬ног врха – англо-америчким снагама није допуштено да искористе своје могућ¬ности и подрже руско напредовање сопственим, са горњег Јадрана до линије на Дунаву, као што је предлагао премијер Черчил, а испрва на Техеранској конфе¬ренцији подржао и Стаљин.

Четврта фаза дејстава националистичких снага коју је описао генерал Михаи¬ловић почела је крајем лета 1944, када је поново позвао на општу мобилизацију свих националиста широм Југославије, зарад подршке главним Савезницима при окончању немачке окупације Југославије и Југоистока. Генерал очито ни током 1944. није престао да се нада да ће се Англо-американци придружити Совјетима макар у окупацији Југославије. Са своје стране настојао је не само да совјетским и англо-америчким окупационим снагама пружи пуну војну помоћ него и да учини још један напор ка постизању неког степена сарадње између својих снага и умереног, некомунистичког, помесног вођства међу партизанима.

Но, с почетка 1944. дошло је до велике немачке војне операције Treibjagd, уперене против генералових снага у централној Србији и пропраћене низом немачких удара на локалном нивоу. Стварна колико и потенцијална опасност од националних снага по Немце који су се повлачили из Грчке, Албаније и Југосла¬вије, огледала се и у Хитлеровој изјави с краја августа 1944, да је „нека врста комунистичке опасности“ пожељнија од снажења генерала Михаиловића, од кога је зазирао као од симбола „јединог конструктивног елемента на Балкану.“ (Цитирано у Авакумовићевом делу, стр. 175)

Навео бих такође и један свој извештај из јула 1944, написан пре моје југосло¬венске мисије, али на основу закључака до којих су дотле дошли наши штабови за Југоисток и Блиски исток у Каиру, Барију и Алжиру:

„Иако на главним савезничким фронтовима најтеже борбе у овоме рату веро¬ватно тек предстоје, у погледу Југославије и целог Југоистока, у строго војном смислу, може се тврдити да ће овог лета рат бити завршен. Немци су и даље веома јаки у том подручју и, што се тиче саме Југославије, има их чак и више због повла¬чења из Грчке, Албаније и Бугарске. Са малим изузецима, немачке снаге у овом сектору нападају само у самоодбрани и, у све већем броју желе што пре да се предају англо-америчким снагама. Бугарски команданти су почели да ступају у везу са генералом Михаиловићем преко првака демократских земљорадничких странака како би договорили предају, а чује се и да румунски, мађарски па и поје¬дини немачки официри и званичници покушавају да успоставе везу са генералом Михаиловићем преко преживелих помесних демократских вођа. Што је најва¬жније, Немци у Југославији се пасивно држе својих гарнизона у градовима, сла¬бије реагујући на отворене војне нападе националних снага и саботаже. Уз то, што је врло неуобичајено за њих, однедавно су почели да напуштају своју тешку меха¬низацију и наоружање много спремније него што би се то од Немаца очекивало.“

Узевши у обзир општу ситуацију у Југославији с краја лета и у јесен 1944, да није било никакаквог англо-америчког мешања у њене унутрашње прилике већ да су кроз сарадњу сва три главна савезничка лидера одржани слободни избори као предуслов за уставне промене и административне реформе, мислим да би велика већина свих политичких, националних, и верских заједница и група изабрала Дражу Михаиловића за председника привремене краљевске владе, кадре да одржи ред и спроведе заиста слободне изборе.

Убеђен у тачност таквог погледа на унутрашње прилике у Југославији почевши од 1944, поткрепљеног сопственим службеним истраживањима у Вашингтону после рата, у једној од мојих званичних послератних студија написао сам следеће:

„ …Укратко, до почетка лета 1944. генерал Михаиловића и његова српска национална организација (…) успешно су прошли испит ефективног отпора немачкој окупацији и експлоатацији, као и устанку југословенских комуниста, да би се потврдили као једини делотворан и конструктиван фактор у земљи. Оно што је било истина у лето 1944, мада тада непризнато, досада је више него потврђено сазнањима обавештајних служби за време рата и после њега, и заслужује да уђе у званичну историју. То јест, српски генерал Дража Михаи¬ловић, као војник и национални вођа, заслужио је поштовање и поверење свих значајних чинилаца југословенског друштва, будући најбољи предводник југо¬словенских народа и за прелазни период после рата, усто поштован и од углед¬них савезничких војних и дипломатских лидера. Но, до краја те године, Дражу Михаиловића су напустила сва три главна Савезника, а под њиховим притиском и његови краљ и влада, док га је британско и америчко политичко вођство на све могуће начине изоловало, тиме доводећи и до његовог судског убиства.

***

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

Крај шестог наставка, наставиће се…

 

Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већи ако се тај % умањи
Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већ…
Posted 2 дана ago

Сведоци смо како је он био поносан на економски раст од 3 процената, што је без обзира на ММФ, Фискални Савет и опомене проф. Маџара, изазовно обећавао повећање плата и…

Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већ…
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Posted 6 дана ago

Како функционише новокомпонована титоистичка памплет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској…

„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Љубинка Боба Недић;
Љубинка Боба Недић: Убедили су нас..
Posted 2 weeks ago

Убедили су нас да је луксуз изаћи бар једном месечно с породицом на ручак. Убедили су нас да је нормално трпети, немати, зајмити, бити хронично жељан свега. Убедили су нас…

Љубинка Боба Недић: Убедили су нас..
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamen“-а
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „N…
Posted 2 weeks ago

Титологијом за ренесансу Титославије. У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког…

Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „N…
Не тражите нове приајтеље међу старим и доказаним душманима (Св. Сава 1225)
Не тражите нове приjaтеље међу старим и доказ…
Posted 2 weeks ago

Наша се ситуација све више компликује, истовремено затежући се и опуштајући се, већ и због тога што не знамо како да њом овладамо, јер са свих страна нам прети недефинисаност,…

Не тражите нове приjaтеље међу старим и доказ…
“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
Posted 3 weeks ago

Деда је важио за "тешког човека". Приговор који заправо не значи ништа а који се тако често упућује великим људима јер не пристају на тривијалности. Верујем да у својој легендарној…

“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
Какав догађај!
Какав догађај!
Posted 3 weeks ago

ОЛИМП (у славу култа трагедије) - представа која траје 24 сата! И још директан дан-и-ноћ пренос на телевизији (РТС 3). Тешко је за поверовати да се било која позоришна представа може…

Какав догађај!
“Др.” Чеда Вукић, Велики Мајстор?
“Др.” Чеда Вукић, велики мајстор?
Posted 3 weeks ago

У тада Регуларну Велику Ложу Југославије долазио сам од скоро самог почетка када је био њен Велики старешина Зоран Ненезић који је прича за себе. Син официра УДБЕ који је…

“Др.” Чеда Вукић, велики мајстор?
Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Posted 3 weeks ago

Некада узданица ДС-а а сада перјаница СНС-а, директорка Службеног гласника Р. Србије Јелена Триван, је на питање новинара листа "Недељник": "Мислите да опозиција није на прави начин искористила случај Лабан..."?…

Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Будућност је оно што је најгоре у садашњости (флобер)
Будућност је оно што је најгоре у садашњости …
Posted 4 weeks ago

Благодарећи Уставном суду и његовој председници, председници Парламента, целокупној опозицији на челу са Шешељом, свим „националним“ институцијама... тј, њиховом скоро четворомесечном ћутању о гажењу Устава, који у свом члану 115,…

Будућност је оно што је најгоре у садашњости …
PreviousNext

 

 

 

 

 




1 коментар у вези “Стрељање Историје – Шести део”
  1. […] Крај шестог наставка, наставиће се… Извор: Новинар.де […]

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo