Вести

Када сам ишао у гимназију у Новој Вароши пролазио сам поред зграде некадашњег Соколског дома на коме је била партизанска спомен плоча са натписом: „Крвава рука издајника наших народа, четници Д.М. на најзверскији начин заклали су доле наведене борце“.

пише Инжењер Владимир Шапоњић, 16.12.2013

***

Како су ми два стрица била у четницима то ме је страшно мучила сумња да ли су четници стварно извршили ове злочине, за које се оптужују. Данас те зграде и плоче тамо више нема, а гнусне комунистичке лажи оповргла је родбина оних чија су имена била на плочи.

Професор Милојко Поповић из Вилова детаљно је истражио судбину тих људи. Већина наводно од „четника покланих“ никада четнике није ни видела.

Ево неких од тих имена која су била на плочи:

Хасовић Мухарем – није заклан од четника него су га убили партизани.

Хаџимуртезић Тајка – нису заклали четници него је умро у Матхаузену у Аустрији.

Тахировић Ему – нису заклали четници него је умрла још 1939. године.

Јуковић Суља – нису заклали четници него је умро природном смрћу у Пријепољу.

Поповић Лека – нису заклали четници него је погинуо у борби са четницима.

Бегић Вехбију – нису заклали четници него је умро у Косовској Митровици.

Караматијевић Миша – нису заклали четници него је погинуо у борби са четницима.

Ђаић Милана – нису заклали четници него је погинуо у борби са четницима.

Восковић Богдана – нису заклали четници него је погинуо у борби са четницима.

Крџевић Мехмеда – нису заклали четници него су га убили Хрвати у Новој Вароши.

Крџевић Рама – нису заклали четници него су га убили Италијани у Пријепољу.

Караматијевић Јевта – нису заклали четници него је погинуо у Подгорици за време бомбардоваља.

Грбић Цану – нису заклали четници него је убио њен пасторак.

Хајдурин Хуса – нису заклали четници него је умро од тифуса.

Ово је истина, коју треба да знају нараштаји који читају лажну комунистичку историју, и гледају партизанске филмове. Узгред речено, и они који данас на исти начин манипулишу са жртвама из Сребренице покопаним у Поточарима.

Епизоде серијала Равна Гора, редитеља Радоша Бајића, које ме потсећају на ту „спомен плочу,“ опширно је прокоментарисао и указао на многе фалсификате и неистине Милослав Самарџић (pogledi.rs) тако да ћу се ја, као сведок збивања и догађаја тога времена, осврнути само на прве епизоде које се односе на окупацију и оснивање четничког и партизанског покрета.

Рођен сам у великом домаћинству у подножћју планине Златара. Отац Јован (старији човек кмет села – сада се то зове преседник) живео је у домаћинству са брaтом Миланом, монархистом, и братом Милићем, марксистом.

Расправе стричева, из тог доба, и данас ми одзвањају у ушима. Теме су биле увек исте, рат, Хитлер, Стаљин, фашизам и комунизам. Милић је тврдио да је Краљевина Југославија диктатура једнога човека, да се мора рушити капиталистички и створити системи као онај у Совјетском Савезу. Он окупацију није видео као окупацију већ као Стаљинову и Хитлерову праведну борбу за успостављање новог праведнијег поретка у свету. И стално је понављао да ће Хитлер и Стаљин на најправеднији начин решити питање Југославије, чим Хитлер истера Енглезе из Грчке.

Добро се сећам и прве устаничке групе која је дошла у село. У њу је ступио стриц Милан а Милић није хтео, мада је и он имао пушку и био војни обвезник.

ДА ХИТЛЕР НИЈЕ НАПАО СОВЈЕТСКИ САВЕЗ ПАРТИЗАНА НЕ БИ НИ БИЛО

Добро се сећам. Неколико месеца по организовању устаничких група (које су комунисти називали четничким) пробудила ме је гласна расправа стричева. Спавао сам поред бабе на кревету у дневној соби. Повод је била вест, коју је донео Милић, да је Хитлер напао Совјетски Савез, те и вест да ће југословенска Комунистичка партија, независно од четника, почети борбу за ослобођење.

Сећам се узбуђеног стрица Милана. – Ма шта кажеш! И твоја Партија ће да води неку посебну борбу ? Питао је иронично Милића:

– Да, Партија је тако одлучила.

– И ти ћеш са њима? – Хоћу, чим ме позову.

– Па буразеру драги, што се не придружите нама, и ви сте дали заклетву да ћете да браните отаџбину?

– Ви сте реакционари… Ви хоћете поново Краљевину Југославију.

– А шта ви хоћете?

– Ми ни у којем случају нећемо да се боримо за Краљевину Југославију.

Милан је експлодирао.

– А за вама ће почети посебне борбе да воде и друге партије: радикална, земљорадничка, социјал-демократска и остале, које такође хоће на власт, па уместо са Немцима ви ћете се борити једни с другима? Милић је ћутао, а Милан наставио:

– Побогу брате, зар не видиш да је то масло наших душмана? Приђите нама, помогните да се ослободи земља, а онда нека народ одлучи хоће ли ваш руски, или наш стари, или неки други систем?

Умешао се и мој отац, најстарији од браће, и почео убеђивати Милића да су комунисти исто зло што и фашисти – да између њих никакве разлике нема.

Отац је био врло упућен и бистар човек. Његов шурак Марко, код кога је често одлазио, држао је у Београду кафану преко пута Белог двора у којој је одседала београдска елита, а и многи руски емигранти. Од њих је слушао о страхотама и ужасима у бољшевистичкој Русији. Убеђивао је Милића да Југославија није Русија. Да у Русији није било слободних сељака као код нас. Да су тамо појединаци држали читава села у поседу, а остали нису имали ни парче земље него су морали да раде код поседника за кору хлеба.

И данас се сећам његових речи: – Шта је руски сељак добио са комунистичком партијом? Шипак! Само је променио газду. Сада не ради за поседника него за комунистичке моћнике, а то ти је с коња на магарца. Раније га је један газда гулио, а сада им ни броја не зна.

На крају га је молио, ако негде мора да иде, да иде са братом, а не на другу страну па да сутра пуцају један на другога. Стриц Милић није послушао браћу, месец или два касније, отишао је некуд са друговима који су дошли по њега.

НЕПОБИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Све до напада на СССР југословенски комунисти су стриктно поштовали пакт Хитлер-Стаљин и шуровали са фашистима. Чак су по градовима активно радили код окупатора као тумачи и преводиоци и потказивали национално оријентисане. Немци су у нашем крају имали списак највиђенијих људи које треба ликвидирати: Сви на списку су појединачно названи четницима, и шпијунима што је више него вероватно да су у састављање списка Немцима помагали (или га чак саставили) наши комунисти.

И, сада ето, после седамдесет и кусур година, први пут (епизода „кама“) неко каже; Стаљинов пакт са Немцима из 1939. није пакт о ненападању, већ Стаљинова „генијална тактика“ да се добије у времену, „да се направи довољно топова“

Такве глупости ни Бајићев учитељ партизански режисер Вељка Буљагић није измишљао.

Из ратне архиве у Москви се види да је Стаљин чврсто веровао у савез са Хитлером. Да је био, не само затечен, него шокиран, када су му јавили да Хитлерове трупе улазе у Русију.

А што се Бајићеве четничке каме тиче, гледаоцима серије Равна Гора предложио би да, четничку каму упореде са партизанским ножем. Књига; „КРВ УВАЧКИХ ПЕЋИНА и друге ноћне море“ управо документује злочине партизанског ножа. И то са пуним именом и презименом, како жртава тако и очевидаца. Неки од сведока у тој књизи још су живи.

Инжењер Владимир Шапоњић

Објављено 18.12.2013, новинар.де

2006- 2013 новинар.де

* Нову књигу инжењера Владимира Шапоњића под насловом „КРВ УВАЧКИХ ПЕЋИНА и друге ноћне море“ можете наручити преко имејла редакције (редакција@новинар.де ) новинар.де портала.

[SlideDeck2 id=92843]