Вести

У „Недељнику“ од 10. дец. појавила се, како је насловљено „Политичка исповест Ивице Дачића“; у ствари, интервју, са читавим низом озбиљних питања, мада баш зато чуди да није питан, откуд то да он држи три функције (премијер и министар полиције, уз шефовство странке) од којих свака тражи целог човека.

за новинар.де пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 18.12.2013

***

Утолико пре, што се он ноншалантно, готово необавезно, креће између тих функција, као да је на естради или у некој ТВ шаради, а не на тако одговорним и судбински важним државним пословима. Управо такав, неодговоран, лакоречив, спреман на провокативна, да не кажемо скандалозна, открића, која баш због тога више њега погађају, но оне које је хтео да очепи, показао се и овом приликом, користећи је за промоцију својих, резултатима непокривеним, амбиција, па чак и да најави своју намеру да се 2017. кандидује за председника државе! Тј, „ако остане у политици.“

Одиста, гледајући тог човека како се размеће својом проблематичном личношћу, која се тако јасно осликава овим интервјуом, тешко је избећи, па и замислити, са становишта државних интереса, трагикомичну сцену његовог сусрета, са 21 министром и једним Првим потпредседником, уз 3 потпредседника… са ко зна колико агенција, канцеларија, дирекција, управа, саветништва, секретаријата, полицијских управа… и ко зна како се још зову. Вероватно да ни он сам то не зна, толико их је, и када тог и таквог човека поставите у оквире захтевa Уставa, у ком пише да председник Владе „води и усмерава рад Владе, стара се о уједначеном политичком деловању Владе, усклађује рад чланова Владе и представља Владу…“ и кад се та одређења пореде са њим, не зна се ко је неозбиљнији и неодговорнији, да ли онај који га је подигао на то место, или, пак, сам Устав, као основни, живи закон, за чије спровођење постоје установљени органи, који се праве невешти.

Тек, једини стварни и незаобилазни закључак јесте да се Србија као држава, у свему креће у оквирима фриволне бечке оперете, чак да прети да јој одузме њену репутацију, оним што се у њој и са њом (Србијом) збива, и то у практичном животу, а не на забављачкој, безбрижној и луцкастој сцени.

Све оно што побројасмо много је и за генија, а камоли за једног Ивицу Дачића, који је завршио основну школу у Житорађу, гимназију у Нишу, а Факултет политичких наука – одсек новинарства, којим се никад није бавио, већ само сувом политиком, идући од Милошевића, до Коштунице, па до Тадића, и сад под руком Првог потпредседника, (П.п).

Такорећи, самоук у државним пословима, поготову кад се зна што је могао да научи на том тзв. Факултету, који је тек преименована Висока партијска школа, и да са политичком науком нема везе, јер је та школа установљена за кадрове Савеза комуниста, како би могли да се рачунају у факултетски образоване. Другим речима, задаци дневне политике проглашени су за науку, те нико озбиљан, а камоли озбиљно образован, није тај „факултет“ ни сматрао за научну установу, већ једноставно као преименовану партијску школу, што је била и остала.

Ипак, да се ближе упустимо у речени интервју у „Недељнику“, насловљеног, као што рекосмо, „Политичка исповест Ивице Дачића“.

Рекосмо већ, ту има свега и свачега, много неистина и још више самохвалисања, а највише становишта која потврђују да тог човека ништа друго не интересује већ само и једино гола власт, у ком погледу није далеко од председника државе и његовог „политичког детета“ – П.П-а, па је природно да је са њима у комбинацији и комбинаторици, иако из свега избија уверење да са њим нико, ни у чему, не може бити сигуран.

Цинично искрен, открива како је са 7, одн. са 15% гласова уцењивао оне који су имали веће поверење бирача, непрестано тражећи место за себе, па је тако, између „два круга, нудио Тадићу коалицију, у којој би овај био председник државе, а ‘неко’ из СПС –а, премијер“.

Дабоме, тај „неко“ могао би да буде само он, Дачић; али, он тог „неког“ одбија од себе, па каже: „Не зато, да бих ја био премијер, већ да би се видело да је наш споразум (ДС-СПС) чврст (!) и да бих мотивисао своје чланове да гласају за Тадића, а не за Николића.“

Ово „мотивисао“ много казује, најпре и највише – шта држава може да очекује од тих „мотивисаних“!

Бивајући веран споразуму са ДС-ом из 2008,. Дачић чак признаје, да је у „другом кругу гласао за Тадића“, што су, наравно, учинили и сви остали функционери СПС (т), на челу са Ђукић–Дејановићком, која је до последњег часа изјављивала, да би „желела да и даље остану са ДС-ом, јер смо са њима одлично сарађивали, пуне четири године“.

Међутим, „Тадић је ту понуду одбио, јер не трпи уцене, да би када је изгубио, дошао код мене тражећи да га подржим за премијера“, што је, свакако, после изборног пораза, „мало нестварно“, и Дачић се приклонио оном што је „много стварније“, одбијајући Тадићево подметање да му је „пуцао у стомак“, јер је, по њему, сам Тадић „извршио политичко самоубиство“.

Кад је реч о тзв. политичком самоубиству. Дачић је могао да се сети, да му је адвокат Прелевић, после његовог признања, да он није био дејствителни већ титуларни министар полиције, прорекао да је та изјава равна политичком самоубиству. Показало се, међутим, да је остао још како жив, чак је постао премијер, што, дакако, више говори о његовим новим партнерима, него о самом Дачићу. То јест, да су они политички дилетанти, а он срачунати профитер.

На питање да ли се каје што није остао у коалицији са ДС-ом, Дачић се готово шегачи, тврдећи да та влада не би издржала ни неколико месеци јер не би имала капацитет „за реформе које је требало спровести, што ова Влада – чини“!?, не наводећи, наравно, ни једну реформу коју је она „учинила“. Шта више, толико је била добра, да су морали да врше њену реконструкцију, из које су, додуше, изашли са једним плусом, тиме што су избацили Динкића и УРС из Владе.

Остаће, међутим, тајна, зашто је ту егзекуцију учинио Дачић, којом је још једном доказао да са њим нема савеза, да се сваког момента може било ког савезника решити, само ако то иде у његову корист. То јест, владин триумвират свео је на двојац, са П.п–ом, мада Динкић није сасвим ликвидиран, јер он чини двојац са П.п. као његов потпредседник Државног комитета за економску сарадњу са Емиратима! Просто фантазија! Мада, наравно, има и горих и ближих речи да би се дефинисала ова ујдурма.

На какве је ништарије спала Србија, коју, међутим, не треба жалити! Спашће она на још веће мутиводе, све док се једном, ко зна кад, не освести.

Невероватно, после свега, Дачић даје алиби Тадићу, јер, као „плашећи се за свој рејтинг“, Тадић не би смео „ништа да ради на нормализацији односа са Приштином!“ Не бојећи се, при овом, за сопствени рејтинг, јер је он имао храброст да „нормализује те односе“! Уосталом, као и П.п. који је не једном изјавио да се ничега не боји!

За сва ова и оваква пикирања, Дачић налази упориште у чињеници да „политика није милосрдна организација“, али јесте полигон за свакојаке „гипкости“, које могу у неком, опортуном тренутку, чак и да препоруче оснивање милосрдне организације, само ако би та и таква „радња“ донела „боље резултате!“ Наравно, њему!

Опасан тип! Као да га није мајка родила. Достојан јунака Балзакових романа, оних који, као провинцијски скоројевићи, хрле у престоницу по успех. Ипак, време је променило ондашње обичаје. Док су ондашњи Растињаци правили каријеру преко заносних лепотица, овај наш и садашњи правио је и прави крај енглеске баронесе Ештонове, чији је изглед права казна Божја, коју треба издржати! У томе је његова специфичност и одлика, па, дакле, надоградња Балзакових ликова.

„Недељник“ га обавештава, како за њега „сви кажу да је најлукавији и најискуснији на политичкој сцени“, а он одговара: „Тешко је кретати се на малом простору“, што би значило да он сматра да је за његову величину предодређен – велики простор! Не помишљајући, при том, да је Бриселским споразумом, одредио себи – још мањи простор, уколико би се остварила његова амбиција на председничким изборима 2017.

А ко зна, можда је тај – велики простор, видео у једној стопостотној измишљотини, тј, да му је Милошевић, два пута после 5-октобра, рекао да се повлачи и да иде „у Пожаревац да се игра са унуком“, а да ће њега, Дачића устоличити, као наследника, на своје председничко место у странци. „Али кад је дошао конгрес СПС–а, Милошевић то није ни поменуо“, но, он је као прави и искрени партијски радник, остао у СПС-у , не нападајући Милошевића, због те преваре! Као што се зна, Милошевић је остао председник, чак и после своје смрти, све до дец. 2006, када је Дачић, коначно постао председник Партије.

Дачић није ишао на погреб Милошевића, не због те преваре, већ из сасвим лукративних разлога, да може и тим одуством да покаже да се удаљио од Милошевића, и тиме стекао шансе за предводника у ново доба.

Додуше, преварио га је и Тадић, мада у ДС–у „има много горих људи од Тадића“, па и такав, као бољи, није испунио обећање да ће њега и његов СПС „увести у Социјалистичку интернационалу,“ која би му вероватно омогућила, тај, жуђени, –велики простор. Но, Дачић није осветољубив, више је источњачка чекалица, што рекао стари Цукић „ујутру се мрзне!“ Треба сачекати. И у том чекању он је од СПС(т) направио модерну левицу, чак, каже, „у Бриселу мисле да је његов СПС (т) – најмодернија левица!“

Није објаснио у чему је то „нај“, ваљда тиме што је најдаље отишао од класичних, да не кажемо марксистичких, постулата, те се тај његов модерни социјализам више не везује за право рада, бесплатног образовања и здравствене заштите, па чак подржава и слободно тржиште, које је та Социјалистичка интернационала (Сацез социјалдемократских партија), на свом заседању у Напуљу, пре три године, најодлучније осудила, проглашавајући то слободно тржиште узроком што богати постају богатији а сиромашни још сиромашнији!“

Па шта! Главно је да се он убаци у њу, и тиме стекне „шири простор“, па чак, можда, и да се једном наметне за њеног председника, на чему сад свим силама ради Тадић, путујући светом у име ње, као њен представник!

Међутим, изгледа да су Дачића у тој Интернационали прочитали, па иако се у „Бриселу мисли да је његов СПС (т) најмодернија левица“, више бегенишу Тадићев ДС, иако Дачић тврди да „ДС, тј. Тадић, покушава да се прикаже као левица, што није тачно. То је грађанска опција, која нема везе са левицом!“

А по чему је он и његов СПС (т) – левица!?

Она несрећница Дијана Вукомановић, написала је нови програм странке, који, иначе, врви од произвољних и неостварљивих програмских „начела“, који је „програм“, више један литерарни састав, који нико живи у СПС (т) није ни прочитао, а камоли да помишља да то писаније треба спроводити. Уосталом, тај њен програм пао је у Ђетињу, кад је усред Ужица Дачић рекао, током предизборне кампање 2012, да су они наставак Титове партије! Дакле, ништа од социјалдемократије, што је ваљда и Тадићев аргуменат у роварењу против Дачића у Социјалистичкој интернационали, чиме успева да омете његов пријем у њу.

Прелазећи на П.п, Дачић каже да се овај променио доласком на власт. Већ и због тога, што сад више није „твој посао да само држиш говоре, организујеш кампање, демонстрираш, него сад мораш да спроводиш „то“ за што се залажеш“… што открива Дачићеву политичку „филозофију“, па тако он све „то“ не ради, говорећи у јавном животу једва простопроширене реченице, па још недоречених мисли, те тако немају за шта да га хватају.

То јест, кад си на власти, „мораш да говориш оно што неће бити добро само за твоју странку, него и за целу државу“. И тад одједном, као са неба да је пао: „То је кључни разлог што смо Вучић и ја нашли бројне заједничке ствари и процењивали шта је најбоље за државу. На пример, Бриселски споразум. Нико није био одушевљен споразумом, али измерите шта је с друге стране“.

Да ли је он или Вучић, или било ко, чак и председник државе, икада дефинисао ту „другу страну“? Дабоме да није, јер ту другу страну није дефинисао ни онај који им је наредио – прву, тј. сам Бриселски споразум! И као што је њима наређен Бриселски споразум, тако је, у исто време, Приштини наређено да има да омета примену тог споразума, што би они, наравно, радили и без те америчке и бриселске и берлинске директиве.

То је бар јасно.

Додуше, Дачић је у овом интервјуу рекао да је „алтернатива Бриселском споразуму била да изгубимо све на Косову“, чак и „да нас увуку у сукобе, да поново останемо сами, јер нас у томе нико неће подржати“. Нетачно, грубо нетачно. Коначно, онда је у Русији био Јељцин, а сада је Путин.

Сукоб на Косову не би ниуком случају био локалан, и ето опшет рата, свеједно како би се он звао, Трећи Светски или некако другачије. Русима је јасно да Бондстил није подигнут зарад Косова, као ни магистрала Мердаре – Тирана – Драч! Него… ??? Наравно није рекао што нам је то остало на Косову!

И, дабоме, „не зна се кад ће почети преговори са ЕУ“, а и кад почну, ако почну, крај им се не види. Тадић је у храбрима часима, предвиђао 2016, а ови сада, 2020, кроз свакојаке притиске „мал’те не, постројаваће нас сваких неколико месеци, на одговор шта смо све урадили“, што, по ко зна који пут, показује једну једину истину, да су сви они почев од 5. октобра, толико способни, колико су послушни! Бедно!

Ту је крај приче, ма шта Коштуница и Коштуничини сада причали.

Преко њега и његових дошло се довде. Они су чак прихватили дефиницију себе, као – умерени националисти. У времену кад они који нас нападају, раде то одлучно и без икаквог пардона, одговор мора бити исти такав, а најпре одлучан и изразито националан. Свака умереност у саобраћају са њима, јесте, у ствари, попуштање. А у нашој ситуацији нема попуштања, и то не само зато што се све јасније види, да је Русија стала иза нас.

Уосталом, нико не може, па ни Руси, бити већи Срби од нас. А ко је овде Србин, од 5. октобра на овамо! Ко? Дачић и П.п. понајмање. Није далеко од њих ни председник.

Било је питање око избора. „Иако сам против избора, нисам толико моћан, да их спречим. А да се иде на изборе само због два човека, то се може и без избора“. Пази, Бога ти!

Није далеко дан кад су сва П.п. камарила, па и и његови медији, готово ултимативно тражили да се Дачић и П.п. замене на премијерској фотељи, када је Дачић рекао, да до те замене може доћи само – преко избора.

А сад, зар избори због – два човека! То се може и без избора! Није то заборавност, већ комбинаторика која би га одржала у власти.

„Недељник“ му је поставио и питање: По чему ће остати забележена ваша политика? Одговор је кратак али бескрајан за Србију и њен опстанак. „Управо тај пут ка ЕУ, који подразумева унутрашње реформе и договор са Приштином!“

Које црне реформе и још црњи „договор“ са Приштином?! „Недељник“ тврди да је „уочи сваке рунде бриселских разговора, читао – цитате Николе Пашића!“ Смејурија! Ако је нешто и читао, требало је да чита Јована Ристића, да се напоји његовом српском непоколебљивошћу и одлучношћу, али и да се замисли над Ристићевим речима: „Мени не треба популарност, већ ауторитет!“

Утолико пре, што нема ни једно, ни друго! Што он, истина, и не тражи, већ само – власт! И као предјело и као главно јело.

Покренуто је питање поделе Косова, са којим је он почео, али веома кратко. Готово експресно. „То би било најбоље решење, за обе стране, које би довело до трајног решења српско-албанских односа. Али ствари треба гледати у различитим историјским тренуцима. Данас, сваким даном су нам акције све мање и све слабије. Но, доћи ће и то на ред.!“

Са њима који су на власти, никада! То је и био услов да се ње докопају!

Шта би се десило да је 1876/78, место Ристића на власти, била ова бедна кукавичка и улизичка тројка! А ратовало се против турске империје! Четири месеца сама Србија, чак са славном Шуматовачком победом, кад су једни пунили пушке а други пуцали! Добро, дошао је Ђунис, али дошао је и руски ултиматум! И Србија је опстала, да би јануара 1878, уз Русију на левој страни, ослободила Ниш, стигла и на Косово!

Има ли неког у власти који има суморне ноћи, кад му се макар и као сновиђење појави реалност – од Европе, потпомогнута Ватиканом, нема шта да се очекује, не само зато што је она у економској кризи, већ што Србију и Србе никад нису могли да виде у европском атару! То је мржња од искона, која се сада наслађује и понизношћу и удвориштом.

Има ли неког у власти који има ноћне море и из страха да ће се српски народ, једном, џилитнути на њих и њихове?!

Дачић се заноси поређењем Израела у односу на Палестину, и Србије са Косовом! Да би се брзо дохватио памети, то јест, „у непроцењивом утицају Израела на америчку политику. А какав је утицај Србије? На чију политику данас Србија може да утиче?“ За такво питање, могао би да нађе одговор, како их виде, тако их и цене, и њих и Србију коју представљају.

Ни 1876/78 Србија није ни на кога могла да утиче. Руси су нам чак саветовали да будемо мирни, али ми смо хтели да помогнемо Србима у Босни, да подржимо њихов устанак 1875!

А кад је реч о Српској, иако је у Дејтону Србија добила право да буде њен гарант, званична политика Србије труди се да буде кооперативнија према федерацији у Сарајеву, него према Бања Луци, иако је Сарајево за све време не само кокетирало, већ и доста блиско сарађивало са Турском. Требало је да Турци изјаве да је Косово – Турска, па да схвате да су заглибили и са те стране у дубоко блато! Тужно и јадно, у Српској се довијају како ветар дува у Србији, па су чак, ових дана, прогласили П.п.-а за човека године, не би ли ту врдаламу окренули ближе себи! Мада ништа од тога.

Према извештајима из Бања Луке, П.п. је приликом тог проглашења рекао: „Захваљујем се грађанима Српске, који тешко живе, али које желе да виде да правда долази и до њихових врата, да се криминал не исплати, а да марљивост и реформе дају резултате“. Шта је хтео овим да каже, сам Бог зна, сем ако „долазак правде“ није повезао са својим доласком. Да не заборавимо нешто, што има везе са речима П.П–а.

Уместо да ова жалосна Народна скупштина Србије, у прошлом сазиву, са СПС(т)-ом у свом саставу, која је прогласила Србе за злочиначки народ, данас изрази спремност да подржи и одржи Републику Српску, она доноси решење о понашању Србије према ЕУ! Јер, како рече Дачић: „Нама је стратешко опредељење ЕУ, а није Евроазијска федерација, јер ту географски не припадамо!“ Тај јадни десеткаш ФПН-а илити Високе партијске школе, није у тој политичкој школи научио, да ми, у суштини и реално, не припадамо географски Европи, што она непретано доказује и тиме што нас неће, док Евроазијска дружина хоће да нас помогне, не само милијардама, већ и политичком подршком, али то не успева, јер у самој Влади постоје саботери и евроатлански плаћеници, па ето и сам премијер, уз помоћ П.п-а, непрестано ослушкује западну алијансу, која нас је оробила и финансисјки и физички.

Да буде потпуно јасан и недвосмислен, упркос датом предлогу да „Срби на једно уво слушају Москву, а на друго Лондон“, откуд сад па то, сем ако није дуг његовом маниру шегачења, Дачић прелази на ствар: „Ми нисмо у истој ситуацији као Украјина. Она има штету од неколико стотина милијарди евра, ако изгуби добре односе са Русијом.“ Није стигао да каже, ми не бисмо имали никакву, већ је завршио тиме: „Немамо никакву дилему да је наш пут у ЕУ“

Другим речима, оних 75 пројеката које је Русија прихватила на Инвестиционој конференцији у Москви, уз учешће и председника Николића, па „Јужни ток“… све то бледи пред величанством ЕУ и Америке.

Хоће ли се Срби отрезнити, и једном рећи овима безглавим титуларима на власти: „Ми“ то смо ми, Срби, а не ви, проклете западне слуге?!

Слободан Турлаков

Формат текста и илустрација новинар.де
Објављено 18.12.20013
2006 – 2013, новинар.де