Вести

Као истраживач који је читав радни век провео у изучавању српских културноисторијских споменика, Динко Давидов је још пре неколико деценија почео да сабира архивске материјале и фото-документацију о српским сакралним објектима (црквама и манастирима) које су уништиле, оштетиле и опљачкале усташе на подручјима Независне Државе Хрватске.

02.12.2013. Пише: Василије Ђ. Крестић

***

Као и сваки Србин у којем није згаснуло српско национално осећање, а таквих данас, на нашу жалост и срамоту, има напретек, до бола дирнут размерама усташког геноцида којем је тешко наћи сличности чак и са најзлогласнијим барбарским поступцима широм земљине кугле, Давидов је одлучио да отргне од заборава усташке злочине, да их, колико је то данас могуће, што више и што уверљивије, аутентичним доказима разобличи и све који су спремни на заборав, на намерно заташкавање и умањивање злодела, подсети на размере злочина, на њихове починиоце и на циљеве које су злочинима желели да постигну.

КУЛТУРОЦИД

Аутор је одлучио да објави ову књигу и зато што сматра да је уништавање српских црквено-историјских споменика недовољно познато, или сасвим непознато, благодарећи послератном комунистичком диктату о забораву истине. Због тога је, каже он, сам појам геноцид хрватских усташа и све што тај појам садржи, био осуђен на заборав. Била је то, наглашава аутор, комунистичка политичка опросница на чијој је основи неговано братство и јединство, идеолошка подлога титоистичке Југославије. Руководство те Југославије постарало се, и у томе је у знатној мери успело, да обманама сакрије истину о геноциду не само у земљи него и у послератној Европи. Давидов наглашава да ни у једној области поробљене Европе у Другом светском рату није уништено толико културноисторијских споменика колико је то учињено на тлу Независне Државе Хрватске. Статистички исказано, у периоду од 1941. до 1945. године разрушено је, спаљено, оскрнављено и опљачкано више од 450 српских православних храмова. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и уникатних књига, међу којима су и књиге рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културноисторијског значаја и лепоте.

„Културоцид“ учињен од представника народа који се поноси хиљадугодишњом културом изведен је по давно смишљеном плану и с јасним циљем. Стога што је „плодотворна религиозна и национална мисија Српске православне цркве суштински сметала усташким и клерикалним круговима“ Хрватске, они су се на њу устремили с намером да је униште и затру историјске белеге српског постојања. Не бирајући средства, одлучили су да створе велику, етнички и религиозно чисту римокатоличку хрватску државу. С тим циљем усташе су се окомиле на српскоправославне црквене споменике, најуверљивије сведоке вековне присутности Срба у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Срему. У време постојања усташке државе камионима су у јасеновачки логор довожени товари поломљених икона из порушених српских цркава. Ту су, како каже Давидов, иконе цепане као дрва и употребљаване као огрев за загревање логорских канцеларија. Тим истим камионима којима су превожене иконе, у логор су довожене и жртве. Тим истим секирама, којима су цепане иконе, мрскане су и главе жртава.

ПРИКРИВАЊЕ

Давидов подсећа да је прикривање правих извршилаца геноцида над српским народом и његовим културним наслеђем започело одмах по окончању рата. У извештају који је комунистичка Југославија 1945. године поднела међународној Комисији за репарације, у којем је реч о броју уништених и оштећених православних цркава, икона, религиозних одора и црквеног посуђа, није речено да су тај злочин починиле Павелићеве усташе, већ „немачки окупатори, као и други фашистички окупатори“, који су на различите начине оскрнавили „цркве и манастире претварајући их у затворе, места за мучење, штале, складишта муниције и стоваришта“. Тиме је започето а касније систематски настављено ослобађање од кривице правих извршилаца злочина а одговорност је пребачена на немачког окупатора. Међутим, истина је да су усташе уништиле 90 одсто српских историјских знаменитости, а немачке окупаторске јединице мање од 10 одсто, и то претежно током ратних операција у Срему. Истине ради, Давидов наглашава да немачка окупаторска војска није рушила српске православне цркве у Србији, нити је италијанска војска то чинила у Далмацији и Црној Гори, а ни мађарска у окупираној Бачкој. Та варварска недела чиниле су у Европи двадесетог века само хрватске усташе. Под чврстим стегама комунистичке власти српска наука о свему томе, све док та власт није почела да малаксава, била је принуђена да ћути. Последица ћутања и свесног прикривања истине била је та што је Републички завод за заштиту споменика културе Хрватске избегавао да испуни професионалну обавезу – да прикупи податке о уништеним и оштећеним српским црквама. Сходно томе, Завод није предузео неопходне радове на конзервацији рушевина. С тим у вези Давидов наглашава: „У послератној и садашњој Хрватској и те рушевине су у поједним местима поново рушене. Да не би остао било какав споменик, ни било какав спомен. – Живих сведока више нема. Рушевине и сведоке требало је закопати дубље у земљу.“ Тако је прикривена истина о великом злочину а историја о монструозној Независној Држави Хрватској је улепшана.

„УРЕД ЗА РУШЕЊЕ”

Уз помоћ Епархије горњокарловачке, славонске, бањалучке и Митрополије загребачке Давидов је 1984. и 1985. године, са једним фотографом, обишао преко двеста педесет српских црквених рушевина. Некадашње цркве, рушевине, налазиле су се у селима и засеоцима којих више није било, или у селима у којима више није било Срба, чији преци су те цркве подизали. На појединим усамљеним црквиштима после рата била је пободена дрвена крстача, као белег да је на том месту постојала црква. Фотографије настале 1984. и 1985. године чине саставни део књиге и оне су, како каже Давидов, „веродостојни документи о једном тужном, мучном, нечасном духовном и политичком стању у некадашњој Југославији, а посебно у Републици Хрватској“.

Да је уништавање српских цркава на тлу Независне Државе Хрватске био један од важнијих задатака хрватских усташа, сведочи чињеница да су они 1941. године основали „Уред за рушење православних цркава“. Седиште Уреда налазило се у Загребу, у Прашкој улици бр. 2, а на његовом челу стајао је др Дујмовић, потпуковник и лекар из Загреба. Уред је функционисао током 1941. и у првим месецима 1942. године. Престао је да ради априла 1942. Али, занимљиво је, а у најтешњој вези с намерама да се усташки злочин прикрије, или, колико је могуће више умањи, да је хрватска „Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина“, одмах по свршетку рата, тврдила да не располаже подацима који се тичу „Уреда за рушење православних цркава“ и „да чак није имала могућности да утврди“ да је тај Уред и постојао. Престанак рада „Уреда за рушење православних цркава“ повезан је с оснивањем „Хрватске православне цркве“, која је имала задатак да замени Српску православну цркву и да непризнатим Србима пружи прилику да промене веру, а преко вере и нацију. Хрватском православном црквом усташе су намеравале да на територији НДХ затру сваки траг Српској православној цркви и њеним српским припадницима. Са неколико фотографија Давидов је показао како су изгледале цркве у Осијеку, Петрињи и Јасеновцу пре рушења, а како у завршној фази разарања.

НОВИ СРЕДЊИ ВЕК

Посебан одељак књиге посвећен је питању присилног покатоличавања Срба и улози Хрватске римокатоличке цркве у тој мрачној работи. У науци је већ речено да насилно преверавање спада „у најсрамније странице усташког деловања једног дела католичког клера“ и да нема сумње да „начин католичења у НДХ представља јединствен пример нововековног оживљавања средњег века“, да је оно „огромно убијање људских савести, које по свом злочиначком аспекту и методи одговара свим могућим зверствима којима се усташтво послужило при чишћењу НДХ од Српства и православља“. У свим срединама на територији НДХ у присилном покрштавању Срба и „прилагођавању православних храмова за римокатолички обред“ учествовали су уз усташке јединице и представници цркве: жупници, редовници, фратри, каноници али и декани теолошких училишта, гвардијани и бискупи, са знањем и активном подршком загребачког надбискупа др Алојзија Степинца. Од свих њих, каже Давидов, највећу ревност и велики успех у броју присилно покатоличених православних Срба имао је бискуп ђаковачки и сремски Антун Акшамовић. Заједно са свим дужносницима бискупског ординаријата, појединим професорима Богословског семеништа, фрањевцима из Осијека као и са највећим бројем жупника своје бискупије, Акшамовић је преузео најнечаснију улогу организатора насилног и масовног покатоличавања православних Срба и претварања православних цркава у католичке. Давидов је написао да је Акшамовићу био добро познат акт Председништва НДХ упућен Министарству унутрашњих послова који је гласио: „Саопћује Вам се, да се грчко-источњаци (Срби) који су прешли на римокатоличку вјеру – сматрају Хрватима те се као такви имаду уписивати у службеном поступку.“ Акшамовић и сви они из Хрватске римокатоличке цркве који су се укључили у преверавање Срба испуњавали су давнашње захтеве Анте Старчевића, „оца домовине“, који је написао: „У Хрватској је само један политички народ: хрватски, у Хрватској се не признаје никаква српска народност, нити српско име.“ По свршетку рата бискуп Акшамовић је наставио да обавља своје бискупске дужности, да објављује коризмене посланице, у којима се позивао на „кршћански морал“, и да, најзад, 1959. године, „када је његове злочине прекрио вео заборава, добије Орден братства и јединства И реда“. С разлогом Давидов наглашава да је то био прворазредни цинизам и још један драстичан пример како је у Титовој Југославији негован заборав на почињени геноцид и како је вршен „опрост грехова“ почињених у Независној Држави Хрватској.

СВЕДОЧЕЊА

У намери да геноцид хрватских усташа што уверљивије осветли и разобличи, да читаоцима скрене пажњу на сву монструозност злочинаца, Давидов је више страница књиге посветио добро познатом покољу Срба у глинској православној цркви и масовној ликвидацији Срба из Глине, Вељуна, Благаја, Грабовца, Петриње и Двора на Уни, који су се десили током маја, јула и августа 1941. године.

На основу елабората Покрајинске комисије за утврђивање ратних злочина, који носи наслов „Злочини на културно-историјским споменицима и предметима“, Давидов је подробно приказао како су у периоду од 1941. до 1945. године пострадали фрушкогорски манастири. Нужно је рећи да поменути покрајински елаборат, који је настао на основу веродостојних ратних и поратних докумената и изјава сведока, није могао да буде публикован зато што је Покрајински комитет Комунистичке партије Војводине у Новом Саду закључио да би њиме могли бити повређени другови из друге федералне јединице, и зато „да се не ремети братство и јединство“. Тако је и том одлуком усташама дата опросница за сва њихова монструозна недела, за то што су у манастиру Хопову спалили иконостас Теодора Крачуна, у манастиру Раковцу иконостас барокног сликара Василија Остојића, у манстиру Велика Ремета иконе из XВИИ и XВИИИ века, у Кувеждину иконе и зидни животопис академског сликара Павла Симића, у Бешенову део иконостаса академског сликара Стевана Алексића, у Шишатовцу иконостас сликара Григорија Давидовића Опшића и што су у фрушкогорским манастирима уништили више од 300 икона.

Потресну историју о тоталном геноциду почињеном у Павелићевој Независној Држави Хрватској Давидов је допунио сведочењима које је Комесаријат за избеглице и пресељенике, основан у Недићевој Србији током лета 1941. године, добијао од Срба избеглица из Хрватске. Из обиља грађе аутор је издвојио изјаве у којима се помиње и уништавање парохијских цркава широм Независне Државе Хрватске. Изјаве су, по оцени Давидова, „записи о вандалским злоделима над творевином људског духа“. То су аутентична сведочанства о духовном геноциду, „када су уништавана најсветија српска културна добра. Али су и веродостојни записи о вандалима и свима онима који су их подржавали. Усташама је било мало концентрационих логора, мало људских жртава, недовољно многољудних гробница, дубоких провалија, таласа Саве, Уне и Дрине и њихових притока, већ су се бестијално разјарени устремили да сатру и затру српско историјско постојање у западним областима Балкана“.

Пратећи судбину од усташа разорених и порушених српских цркава и манастира, Давидов је неколико страница књиге посветио односу нових хрватских комунистичких власти према оштећеним православним храмовима. На основу прворазредних докумената он је закључио да су у периоду од 1945. до 1960, по наређењу виших хрватских власти, у многим градовима као што су: Глина, Сисак, Удбина, Вргин Мост, Госпић, Оточац, Огулин, Кореница, затим у селима: Дивосело, Медак, Шкаре, Дољани Вилићки, Доњи Лапац, Вребац и Пресајица сасвим уништене цркве-рушевине. Тиме су нестали и трагови усташког геноцида. Грађевински материјал уништених цркава искоришћен је за градњу задружних домова, хотела, сеоских биртија, трговачких радњи, штала за сељачке радне задруге, али је додељиван и заинтересованим мештанима. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је на све могуће начине, представкама, молбама и жалбама, покушавао да спасе рањене цркве, али је власт била немилосрдна. За Српску православну цркву у Републици Хрватској није уважаван Закон о правном положају верских заједница, што није био случај са Римокатоличком црквом.

ТРАГЕДИЈА БЕЗ ПРЕМЦА

У завршној речи ове књиге аутор је нагласио да је српска ратна трагедија, исписана губитком црквено-историјских споменика у НДХ, била највећа у Европи. Иако по међународним узусима геноцид никад не застарева, Давидов није пропустио да подсети да је у послератној Југославији и Републици Хрватској тај узус оспорен зато што је перфидном политиком власти тотални геноцид омаловажен и обесмишљен. Омаловажавању и обесмишљавању тоталног геноцида дала је свој допринос и цењена установа у чијим просторијама обављамо промоцију ове књиге, када је забранила међународну размену „Магнум цримен“-а академика Виктора Новака.

На крају своје књиге, у завршној речи, Давидов се запитао: 1. Када ће – и да ли ће се икада – истина о тоталном геноциду у Независној Држави Хрватској обелоданити у хрватској историјској науци? 2. Када ће – и да ли ће икада – Римокатоличка црква у Хрватској признати сатански ЦРИМЕН својих црквених претходника? 3. Када ће – и да ли ће икада – хрватски политичари (државници) прихватити истину о тоталном геноциду (1941-1945) или ће омогућити да геноцид и даље „застарева“? Дозвољавам себи слободу да пред овим цењеним скупом, на основу скромних знања којима располажем о Хрватима, њиховим националним и државним циљевима и тежњама, као и о вишевековном односу према Србима, одговорим да је на сва ова питања илузорно очекивати било какво институционално признање Хрватске римокатоличке цркве и хрватске државе о почињеном геноциду.

Приводећи крају приказ ове књиге академика Давидова, нужно је рећи да је богато илустрована фотографијама порушених цркава и манастира, усташком штампом, прогласима и документима, који се визуелно савршено уклапају у оно што је написано. Све у свему, књига академика Давидова прави је мементо. Она има задатак да нас подсети на зло које неоправдано све више бледи из нашег памћења. Она треба да пробуди наше успаване савести, да будемо опрезни у бирању пријатеља, да се не заносимо уверењима да су они који су, малтене до јуче, због силне мржње водили политику тоталног геноцида, данас спремни да нам чине неке услуге, да могу да нас воле и да су нам пријатељи.

(Pecat.co.rs)

преузтео са портала интермагазин.рс

http://www.intermagazin.rs/knjiga-totalni-genocid-nezavisna-drzava-hrvatska-1941-1945/